Film: Frensis Ford Kopola tvrdi da je „Kum“ predstavljao oštro upozorenje za SAD

Dana 14. marta 1972, „Kum“, epski film o kriminalu, imao je premijeru u Njujorku.

Sa setnom muzikom, suptilnom, fotografijom koja priziva sećanja, dijalozima koji se i danas citiraju i spektakularnim glumačkim bravurama, zahvaljujući kojim je Marlon Brando oživeo karijeru, a mladi Al Paćino postao zvezda, danas se obično smatra jednim od najboljih filmova svih vremena.

Optužen da glamurizuje kriminal i mafiju pre nego što je uopšte izašao, postao je, po mišljenju mnogih, suštinski gangsterski film.

Ali ne prema mišljenju njegovog režisera.

„Uvek sam mislio da je ‘Kum’ više o moći i moćnim porodicama, i nasleđivanju moći, i makijavelističkom načinu na koji prava moć funkcioniše u svetu, nego o gangsterima“, rekao je Frensis Ford Kopola Bariju Normanu sa BBC-ja 1991. godine.

• Porodična posla: Pola veka filma Kum
• „Kum“ progovara: Marlon Brando o sebi
• Zašto je Kum 3 bio toliko omražen

Kopola je imao svega 29 godina kada je prvi put dobio ponudu da režira adaptaciju bestselera Marija Puza iz 1969. godine.

To je roman o izmišljenoj njujorškoj mafijaškoj porodici u periodu posle Drugog svetskog rata, koju predvodi Don Vito Korleone (kum iz naslova knjige), i njenom nastojanju da obezbedi opstanak u brutalnom i dvoličnom svetu organizovanog kriminala.

Kada je Don izdat, njegov najmlađi sin Majkl, koji se nadao životu koji nema veze s mafijom, biva uvučen u porodični posao, jer izbija rat između različitih kriminalnih porodica u borbi za kontrolu podzemlja.

Kopoli se u početku nije dopala knjiga. Nije ga mnogo zanimala mafija, a kada ju je prvi put pročitao, odbili su ga neki od njenih vulgarnijih delova.

„Za mene u početku, kao i za svakoga ko je čitao roman ‘Kum’, on je ima mnogo vulgarnih delova, koji, naravno, nisu završili u filmu, i nije mi se mnogo dopao iz tih razloga“, rekao je Kopola ser Kristoferu Frejlingu u intervjuu za BBC iz 1985. godine.

Ali budući da je italijansko-američkog porekla, kao što je i autor knjige Puzo, on je razumeo kulturu, tradiciju i porodične rituale kojima je priča bila natopljena.

I, dok je ponovo čitao knjigu, video je da u njoj ima mnogo više od običnog petparačkog krimi romana o zločinu, seksu i osveti.

Priča je sadržala teme koje su bile klasične po svojoj prirodi, kao što su moćan otac i porodične veze, sin koji žudi da pobegne od vlastite sudbine, tradicionalne vrednosti koje se sukobljavaju sa društvom koje se menja, čast i izdaja, i kako moć kvari duše onih koji je poseduju.

„Očigledno je da su me više zanimale te teme, ali te teme bi se mogle pronaći i u Šekspirovoj drami, ili bilo kojem delu koje se bavi, kao i grčka drama uostalom, tim velikim temama, i to je ono što mi je više privuklo pažnju“, rekao je Kopola Bariju Normanu.

On i Puzo su izdvojili ove teme dok su zajedno radili na scenariju.

Kopola je za BBC rekao da u srcu filma leži analiza dinamike moći, koruptivnog uticaja moćnih porodica i komentar na delovanje SAD u svetskoj politici.

• Aleksandar Saša Petrović: Od veličanstvenog reditelja do nepodobnog stvaraoca
• Zbog čega je Federiko Felini maestro italijanske kinematografije

Paralele sa Amerikom

Radnja prvog „Kuma“, koji se proteže od 1940-ih do 1950-ih, poklapa se sa erom u kojoj se SAD pomaljaju iz pepela Drugog svetskog rata i postaju dominantna sila na globalnoj sceni.

Korleonovi, porodica vezana ne samo krvlju, već i imigrantskim poreklom, predstavljaju Ameriku koja je istovremeno izolovana i nemilosrdna u primeni sile i uticaja zarad sopstvenog interesa.

U filmu, Don Korleone (koga igra Marlon Brando) će, u zavisnosti od situacije, pregovarati, podmićivati, zastrašivati ili pribegavati brutalnom nasilju kako bi osigurao da se interesi i moć njegove porodice održe.

Isto tako, SAD, suočene sa onim što su smatrale pretnjom Sovjetskog Saveza, bile su optužene da koriste tajne operacije ili mito da destabilizuju suparničke zemlje, formiraju saveze sa drugim nacijama, obećavaju im svoju zaštitu i vode posredničke ratove u drugim zemljama, kako bi se osiguralo da interesi SAD prevladaju.

Majkl (Al Paćino) eksplicitno pravi ovu paralelu kada njegovoj devojci Kej Adams (Dajan Kiton) kaže da će raditi za oca.

„Moj otac se ne razlikuje od bilo kog drugog moćnog čoveka, bilo kog čoveka koji je odgovoran za druge ljude, poput senatora ili predsednika“, govori.

„Znaš li koliko naivno zvučiš?“, kaže Kej.

„Senatori i predsednici ne organizuju ubistvo drugih ljudi.“

Na šta joj Majkl, kao pravi realista, odgovora: „Ko je onda naivan, Kej?“.

Don Korleone, koji je pobegao iz Evrope pošto su mu članovi porodice ubijeni, kao i mnogi imigranti, ukorenjen je u tradiciji kulture iz koje je došao, dok je njegov sin Majkl, koji je odrastao u SAD, više asimilovan u promenljiv posleratni svet.

Kao dobar student koji se vratio iz rata, Majkl u početku deluje kao idealista i čini se da jasno vidi šta njegova porodica radi i po čemu se on razlikuje od njih.

Kada ispriča Kej priču o tome kako je njegov otac uspeo da za kumčeta, pevača Džonija Fontejna, raskine po njega štetan ugovor – tako što je pištolj prislonio na glavu vođe benda u kome ovaj peva – Majkl je uverava rečima: „To je moja porodica Kej, to nisam ja. „

„Činilo mi se da je Majkl Korleone u prvom ‘Kumu’, kao i Amerika, počeo zaista sa nekim idealima, novim načinom razmišljala, iako je došao iz Evrope, pošto je Amerika zaista rođena u Evropi; postojali su ti novi ideali i trendovi, što je bilo tako inspirativno“, rekao je Kopola Bariju Normanu 1991. godine.

Vito Korleone, a i Majkl kada ga je nasledio, nisu samo kriminalci, već moćnici koji shvataju da je uticaj neophodan koliko i nasilje da bi se manipulisale i kontrolisale stvari u njihovu korist.

Vito shvata da je suština moći sposobnost da primora druge da deluju protiv svojih interesa, i ovu ideju svodi na rečenicu koja je postala sinonim za film: „Daću mu ponudu koju neće moći da odbije.“

Kulturni kamen-temeljac

Kako film napreduje, Majkl polako preuzima ulogu njegovog oca.

Počinje da vlada putem prinude, ucene ili nasilja.

Ipak, on, kao i njegov otac, želi da živi pod plaštom respektabilnosti, što se često vidi kroz njegove odnose sa Katoličkom crkvom, kompanijama ili političarima, kako bi obezbedio masku legitimiteta za svoje ponašanje.

Dok Majkl nemilosrdno konsoliduje moć i deli vlastitu verziju pravde neprijateljima, ovaj plašt respektabilnosti je u centru pažnje.

Scene u kojima se odriče đavola na krštenju nećaka ispresecane su jezivom montažom brutalnih ubistava ljudi koje smatra pretnjom, a koje je on naručio.

Kopola je smatrao da izdaja ideala – koje je Majkl naizgled predstavljao na početku filma – deluje kao metafora za ponašanje Amerike u svetu.

„Kako je [Majkl] stario, što se vidi u drugom filmu, poput Amerike, kada je zaista počela da dela u svetu i da preuzima odgovornost i koristi moć za vlastite ciljeve, počeo je da pravi, čini mi se, fasadu licemerja.

„To je činio svaki put kada bi rekao ‘Radim ovo za dobro, radim ovo za porodicu, radim ovo za dobre stvari'“, rekao je Kopola.

Majkl vlastite postupke opravdava navodno „plemenitim ciljevima“ zaštite porodice, koje spaja sa sopstvenim strateškim ciljevima u kriminalnom svetu i, kako filmska saga pokazuje, na kraju ne uspeva da sačuva porodicu.

U vreme kada je radio na „Kumu“, slike brutalnosti i anarhije rata koji su SAD vodile u Vijetnamu i njegova užasna ljudska cena stizale su nazad u SAD, navodeći ljude da se zapitaju šta vojska njihove zemlje tamo radi.

Kopola povlači paralelu sa Majklovim sumnjivim tvrdnjama o sopstvenoj motivaciji i proklamovanim ciljevima SAD da se bore za slobodu i demokratiju u svetu, dok nemilosrdno slede spoljnopolitičke ciljeve.

„Njegovi postupci su svakako bili poput Amerike kada proklamuje da želi demokratiju, slobodu i sve te dobre stvari, ali veliki segment delovanja iza scene, izazvan političkim okolnostima značio je da smo na neki način ‘prljali ruke’, poput Majkla Korleonea, kao što je duša Dorijana Greja bila uprljana.“

Posle izlaska, Kum je postigao veliki uspeh kod kritike i publike.

Osvojio je tri Oskara, između ostalih i one za najbolji film i najbolji adaptirani scenario, a njegov uspeh je podstakao izlazak jednako hvaljenog nastavka dve godine kasnije, filma „Kum 2″, koji je osvojio još šest Oskara.

Film je postao trajni kulturni kamen-temeljac, koji se može gledati iz više različitih vizura: kao metafora američkog kapitalizma, komentar „američkog sna“, pa čak i kritika same filmske industrije.

Zaista, kao pokazatelj koliko je priča bogata mogućim tumačenjima, knjiga Džona Hulsmana i Vesa Mičela iz 2009. „Doktrina kuma“ tvrdi da je film u stvari parabola pragmatičnog spoljnopolitičkog pristupu koji bi SAD trebalo da usvoje u svetu posle 11. septembra.

Kako god da gledate na njega, film je, između ostalog, priča o moći, o tome kako je steći, kako je zadržati i kako težnja za njom neizbežno dolazi sa visokom cenom koju morate da platite u svom i životu najmilijih.

Kopola je pisao scenario u periodu kada su SAD postale supersila, i osećao je da ta zemlja sve više opravdava upotrebu svih sredstava da oblikuje globalne okolnosti u svoju korist.

Prvi film se završava na sumoran način scenom u kojoj se vrata zatvaraju ispred nosa Kej, dok je Majkl, koji ju je upravo lagao o vlastitim zločinačkim postupcima, krunisan za novog Dona.

Čini se da Kopola nudi oštro upozorenje – baš kao što Majklovi postupci korumpiraju osobu za koju je nekada verovao da jeste i imaju strašnu cenu za one koje voli i želi da zaštiti, tako bi ovakvo ponašanje moglo da učini isto za SAD.

BBC na srpskom je od sada i na Jutjubu, pratite nas OVDE.

Pratite nas na Fejsbuku, Tviteru, Instagramu, Jutjubu i Vajberu. Ako imate predlog teme za nas, javite se na [email protected]