Film: Aleksandar Saša Petrović, od veličanstvenog reditelja do nepodobnog stvaraoca

Muškarac lomi flašu u zadimljenoj krčmi i seče ruke na srču uz pesmu Đelem, Đelem.

Prikaz balkanskog derta (bola), duše koja izlazi iz tela u potpunom transu.

Ovu scenu iz filma Skupljači perja naslikao je proslavljeni reditelj Aleksandar Saša Petrović, jedan od velikana domaće kinematografije i pionira crnog talasa jugoslovenskog filma.

„Bio je jedan od najvažnijih reditelja sa ovog prostora koji je prepoznao kvalitete i mane Balkana i znao da na najbolji način opiše njegovu dušu“, kaže Vlastimir Sudar, filmski kritičar i autor knjige Portret umetnika kao političkog disidenta: život i delo Aleksandra Petrovića.

• Jugoslavija i Oskar: Nagrada za najbolji strani film skoro nemoguća misija
• Folk muzika na filmu: Komedija ili teška depresija
• Bekim Fehmiu na ničijoj zemlji
• Dušan Makavejev: Pionir crnog talasa u Jugoslaviji

Iako je Petroviću prva ljubav bila komunizam, kako je sam govorio, zaslužan je što je jugoslovenska kinematografija napravila otklon od posleratne partizanske tematike.

Pripadao je novoj generaciji koja je verovala da kroz film treba da se stvori društveni dijalog.

Poput mnogih, bio je cenjeniji u inostranstvu, nego u sopstvenoj zemlji, gde godinama nije mogao da snima.

Petrović je 1970-ih otpušten sa Akademije za pozorište, film i televiziju, jer je dao najvišu ocenu studentskom radu Plastični Isus, koji su tadašnje vlasti smatrale antikomunističkim, objašnjava kritičar Sudar.

Potom je tadašnja Služba bezbednosti (UDBA) podigla i tužbu protiv reditelja i oduzela mu pasoš.

Skupljači perja bio je nominovan za Oskara, najprestižniju filmsku nagradu na svetu, kao i njegov ratni film Tri.

Let nad močvarom, jedno od rediteljevih ranijih dela, bilo je prvo jugoslovensko filmsko ostvarenje predstavljeno na festivalu u francuskom gradu Kanu.

Po Aleksandru Petroviću je 1995. godine nazvana i glavna nagrada Festivala autorskog filma u Beogradu, posvećenog ostvarenjima drugačijim od redovnog bioskopskog repertoara.

‘Revolucionarno delo’

Priča o Belom Bori kog igra Bekim Fehmija i Mirti (Bata Živojinović) njegovom najvećem rivalu u skupljanju i preprodaji perja, kroz koje se provlače motivi ljubavi i međuljudskih odnosa, oborila je rekorde gledanosti u tadašnjoj Jugoslaviji.

„Da neko napravi takav film 1967. godine – to je bilo revolucionarno, jer ne samo da se bavio Romima, već je to prvi film na romskom jeziku, jer je Saša želeo da im da reč.

„Kada pogledate kompletnu evropsku kinematografiju, videćete da do tada niko nije napravio sličan film o etničkim manjinama, iako ih svaka država ima“, kaže kritičar Sudar.

Inspiracija za ovo delo vezuje se za rano detinjstvo reditelja i 1930-te kada je porodica Petrović živela na Slaviji, u centru Beograda.

Tih godina je nedaleko odatle bilo romsko naselje Jatagan mala.

„Saša je kao dečak stalno išao sa bakom u crkvu na nedeljnu službu i tada bi novac, kojim bi ga baka nagrađivala za uspeh u školi, davao Romkinjama sa decom koje bi čekale ispred crkve.

„Saosećao se sa tim narodom i nisam se iznenadila kada mi je poslao scenario, jer mi je bilo normalno da napravi takav film koji nije pratio tadašnju režimsku normu“, priča njegova sestra Radmila Čvorić za BBC na srpskom.

Petrović će godinama kasnije reći da je „napravio film o ljudskoj slobodi, prikazujući je kroz život Roma“.

Godinu dana po objavljivanju, Skupljači perja je bio među nominovanim za Oskara u kategoriji za najbolji film na stranom jeziku.

„To je lepota munje, groma, žarkog sunca, to je autentičnost i istina.

„Ličnosti su pune strasti koje se smeju kao što puca staklo, to je lepota jednog sna glasno odsanjanog“, napisao je o filmu Pjer Ažam, francuski kritičar.

‘Delima pokretati stvari’

Aleksandar Petrović rođen je u Parizu 1929. godine, ali se porodica brzo seli u Beograd.

U Pragu, glavnom gradu tadašnje Čehoslovačke, 1947, upisuje čuvenu Filmsku akademiju – FAMU, ali se godinu dana kasnije vraća u Jugoslaviju, posle Rezolucije Informbiroa i razdora Jugoslavije i SSSR-a.

Završio je istoriju umetnosti, radio kao asistent režije i pisao kritike, jer je tada, kako je kasnije ispričao, bilo teško snimati, pa je te tekstove nazivao „nesnimljenim filmovima“.

Njegov prvi dugometražni film Dvoje objavljen je 1961. godine.

Iako je pobrao pohvale na festivalu u Kanu, nije imao veliki odjek kod domaće publike, „jer je bilo nešto novo i drugačije“, kaže Vlastimir Sudar.

„On se u njemu ne bavi ideologijom, kao što je bilo slučaj sa dotadašnjim filmovima.

„Reč je o velikom ljubavnom pismu Beogradu u kojem unosi moderne tendencije, odskače od normi i daje neki lični pečat“, objašnjava kritičar.

Odstupanja od tadašnjih normi koje su prećutno vladale u filmskom svetu uočavaju se i u Petrovićevim potonjim ostvarenjima Zapisnik i Sabori gde reditelj putujući po zemlji beleži i kritikuje sve što je problematično u društvu, dodaje Sudar.

Aleksandar Petrović je želeo, kako je pričao, da sopstvenim delima pokreće stvari, verujući da je svrha života u ljubavi.

„Za mene su prostor, predmet, slika – sredstva za ocrtavanje unutrašnjih raspoloženja, crteži psiholoških stanja, slike ljudske duše“, govorio je.

Rano je, još kao 18-godišnjak, postao glava porodice, jer su mu preminuli otac i dva brata.

Zbog toga će se smrt i ljubav prožimati u gotovo svakom njegovom radu.

• Goran Paskaljević – odlazak člana „zlatne praške petorke“
• Nebojša Glogovac: Smrt „glumačke lokomotive“
• Dragan Maksimović, filozof u telu glumca koji je voleo slobodu

‘U gvozdenom zagrljaju’

Petrović je 1944. godine primljen u Savez komunističke omladine Jugoslavije (SKOJ), kada je, kako je zapisao, stupio u „intimne“ odnose sa prvom ljubavlju – komunizmom.

Bila je to klinačka ljubav koju je ostavio posle više od godinu dana, ali se ona sa njim nije rastala, već ga je držala u gvozdenom zagrljaju 50 godina, naveo je reditelj u priči Ruke samrtnika, u knjizi Izgubljeni u vremenu.

Petrović se udaljava od komunizma, jer su „ljudi koji su ga zastupali u zemlji bili sve dogmatičniji, a njihova vladavina sve više autokratska“, kaže Vlastimir Sudar.

„Njegova osuda autokratskog komunizma vidi se u odluci da adaptira roman Majstor i Margarita, ruskog pisca Mihaila Bulgakova, koji kritikuje staljinizam.

„U filmu je staljinizam implicitno poredio sa jugoslovenskim režimom“, dodaje kritičar.

Posle premijere, tadašnje jugoslovenske vlasti su proglasile film antikomunističkim i zabranile prikazivanje.

Petrović će kasnije reći da je reč „o monstruoznom primeru manipulacije političkim okolnostima“.

„Bila je to međunarodna koprodukcija, te se italijanska verzija emitovala u svetu, a naša je jednostavno nestala“, kaže kritičar Sudar.

„Kasnije je pokušavao da pronađe zvanični dokument o zabrani emitovanja, ali nije uspeo – filma jednostavno nije bilo, mada tadašnje vlasti to nisu radile javno, više iza kulisa“, dodaje.

Petrović napušta Jugoslaviju 1973. godine.

Dete mu je bilo bolesno i trebalo je da pronađe sredstva za nastavak lečenja.

„Bila je to porodična tragedija, a trebalo je boriti se.

„Mogao je da napravi mnogo više filmova da nije imao zabranu, učitavali su politički aktivizam u njegova dela, iako mu to nije bila namera“, govori njegova sestra Radmila u telefonskom razgovoru.

Njen brat nije odustajao od filma, te je nastavio da snima u Nemačkoj i Francuskoj.

Kritičari posebno izdvajaju Iz tog perioda, kritičari posebno izdvajaju Petrovićevu ekranizaciju romana nemačkog pisca Hajnriha Bela, Grupni portret sa damom.

• „Gaga je bio moj heroj“- godišnjica smrti glumca Dragana Nikolića
• Zašto se na filmski festival FEST u Beogradu ide kao na hodočašće
• Odlazak Siniše Pavića, pisca koji je „dobro razumeo vreme u kom smo živeli“

‘Životno delo’

Krajem 1980-ih ispuniće mu se dugogodišnja želja – snimio je film Seobe po romanu jugoslovenskog književnika Miloša Crnjanskog.

Saglasnost da knjigu pretoči u platno tražiće od pisca još 1957. godine, a dobiće je mnogo godina kasnije kada se Crnjanski iz emigracije vrati u Jugoslaviju.

Taj film posvetio je sinu Draganu, koji nije dočekao završetak snimanja.

„Najveću životnu energiju uložio sam u dve stvari: u sina Dragana i u Seobe.

„Nisam dočekao da sina vidim kao odraslog momka, a neću biti prisutan ni na premijeri filma kojeg smatram životnim delom“, rekao je Petrović u aprilu 1994.

Bio je to njegov poslednji intervju.

Preminuo je 20. avgusta te godine u pariskoj bolnici.

„Neverovatnom energijom je pobeđivao sve što mu se nalazilo na putu, a to je onda emitovao i na druge ljude“, govorio je o reditelju glumac Dragan Nikolić.

Tu energiju i posle tri decenije pamti Irena Bilić, koja ga je upoznala upravo na snimanju Seoba.

Petrovića opisuje kao impresivnu ličnost i humanistu, čoveka koji je u kinematografiju uneo poetsku dimenziju.

„Kada bi se pojavio u prostoriji, zavladala bi tišina, odisao je znanjem, životnim iskustvom, bio je neponovljiv autoritet i veoma posvećen poslu.

„U jednoj rečenici, kratko i jasno, umeo je da kaže suštinu“, kaže Bilić za BBC na srpskom.

BBC na srpskom je od sada i na Jutjubu, pratite nas OVDE.

Pratite nas na Fejsbuku, Tviteru, Instagramu, Jutjubu i Vajberu. Ako imate predlog teme za nas, javite se na [email protected]