Emocionalno prejedanje: „Začaran krug pun krivice”

Zbog napetosti i uznemirenosti, Marija* često u pola noći odlazi do kuhinje da bi pronašla utehu u hrani.

„Kad otvorim frižider, a nisam gladna, znam da sam ponovo u problemu”, počinje priču 26-godišnja kozmetičarka iz Kraljeva.

U svetu u kom je ideja idealnog tela i brige o mentalnom zdravlju stalno prisutna, Marija se bori sa nevidiljivim neprijateljem – kompulzivnim prejedanjem (Binge eating disorder).

U pitanju je psihološki poremećaj hranjenja tokom kog osoba češće jede zbog stresa i uznemirenosti, objašnjava psihološkinja Jasmina Stankov za BBC na srpskom.

„Propraćene su nedostatkom kontrole i krivicom, a za posledicu mogu imati povećanje telesne težine.

„Nakon što jedu, ljudi osećaju privremeno zadovoljstvo jer tako regulišu negativne emocije”, dodaje ona.

• Večiti ringišpil: Život sa bipolarnim poremećajem u Srbiji
• „Anoreksija moje ćerke bila je put u pakao“
• Upoznajte Anđelu: Imala je 25 kilograma, a sada se sprema za maraton

Potisnuta osećanja i hrana kao uteha

U porodici u kojoj je Marija odrasla „nije se mnogo razgovoralo o emocijama, posebno onim negativnim”.

„Zato sam deljenje osećanja smatrala znakom slabosti”, kaže ona za BBC na srpskom.

Prvi znaci poremećaja ishrane javili su joj se tokom srednje škole.

„Bilo je to posle mog prvog raskida ljubavne veze.

„Tačno se sećam momenta u kom sam se, očajna i besna, zatvorila u sobu sa gomilom grickalica”, priseća se.

Osetila je, kaže, olakšanje i utehu.

„Bio je to beg od realnosti, u tom momentu sam zaboravila da me je neko odbacio ili da me ne želi, kao i na čitavu neprijatnu emotivnu ‘zavrzlamu’ sa kojom je trebalo da se izborim.

„U početku, posle prejedanja nije bilo osećaja krivice, on se razvio tek kasnije”, objašnjava ona.

Hrana je uvek bila pratilac stresnih situacija u Marijinom životu, ali i svega onog što je doživljavala.

„Tokom pripreme za prijemni, kad nisam upisala fakultet iz prvog puta, kad sam povredila nogu i morala da odustanem od odbojke”, nabraja.

Ljudi koji imaju problem sa kompulzivnim prejedanjem pokušavaju da razreše unutrašnje konflikte, objašnjava psihološkinja Jasmina Stankov.

„Oni često ne znaju kako da traže podršku od drugih, a imaju i problema sa emocionalnom regulacijom, odnosno odgovarajućim ispoljavanjem osećanja.

„Zbog toga što se boje da ne pogreše i ne ispadnu slabi, pribegavaju izolaciji i samoći”, dodaje.

Samoća, krivica i nedostatak kontrole

Marijino stanje je postalo ozbiljnije kada se zbog polaska na fakultet odselila od kuće.

„Otišla sam u Beograd već pomalo depresivna jer nisam upisala medicinu za koju sam se dugo spremala”, objašnjava.

Stalno je bila umorna i nije želela da se druži sa drugim studentima.

Uzimala je ogromne količine hrane, iako, kako kaže, uopšte nije bila gladna.

U pola noći je izlazila iz stana da kupi slatkiše ili je poručivala brzu hranu.

„Posle toga sam se osećala toliko loše, kao da sam nekog ubila”, priseća se.

Pojavili su joj se problemi sa kilogramima.

„Izgubila sam kontrolu i nad time šta i koliko jedem, ali i negativnim mislima. Bila sam tužna i izgubljena.

„Mrzela sam sebe”, dodaje uz uzdah.

Šta sve utiče na razvijanje poremećaja kompulzivnog prejedanja?

• Biološki faktori: Postoje istraživanja koja pokazuju da genetika može imati značajnu ulogu u razvijanja kompulzivnog prejedanja.
• Takođe, i neurobiologija pokazuje da promene u mozgu, posebno u područjima koja regulišu nagradu i motivaciju, mogu doprineti kompulzivnom prejedanju.
• Psihološki faktori koji dovode do kompulzivnog prejedanja su traume, anksioznost, depresija i nisko samopouzdanje.
• Stres može biti okidač ovih psiholoških stanja.
• Dijete i restrikcije u ishrani su često kontraproduktivne. Umesto da pomognu u kontrolisanijem unosu hrane, dovode do ciklusa prejedanja tokom kog ljudi pokušavaju da nadoknade propuštene kalorije.

Začarani krug

Marija je osećala da je upala u začaran krug.

„Želela sam da pobedim problem, ali sam mislila da je sve stvar moje volje.

„Nisam razumela da je posredi psihološko stanje”, kaže.

Držala je rigorozne dijete, brojala kalorije, ali bez rezultata.

„Počnem entuzijastično, budem prestroga prema sebi.

„Krenem i na trening, ali svakako stalno razmišljam o hrani”, priča Marija.

Posle svake dijete, priseća se, čekao ju je „još dublji ponor i još veća zavisnost od hrane”.

Zbog previše strogih restrikcija, pod pritiskom stresa pacijenti ponovo skliznu u prejedanje, jer sistem koji su izgradili nije bio održiv, objašnjava Stankov.

Društveni pritisak na ekranima telefona

Pošto Marija nije održavala kontakt sa porodicom i retko je izlazila u grad, vreme je provodila pored ekrana.

„Gledala sam serije po celu noć, prelistavala sadržaj na društvenim mrežama.

„Svuda oko mene bile su savršene slike tela i nasmejana lica”, kaže ona.

To ju je uznemiravalo.

„Podsećalo me je na sve ono što ja nisam”, dodaje Marija.

Ljudi koji se bore sa poremećajima u ishrani često imaju negativnu sliku o sebi, perfekcionisti su i porede se sa drugima, objašnjava psihološkinja Stankov.

„Društvene mreže dodatno pogoršavaju ovu situaciju, jer se ne poredimo samo sa ljudima iz okruženja već sa celim svetom”, dodaje.

Ovaj poremećaj je češći kod žena, ukazuje.

„One su snažnije izložene slikama idealnog tela, društvo od njih ima više očekivanja, pa lakše skliznu u neki od poremećaja hranjenja”, ukazuje Stankov.

‘Dugo nisam imala pojma da je u pitanju psihički problem’

Marija priča da je u jednom trenutku osetila zavist prema ljudima koji nemaju ovaj problem, pa i prema njenoj najboljoj prijateljici koja joj je bila jedini oslonac.

To joj je priznala.

„Saslušala me je i zagrlila.

„I predložila da odem kod psihologa”, dodaje.

Krenula je na kongitivno bihejvioralnu terapiju (KBT), pravac u psihoterapiji koji proučava kako rano stečena uverenja pojedinca utiču na njegova osećanja ili ponašanja.

„Moje telo je tražilo način da se izbori sa tugom i pronašlo hranu kao utehu”, kaže Marija.

Osim KBT-a često pomaže i porodična terapija, koja ovaj poremećaj u ishrani dovodi u vezu sa disfunkcionalnim ponašanjem i problemima sa bliskošću u najranijem detinjstvu, kaže psihološkinja Stankov.

‘Pomoglo mi je to što znam da nisam sama’

Marija sada kaže da se već pola godine oseća bolje.

„Naučila sam da ne budem prestroga prema sebi i da razumem zašto se kod mene javlja potreba za hranom”, kaže.

I dalje postoje epizode tokom kojih upadne u vrtlog loših emocija i prejedanja.

Tada potraži podršku od drugih.

„Znam da ne moram kroz sve da prolazim sama i to saznanje mi je mnogo pomoglo.”

*Ime sagovornice je poznato redakciji BBC-ja na srpskom.

• „Činilo mi se da tonem“ – žene u Srbiji o postporođajnoj depresiji
• Trčanjem protiv depresije

BBC na srpskom je od sada i na Jutjubu, pratite nas OVDE.

Pratite nas na Fejsbuku, Tviteru, Instagramu, Jutjubu i Vajberu. Ako imate predlog teme za nas, javite se na [email protected]