Džez i Jugoslavija: Kako su se zavoleli Djuk Elington i Beograd pre 50 godina

U elegantnom odelu, pažljivo izbrijanih brkova, smiren i uglađen, seo je za klavir u prepunoj sali tadašnjeg Doma sindikata u Beogradu pre tačno pola veka.

Tada 72-godišnji legendarni džez pijanista svirao je sa orkestrom pred 1.700 ljudi, dva puta, na koncertima koji se i danas prepričavaju.

„Kakav orkestar, takva i svirka, neponovljiva, a sve to pod ležernom kontrolom maestra Elingtona“, priseća se za BBC na srpskom novinar Vasja Ivanovski.

Taj 14. jul 1971. godine ostaće u pamćenju Ivanovskom kome je akreditacija Radija Skoplja obezbedila dolazak u Beograd i intervju sa jednom od najvećih legendi džeza.

• Kad je na pruzi svirao bluz: Legendarni koncert Madija Votersa i Sestre Rozete Tarp
• B. B. King – kralj bluza
• Kako je Marvin Gej pokrenuo muzičku revoluciju

Bila je poprilična gužva novinara i ljubitelja džeza ispred Djukove garderobe, priseća se Ivanovski.

Uz neverovatnu sreću, kako kaže, uspeo je da „uleti“ unutra.

„Djuk je bio vrlo srdačan, naviknut na novinare i njihova pitanja, tako da je i razgovor sa njim protekao maltene u domaćinskom ćaskanju“, opisuje susret koji se dogodio pre pola veka.

„Zadovoljan sam što mogu da se predstavim jugoslovenskoj publici koja je pokazala da razume džez.

„Ostatak orkestra je takođe zadovoljan i verujem da ćemo se ponovo sresti. Volim vas ludo“, rekao je Elington u diktafon ovom makedonskom novinaru.

Volim vas ludo, (Love you madly), Djukova je omiljena uzrečica, priseća se Ivanovski.

Dodaje da su se domaćini potrudili da Djuk to izgovori na srpskom što je često ponavljao dok je bio u Beogradu.

Tu rečenicu je potom specijalno izgovorio i za radio emisiju „Pop top 50″ koju je Vasja Ivanovski tada vodio.

Dirigovao orkestrom na aerodromu

Dolazak legende džez scene upriličen je svečanim prijemom još na samom aerodromu.

Na beogradskom aerodromu je Elingtona dočekao džez orkestar Radio-televizije Beograd, koji je izvodio upravo Djukovu muziku, pod vođstvom Vladimira Bubiše Simić, priseća se novinar i filmski kritičar Milan Vlajčić.

„To je bilo neočekivano“, kaže Vlajčić.

Kada je Elington čuo taktove sopstvene numere Take a train, oduševio se, a na kratko je i sam preuzeo dirigovanje.

„Zvuci džez ansambla odzvanjali su dok je Elington sa svojim muzičarima prolazio kroz carinsku zonu“, priča Vlajčić.

Isti orkestar, koji je sam Elington nazvao „aerodromskim orkestrom“ ispratiće ga i na odlasku iz Beograda.

Ko je Djuk Elington?

• Rođen je kao Edvard Kenedi Elington u Vašingtonu 29. aprila 1899. godine
• Nadimak „vojvoda“ (duke) dobio je zbog elegantnog načina odevanja
• Sa sedam godina počeo je da uči da svira klavir
• Prvu kompoziciju Soda Fountain Rag napisao je sa 15 godina, inspirisan prodavcem gaziranih pića
• Studirao je slikarstvo, ali se uprkos tome što je dobio stipendiju za Prat Institut u Bruklinuipak okrenuo muzici i počeo da svira po klubovima već sa 17 godina
• Muzikom se profesionalno bavio od 1919, a četiri godine kasnije postaje poznat sa sastavom Vašington Dens
• Napisao je oko 1.500 kompozicija i prvi se posvetio orkestarskom stilu u džezu
• Među najpoznatijim kompozicijama su Solitude, Sophisticated Lady, Mood Indigo, Take a train…
• Dobitnik je mnogih prestižnih nagrada, između ostalog Gremi i Pulicera
• Jedan od parkova u Vašingtonu nosi njegovo ime, kao i zgrada u kojoj je živeo na Menhetnu
• Umro je 24. maja 1974. godine u Njujorku

Tradicija džeza u Jugoslaviji

„Džez je bio popularan u gradskoj kulturi Beograda, a verovatno i širom Srbije, gde god je mogao da se sluša radio, jer on tada nije bio lako dostupan“, objašnjava Vlajčić.

A svi noviteti na džez sceni dolazili su upravo putem radio talasa.

Specijalna emisija koju je vodio Vilis Konover, emitovana je na radiju Glas Amerike, u to vreme jedne od najmoćnijih propagandnih institucija SAD-a, navodi u knjizi „Koka-kola socijalizam“ istoričarka Radina Vučetić.

Džez je tako ulazio u domove, a posredstvom njega, i američka kultura.

Emisiju su sa nestrpljenjem svake večeri pratili svi tadašnji ljubitelji džeza, priseća se Vlajčić.

Tradicija sviranja i slušanja džeza u Jugoslaviji postojala je i tokom prvih godina dvadesetog veka za vreme Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca, piše Vučetić.

U Hrvatskoj su se štampali plakati koji su pozivali na džez svirke, i osnivali su se prvi džez orkestri.

U Srbiji je prvi džez orkestar, Studentski Miki Džez, formirao Rafael Blam 1927. godine.

Džez je opstao i tokom Drugog svetskog rata.

Vučetić navodi da su „beogradski muzičari tokom okupacije Beograda stvarali melodiju pod uticajem američke muzike a da je 1942. nemački dirigent Hans Georg Šic u Radio Beogradu stvorio Big bend orkestar.“

Ipak, u prvim godinama uspostavljanja komunističke vlasti u Jugoslaviji, izvođenje ove muzike smatralo se nepredvidljivim i razuzdanim, jer se nije uklapalo sa vrednostima tadašnjeg sistema, navodi ona.

To, pak, nije sprečilo stvaranje novih džez orkestara, piše Vučetić.

Tako je 1946. godine Vojislav Bubiša Simić formirao Big bend Dinam, sledio ga je Mladen Bobi Guteš osnivajući Zabavni orkestar Radio Beograda, koji 1960. menja ime u Džez orkestar RTB – isti onaj koji je Djuka Elingtona dočekao na aerodromu deceniju kasnije.

Džez kao propagandno sredstvo

Popularnost džeza u Jugoslaviji širila se i šezdesetih godina, piše Vučetić, čemu su doprineli domaći džez muzičari, ali i Stejt department i američka ambasada u Beogradu.

Ističe da su „američki centri moći brzo shvatili da džez i rokenrol mogu da rade na razbijanju ‘gvozdene zavese’ koja je delila Evropu na Istok i Zapad“ i tako prošire pop kulturu i sistem vrednosti.

„Sjedinjene Američke Države su imale plan da preko kulturnog otvaranja putem džeza, zapravo otvore vrata novom tržištu“, kaže Vojislav Pantić, umetnički direktor Beogradskog džez festivala, za BBC na srpskom.

„Dvojica vodećih političara bili su, svakako, pravi ljudi za ovakve akcije: tadašnji američki predsednik Ričard Nikson koji je voleo džez i pomalo svirao klavir, i njegov državni sekretar Vilijams Rodžers poznat po zalaganju za ljudska prava“, priča Pantić.

• Čik Korija – maestro koji je promenio džez muziku
• Čak Beri – čovek koji je postavio temelje rokenrola
• Litl Ričard: Reči su zvučale kao nebuloza – ali onda je nastao jedan od velikih rokenrol hitova

Kako je Njuport festival došao u Beograd?

Beograd su ubrzo posetila velika imena džez scene – Dizi Gilespi, Glen Miler, Ela Ficdžerald, Luj Armstrong, Kol Porter i Džordž Geršvin.

„Bila je to velika stvar. Otvorili smo se prema svetu“, priseća se Milan Vlajčić.

Većinom se zasluge prepisuju Aleksandru Živkoviću, tada novinaru agencije Tanjug, i Milanu Ševiću, uredniku programa Doma omladine.

Ovaj dvojac je, zajedno sa muzičkim urednikom Doma omladine Dragutinom Grdaničkim, pokrenuo seriju Podijum džeza što je bilo odlično „opipavanje pulsa publike“, priča Pantić.

Rešili su da pišu Džordžu Vinu, organizatoru Njuport festivala u Americi.

Vin je već pomišljao da Njuport izvozi u Evropu i trebalo je naći način da sva zvezde džez scene dođu i do Istočne Evrope, dodaje on.

Uvertira u Njuport festival dogodila se godinu dana ranije kako bi Džordž Vin sa saradnicima ispipao teren i video da li ima interesovanja za ovu vrstu muzike.

Koncert „Njuport džez festival 70′“ bio je rasprodat do poslednje karte (1.700), a snimci potom emitovani na radiju i televiziji.

Vin se uverio da u Beogradu postoje partneri sa kojima može da sarađuje ali i interesovanje publike za muziku koju želi da predstavi, priča Pantić.

Festival je mogao da počne.

Uz finansijsku podršku Stejt dipartmenta, Njuport džez festival je prvi put održan u Beogradu od 31. oktobra do 3. novembra 1971. godine u Domu sindikata, što je za to vreme bilo „veliko kao kuća“, ističe Pantić.

Festival je otvorio Djuk Elington sa orkestrom.

Dočekan je, kao i na prvom nastupu u Beogradu par meseci ranije, uz ovacije i gromoglasni aplauz.

„Publika nas je ponela. Impresionirala me je puna sala i ljubav“, izjavio je Elington, prema pisanju novinara Željka Jande.

Pantić kaže da su nastupi koje je publika u Beogradu videla na prvom festivalu, „bez ikakvog preterivanja, bila zastrašujuća postavka“.

„Takav spisak imena, to je u malom jedna priča o džezu, jer si sa šest velikih imena pokrio sve žanrove džeza: od klasike do avangarde“, priča Pantić, autor monografije o Beogradskom džez festivalu.

Milan Vlačić kaže da je „Beograd tada buktao od džeza“.

„Dva puta je dolazio Majls Dejvis. Dvorane su bile pune, a ovacije velike“, opisuje on.

Zbog velikog interesovanja, većina izvođača nastupala je dva puta – kasno popodne i uveče.

Ulaznice su do početka festivala već bile rasprodate, a koncerte je posetilo oko 12 hiljada ljudi.

Sledeće, 1972. godine, uz muzičare iz inostranstva, nastupio je i domaći Jugoslovenski Ol Stars Bend.

Publika je i tih godina mogla da čuje neka od najvećih imena džeza: od Sare Von, Majsla Dejvisa, Bi Bi Kinga, Dejvida Brabeka do Čarlsa Mingusa.

Iako je treće izdanje festivala već nosilo naziv Njuport – Beograd džez festival, gradske vlasti nisu bile previše zainteresovane za ovu manifestaciju, priseća se Pantić.

U monografiji o Beogradskom džez festivalu, prvi put održanim pod tim nazivom sledeće,1974. godine, navodi se da je svake programske večeri, a bilo ih je tri, prisustvovalo oko 4.000 ljudi.

Festival se, uz kraći prekid tokom 1990-ih, održava i danas, i ove, 2021. obeležiće zlatnu godišnjicu.

• Osamdeset stvari koje možda niste znali o Bobu Dilanu
• Milan Vukos: „Najveće ime za srpsku kulturu u drugoj polovini 20. veka“

Kakvo je danas stanje na domaćoj džez sceni?

Džez pijanista Vasil Hadžimanov smatra da se mnogo toga promenilo tokom 50 godina.

„Činjenica je da muzičara i dalje ima, i to mladih, talentovanih i to je nekako i jedino svetlo u tunelu kada pričamo o džez muzici“kaže Hadžimanov za BBC na srpskom.

Festivali se „odvijaju na jedvite jade, jer su uvek tu problemi finansijske prirode“, kaže.

Vrlo je teško dopreti do publike jer džeza nema u medijima – „eventualno im se omakne kada je Dan žalosti“, kaže.

„Mladi srpski muzičari sviraju isključivo samo u Srbiji, a isto to se dešava i u drugim državama.

„A imamo direktore glavnih džez festivala koji su nezainteresovani da na bilo koji način pomognu tim umetnicima ili da se ta scena proširi“, priča Hadžimanov.

Luka Ignjatović, saksofonista grupe Schime iz Beograda, veruje da nedostatak zvanične podrške može da bude prednost.

„Džez nije deo nikakve institucije. On se dešava uglavnom na nekim alternativnim mestima“, kaže.

Danas se, kaže, džez sve više zasniva na autorskim kompozicijama muzičara, a ne standardima, kakva je bila tradicija.

Muzika mlađih autora je kombinacija različitih džez žanrova, jer džez jeste improvizacija i sloboda, dodaje Ignjatović.

„Zaboraviš na sopstveno znanje i potpuno se prepustiš intuiciji.

„To je meni najbolji osećaj u ovoj muzici što kombinuje i učenje materije i totalno praćenje intuicije i prepuštanje trenutku.“

Ignjatović veruje da će „kvalitetna muzika opstati.“

„Uvek će se slušati, i za sto godina. Vreme je pravi pokazatelj da li nešto valja ili ne“, zaključuje Ignjatović.

Šta kažu ljubitelji džeza?

Za Nenada Georgievskog, džez je uvek bila muzika u pokretu.

„Promena je jedina konstanta u toj muzici“.

„To je i gladna muzika, gladna novih ideja, zvukova, instrumenata“, priča Georgievski.

Dejan Gavrilović iz Niša je prvi put čuo džez kada je imao samo 11 godina kada je tokom leta slušao kroz otvoren prozor, muziku deceniju starijeg komšije.

Bili su to klasici poput Majlsa Dejvisa, Džona Koltrejna i Dekstera Gordona.

„Zamolio sam ga da mi napravi izbor na kaseti i tako je sve krenulo“, seća se Gavrilović.

„Džez je za mene najdemokratskija i najotvorenija forma muzike jer je tokom svih ovih godina pokazao da je sposoban da evoluira i bude kompatibilan sa raznim formama muzike“, kaže.

Pratite nas na Fejsbuku i Tviteru. Ako imate predlog teme za nas, javite se na [email protected]