Džordž Buš stariji – Poslednji predsednik iz redova „najveće američke generacije“

Prošlo je godinu dana od sahrana nekadašnjeg Džordža Herberta Buša, 41. američkog predsednika i političara čije odluke su u velikoj meri obeležile svetsku istoriji.

Ratni heroj koji je žalio što se okončala patriotska saradnja dveju partija koja je toliko oblikovala godine neposredno posle rata; umerenjak koji je bio iskren kada se 1988. godine zavetovao da će se boriti da njegova zemlja bude više blagonaklona i dobrodušna; pragmatista koji je sumnjičavo gledao uspon ideoloških čistunaca unutar Republikanske partije što fetišizuju smanjenja poreza i demonizuju vlast kao takvu.

Mnogima je njegova smrt 2018. obeležila kraj jedne ere. Međutim, era takvih američkih političara okončala se još pre četvrt veka.

Toj eri je počelo da odzvonjava početkom 1990-tih godina usled generacijske smene.

Političare starog kova kakav je Dž. H. Buš, koji je služio u Drugom svetskom ratu i dokazao se u borbi, zamenili su „bejbi-bumersi“ kakvi su bili Bil Klinton i Njut Gingrič.

Oni su stasavali vodivši kulturne ratove 1960-tih, i agresivnije su zastupali političku liniju.

• Džordž Buš stariji: Život u fotografijama
• Jevrejska naselja na Zapadnoj obali nisu ilegalna, kažu SAD
• Ko sluša Trampove telefonske razgovore

Kao Hari Truman, još jedan veliki predsednik nedovoljno cenjen u svoje vreme, i Buš je prvoklasni primer toga kako se reputacija određenog predsednika menja i razvija tokom godina, kako se zaostavštine preispitavaju, i kako se nečije osobine koje su se u dato doba smatrale slabostima mogu kod budućih naraštaja videti kao vrline.

Budući naraštaji su svakako blagonakloniji prema Bušu od onih koji su sastavljali naslove dok je bio predsednik, u kojima su ga nazivali „slabićem“ i nekakvom prelaznom predsedničkom figurom u sendviču između daleko važnijih ličnosti: Ronalda Regana i Bila Klintona.

Buš je, međutim, na sopstveni nenametljiv način, bio i političar koji je obeležio jednu eru, ma koliko kratkog veka – one godine neprikosnovene američke dominacije na globalnom planu.

Da ne zapadnemo u ulepšavanje istorije, kojem su ljudi danas skloni u svetu sve lišenijem autentičnih političkih giganata, vredi naglasiti na samom početku Bušove brojne neuspehe. (falinke, mane.)

U trci za predsednika 1988. godine, do Bele kuće je stigao nedoličnim putem, tako što je dovodio u pitanje patriotizam svog grčko-američkog suparnika Majka Dukakisa, i potpirivao međurasne tenzije.

Nisu ljudi iz Bušove kampanje snimili ozloglašeni spot o Viliju Hortonu – napravio ga je probušovski komitet za političku akciju – ali se spot vrteo po kablovskoj televiziju punih 25 dana pre nego šta ga je kandidat osudio.

Li Etvoter, bezobzirni šef Bušove kampanje iz Južne Karoline, oblizivao bi se na pomisao da može da prikaže Dukakisa kao liberala elitistu koji se nedovoljno čvrsto obračunava sa kriminalom.

„Ako od Vilija Hortona mogu da napravim svima prepoznatljivo ime, dobićemo izbore“, rekao je, očigledno sa blagoslovom svog kandidata.

Ljubazno sročeno pismo koje je Buš uputio Bilu Klintonu za dan inauguracije u januaru 1993. godine, u kome tvrdi da je „tvoj uspeh sada i uspeh cele naše zemlje“, isto tako treba da se stavi u kontekst.

Buš nije smatrao da Klinton kao osoba ne poseduje čestitost potrebnu za predsedničku poziciju, i u svom dnevniku je tog dana zabeležio svoju reakciju na jednog vojnika koji je Klintonu uputio odobravanje podignutim palcem tokom (proslavljanja) inauguracije.

„Moram da kažem da sam pomislio: ‘Kako je, za ime Boga, ova zemlja izabrala nekog ko je izbegao mobilizaciju?’ Nisam to pomislio s ogorčenjem. Više kao neku generacijsku stvar. Šta mi izmiče pa da shvatim?“

Pred izbore 1992. godine, ovaj nekadašnji ratni pilot, koga su Japanci oborili iznad Pacifika, otpisivao je svog mlađeg suparnika koji nije služio u Vijetnamu niti je ikad nosio vojnu uniformu. „Američki narod nikad neće izabrati ličnost takvog morala kakvog je Bil Klinton“, rekao je podrugljivo.

Dok se borio za mesto u Senatu u Teksasu 1964. godine, Buš se protivio čuvenom Zakonu o građanskim pravima koji će uništiti segregaciju na Jugu zemlje, dok je za Martina Lutera Kinga govorio da je „militant“.

Međutim, čak i sredinom 1960-tih, kada je centar teže u Republikanskoj partiji počeo da se premešta sa Vol Strita na države koje su nekad sačinjavale Konfederaciju i na jugozapadni „Osunčani pojas“, Buš je izražavao zabrinutost nad rastućom radikalizacijom konzervativnog pokreta.

„Kada ‘umerenost’ postane uvredljiva reč, treba da stavimo prst na čelo“, primetio je nakon svog poraza 1964. godine.

„Ja bih hteo jedan konzervatizam koji je osetljiv i dinamičan, a ne prestrašen i reakcionaran.

Do 1988. godine, kada se izborio za predsedničku nominaciju svoje partije tako što je iz igre ispratio suparnike sa tvrđe desnice, reči „osetljiv i dinamičan“ pretvorile su se u „dobrodušniji i blagonakloniji“.

Donald Tramp nedavno je ismejavao Bušov čuveni govor o „hiljadu svetlosnih snopova“, pitavši svoje poklonike na mitingu: „Šta mu, koji moj, to znači?“.

Ali Bušu su te reči određivale jednu vrstu saosećajnog konzervatizma koji je delom služio kao korektivna mera neumerenostima i geslu „pohlepa je dobra“ koje su obeležile godine Regana, delom je proizilazio iz osećaja svojevrsnog plemstva koji mu je usađen kao detetu američke aristokratije, a možda je bio i izraz ožalošćenog roditelja.

Voljena ćerka bračnog para Buš, Robin, umrla je od leukemije sa tri godine.

Paradoksalno, upravo je Buš najbolje ovaploćivao geografsko preusmerenje Republikanske partije – potomak bankarske porodice iz Konektikata i sin aristokratskog senatora postao je teksaški naftaš i političar.

Međutim, uvek je ostavljao utisak nekoga ko lažira taj imidž – da više voli da se vozi svojim gliserom u blizini porodičnog imanja u Kenebankportu u državi Mejn nego da baca potkovice; da mu je udobnije u skupim mokasinama nego u čizmama od jeguljine kože – da je pre potomak senatora Preskota Buša nego što je pravi sin Juga.

Jednom tokom 1960-tih, Bušov šef kampanje u Teksasu rekao je za njega da je „najgori kandidat kog sam ikada imao“, delom zato što je načinio grešku da nosi kravatu na pruge u državi u kojoj mahom žive radnici na farmi i naftnim bušotinama.

Uprkos tome što je postao kandidat Republikanske partije za predsednika i što je jedno vreme, u poznim godinama Niksonove administracije, bio predsedavajući partijskog nacionalnog komiteta, Buš se često osećao nesnađeno u modernom konzervativnom pokretu.

Ma koliko javno izražavao ljubav prema kožici od praseta, ma koliko se izjašnjavao kao ponovo rođeni hrišćanin, ma koliko se dodvoravao novim demagozima desnice tako što bi pozvao Raša Limbaua da prespava u Linkolnovoj spavaćoj sobi u Beloj kući, teško mu je išlo da se predstavi kao pravi pobornik.

Često je izgledao i zvučao kao neki Rokfeler republikanac koji se trudi, neubedljivo, da bude Reganov politički naslednik. Njegova zvezda vodilja bila je umerenost, a ideološki ostrašćenim saborcima poput Njuta Gingriča to je smrdelo na izdajstvo.

Ironično, Buš je nenamerno potpomogao Gingričev uspon, kada je tadašnjeg kongresmena Dika Čejnija odredio za sekretara odbrane.

Time se otvorilo mesto u vrhu republikanskog tima u Kongresu koje je ispunio ambiciozni momak Gingrič iz Džordžije.

Od tad je Gingrič počeo da žulja predsednika. Kad je Buš, 1990. godine, prekršio zakletvu – „Čitajte mi sa usana: nema novih poreza“ – i nagodio se oko budžeta sa Kongresom kojim su tad upravljale demokrate, Gingrič je predvodio republikanski ustanak.

„Postoji hrpica tih ekstremista koje prezirem“, napisao je Buš u dnevniku koji je dao na uvid biografu Džonu Mičamu, „ali ne smem da dozvolim da nas đubrad pokoleba.“

Za njega lično je taj dogovor oko budžeta bio loš politički potez, koji ga je možda i koštao mesta predsednika. Ali time su se srezali deficiti, a državne finansije postavile na realnije osnove, što je doprinelo dolasku blagostanja 1990-ih godina.

Taj budžet, zajedno sa ključnim Zakonom o Amerikancima sa invaliditetom, bio je njegov glavni zakonodavni uspeh.

Ovaj bivši ambasador a jednom i šef CIA bio je, pre svega, predsednik posvećen spoljnoj politici, i puno je pisano o tome kako je vešto okončao Hladni rat mirnim putem, i pomogao ponovnom ujedinjenju Nemačke.

Mediji su ga kritikovali što ne slavi američku pobedu, što propušta jedan tako istorijski momenat, što ne hita u Berlin.

Ali on je znao da bi likovanje osnažilo pristalice tvrde struje y Rusiji koje su tražile svaku priliku da svrgnu Mihaila Gorbačova.

A i pored toga, majka mu je uvek govorila da se ne hvališe. Neka manje vredna ličnost lako je mogla uprska kraj Hladnog rata, ali Bušova strateška pamet bila je ključni razlog za to što je Amerika uplovila u novi milenijum kao jedina supersila u unipolarnom svetu.

Bušovo umeće diplomatije uoči prvog rata u Zalivu takođe je bilo prvoklasno.

Po iračkoj invaziji na Kuvajt, on je strpljivo sastavio široku međunarodnu koaliciju 35 država, tražio i dobio dozvolu Saveta bezbednosti UN, i naterao Kongres da glasanjem usvoji ovlašćenje za rat nakon izbora za kongres 1990. godine, a ne ranije, kako bi izbegao da se konflikt politizuje.

Operacija Pustinjska oluja donela je tako brzu i nespornu pobedu da je rasterala brojne utvare koje su pohodile američku spoljnu politiku još od Vijetnama.

Sam Buš, međutim, nije prisustvovao pobedničkoj proslavi u Njujorku; savetnicima je rekao da su paradu zaslužile trupe, a ne njihov vrhovni komandant.

Odupreo se i pozivima da izvrši totalnu invaziju na Irak i zbaci Sadama Huseina.

Za razliku od svog sina, on je razumeo opasnosti promena režima (iako su neke greške načinjene kada je Buš ohrabrivao Kurde i jug zemlje gde su živeli većinom Šiiti da se pobune protiv Sadama Huseina, ali im naknadno nije ponudio dovoljno američke podrške.)

Nakon Zalivskog rata, Buš je uživao najveću podršku predsedniku koju je ikad zabeležila agencija Galup – astronomskih 89 odsto – ali kako je američka ekonomija posrnula, a on nije uspeo jasno da opiše svoju viziju za zemlju posle Hladnog rata, tako se i njegova popularnost survala.

Mučilo ga je što u zemlji nije dobio više priznanja za uspehe u spoljnoj politici.

„Moji protivnici kažu da previše vremena odvajam za spoljnu politiku kao da im ništa ne znači to što su se deca u školi nekad krila pod klupama tokom vežbi u slučaju izbijanja nuklearnog rata“, napisao je u dnevniku.

„Video sam priliku da iz snova naše dece izbacim nuklearnu noćnu moru, i to sam i uradio.“

U vreme trke za predsednika 1992. godine, Bil Klinton, kome je pomagao prvi američki milijarder populista Ros Pero, uspešno ga je predstavio kao aristokratu kojeg je pregazilo vreme, te je osvojio samo 37 odsto glasova.

Nijedan kandidat koji se bori za ostanak na mestu predsednika duže od sto godina unazad nije dobio manji postotak glasova.

Pošto je vladao samo jedan mandat, te se samim tim smatra manje uspešnim predsednikom, često se previde njegovi politički uspesi.

Ali, on je bio poslednji stanar Bele kuće koji je osvojio 40 država, i poslednji predsednički kandidat koji je osvojio 53 odsto glasova.

Klinton, koji je vladao dva mandata u blagodetima mira i prosperiteta za koje se dobrim delom pobrinuo njegov prethodnik, nikad nije prešao 50 odsto.

U tekstu za časopis Atlantik, politički komentator Piter Bejnart imao je pronicljivu opasku: „Buš je bio poslednji u Beloj kući koga su protivnici videli kao potpuno legitimnog predsednika.“

Ne samo što je on poslednji predsednik pre doba političke polarizacije zemlje, nego je isto tako i poslednji predsednik pred doba interneta, što je sigurno u sprezi.

Terminologija „crvenih“ i „plavih“ država tad još nije bila u svakodnevnoj upotrebi.

Političke „eho-komore“ na internetu, koje su toliko uradile na zaoštravanju podela među Amerikancima, tad još nisu bile izmišljene.

I medijski krajolik bio je veoma drugačiji, još ponajmanje zato što Foks Njuz, koji je odvukao konzervativni pokret dalje na desno, tad još nije emitovao nijednu emisiju.

Buš nikad nije bio političar kome je stalo do toga da pobedi u okviru jednog ciklusa kablovskih vesti, niti da se određuje nosi li „bokserice ili slip“ – zahtevi šoubiznisa koji se danas očekuju da jedan predsednik ispunjava.

Imajući u vidu njegovu plemićku uzdržanost i naviku da ne dovršava rečenice, nije bio spreman da se nosi sa „selebritizacijom“ politike koju je uveo Regan, niti je bio dovoljno pristupačan za „oprafikaciju“ politike koju je nagovestio Bil Klinton.

Za njega politika nije bila rijaliti šou, već rijaliti – stvarnost.

Zato ne treba da čudi da je, kada je Donald Tramp predložio Liju Etvoteru da mu on bude kandidat za potpredsednika, Buš uz smeh odbacio predlog kao „čudan i nezamisliv“.

Nakon što je svojoj zemlji doneo pobedu u Zalivskom ratu, Buš je patio od nečeg blizu depresije, od baksuznog raspoloženja u kojem je razmišljao da se možda potpuno povuče iz politike.

U trenutku najvećeg trijumfa i popularnosti, on se na na momenat pogubio.

Ali najsvetlije tačke njegovog predsedničkog mandata vredi iznova razmotriti.

Kao što je primetio njegov najbolji biograf, Džon Mičam: „Na trenutak, Buš je bio predsednik ujedinjene zemlje i, do zavidne mere, on je bio vodeći državnik ujedinjenog sveta.“

U podeljenoj naciji i sukobljivom svetu, teško je zamisliti da se ove reči ponovo napišu za nekog savremenog američkog predsednika.

Pratite nas na Fejsbuku i Tviteru. Ako imate predlog teme za nas, javite se na [email protected]