Džejn Gudol: Revolucionarna naučnica koja je promenila našu sliku o šimpanzama

Revolucionarni rad Džejn Gudol promenio je način na koji doživljavamo šimpanze – naše najbliže rođake u životinjskom carstvu.

Kasnije je postala aktivistkinja i razvila mrežu lokalnih zajednica angažovanih na očuvanju prirode.

Ova 86-godišnja naučnica za BBC govori o šest decenija njenog predanog rada.

„Oni se pozdravljaju poljupcem, grle se i maze kako bi umirili jedni druge. Drže se za ruke. Traže fizički kontakt da bi odagnali nervozu ili stres. To veoma liči na nas.“

• Dva „najružnija praseta na svetu“ stigla u londonski zoo vrt
• „Muče slonove do smrti, a onda rone krokodilske suze“
• Poslednji divlji medvedi italijanskih Apenina

Ovako Džejn Gudol, jedna od najvećih stručnjakinja za šimpanze na svetu, opisuje sličnosti između ljudi i njihovih najbližih rođaka iz sveta životinja. Ali, priča se tu ne završava.

„Bilo je prilično šokantno otkriti da, kao i mi, oni umeju da budu surovi, pa čak i da objave neku vrstu rata. Umeju i da vole altruistički. Šimpanze iskazuju obe strane svoje prirode“, kaže ona.

Ljudi dele 98,6 odsto svoje DNK sa šimpanzama, a opet je svet znao vrlo malo o njima dok ova britanska naučnica nije stigla u tanzanijski Nacionalni park Gombe 1960. godine.

Gudol za BBC priča kako je šest decenija njenog predanog rada pomoglo da svet počne da vodi računa o očuvanju primata i kako oni mogu da nam pomognu da shvatimo šta znači biti čovek.

Medijska slava

Gudol je iznenadno postala zvezda 1965. godine, kada se pojavila na naslovnoj stranici časopisa „Nacionalna geografija“.

O njenom radu snimljen je i dokumentarac „Gospođica Gudol i divlje šimpanze“. Ovaj i drugi filmovi, vesti i članci iz časopisa i knjige upoznali su milione ljudi iz svih krajeva sveta sa društvenim i emocionalnim životom divljih šimpanzi.

Dokumentarac prikazuje bosonogu Gudol kako šeta kroz gustu džunglu, igra se i rve sa bebama šimpanzama. Odaje se utisak da je njen rad neverovatno romantičan.

Razmišljajući o tim trenucima slave iz svog porodičnog doma u Bornumutu na južnoj obali Engleske, ona se priseća borbe da stekne njihovo poverenje.

„Tretirali su me kao predatora“, kaže ona.

Šimpanze su agresivno gestikulirale, vrištale su na nju pokazujući joj zube, savijali su grane dok im se krzno kostrešilo.

„Neobičan beli majmun“

„Bilo je zastrašujuće.“ Ona je znala da su šimpanze mnogo snažnije od nje, ali je nekako uspela da potisne strah.

„Trebalo mi je četiri meseca da se značajnije približim jednoj od njih i… godinu dana da bih sedela sa njima. Nisu nikad još videli ništa slično ovom belom čovekolikom majmunu.“

Onda se sprijateljila sa pojedinačnim članovima grupe. Pojedinima je dala imena.

„Dejvid Grejbird je uzeo bananu od mene i dozvolio mi da ga trebim, a drugi se igrao sa mnom“, priseća se Gudol.

Naučila je kako da razlikuje zvukove i kako šimpanze koriste verbalnu i neverbalnu komunikaciju. Zaintrigirale su je sličnosti i razlike sa međuljudskim interakcijama.

„Šimpanze se ne opraštaju, one naprosto odu. Nije li to čudno?“, zabeležila je ona.

Korišćenje alata

Videla je muškog šimpanzu kako izvodi energičan ples i posmatrala kako se mladunčad zbližavaju sa majkama. Slučajno je otkrila i njihovu sposobnost pravljenja oruđa za razne potrebe.

„Videla sam Dejvida Grejbirda kako svojom dlakavom rukom sakuplja stabljike trave, gura ih u leglo termita i izvlači sa termitima koji se drže čvrsto za nju čeljustima.“

Gudol je bila uzbuđena. „Ne samo da koristi predmete kao alatke. On prepravlja predmete kako bi od njih napravio oruđa“, zaključila je ona.

Ovo je, u pogledu našeg razumevanja šta su zapravo šimpanze, predstavljalo ogroman iskorak.

Nezainteresovanost akademskih krugova

Naučna zajednica u Velikoj Britaniji bila je skeptična prema njenim metodama i nalazima kad se vratila u Ujedinjeno Kraljevstvo da bi doktorirala na Univerzitetu u Kembridžu.

• Zašto su Francuzi „evropski šampioni“ u napuštanju kućnih ljubimaca
• Veličanstvene životinje kojih uskoro neće biti zbog nas

„Nisam smela da govorim o tome da poseduju ličnost, da imaju umove sposobne da rešavaju probleme i svakako ne o njihovim emocijama“, rekla je ona, jer su se ovi atributi smatrali jedinstvenim za ljude.

„Šimpanzama treba da se daju brojevi, a ne imena“, govorili su oni.

„Većina ovih profesora smatrala je da sam sve pogrešno uradila.“

Građanski rat

Uspeh Džejn Gudol u informisaanju ostatka sveta o šimpanzama bio je izuzetan.

Mnogi ljudi, koji nikad nisu videli šimpanze u stvarnom životu, razvili su neku vrstu simpatije prema njima. Kad je dominantni matrijarh grupe koju je ona proučavala u Tanzaniji uginuo 1972. godine, list „Tajms“ je čak objavio umrlicu.

Dve godine kasnije usledile su nove smrti.

„Mala grupa mužjaka odvojila se sa jednim delom ženki i preuzela južni deo teritorije koju se ranije svi zajednički delili“, ispričala je ona.

Šimpanze imaju strogu hijerarhiju dominacije i, budući da je grupa imala previše mužjaka, raskol je bio neizbežan. Ono što je usledilo bilo je istinski šokantno.

Odnos između dve grupe postao je izuzetno neprijateljski i mužjaci iz veće grupe počeli su da napadaju mužjake iz manje jednog po jednog, ostavljajući ih da umru od zadobijenih rana.

• Veličanstvene životinje kojih uskoro neće biti zbog nas
• Divlje životinje uživaju u slobodi u utišanom svetu

„Oni su ubijali pojedince sa kojima su se prethodni igrali i trebili. Bilo je zaista užasno. Nanesene rane bile su strašne“, priseća se ona.

Borbe – koje Gudol poredi sa građanskim ratom – trajale su četiri godine.

„Mislila sam da su kao mi, samo bolji. A onda sam shvatila da su još i više kao mi, zato što poseduju i tu svoju surovu stranu“, kaže ona.

Aktivizam

Deceniju kasnije, 1986. godine, Gudol je otišla na jednu konferenciju, gde je uvidela koliko su užasni uslovi u kojima se šimpanze drže u zatočeništvu.

„Otišla sam kao naučnica, vratila sam se kao aktivistkinja“, priseća se ona.

Transformacija ju je odvela u SAD, gde je rešila da ubedi one koji ih koriste u eksperimentalne svrhe da to ne rade. Uspela je u tome.

„Svih 400 šimpanzi, koje su korišćene u američkim nacionalnim zdravstvenim institutima sada su ili u prihvatilištima, ili čekaju da se izgrade prihvatilišta za njih.“

U Africi se njihovo prirodno stanište smanjuje, a lov na njih i dalje predstavlja glavni problem.

Gudol je ovo predvidela još 1991. godine, kad je Gombe bio sveden na sićušno ostrvo šume okruženo potpuno jalovim brdima.

„Shvatila sam da, ako ne pomognemo ljudima da žive bez uništavanja životne sredine, nećemo moći da spasemo šimpanze“, kaže ona.

Pokrenula je svoj program „Ruts end šuts“ preko svog Instituta Džejn Gudol kako bi osnažila meštane da preuzmu vodeću ulogu u spasavanju šuma i životinja.

Gudol je vodila veoma dinamičan život, provodeći nekih godina i po 300 dana daleko od kuće.

Njen rad inspirisao je mnoge mlade naučnike. Gudol kaže da je na aerodromima zaustavljaju nepoznati da porazgovaraju i da se slikaju sa njom.

Međutim, ova žena, koja više voli da bude sama u divljini, ostaje rezervisana prema svojim dostignućima.

„Ja sam obična osoba koja je imala mnogo sreće i uspela je da uradi prilično zanimljive stvari u životu“,zaključuje Gudol.

Pratite nas na Fejsbuku i Tviteru. Ako imate predlog teme za nas, javite se na [email protected]