Ploča na Zelenom vencu u Beogradu, na mestu gde je Dragan Maksimović zverski pretučen novembra 2000. godine

„Ako je vedro nebo i ti zapališ veliku vatru, i padne velika kiša – ti onda možeš da kažeš da si vatrom prizvao kišu, ako si je samo zato zapalio.“

Govorio je Psiho u zatvorskoj ćeliji, dok ga je Crni pomno slušao i pamtio savete.

A tako je na neki način bilo i u realnom svetu. Dragan Maksimović, koji je tumačio lik Psiha u filmu Crni Bombarder, nije puno pričao, a niti je olako puštao ljude u njegov skroviti svet, ali kada bi progovorio, kolege bi ga s puno pažnje slušale.

„Maksa je bio povučen i introvertan čovek, ali je prosto uvek zračio i ljudi su voleli da pričaju sa njim i da ga slušaju, a on je stvarno imao šta da kaže“, govori reditelj Srđan Dragojević za BBC na srpskom.

Dragojević je režirao tri filma u kojima je Maksimović glumio, a saradnju su započeli početkom devedesetih na rediteljevom prvencu „Mi nismo anđeli“.

Međutim, bilo da je igrao, kao u ovom slučaju, raspevanog hipika sa peščanih obala, ili hrabrog džokeja Simketa iz „Otpisanih“, pa i Bogoljuba – prevrtljivog šegrta majstora Živote (Zoran Radmilović) u „Pričama iz radionice“, uloge Dragana Maksimovića mnogima su ostale večno urezane u sećanju.

I danas, 20 godina od njegove tragične smrti, kolege ga pamte kao tihog i beskopromisnog čoveka, povučenog u sopstvene misli, ali i kao pravog prijatelja punog dobrih priča i saveta, za srećnike koji su uspeli da mu se „uvuku pod kožu“.

Kako je otišla glumačka legenda

Poslednji angažman Maksimović je imao za film Žike Pavlovića „Država mrtvih“, ali premijeru – 2002. godine, baš kao i reditelj, nažalost, nije doživeo.

Njega je u noći između 17. i 18. novembra 2000. godine, ispred kafane na Zelenom vencu, prebila grupa mladića za koju se veruje da su bili neonacistički orijentisani skinhedsi.

Protiv napadača nikada nije vođen krivični postupak.

„Misleći da je Rom, iz raznih razloga, njega je grupa navijača Fudbalskog kluba Rad, pretukla skoro na smrt“, priča reditelj Goran Marković za BBC na srpskom.

Oni su u kafanu došli posle utakmice sa FK Obilićem i počeli da maltretiraju glumca.

Na ulicu ih je potom, prema rečima njegovih kolega, isterao gazda lokala.

Usledilo je besomučno premlaćivanje glumca, dok svedoci nemile scene, kaže Marković, „nisu ni prstom mrdnuli“.

Marković nije bio na mestu događaja, već se pozivao na izjave očevidaca.

Huligani su mu polomili butnu kost, pa je Maksimović, koji je nešto ranije operisao oko, odvezen u bolnicu gde je ležao narednih nekoliko meseci.

Nekoliko dana pred smrt pao je u komu.

Preminuo 4. febrara 2001. godine od embolije.

Marković smatra da je to zapravo bio uvod u stanje u društvu kakvo danas postoji.

„Sada su na sceni desničarske grupe i razne te – takozvane narodne milicije, a sve je to zapravo rezultiralo iz tih navijačkih grupa.

„Činjenica da nekoga pretučete samo zato što vam se učini crnjim nego što treba, to je već bio znak da nešto nije u redu sa ovim društvom duboko“, smatra reditelj.

Kada je saznala šta se dogodilo, Mirjana Karanović kaže da „nije mogla to da prihvati, niti da shvati“.

„Kao da sam ga videla u tom trenutku… Videla sam ga kao čoveka koji je pljunuo na siledžije i rekao ,ko vas j…’ i prosto, nije hteo da se povuče“, kaže glumica za BBC na srpskom.

„On je bio prkosan i ni po koju cenu nije hteo da mu se ta sloboda uskrati.“

Reditelj Srđan Dragojević je za smrt prijatelja saznao dok je živeo u Americi.

„Prosto nisam mogao da verujem, pogotovo kad živite u nekom potpuno drugačijem svetu, pa dobijete takvu informaciju, a meni je to delovalo kao neka vest iz pakla.“

Dobrila Ćirković, koja je govorila na komemoraciji povodom smrti glumca, izjavila je tada da je Maksimović zahtevao da se „ti mladi ljudi ne gone krivično“.

„Niko nije procesuiran i on je umro bez utvrđivanja krivice za njegovu smrt“, dodaje Marković.

Iz Prvog osnovnog javnog tužilaštva su u pisanom odgovoru za BBC na srpskom rekli da „ne poseduju informacije o postupku u kojem je u svojstvu oštećenenog Dragan Maksimović“.

Iz Drugog osnovnog javnog tužilaštva naveli su da „nije moguće izvršiti proveru“ jer „pre 20 godina nisu vođene elektronske evidencije“.

Od Čabrinovića, preko Gurđijeva, do Mise

Maksimović je prve uloge na filmu i u pozorištu dobio početkom sedamdesetih.

Na „daske koje život znače“ stao je 1971. godine u predstavi „Majka Hrabrost i njena deca“ igrajući Vojnika, dok je iste godine počeo da dobija angažmane u različitim serijama i filmovima.

„Bio je ćutljiv čovek koji se samo na sceni ili pred kamerom otvarao, a ovako privatno je dosta zatvoren čovek i nije mnogo se isticao.

„Međutim, kad stane pred kameru, bio je baš to što treba – bije se videlo trunke od pravljenja lik i uvek je delovao apsolutno kao sam lik“, priseća se Goran Marković.

Iako nikada nisu zajedno radili, Maksa, kako su ga kolege od milošta zvale, i Marković bili su dobri i dugogodišnji prijatelji.

Generacijski bliski, njih dvojica su se redovno viđali u Narodnom pozorišu u koje je reditelj redovno svraćao.

Marković kaže da je Maska bio „jako autentičan“ i „pre svega odličan glumac“, ali da „nije ni prstom mrdnuo“ da uradi nešto za sebe po pitanju karijere i promocije.

„Oblačio se vrlo neugledno, stalno je bio u nekoj ‘vijetnamci’ i delovao je, kao neki marginalac, kao neko ko nije umetnik“, priseća se Marković.

Maksimović je sedamdesetih godina zabeležio brojne značajne uloge.

Igrao je Nedeljka Čabrinovića u „Sarajevskom atentatu“, Simketa u „Otpisanima“, ali tek na kraju decenije nailazi angažman koji će ga predstaviti i svetskoj publici.

Proveo je nekoliko meseci u Parizu radeći sa engleskim pozorišnim i filmskim rediteljem, stekavši tako jedno „snažno iskustvo“.

Kruna te saradnje bio je film Susreti sa izuzetnim ljudima (Meetings with Remarkable Men) iz 1979. godine, gde je tumačio glavnu ulogu.

Igrao je jermenskog filozofa i mistika Georgija Ivanoviča Gurđijeva, autora istoimene knjige.

Ova uloga, ispostaviće se, ostavila je snažan utisak na mladog Maksimovića.

„Igrajući Gurđijeva i proučavajući ga, ušao je u taj duhovni svet“, kaže glumica Mirjana Karanović za BBC na srpskom.

Ona je godinu dana kasnije dobila prvu profesionalnu ulogu na filmu Srđana Karanovića, rađenom po romanu Dragoslava Mihailovića „Petrijin venac“.

I upravo joj je partner na filmu bio Maksa, koji je igrao čuvenog Misu – rudara sklonom piću, koji je voleo violinu, ali i glavnu junakinju Petriju.

Karanović, koja je kao studentkinja dobila ovu glavnu rolu, kaže da je Maksu upoznala na probnom snimanju filma, ali da tokom snimanja nisu „previše komunicirali“.

„Nije on bio od onih ljudi sa kojima je lako družiti se, da si mogao da ćaskaš sa njim površno.

„On je – ili imao ozbiljne veze sa ljudima, ili nije imao nikakve.“

Gladovanje kao način pročišćenja

Ipak, Maksimović je u svoj mali, mistični svet pustio glumicu već naredne godine, kada su se zajedno našli na hrvatskom ostrvu Šolta, gde je Lordan Zafranović snimao film „Pad Italije“.

Maksimović i njegova devojka, kao i Karanović, slobodno vreme su provodili na plaži, gde su konačno „stupili u neki kontakt“, odnosno razgovarali o mnogim temama.

Pričali su o Piteru Bruku, duhovnosti, meditaciji i drugim alternativnim stvarima koje je nisu bile toliko raširene osamdesetih u Jugoslaviji, a koje je Maksimović tada praktikovao.

„On je tada upražnjavao gladovanje kao neki način pročišćenja i drugim duhovnim stvarima koje su danas postale sasvim uobičajne.

„U to vreme se on dosta time bavio i vrlo je ozbiljno to shvatio“, priseća se Karanović.

Uspeo je u tim razgovorima i mladu glumicu da zainteresuje za neke od tih stvari – poput meditacije, ali i samog Gurđijeva i njegov rad.

Ipak, kaže Karanović, druženje na Šolti bilo je nedovoljno da postanu prijatelji, što nije umanjilo njenu „fasciniranost njegovim unutrašnjim svetom“.

„Koji je s jedne strane bio veoma zatvoren za ostale ljude, dok sa druge strane kada biste stupili sa njim u kontakt, on je bio veoma komunikativan.“

Dodaje da, iako je bio povučen, nikad nije ustuknuo da progovori šta misli i po svakom pitanju je imao stav.

„Nije se ustručavao da, kad ga nešto isprovocira, kaže šta misli bez ikakvog kompromisa i diplomatije“, ističe glumica.

Pozorišni putevi su im razišli – Karanović je postala deo Jugoslovenskog dramskog pozorišta, dok je Maksimović nastavio karijeru u Narodnom pozorištu.

Poslednje zajedničko pojavljivanje imali su u filmu Gorana Paskaljevića „Vreme čuda“ iz 1989. godine, kada su se poslednji put videli.

Prilike za to devedesetih nije bilo, jer Maksimović nije dolazio na mesta gde su se okupljali glumci, a nije ni bio „komercijalan glumac“, koji je „radio projekte i grabio popularnost“.

Za razliku od Mirjane Karanović, koja se devedesetih otisnula i u aktivističke vode, Maksimović se, kaže glumica, „u to mračno vreme, uvukao u sebe“.

„Kada imate velike zahteve prema sebi, onda ih imate i prema drugima i mislim da je nekako ta netoleratnost prema nasilju i svemu tome što se dešavalo devedesetih, pa i prema samom sebi, nešto sa čime nije mogao da se izbori.

„Nije mogao da se skloni, da se povuče, da se sačuva i on je u sve to išao do kraja“, objašnjava glumica.

Maksimović je osamdesetih glumio u velikom broju filmova, a neke od najzapaženijih uloga ostvario je u „Šestoj brzini“, odnosno seriji „Priče iz radionice“, zatim „Šmekeru“, „Poslednjem krugu u Monci“ i tako dalje.

Hipik, profesor i bolesnik

Rat i raspad Jugoslavije, umnogome su se odrazili kulturnu i umetničku scenu Srbije, ali je ona ipak nekako preživela.

Pojavili su se novi glumci i reditelji, među kojima je bio i Srđan Dragojević, sa kojim je Maksimović sarađivao na njegovom debitantskog ostvarenju – „Mi nismo anđeli„.

„Bio sam oduševljen kada je Maksa prihvatio da igra tako malu epizodnu ulogu, koja je ostala svima u pozitivnom sećanju“, priseća se Dragojević.

Kaže da je na njega ostavio „fantastičan utisak“ i da je družeći se sa njim tokom snimanja bio „fasciniran njegovom ličnošću“.

„On nije bio samo glumac, on je bio na neki način i filozof n koji je u sebi imao neku vrstu mudrosti.

„Moglo bi se čak reći da je na neki način imponovao nama kao neka vrsta gurua“, dodaje reditelj.

Kaže da se divio „imperativu slobode i afirmaciji mira“ koje je nosio duh hipi pokreta Maksimovićeve generacije.

Zbog svega toga nije se dvoumio kome da dodeli ulogu profesora Petra u film „Lepa sela, lepo gore„.

Maksimović je bio jedini izbor za tu ulogu, za koju Dragojević smatra da je jedna od njegovih najboljih i najdubljih uloga“, kao i jedna od najvažnijih u samoj radnji filma.

„Mislim da mu je ta uloga baš ležala.

„Tu je stvarno pokazao tu dubinu i talenta, i ljudskog bića“, ističe reditelj.

Najviše se, dodaje, tokom snimanja družio sa Zoranom Cvijanovićem.

„I Cvija, i on nisu klasični glumci, oni su ljudi koji duboko promišljaju o svemu.“

Kada je film dospeo na bioskopska platna, usledile su turneje širom Srbije.

„Lepa sela, lepo gore“ su u nekim gradovima prikazivana i nekoliko puta, a Maksimović je, kada god bi mu obaveze u Narodnom pozorištu dozvolile, putovao sa ekipom na premijere.

Njegova skromnost je, dodaje reditelj, i tu dolazila do izražaja.

„Maksa je bio skroman čovek koji je zračio iz drugog plana, suprotnost Bati Živojinoviću, koji je pak imao harizmu prave zvezde“, objašnjava Dragojević.

Poslednju saradnju dva umetnika imala su u filmu „Rane“, gde je Maksimović odigrao epizodnu ulogu.

Pored Dragojevićevih ostvarenja, Maksa je u poslednjoj deceniji 20. veka glumio i u filmovima „Mala“, „Crni bombarder“, „Stršljen“, „Nož“…

O motivima za snimanje filma o Srebrenici „Quo vadis, Aida“

Biografija

Dragan Maksimović je rođen 7. februara u Podujevu.

Glumačku karijeru započeo je početkom sedamdesetih.

Debitovao je ulogom Vojnika u predstavi „Majka Hrabrost i njena deca“ u Narodnom pozorištu u Beogradu 1971. godine.

Tokom tri decenije, na sceni matičnog teatra ostvario je zapažene uloge u predstavama – „Sarajevski atentat“, „Mandragola“, „Britanik“, „Kosovska hronika“, „Kraj partije“, „Mesec dana na selu“, „Maksim Crnojević“…

Član ansambla Narodnog pozorišta ostao je do kraja života.

Veliki broj uloga je ostvario i na televizijskim serijama – „Otpisani“,, „Priče iz radionice“, „Otvorena vrata“, „Gore dole“…

Glumio je i brojnim filmovima – „Usijanje“, „Petrijin venac“, „Pad Italije“, „Šmeker“, „Vreme čuda“, „Poslednji krug u Monci“, „Mi nsimo anđeli“, „Rane“, „Nož“, „Crni bombarder“, „Stršljen“, „Lepa sela, lepo gore“…

Maksimović se pojavljivao i u filmovima strane produkcije – španski „Hemingvej – zabava i smrt“ (Hemingway, fiesta y muerte), grčki „Odisejev pogled“ (Ulysses’ Gaze) i najpoznatiji „Susreti sa izuzetnim ljudima“, iz 1979. godine, koji je režirao čuveni reditelj Piter Bruk.

Preminuo je tri dana pre 53. rođendana.

„Sloboda čoveče, sloboda“

Sećanje na Maksu danas živi uglavnom na godišnjicu njegove smrti.

Na inicijativu Gorana Markovića i još nekolicina kolega i građana, na mestu brutalnog prebijanja glumca, njemu u čast postavljena je spomen ploča – 18. novembra 2006. godine.

Svake godine ovo mesto obilaze Maksimovićeve kolege iz Narodnog pozorišta i tamo polažu cveće i vence.

Počast mu odaju i antifašističke organizacije u Srbiji, podsećajući na njegov lik i delo, ali na način kako je stradao.

A nisu ga zaboravile ni ostale kolege.

„Da je Maksa poživeo siguran sam da bismo još radili“, kaže Srđan Dragojević.

Mirjana Karanović kaže da je Maksa definitivno ostao neizbrisiv trag.

„Ostavio je trag na meni, ostavio je trag na nekim ljudima i to je nešto što se nastavlja i živi na neki drugi način.

„Zato mislim je jako bitno i važno da se sećamo njega“, govori glumica.

I dok priča o tome kako kako je nedavno snimila audio knjigu „Petrijin venac“ i nedavno odgledla predstavu u Ateljeu 212, zaključuje:

„Za mene će taj lik Misa, uvek biti jedino Maksa.“

Pratite nas na Fejsbuku i Tviteru. Ako imate predlog teme za nas, javite se na [email protected]

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.