Džon le Kare i književnost: Zašto je „Špijun koji se sklonio u zavetrinu“ najveći špijunski roman

Špijunaža ima podvojenu ličnost u britanskoj kulturi.

S jedne strane se doživljava kao glamurozni, pustolovni spektakl, vizija koja je potekla uglavnom od autora Ijana Fleminga i njegove najslavnije kreacije Džejmsa Bonda, koji se prvi put pojavio 1953. godine u romanu Kazino Rojal.

Sa druge je nešto mnogo manje privlačno – suroviji, a opet birokratskiji svet kakav može da se nađe u romanima Grejema Grina i Lija Dejtona, u filmovima kao što je Naređenje za ubistvo Entonija Eskvita (1958) i televizijskim serijama kao što su Kalan Džejmsa Mičela (1967-72) i The Sandbaggers (1978-80) Ijana Mekintoša.

Jedan britanski autor naherio je sliku o špijunaži u ovom mračnijem pravcu više nego bilo koji drugi.

Pisac Džon le Kare imao je verovatno jednako velik uticaj na percepciju špijunaže kao i Fleming, ali sa prikazom koji je bio tiši i bliži stvarnosti.

I dok je Le Kare to radio tokom zadivljujuće pedesetogodišnje karijere, u 26 romana, njegov treći roman Špijun koji se sklonio u zavetrinu (The Spy Who Came in from the Cold) bio je taj koji je efektno učvrstio ovu viziju, iznedrivši jedan od blistavih primera posleratne britanske proze, bilo špijunske ili bilo koje druge.

• Džon le Kare – odlazak majstora špijunskih romana
• Vera Pešić: Žena u muškom vrtlogu špijunaže
• „Na pola puta do superheroja“: Mustafa Golubić, tajni agent između mita i istine
• „Sviraj to još jednom, Sem“: Beograd, Kazablanka, Beč i drugi „špijunski gradovi“

Šezdeset godina posle njegovog objavljivanja u septembru 1963, roman je očuvao svu snagu.

Sa radnjom smeštenom u vreme podeljenog, posleratnog Berlina, roman priča priču o razočaranom britanskom agentu Aleku Limasu.

Limas nije uspeo kao šef kancelarije britanske Tajne službe za Zapadni Berlin – prisustvovao je ubistvu Rimika, poslednjeg operativca na tajnom zadatku, tako da se vraća u Veliku Britaniju i traži da bude oslobođen dužnosti.

Međutim, misteriozna Kontrola, šef „Cirkusa“ – Le Kareov fiktivni nadimak za MI6, zasnovan na sedištu njegovih kancelarija smeštenih u londonski Kembridž Cirkus – nudi mu poslednju misiju pre penzionisanja.

Limas treba da prebegne u Istočnu Nemačku kako bi širio dezinformacije o neprijateljskom članu partije Hansu-Diteru Muntu, čoveku odgovornom za Rimikovo ubistvo.

Ali, kao i u svakoj špijunskoj priči, ništa nije kao što izgleda.

Kako se misija komplikuje Limasovim paravanom, konkretno njegovim odnosom sa sekretarkom Britanske komunističke partije Liz Gold, napetost raste da li će uspeti da je ispuni – ili da li je to stvarno uopšte bilo i zamišljeno.

Uz svu ideološku pozadinu Hladnog rata, priča nadrasta konvencionalni špijunski triler, razotkrivši sirovu, sumornu stvarnost terenskih operacija koje su se izvodile tokom perioda Berlinskog zida, Čekpoint Čarlija i krijumčarenih mikrotačaka.

Le Karea je manje zanimalo da naprosto u sitna crevca dramatizuje osnove špijunskog zanata – mada je svakako to uradio detaljnije od bilo kog drugog pisca u to vreme.

Više je želeo da dovede u pitanje sam čin špijunaže, naglasivši amoralne tehnike korišćene u nevidljivoj borbi obaveštajnih službi Istoka i Zapada.

Pogledajte video: Kako mogu da vas špijuniraju preko telefona

Kako uspeva da bude toliko autentičan

Le Kareov istorijat obaveštajca u stvarnom životu oseća se u autentičnosti njegovih dela, a posebno u Špijunu, baš kao i u izričito pesimističnom tonu knjige.

Rođen kao Dejvid Kornvel, Le Kare je služio u Britanskoj obaveštajnoj službi od kraja četrdesetih kad je, u okviru redovnog vojnog roka, bio stacioniran u austrijskom gradu Gracu.

Zbog dobrog poznavanja nemačkog jezika, pomagao je u saslušavanju ljudi prebeglih iz Istočne Nemačke.

Potom se vratio studijama na Oksfordu, gde je postao doušnik za MI5 o komunističkim studentskim grupama, da bi se zatim pridružio agenciji u punom radnom odnosu kad je napustio studije.

Počeo je da piše dok je radio u prljavom svetu prisluškivanja telefona i provala u kuće – pod pseudonimom, jer je takav bio zahtev službe.

Prebacio se 1960. u MI6 i bio pridružen ambasadi u Bonu.

Špijun je bio poslednji roman koji je objavio pre nego što ga je 1963, kao i mnoge druge, kompromitovao dvostruki agent Kim Filbi i njegova ozloglašena izdaja kolega iz britanske tajne službe.

Filbi je otkrio sve njihove paravane KGB-u, okončavši Le Kareovu obaveštajnu karijeru za sva vremena.

Međutim, čak i bez Filbijevog otkrivanja njegovog paravana, velike su šanse da bi Le Kare ionako bio otkriven.

• Džejms Bond i MI6: Šta je istina, a šta fikcija
• „OZNA sve dozna“: Koje su danas službe bezbednosti na Balkanu
• I MI5 otvorio Instagram – gde su tu bezbednjaci iz Srbije
• Ko je bio Britanac Bil Hadson koji je hteo da pomiri Tita i Dražu

Kritičari Špijuna, posebno oni sa druge strane Gvozdene zavese, nanjušili su da je autor najverovatnije pravi obaveštajac.

Le Kare je, u tipičnom provokatorskom maniru, dao da se primerci knjige prošvercuju u zemlje Istočnog bloka, željan da sazna kako će tamo biti primljena.

Od njenog uglavnom pozitivnog prijema bilo mu je pomalo neprijatno, dok su neki prepoznali očiglednu realnost skrivenu iza fikcije.

Ruski kritičar V. Vojnov bio je prvi koji je u prikazu Špijuna za moskovski umetnički list Literaturnaja gazeta istakao da je njegovu autentičnost mogao da dočara samo neko sa istorijatom unutar obaveštajnog sveta.

Naravno, nivo detalja u knjizi značio je da su čitaoci željni više bondovskog spektakla ostali nezadovoljeni.

Prikaz Tajmsa iz tog perioda, na primer, žalio se da ima „suviše opisa, a premalo akcije“.

Većina prikaza, međutim, bila je pozitivna i čak i prethodni majstor špijunske proze Grejem Grin priznao da je to „najbolja špijunska priča koju je ikada čitao“.

Znanje iz prve ruke, sumorna atmosfera i složena moralnost darovali su romanu atmosferu realizma, učinivši da se istakne u odnosu na imaginarne avanture druge špijunske proze.

Bila je to istinska prekretnica za žanr, oslanjajući se na temelje koje su postavili romani Dejtona i Grina kao što su Dosije Ipkres (1962) i Naš čovek u Havani (1958), ali pomerivši granice što se tiče kredibilnosti priče i melanholičnosti njenog tona.

Zašto roman zapravo govori o usamljenosti

Jednako osvežavajuća bila je činjenica da Le Kareovi protagonisti nisu odvažni heroji tipičnih špijunskih priča.

Oni se bore sa etičkim dilemama i proganjaju ih lične žrtve, i ostaju samleveni i osiromašeni nemilosrdnom psihološkom cenom sopstvenog rada.

Limus je istinski jedan od beznadežnijih i pesimističnijih likova britanske proze.

Ovo najbolje dočarava činjenica da je Ričard Barton izabran da odigra lika u filmskoj adaptaciji knjige iz 1965. godine.

Dok je ekvivalentni tajni agent 007 na velikom ekranu bio uglađeni Šon Koneri, graciozan poput pantera i u ranim tridesetim, Limas je bio sredovečan, sa cenom njegovog posla jasno vidljivom na Bartonovom licu, posledicom glumčevog burnog života i alkoholizma.

I zaista, izbor Bartona pokazao se potezom genija.

„Priča Špijuna bila je zapravo priča o usamljenosti…“, izjavio je Le Kare u intervjuu iz 1974. godine

Putem upečatljive priče, čitaoci su bili izloženi dvoličnoj prirodi borbe za prevlast u Hladnom ratu, gde se lojalnosti neprestano menjaju, a poverenje je redak luksuz.

Za Le Karea, usamljenost i špijuniranje išli su ruku pod ruku, prosto zato što nikome ne može da se veruje.

• Kako je Marlen Ditrih pomogla Americi da pobedi naciste
• Mata Hari – od glamura i erotike do špijunaže i streljačkog voda
• Tri dana špijunka, četiri dana mama – kako izgleda deljenje radnog mesta u tajnoj službi
• Kao na filmu: Kako je FBI uhvatio ozloglašenog špijuna iz sopstvenih redova

Špijun je bio Le Kareov treći roman posle Telefonskog poziva za mrtvaca (1961) i Ubistva na visokom nivou (1962).

Obe knjige koje su mu prethodile bile su neobična mešavina špijunskog romana i kriminalističkog trilera, mada su više naginjale potonjem, uprkos tome što su prvi put predstavile jednog od najpopularnijih i najenigmatičnijih špijuna u prozi Džordža Smajlija.

On je nesumnjivo Le Kareov najpopularniji lik, najviše zbog trilogije Dečko, dama, kralj, špijun (1974), Plemeniti đak (1977) i Smajlijevi ljudi (1979).

Ovaj lik takođe momentalno priziva sliku glumca Aleka Ginisa zahvaljujući dvema proslavljenim adaptacijama BBC-ja iz 1979. i 1982. godine.

Iako je Špijun i dalje suštinski Smajlijev roman, njegovo prisustvo svedeno je na sablasnog lutkara, viđenog i pominjanog u romanu u svega nekoliko navrata.

I dok Le Kareovi romani u kojima je Smajli mnogo prisutniji pričaju priču eksplicitno iz njegove perspektive, Špijun vernije odražava Smajlijevo mesto u širem društvu – neviđen, tiho manipulativan, igra igre na duge staze iza kulisa koje nijedan individualan pion ne može da razume.

„Vrednost romana onda – ili njegova mana, u zavisnosti od vašeg viđenja – nije to što je autentičan, već što je kredibilan“, rekao je Le Kare.

Njegova namera da ispriča sve kako jeste nije ga učinilo ništa omiljenijim u MI6 nego što je bio kod neprijatelja.

U memoarima Tunel za golubove iz 2016. godine, on se prisetio jedne svečane večere, svega nekoliko godina po objavljivanju Špijuna, tokom koje ga je bivši kolega saterao u ćošak i rekao mu šta misli.

„’Gade jedan, Kornvelu’, zaurlao je sredovečni oficir MI6, nekada moj kolega, preko prostorije na mene, dok se grupa vašingtonskih insajdera okupljala za prijem koji je održavao britanski ambasador“, napisao je on.

„’Gade jedan pokvareni.’ Nije očekivao da će me sresti, ali sad kad jeste, bilo mu je drago zbog prilike da mi saspe u lice sve što misli o meni zato što sam ukaljao čast Službe.“

Možda se ogledalo koje je podigao pred Službu nije dopalo njegovim bivšim kolegama, ali je svakako činilo sjajnu prozu.

A opet, ispod brutalno tačnog portreta šta podrazumeva biti špijun, Špijun je zapravo roman o trajnom, čak prkosnom humanizmu usred suprotstavljenih ideologija, sve ispričano kroz besprekorno dočaranu karakterizaciju.

To je puka suština Le Kareovih dela u hladnoratovskom periodu – niko ne izlazi čist iz špijunskog posla, čak ni oni koji se ogluše o svoje gospodare iz Vajthola, Vašingtona ili Kremlja kad savest konačno počne da ih svrbi.

To je verovatno ta realnost koja je toliko iznervirala njegove bivše kolege, a roman je utoliko bolji zbog nepokolebljivog bavljenja pitanjima etike špijunaže.

I dok Špijun slavi 60. rođendan, jednako je moćan danas kao što je bio usred Hladnog rata, naročito sad kad se stare podele vraćaju, a globalne krize samo prate jedna drugu.

Kredibilitet romana ključan je za trajnu snagu Le Kareovog pripovedanja, čak i ako je celokupnu istinu teško prihvatiti.

Kao što je on napisao u samoj knjizi: „Obaveštajni rad ima samo jedan moralni zakon – opravdavaju ga rezultati.“

Šta je prava cena javne bezbednosti?

Le Kare je bio suviše velik i suviše zreo pisac da bi ponudio lake ili utešne odgovore.

Pratite nas na Fejsbuku,Tviteru i Vajberu. Ako imate predlog teme za nas, javite se na [email protected]