31. avgust 1888. Tri sata i 40 minuta posle ponoći. Mračna ulica u londonskoj četvrti Vajtčepl.

Na pločniku leži nepomično telo prostitutke Meri En Nikols.

Prolaznik je zatiče u lokvi krvi, vidi da joj je vrat prerezan od uha do uha i odmah prijavljuje policiji.

I danas se smatra da je Nikols bila prva žrtva ubice koji će kasnije dobiti nadimak Džek Trbosek.

Od narednog dana, novinske stupce pune tekstovi o „stravičnom događaju“ koji potresa viktorijansku Englesku, a policija započinje u opsežnu istragu.

Ne baš uspešno.

„Činjenica da su se ova ubistva desila pre više od 100 godina i nedostatak materijalnih dokaza znači da identitet ubice verovatno nikad nećemo otkriti sa sigurnošću“, kaže u pisanom odgovoru za BBC na srpskom Kim Rosmo, kriminolog i profesor na državnom Univerzitetu u Teksasu.

Trbosek tura i suvenir

Fascinacija ovim zločincem i njegova komercijalizacija idu dotle da u Londonu postoje „Trbosek ture“, prodavnica suvenira, a amatere ili stručnjake koji se bave ovim ubicom nazivaju „Trbosekolozima“.

Baš to je pisca i prevodioca Gorana Skrobonju, kada je u Londonu kupio gomilu knjiga posvećenih Trboseku, prodavačica upitala: „Da li ste Trbosekolog (Ripperologist)?“, na šta se on samo nasmejao.

Skrobonja donekle to i jeste, jer je preveo knjigu Autobiografija Džeka Trboseka Džejmsa Karnaka, a sada piše roman o ovom ubici, smešten u London na kraju 19. veka.

„Mislim da više nije ni bitno ko je pravi ubica“, zaključuje Skrobonja.

Trbosek je ubijao je žrtve u kratkom periodu od avgusta do novembra 1888.

Činilo se da se iznenada pojavio i naglo prestao, ali je to samo dodalo novu boju skici spretnog ubice koji je izveo savršen zločin.

Onaj koji decenijama zastrašuje i fascinira, a naučnike, pisce i kriminologe iznova tera da „reše intelektualnu slagalicu“.

„Džek Trbosek je ostao sinonim za brutalnost. Ne zna se šta je strašnije da je nasumično ubijao ili da je ciljano birao žrtve“, kaže pisac detektivskih romana Oto Oltvanji.

Najduža istraga u istoriji

A notebook cover, truncheon, whistle and handcuffs that belonged to PC Edward Watkins — Oprema policijskog pozornika Edvarda Votkinsa koji je pronašao jednu od Trbosekovih žrtava

Već 132 godine nije sa potpunom sigurnošću utvrđen identitet ubice.

Ne zna se ni tačan broj žrtava, neki smatraju da ih je bilo pet ili šest, a pominje se i osam.

Zna se da su sve žrtve ubijene u istom, siromašnom delu Londona, da su bile prostitutke, ali da ih nije seksualno zlostavljao.

Sekao im je ne samo vratove, već i ruke, noge i utrobu. Rasporio bi ih hirurški precizno, uglavnom na ulici ili u mračnim prolazima, a bez privlačenja pažnje prolaznika.

Nije bilo znakova ni snošaja, a ni da je Trbosek masturbirao nad žrtvama, navodi se u arhivama.

Međutim, ono što ga povezuje sa seksualnim deliktima jeste da je od žrtava ponekad uzimao organe iz utrobe kao „trofej“.

Kako je uspeo da ostane neotkriven?

Većina originalnih dokaza koji su u to vreme prikupljena je izgubljena, a većina „činjenica“ su samo mišljenja ili ideje onih koji su se bavili ovih slučajem proteklih decenija.

Zato je gotovo sve u domenu nagađanja.

„Očito je bio i inteligentan kada nije ostavio tragove koji bi vodili ka njemu“, ocenjuje profesor Aleksandar Jugović sa Fakulteta za specijalnu edukaciju i rehabilitaciju Univerziteta u Beogradu.

„Ubica je ispoljio snažnu sadističku seksualno usmerenu brutalnost sa verovatnim patološkim misionarskim usmerenjem da „očisti“ svet koji je osećao kao stran – žene koje pružaju seksualne usluge.

„Nije nemoguće i da je ovde bilo i više ubica, ali legenda o jednom ima svoje kriminalističko opravdanje: sličan način ubistava i iste grupe žrtava“ , napominje Jugović.

Kadar iz BBC igrane serije Džek Trbosek iz 1973.

Ko je sve bio osumnjičen?

Postoji mnogo spekulacija o identitetu Džeka Trbosela.

Govorilo se da je doktor ili kasapin, na osnovu oružja kojim je ubijao i sekao žrtve, ali i zbog poznavanja ljudske anatomije.

Iz tela četvrte žrtve Ketrin Edouz izvađeni su materica i bubreg, koji je i odnet. Uspevao je to da uradi, a da ne povredi nijedan drugi organ.

Na listi osumnjičenih našli su se i umetnici i mistici, ali nije bilo dokaza za hapšenje.

„Kao što vidite većina osumnjičenih pripada višim društvenim slojevima, a moguće je da ubica potiče i iz marginalnih grupa i sredine gde su se zločini i desili.

„U svakom slučaju ubica nije zvanično otkriven bilo zato što je bio dobro sakriven socijalnim statusom ili što je bio za tadašnju policiju neko neočekivan“, kaže Jugović.

Ubista Džeka Trboseka u Vajtčepelu 1888. godine

31. avgust – Meri En Nikols
8. septembar – Eni Čepmen
30. septembar – Elizabet Strajd i Ketrin Edous
9. novembar – Meri Džejn Keli

Marta Tabram izbodena je na smrt 6. avgustva 1888, a neki istoričari je smatraju prvom žrtvom

Izvor: BBC Histori

U vreme pre nastanka forenzičke nauke, pa čak i pre korišćenja otiska prsta kao identifikacije, jedini način da se dokaže da je neko počinio ubistvo bilo je hvatanje na delu ili priznanje osumnjičenog.

Pojedinci koji su se dovodili u vezu sa ubistvima bili su unuk kraljice Viktorije, princ Albert Viktor, poznat i kao Vojvoda od Klarensa, mada za to nije bilo uporišta u dokazima.

Iako je pre nekoliko godina objavljeno da je DNK analizom šala koji je pronađen na jednom od mesta zločina utvrđeno da je ubica frizer i poljski imigrant Aron Kusminski, i dalje mnogi sumnjaju u to.

Kriminolog Kim Rosmo je u odgovoru povodom objavljivanja te DNK analize napisao da je to „spektakularni forenzički promašaj“, pre nego veliko otkriće, i da se slična vrsta veštačenja može naći u brojnim presudama pogrešno osuđenih.

„Postoje stotine osumnjičenih, ali ništa dalje od pretpostavki. Slučaj ostaje nerešen a identitet Džeka Trboseka i dalje je misterija“, kaže Rosmo.

On je i dalje je interesantan, iako je daleko od najmasovnijeg serijskog ubice, a nije bio ni prvi.

„Džek Trbosek je ostao sinonim za brutalnost. Ne zna se šta je strašnije da je nasumično ubijao ili da je ciljano birao žrtve“, kaže pisac detektivskih romana Oto Oltvanji.

Tkanje misterije

Novine su odigrale značajnu ulogu u tkanju mita o Trboseku i to se završilo u romantizovanim pričama o detektivima, a počelo je od hladnokrvnog ubice.

Jedinstvenost ovog zločinca zato i dalje pobuđuje maštu i amatera i profesionalaca, smatra Oltvanji.

„Takva brutalnost i svi detalji koji okružuju kraj 19. veka i priču o Džeku Trboseku su toliko jezivi da deluje neverovatno da je on istorijski lik, a ne fiktivni junak poput Šerloka Holmsa“, napominje Oltvanji.

Oltvanji kaže da i on ima svog „favorita“ za ubicu, zahvaljujući knjigama Konačno rešenje Stivena Najta i grafičkoj noveli Iz pakla Alana Mura, čiji je naziv aluzija na jedno od pisama koje je navodno poslao Trbosek medijima, u kojem na kraju piše „iz pakla“.

„Navijam za Vilijama Gala, doktora hirurga kraljevske porodice kao počinioca. On je imao znanja iz anatomije, a pred kraj života je imao i halucinacije, zbog čega je otišao u penziju“, dodaje Oltvanji.

„Intuitivnim detektivskim radom“ – gde se autor držao činjenicama, a rupe popunjavao „zdravim razumom“ – Najt je došao na tu ideju, a Oltvanji je prihvatio, iako su mnoge tvrdnje u poslednje vreme opovrgnute.

„On je imao motiv, radio je za kraljevsku porodicu, a u to vreme jedan od prinčeva bio je u vezi sa jednom od tih devojaka, što nije smelo da se sazna. Postoje navodno pisma koja to dokazuju“, kaže Oltvanji.

U romanima su ubistva Džeka Trboseka dovedena i u vezu sa masonkim simbolima, što svemu daje dodatni zaplet.

„Još jedan od dokaza koji idu tome u prilog je i da je ubica bio neuhvatljiv, a samo neko sa jakim vezama bi mogao da posle drugog ubistva – kada je bio najpoznatiji čovek u Britaniji – počini još tri takva zločina“, navodi Oltvanji.

„Postoje sad teze da je jednu ženu ubio ciljano, a da su druge služile da sakriju prvi zločin, a postoji i teza da su sve one učestvovale u ucenjivanju kraljevske porodice“, objašnjava.

BBC dokumentarna serija Džek Trbosek: Ponovo otvoren slučaj iz 2019.

Mediji i Džek Trbosek

Kolika misterija obavija ceo ovaj slučaj pokazuje i činjenica da mi i danas „samo pretpostavljamo da se ubica tih pet nesretnih žena zvao Džek Trbosek“, kaže Jugović.

„To ime se pojavilo u jednom pismu upućenom uredniku londonskih novina. Ono što je ovde zanimljivo, to je da su policija i novinske kuće bile ophrvane pismima raznih anonimusa koji su se predstavljali kao ubica.

„To govori koliko je u to doba zločin bio za javnost intrigantan“, navodi Jugović.

„Džek Trbosek nije koristio novine, stručnjaci veruju da su pisma koja su stizala medijima, navodno od njega, u stvari pisali prevaranti.

„Najverovatnije je da je njegova dugovečna slava proizvod istorijskih slučajnosti. Zločini su se dešavali u vreme kada nastaje žuta štampa – jeftine novine pune senzacionalizma i užasa.

„Iz tih razloga Džek Trbosek dobija značajnu medijsku pokrivenost“, kaže kriminolog Rosmo.

Oltvanji smatra da Džek Trbosek nije samo najavio tabloidizaciju koja će uslediti, već da je on i „krvoločna najava svega ostalog što će se dešavati u 20. veku“.

Pisac Goran Skrobonja kaže da Trbosekova popularnost leži u tome što je s godinama postao „arhetip društvenog zla koje čuči u svakom od nas i nikad se ne zna koga može ispoljiti“.

„Tome doprinosi definitivno i to što je ta zagonetna ličnost čitavu londonsku policiju tri meseca vukla za nos, a što su ubistva naglo počela i naglo prestala, a niko ne zna zašto i kako.

„On je na neki način rodonačelnik savremenih serijskih ubica. U svakom od njih, pa čak i Hanibalu Lektoru, ima neki detalj Džeka Trboseka“, navodi ovaj pisac.

Jugović podseća da su prva hapšenja nakon ubistava išla ka „čudnim tipovima“ i pojedincima iz marginalizovanih zajednica.

„To je bio način da se smiri javnost i strah kod ljudi. To je jedna konstanta koja je i danas aktuelna jer sumnju i represiju prvi osete marginalni“, kaže.

Na drugoj strani, baš kao u filmovima bio je „inteligentni zli predator koji pravi svoju šemu i logiku zločina“, koji je do danas isnpiracija za film, napominje Jugović.

Kada se smatra da je zločinac serijski ubica?

To su ubistva tri ili više osoba u dužem vremenskom periodu – najmanje mesec dana, objašnjava Jugović.

„Motivi su obično psihičko zadovoljstvo, seksualni poriv, bes, lična osveta, koristoljublje, skretanje pažnje javnosti i medija; Ubistva najčešće povezuje sličan način izvršenja; žrtve imaju neke zajedničke karakteristike po polu, starosti, zanimanju, rasi, i tako dalje.

„Serijska ubistva vrlo često prati visok nivo brutalnosti prema žrtvama“, navodi Jugović.

Četiri vrste serijskih ubica

U naučnoj literaturi se govori o više različitih tipova serijskih ubica, koji se klasifikuju prema motivima zločina i načinu izvršenja ubistava.

Jugović u pisanom odgovoru citira ovu podelu:

„Ubice vizionare“ koji biraju tačno određen tip žrtve (npr. pol ili zanimanje) a na ubistva u velikoj meri utiču duboki psihički poremećaji kao što su halucinacije;
„Ubice misionare“ koji veruju da društvo mora da se očisti od nekih grupa ljudi, kao što su osobe druge boje kože ili prostitutke;
„Ubice hedonisti“ koji ubijaju zbog pojačanog uzbuđenja, iz seksualnog zadovoljstva uz brutalan odnos prema telu žrtve;
„Ubice koji žele moć“ gde je motiv stvaranje osećanja kontrole i moći nad žrtvom i gde se ubistva dešavaju kao ishod primene surove dominacije nad nemoćnom žrtvom.

Šta je zajedničko serijskim ubicama?

Istraživanja pokazuju da serijske ubice pretežno pripadaju marginalizovanim slojevima društva, navodi Jugović.

„Nezaposleni su ili rade slabije plaćene poslove, većinom su muškarci, potiču iz visoko dezorganizovanih porodica gde su bili prisutni alkoholizam i kriminalno-psihijatrijska prošlost roditelja, imaju istoriju zlostavljanja u detinjstvu…

„Neki od njih pokazivali su od ranog doba voajerističke, fetišističke i sadomazohističke zainteresovanosti i mogu iskazivati i autoagresivne oblike ponašanja poput samopovređivanja ili pokušaja samoubistva“, navodi on.

Ženski tip serijskih ubica, kaže, ima nešto drugačiju motivaciju, obično je to koristoljublje ili ekstremna mržnja prema konkretnim osobama iz bliskog socijalnog okruženja.

Po onome što se do sada zna, Džek Trbosek bi bio kombinacija „ubice misionara“ i „ubice hedoniste“, procenjuje Jugović.

„Ubistva Džeka Trboseka nisu prva serijska ubistva u istoriji, ona su prva po karakteristikama modernog kriminološkog i kriminalističkog fenomena koji će se javiti u 20. veku.

„To su brutalnost, seksualni kontekst, mržnja prema jednoj socijalnoj grupi, ogromna medijska pažnja, medijska eksploatacija, moralna panika, neotkrivanje ubice i političko-ideološki okvir nekih od tumačenja zločina“, objašnjava Jugović.

Zašto su prostitutke i danas često žrtve?

Profesor Devon Bruer, interdisciplinarni naučni istraživač, nije se bavio likom i delom Džeka Trboseka, ali je istraživao razloge zbog kojih su prostitutke često na meti zločinaca.

„Jedan od značajnijih faktora je što one svojevoljno odlaze sa strancima na privatna mesta ili u automobile klijenata. Muški klijenti su po pravilu veći i snažniji od njih.

„Dalje, mnoge od njih imaju problem sa zloupotrebom psihoaktivnih supstanci , što im smanjuje sposobnost i da uoče opasnog klijenta i sputava ih u interakciji sa njima. Svi ovi faktori bili su prisutni i u ranijim vekovima“, kaže Bruer u pisanom odgovoru za BBC.

„Naravno, rizik dolazi i otuda da pojedini klijenti imaju nasilne tendencije ili motivacije“, dodaje istraživač.

Džek Trbosek i popularna kultura – neraskidiva veza

„To je jedno od prvih serijskih ubistava u Evropi koje je mitologizovano zato što je bilo izrazito brutalno, počinjeno je iz mržnje, usmereno ka jednoj socijalnoj grupi – žene srednjih godina iz nižih slojeva koje su bavile prostituciojom“, ocenjuje Jugović, profesor socijalne patologije.

Ovaj i dalje nerešen slučaj već decenijama predstavlja inspiraciju za mnoge romane, filmove i serije.

Popularna kultura 20. veka se u velikoj meri razvijala na mitologizaciji zločina i kriminala.

Oni služe, smatra Jugović, kao odličan zastor objašnjenja večne borbe dobra i zla, pravde i nepravde, sila mraka i sela svetla u društvu, što potvrđuju filmovi o mafiji ili o serijskim i masovnim ubicama.

„Ljudi vole večne teme odnosa života i smrti, mistike zločina, tabua, seksualnosti i smrti, a zločin Džeka Trboseka sve to ima“, navodi Jugović.

Oltvanji napominje da slava Trboseka nije na vrhuncu danas, kada bi se moglo očekivati zbog globalne popularnosti žanra true crime – serija i filmova koje se bave istinitim zločinima, već da ona podjednako traje sve vreme.

„Ono što ga još odvaja od ostalih je ta veština rukovanja nožem. Nije jednostavno tako iseći ljudsko telo i tranžirati ga kao meso, a njegovi rezovi su vrlo precizni.

„To čak ni kasapin ne bi mogao“, dodaje Oltvanji.

Pratite nas na Fejsbuku i Tviteru. Ako imate predlog teme za nas, javite se na [email protected]

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.