Ovaj slavni triler iz osamdesetih satanizovao je žene koje se doživljavaju kao „pretnja“ po porodicu – i doveo do rađanja posebno štetnog izraza.

Sada, sa pojavom televizijskog rimejka, nije se mnogo toga promenilo, piše Lejla Latif.

U svetu u kojem na blagajnama suvereno vladaju filmovi o „Super Mariju“ i Marvelovi aseksualni nastavci, teško je zamisliti povratak u 1987. godinu, gde je film sa najvećom zaradom na svetu bio psiho-seksualni triler o vanbračnoj aferi.

Edrijen Lajn, kralj erotskog trilera, režirao je „Fatalnu privlačnost“, koja je zaradila 320 miliona dolara u svetu i bila nominovana za šest Oskara.

Paramaunt Plus se ponadao da će ponoviti makar deo tog uspeha sa novom adaptacijom za male ekrane sa Džošuom Džeksonom, Lizi Kaplan i Amandom Pit kao centralnim triom.

• „Zbog tvrdnje da imam seksomniju nisu mi verovali da sam silovana“
• Kako su strah, seks i moć oblikovali drevnu mitologiju
• Kako izgleda život žene kad ima psihopatiju

U originalu, Majkl Daglas je igrao Dena Galagera, oženjenog advokata sa preslatkom ćerkom i savršenom ženom Bet, koju je igrala En Arčer.

On upoznaje Aleks Forest (Glen Klouz), uspešnu urednicu u izdavačkoj kući i njih dvoje se upuštaju u kratku aferu, ali kad Den pokuša da je okonča, Aleks ne prihvata odbijanje i, između ostalog, iz odmazde skuva porodičnog kućnog zeca.

Film se završava tako što Ben upuca Aleks, pošto se ova pojavi u njihovom porodičnom domu sa ubilačkim namerama, ali to nije bio prvobitni plan.

U prvoj verziji filma, Aleks izvrši samoubistvo i prišije to Denu kao ubistvo, ali test publika je želela da ona bude odlučnije kažnjena, što je za posledicu imalo kraj koji je filmska kritičarka Karina Longvort u serijalu podkasta „Ne smete zaboraviti erotske osamdesete“ opisala kao „grandioznije, ali gluplje“.

„Publika je želela neku vrstu velikog obračuna na kraju“, kaže za BBC Longvort, objašnjavajući svoju poentu.

„Nisu umeli da prihvate suptilni kraj sa više empatije prema liku Glen Klouz“, dodaje.

Ali kao što Longvort takođe objašnjava, neki ljudi su ipak iskazali saosećanje prema njoj uprkos brutalnoj završnici.

„Fatalna privlačnost je maltene završila kao potpuno drugačiji film za različite ljude u zavisnosti od vaše tačke gledišta u ono vreme.“

I zaista, sposobnost filma da nadahne različita tumačenja bila je sastavni deo njegovog uspeha kaže Longvort: „Taj film je ostao u američkim medijima devet meseci posle njegove premijere. Imalo je oko čega da se raspravlja. Neki ljudi su ga doživeli kao feministički, drugi kao izrazito antifeministički.“

U vreme Regana, krize sa sidom i oštre reakcije na drugi talas feminizma, „Fatalna privlačnost“ je dočarala kulturološke anksioznosti povodom opasnosti od seksa i da su žene od karijere pretnja po američku porodicu.

Ali kao što kaže Majkl Konroj, osnivač Men et vork, kompanije koja pruža obuku mladim muškarcima o seksizmu, film je osetio nešto „hiljadama godina staro o ženama kao vlasništvu i o muškarcima koji moraju da budu glava porodice, u vezi i da njihova uvek bude poslednja.“

Kad Den saopšti Aleks da je među njima sve svršeno, to je predstavljeno kao definitivan kraj, a kad Aleks kaže da mu neće dozvoliti „da se prema meni odnosiš kao prema nekoj kurvi koju možeš da kresneš par puta i baciš u smeće“, to je na kraju predstavljeno kao nerazuman zahtev.

„Bilo da je u pitanju Šekspir ili grčka drama, tokom čitave istorije vraćamo se na ista pitanja o tome koje su dozvole i slobode u odnosima muškaraca i žena“, kaže Konroj.

Rođenje toksičnog izraza

Jedan od najtrajnijih elemenata složenog nasleđa „Fatalne privlačnosti“ potekao je od ubistva porodičnog kućnog ljubimca – sa ulaskom izraza „žena koja će ti skuvati zeca“ u narodski jezik i pretvaranjem Aleks u vic.

U okviru dejting kulture, ovaj izraz je počeo da opisuje ženu koja je emocionalno nestabilna, opsesivna i potencijalno osvetnički raspoložena prema muškim ljubavnim partnerima, ojačavši štetan stereotip koji koriste čak i oni koji nikad nisu gledali film.

„Ta ideja o okrivljavanju žrtve, ‘šta je sirotan uopšte mogao da uradi? pa ona je luda!’ deo je paradoksalnog verovanja da su žene emocionalno i mentalno nestabilne i da im se ne može verovati na položajima od odgovornosti, a da su muškarci stabilniji, statičniji, racionalniji i logičniji, i istovremeno ne treba da odgovaramo ni za šta što radimo“, kaže Konroj.

Aleks u tumačenju Lizi Kaplan je još manje simpatična i manijakalnija od prethodnice – dok je Den u tumačenju Džošue Džeksona još umiljatiji, draži i na kraju predstavljen kao još veća žrtva.

Den Majkla Daglasa na kraju završava sa vlasititim životom i porodicom.

I kako se erotski triler dalje razvijao u devedesetim, Daglas je glumio i u drugim problematičnim primerima žanra, koji su predstavljali moćne, samostalne žene kao pretnju, poput „Niskih strasti“ (1992), u kom je on glumio detektiva koji žudi za enigmatičnom spisateljicom krimića i serijskim ubicom u tumačenju Šeron Stoun, i „Razotkrivanje“ (1994) sa Demi Mur.

Longvort opisuje potonji kao „šeficu koja seksualno zlostavlja potčinjenog muškarca u sklopu plana da zataška vlastitu profesionalnu nesposobnost. Znači moraju da postoje oba. Da izrazite strah od jake žene na radnom mestu, ali i da zadovoljite ljude koji misle da žene na položaju moći iznad muškaraca mora da su nesposobne i da su uradile nešto veoma pokvareno da bi tamo dospele.“

Ali izvan Daglasovog opusa, lik „žene koja će ti skuvati zeca“ postao je još apsurdniji kad su kultura i kinematografija napravili urnebesnu mentalnu gimnastiku da muškarce predstave kao žrtve žena.

Devedesetih su mediji predstavljali Moniku Levinski i Anitu Hol kao manipulativne opsesivne zavodnice predsednika Bila Klintona i sudije vrhovnog suda Klarensa Tomasa.

A u aktuelnom serijalu „Ne smete zaboraviti“ u kom se Longvort bavi erotskim trilerom iz devedesetih, ona govori o filmovima kao što su „Otrovna Ajvi“ (1992) i „Simpatija“ (1993), u kojima se odrasli muškarci susreću sa „ženama koje će ti skuvati zeca“ od 16 i 14 godina.

„Imam nekoliko epizoda koje ću raditi o onome što nazivam ‘Lolitom devedesetih’, a što je bio zaista popularan trend“, kaže ona za uzdahom.

Što se tiče Longvort, iako je način na koji se „Fatalna privlačnost“ bavila sa Aleks manjkav, makar je ona bila odrasla osoba od 36 godina – dok su, kaže ona, filmovi iz devedesetih koji su usledili sugerisali da „ako ste seksi tinejdžerka, ako imate moć da se okrenete protiv odraslog muškarca, prema vama se treba odnositi kao prema odrasloj ženi“.

Iako je ova posebno škodljiva varijacija na „Fatalnu privlačnost“ bila možda kratkog veka, širi koncept o „ženi koja će ti skuvati zeca“ je istrajao i imao poguban uticaj na nove generacije žena.

„U okviru posla radim i u domenu porodičnog zlostavljanja i ‘luda bivša’ je veoma moćna alatka za ‘omekšavanje’ nove žrtve“, objašnjava Konroj.

„Oni će reći: ‘Oh, znate, imam jako tešku bivšu partnerku. Ona je luda. Laže kako zine.’ To stalno viđate kod hroničnih zlostavljača.“

Razočaravajući rimejk

Za one koji se spremaju da pogledaju post-#Metoo Paramauntovu adaptaciju i misle da činjenica da su je napisale i režirale žene znači da će imati novi pristup ideji o „ludoj bivšoj“ i da ovaj put Aleks neće biti baš takva „žena koja će ti skuvati zeca“… e, pa imam loše vesti za vas.

Ako ništa drugo, na osnovu epizoda koje sam do sada pogledala, Aleks u tumačenju Lizi Kaplan još je manje simpatična i manijakalnija od prethodnice – dok je Den u tumačenju Džošue Džeksona još umiljatiji, draži i na kraju predstavljen kao još veća žrtva zlih ženskih šema od Daglasove inkarnacije.

Ali šta je sa zecom?

Autorka serije Aleks Kaningem je potvrdila da, iako se zec pojavljuje, neće biti ubistva zeca ni u jednom trenutku tokom nove serije, mada postoji citat te ozloglašene scene.

Za Konroja, međutim, ovaj povratak u svet ludih žena i muških žrtava je zabrinjavajuće simptomatičan za ponovni porast šovinizma, u svetu u kom neko poput samoproklamovanog mizogina kao što je Endrju Tejt ima neverovatan uticaj na internetu.

„On samo ponavlja iste stvari kao i Fatalna privlačnost, želi da bude veoma infantilan muškarac i da radi šta hoće bez ikakvih negativnih posledica“, kaže Konroj.

„Den je poput deteta koje zapravo ne zna sa čim se igra dok u poređenju sa njim Aleks deluje kao iskusna odrasla osoba.“

Kultura se veoma plaši ženskih tela, ženske reproduktivne sposobnosti, i to se i dalje doživljava kao misterija, i jednako strašno i zastrašujuće kad nije sputano – Kristi Guevara Flanegan

To što se najnovija adaptacija drži te rodne dinamike ultimativno je razočaranje, pogotovo zato što je TV medij u kom su erotski trileri, priče predvođene ženama i nove vizije ženske požude dobile veliki prostor da se razvijaju.

U skorašnjem dokumentarcu Kristi Guevara Flanagan „Delovi tela“, koji se bavi evolucijom seksa na televiziji, ona je razgovarala sa mnogim autorima TV serija koji već dovode do ogromnih promena doživljavajući seks i žensku požudu bez mizoginih leđa.

„Kao autorke TV serije, scenaristkinje, šefice serije i rediteljke, žene su oduvek bile uspešnije. Istorijski gledano film je konzervativniji, a priče o ženama se smatraju riskantnijim“, kaže ona.

Ona ističe dela autora kao što su Džoi Solovej (Transparent, I Love Dick) i Tanja Saračo (Vida), čije serije su prepune „ljudi koji su puni žudnje i ne samo seksualne, ali iz njih to proističe na zanimljive i manjkave načine sa kojima svi možemo da se poistovetimo, i načine koji govore o razvoju lika i njihovih životnih priča. Oni su postigli zanimljive stvari kad je u pitanju redefinisanje muškog pogleda.“

Iako najnovija „Fatalna privlačnost“ ne menja značajno taj pogled ili rizikuje da dovede u pitanje stereotip o „ženi koja će ti skuvati zeca“, povodi se i za neobično staromodnim puritanizmom, koji doživljava seks kao nešto suštinski opasno.

Mimo sveta seksualno pozitivnog napretka, čini se da su mnogi strahovi oko seksa i žena i dalje veoma snažni.

Guevara Flanegan misli da se „kultura veoma plaši ženskih tela, ženske reproduktivne sposobnosti, i to se i dalje doživljava kao misterija, i jednako strašno i zastrašujuće kad nije sputano.“

Guevara Flanegan je uopšteno gledano ohrabrena aktuelnim „malim povratkom erotskog trilera na male ekrane“ – ali kaže da je regresivno u primerima kao što je „Fatalna privlačnost“ to što predstavljaju žene koje su „snažne samo do određene tačke, a ta snaga je seksualna, a potom one budu ili ubijene ili svedene na neki odgovarajući porodični ili majčinski položaj i ‘izlečene’.“

Možda će sledeća generacija kreativnih ljudi biti ta koja će zaista uspeti da sruši patrijarhalne norme koje su pretvorile „ženu koja će ti skuvati zeca“ u toliko istrajan arhetip – a Guevara Flanegan je u prilici da vidi njihov uspon iz prve ruke.

„Ja sam i profesorka filma i viđam nove filmadžije koji stvari posmatraju drugačije i redefinišu jezik, pronalazeći nove načine da pričaju iste priče.“

Ali iako postoji jako mnogo novih priča da se ispriča, čovek može samo da se ponada da će se jednog dana pojaviti nova Fatalna privlačnost u kojoj će Aleks Forest konačno dobiti pravdu.

Pogledajte video – Ima li mesta rodno osetljivom jeziku u Srbiji

Pratite nas na Fejsbuku,Tviteru i Vajberu. Ako imate predlog teme za nas, javite se na [email protected]