Eksplozije u Libanu: „Ko god da je izgubio oko, boriće se sa drugim okom“

Drugi talas eksplozija mogao je da se čuje dok se veliki broj ljudi okupljao na sahranama nastradalih u eksplozijama pejdžera širom Libana u utorak. Libansko Ministarstvo zdravlja kaže da je u eksplozijama voki-tokija u sredu poginulo najmanje 14 ljudi, a ranjeno njih 450.

Na jednoj sahrani, ožalošćeni su bili prkosni i ljuti kad su razgovarali sa BBC-jem.

U međuvremenu, lekari su opisivali jezive povrede koje su morali da leče.

Naš tim na terenu pratio je priču širom glavnog grada Bejruta.

• Šta znamo o eksplozijama Hezbolahovih pejdžera
• Pejdžeri: Kako rade i ko ih danas koristi
• Elektronski uređaji se ne smatraju sigurnim posle eksplozije u Libanu

Džoja Berberi

– iz predgrađa Gobeiri u Bejrutu

Svi su sumnjičavi prema ljudima koji koriste telefone ili druge uređaje nakon masivnog napada sa eksplodirajućim pejdžerima i voki-tokijima u drugom talasu.

Dok je u toku bila sahrana poginulih, među njima i jednog malog dečaka, čuli smo eksploziju i ljudi su počeli da paniče.

Masa je počela da trči u raznim pravcima.

Morali smo da napustimo sahranu i potražimo neko bezbedno mesto.

Međutim, uspela sam da popričam sa ljudima na sahrani i steknem utisak o tome šta se dešava.

Ljudi su se okupili tamo u velikom broju da bi prisustvovali sahrani 11-godišnjeg dečaka i trojice pripadnika Hezbolaha nastradalih u napadima pejdžerima u utorak.

Muškarci, žene, pa čak i deca školskog uzrasta, izašli su na ulice, držeći transparente i plakate sa slikom poginulog dečaka.

Neki su nosili žute zastave Hezbolaha, neki velike crne zastave sa slikom vođe Hezbolaha Hasana Nasralaha.

Žene su bacale latice ruža na kovčege žrtava.

Ovaj prizor je dobro poznat ljudima kao što sam ja koji su u prošlosti bili na sahranama pripadnika Hezbolaha.

Neki roditelji su poveli decu.

• Izrael i Hezbolah kažu da ne žele rat, ali su obe strane spremne za njega
• Šta je Mosad, izraelska obaveštajna služba?
• Šta je libanski Hezbolah i hoće li ući u potpuni rat sa Izraelom

Ljudi su mi rekli kako veruju da je ono što se desilo veliki zločin protiv čovečnosti, ali da će njihov otpor i rešenost biti utoliko čvršći.

Njihov ton je bio prkosan.

Sa velikih zvučnika čule su se molitve, a neka deca su došla u izviđačkim uniformama na poslednji oproštaj od jedanestogodišnjeg drugara.

Pitala sam jednog mladića da li je znao nekoga od povređenih.

On mi je odgovorio: „Svako je znao nekoga. Bol je ogroman, i fizički i duševni.

„Ali mi smo naviknuti na ovo i nastavićemo sa našim otporom“, kaže on.

Četrdesetpetogodišnja žena pored mene na sahrani kaže mi sa prkosnim osmehom na licu:

„Ovo će nas samo ojačati, ko god da je izgubio oko, boriće sa drugim okom, i svi ćemo ustati zajedno.“

Pogledajte i ovu priču:

Karin Torbi

– iz bejrutske bolnice Maunt Lebanon

Scena pred bolnicom bila je prometna, ali relativno mirna ovog jutra, kada su mnogi rođaci čekali ispred da dobiju neke vesti o najmilijima.

Bio je to kontrast u odnosu na prethodno veče – kad je bolnicom odjekivao plač i vrisci dok su dovođeni povređeni, neposredno posle eksplozija.

Uspela sam da razgovaram sa profesorom Elajasom Vorakom, oftalmologom u ovdašnjoj bolnici Maunt Lebanon Univerzitetskog medicinskog centra koji je ispričao da je ono što je video u utorak posle podne bila noćna mora.

„Bio je to najgori dan u mom životu“, rekao je.

„Nažalost, sinoć sam morao da izvadim više očiju nego u čitavoj 25-godišnjoj karijeri kao doktora“, rekao mi je kasnije nešto smireniji, sedeći u kancelariji.

„Želeo sam da spasem makar jedno oko žrtava da bih im sačuvao vid, ali u nekim slučajevima nisam mogao, mora sam da izvadim oba oka zato što je municija prodrla preduboko.“

Dok je razgovarao sa mnom u kancelariji, doktor Vorak je delovao pribrano, ali je bio veoma tužan, govoreći o onome što se desilo i šta je video.

„Bilo je veoma teško. Većina pacijenata su bili mladići u dvadesetim, a u nekim slučajevima morao sam da im izvadim oba oka.

„U čitavom životu nisam video ništa slično onome što sam video juče“, kaže on.

Ostao je u bolnici da leči žrtve skoro 24 časa, sa samo jednom kratkom pauzom.

U međuvremenu, doktor Vorak je hvalio rodbinu i članove porodica žrtava zbog pristupanja onome što se desilo njihovim najmilijima sa velikim strpljenjem.

Povređeno je oko 3.000 ljudi, a 200 njih bilo je u kritičnom stanju.

U drugom talasu eksplozija, poginulo je najmanje 14 ljudi, a više od 450 bilo povređeno, kaže libansko Ministarstvo zdravlja.

Hezbolah, koji uživa podršku Irana, rekao je da su pejdžeri pripadali „zaposlenima u raznim Hezbolahovim jedinicama i institucijama“ i potvrdili smrt vlastitih boraca.

Grupa je okrivila Izrael, baš kao i libanski premijer.

Izraelska vojska je odbila da komentariše.

Neposredno posle eksplozija razgovarala sam sa još članova medicinskog osoblja.

„Veoma je osetljivo i neke scene su strašne“, rekao mi je jedan član bolničkog osoblja.

On je dodao da su većina povreda u nivou struka, lica, očiju i ruku.

Rečeno mi je: „Mnogo žrtava je izgubilo prste, u nekim slučajevima sve.“

Čitava zemlja je u stanju neverice i šoka, a ljudi ne mogu da prihvate šta se stvarno desilo.

Mogu samo da kažem da je ovo neprikosnoveno po razmerama i prirodi, i da je izuzetno teško pojmiti čak i za zemlju koja je navikla na nepojmljive događaje.

BBC na srpskom je od sada i na Jutjubu, pratite nas OVDE.

Pratite nas na Fejsbuku, Tviteru, Instagramu, Jutjubu i Vajberu. Ako imate predlog teme za nas, javite se na [email protected]