Film i istorija: Ko je bio pravi Robert Openhajmer

Bilo je to u ranim satima 16. jula 1945. godine, a Robert Openhajmer je u kontrolnom bunkeru iščekivao trenutak koji će promeniti svet.

Oko 10 kilometara dalje, prva proba atomske bombe na svetu, pod šifrovanim imenom „Triniti“, trebalo je da se sprovede na belom pesku pustinje Hornada del Muerto, u Novom Meksiku.

Openhajmer je bio slika i prilika nervoze i iscrpljenosti.

Iako je oduvek delovao ispijeno, posle tri godine provedene kao direktor „Projekta Ipsilon“, naučnog ogranka „Inženjerskog distrikta Menhetn“, koji je osmislio i napravio bombu, njegova težina spala je na nešto više od 52 kilograma.

Budući da je bio visok 178 centimetara, zbog toga se činio ekstremno mršavim.

Spavao je samo četiri sata te noći, ostajući budan od nervoze i pušačkog kašlja.

Taj dan iz 1945. godine jedan je od nekoliko ključnih trenutaka u Openhajmerovom životu koje su opisali istoričari Kai Berd i Martin Dž. Šervin u njihovoj biografiji iz 2005. godine Američki Prometej, koja je poslužila kao osnova za novi biografski film Openhajmer, premijerno prikazan 21. jula u SAD.

U poslednjim trenucima odbrojavanja, kako pišu Berd i Šervin, general vojske je zapazio Openhajmerovo raspoloženje iz neposredne blizine: „Doktor Openhajmer je postao napetiji kako su otkucavale poslednje sekunde. Jedva da je disao…“

Eksplozija, kad je do nje došlo, bljeskom je nadjačala Sunce.

• Titova atomska bomba: politička želja protiv nauke
• Ljudi kao „stvorenja zore“: Kako je radioaktivnost produžila budućnost čovečanstva
• Suludi plan da se detonira nuklearna bomba na Mesecu

Snagom od 21 kilotone TNT-a, detonacija je bila najveća do tada viđena.

Stvorila je udar koji se osetio na udaljenosti od 160 kilometara.

Dok se grmljavina nadnosila nad krajolik, a na nebu se dizao oblak u obliku pečurke, Openhajmerovo lice se opustilo u „ogroman izraz olakšanja“.

Nekoliko minuta kasnije, Openhajmerov prijatelj i kolega Isidor Rabi ugledao ga je iz daljine: „Nikad neću zaboraviti njegov hod; nikad neću zaboraviti kako je izašao iz kola… njegov hod bio je trijumfalan… neka vrsta razmetanja. Uspeo je.“

U intervjuima datim šezdesetih, Openhajmer je pridodao sloj ozbiljnosti svojoj reakciji, tvrdeći da mu je, u trenucima posle detonacije, na pamet pao stih iz hinduističkih spisa Bagavad Gita: „Sada postadoh smrt, razarač svetova“.

U narednim danima, njegovi prijatelji pričali su o tome kako je bio sve depresivniji.

„Robert je postao veoma smiren i zamišljen tokom dvonedeljenog perioda“, prisetio se jedan, „zato što je znao šta će uslediti“.

Jednog jutra mogao je da se čuje kako žali (govoreći sa visine) nad predstojećom sudbinom Japanaca: „Ti siroti mali ljudi, ti siroti mali ljudi.“

Ali svega nekoliko dana kasnije, ponovo je bio nervozan, usredsređen, uzbuđen.

Na sastanku sa vojnim predstavnicima, izgledao je kao da je potpuno zaboravio na „sirote male ljude“.

Prema Berdu i Šervinu, umesto toga bio je usredsređen na važnost pravih uslova za bacanje bombe: „Naravno, ne smeju da je bace po kiši ili magli… Ne dozvolite im da je detoniraju previsoko. Cifra fiksirana za nju je odgovarajuća. Ne dozvolite da ode više od toga jer meta onda neće pretrpeti toliko štete.“

Kad je grupi kolega saopštio da je Hirošima uspešno bombardovana manje od mesec dana posle Trinitija, jedan posmatrač je primetio način na koji je „Openhajmer digao pesnicu i zamahnuo njom iznad glave kao bokser koji je trijumfovao“.

Aplauz je „praktično bio zaglušujući“.

Openhajmer je bio emotivno i intelektualno srce Projekta Menhetn: bombu je pretvorio u realnost više od bilo koje druge osobe.

Džeremi Bernstin, koji je radio sa njim posle rata, bio je ubeđen da niko drugi u tome ne bi uspeo.

Kao što je napisao u svojoj biografiji iz 2004. godine, Portret enigme, „da Openhajmer nije bio direktor u Los Alamosu, ubeđen sam da bi se, bilo to dobro ili loše, Drugi svetski rat završio bez upotrebe nuklearnog oružja.“

• U fotografijama: Bombardovanje Hirošime i Nagasakija
• Bomba bačena na Hirošimu: Dan kad je Mičiko zamalo propustila voz
• Grad koji je izbegao atomsku bombu

Raznovrsnost primećenih Openhajmerovih reakcija dok je prisustvovao plodu svog rada, da ne pominjemo brzinu kojom se kretao kroz njih, mogla bi da deluje zbunjujuće.

Mešavina nervoze, krhkosti, ambicije, grandioznosti i morbidne sumornosti teško može da se nađe u jednoj osobi, naročito ključnoj za projekat koji je izazvao sve te reakcije.

Berd i Šervin takođe nazivaju Openhajmera „enigmom“: „Teoretski fizičar koji je ispoljavao harizmatične osobine velikog vođe, esteta koji je podsticao sve te dvosmislenosti“.

Naučnik, ali i, kao što ga je jednom opisao jedan drugi prijatelj „prvoklasni manipulator maštom“.

OPENHAJMER: FILM

Film Openhajmer, premijerno prikazan 21. jula u SAD, zasnovan je na Pulicerom ovenčanom knjigom Američki Prometej.

Openhajmera igra Kilijan Marfi.

Predstavljeno je i nekoliko drugih ljudi, kao što su Lesli Grouvs (Met Dejmon), general koji je regrutovao Openhajmera, kao i ličnosti iz njegovog privatnog života, uključujući Džin Tetlok (Florens Pju), psihijatarku sa kojom se zabavljao tridesetih, i njegovu ženu Kiti Openhajmer (Emili Blant).

Prema rečima Berda i Šervina, kontradikcije u Openhajmerovoj ličnosti – karakterne crte zbog kojih ni prijatelji ni biografi ne mogu do kraja da ga objasne – čini se da su bile prisutne od najranijih dana.

Rođen u Njujorku 1904. godine, Openhajmer je bio dete prve generacije jevrejskih imigranata iz Nemačke koji su se obogatili u tekstilnoj industriji.

Porodični dom bio je veliki stan na Gornjoj zapadnoj strani sa tri sobarice, šoferom i evropskim umetničkim slikama na zidovima.

Uprkos odrastanju u luksuzu, Openhajmera se prijatelji iz detinjstva sećaju kao nerazmaženog i velikodušnog.

Školska drugarica Džejn Didišajm prisetila ga se kao nekoga ko bi se „izuzetno lako zacrveneo“, ko je bio „veoma nežan, veoma ružičastih obraza, veoma stidljiv“, ali i „veoma briljantan“.

„Vrlo brzo bi svi priznali da je drugačiji od ostalih i da je nadmoćniji“, ispričala je ona.

U devetoj godini već je čitao filozofiju na grčkom i latinskom i bio opsednut mineralogijom – lutajući Central Parkom i pišući pisma Njujorškom mineraloškom klubu o onome što bi otkrio.

Njegova pisma bila su toliko stručna da je Klub mislio da se radi o odrasloj osobi i pozvao ga da održi predavanje.

Ova intelektualna priroda doprinela je stepenu usamljenosti kod mladog Openhajmera, pišu Berd i Šervin.

„Obično je bio preokupiran onim čime se bavio ili o čemu je razmišljao“, prisetio se prijatelj.

Nije ga zanimalo povinovanje rodnim očekivanjima – nisu ga interesovali sportovi ili „grube igre njegovih vršnjaka“, kako je to definisao njegov rođak; „Često su mu se podrugivali i podsmevali zato što nije bio kao drugi momci“.

Ali njegovi roditelji bili su ubeđeni u njegovu genijalnost.

„Odužio sam se veri mojih roditelja u mene razvijanjem neprijatnog ega“, komentarisao je kasnije Openhajmer, „koji je, siguran sam, uvredio i decu i odrasle koji su bili dovoljno nesrećni da dođu u kontakt sa mnom.“

„Nije zabavno“, ispričao je kasnije drugom prijatelju, „okretati stranice knjige i govoriti: ‘da, da, naravno, znam to'“.

Kad je napustio dom da bi studirao hemiju na Univerzitetu u Harvardu, do izražaja je došla krhkost Openhajmerove psihološke konstitucije: od ranjive arogancije i loše zamaskirane osetljivosti nije imao previše koristi.

U pismu iz 1923. godine, objavljenom u zbirci iz 1980. godine koju su priredili Elis Kimbal Smit i Čarls Vajner, on je napisao: „Radim i pišem nebrojene teze, beleške, pesme, priče i razne gluposti… Proizvodim smrad u tri različite laboratorije… Kuvam čaj i pričam učeno nekolicini izgubljenih duša, odlazim na vikend da destilujem energiju niskog intenziteta u smeh i iscrpljenost, čitam grčki, pravim gafove, pretražujem radni sto u potrazi za pismima i voleo bih da sam mrtav. Voala.“

Naknadna pisma koja su sakupili Smit i Vajner otkrivaju da su se problemi nastavljali i tokom njegovih postdiplomskih studija, u Kembridžu, u Engleskoj.

Njegov mentor insistirao je na primenjenom laboratorijskom radu, jednoj od Openhajmerovih slabosti.

„Prilično se loše provodim“, napisao je 1925. godine.

„Laboratorijski rad je ogromna gnjavaža i toliko sam loš u njemu da je nemoguće steći utisak da učim bilo šta.“

Kasnije iste godine, Openhajmerova nervoza dovela ga je na sam rub katastrofe kad je namerno ostavio jabuku, otrovanu laboratorijskim hemikalijama, na radnom stolu svog mentora.

Njegovi prijatelji su kasnije spekulisali da ga je možda motivisala zavist i osećanje nesposobnosti.

Mentor nije pojeo jabuku, ali je Openhajmerovo mesto na Kembridžu bilo ugroženo i uspeo je da ga sačuva samo pod uslovom da poseti psihijatra.

Psihijatar je postavio dijagnozu psihoze, ali ga je potom otpustio, rekavši da lečenje ne bi pomoglo.

Prisetivši se tog perioda, Openhajmer je kasnije pričao da je tokom božićnih praznika ozbiljno razmišljao o samoubistvu.

Naredne godine, tokom posete Parizu, njegov bliski prijatelj Frensis Ferguson mu je saopštio da je zaprosio devojku.

Openhajmer je reagovao tako što je pokušao da ga zadavi: „Skočio je na mene s leđa sa kaišem za vezivanje kofera“, prisetio se Ferguson, „i obavio mi ga oko vrata… Uspeo sam da se iskobeljam, a on je pao na zemlju plačući.“

Čini se da u onome u čemu psihijatrija nije pomogla Openhajmeru, uspela je da ga spase književnost.

Prema Berdu i Šervinu, pročitao je Potragu za izgubljenim vremenom Marsela Prusta dok je bio na pešačkom odmoru na Korzici, pronašavši u njoj neke odraze vlastitog mentalnog stanja i otvorivši mu prozor saosećajnijeg bivstvovanja.

Naučio je napamet odlomak iz knjige o tome da je „neosetljivost na patnju koju čovek izaziva, strašan i trajan oblik svireposti“.

Pitanje stava prema patnji ostaće Openhajmerovo stalno interesovanje, utičući na njegovo zanimanje za duhovne i filozofske tekstove tokom čitavog života i na kraju odigrati ključnu ulogu u radu koji će definisati njegovu reputaciju.

Komentar koji je dao prijateljima na tom istom odmoru deluje proročanski: „Vrsta osobe koju najviše cenim je ona koja je postala izuzetno dobra u mnogim stvarima, ali je zadržala lice umrljano suzama.“

U Englesku se vratio u boljem raspoloženju, osećajući se „mnogo srdačnije i tolerantnije“, kako se kasnije prisetio.

Početkom 1926. godine, upoznao je direktora Instituta za teoretsku fiziku na Univerzitetu u Getingenu u Nemačkoj, koji je brzo postao uveren u Openhajmerove talente kao teoretičara i pozvao ga da studira tamo.

Prema Smitu i Vajneru, kasnije je opisao 1926. kao godinu u kojoj je „ušao u fiziku“.

To će se pokazati kao prekretnica.

Naredne godine je stekao doktorat i postdoktorsku stipendiju.

Postao je i deo zajednice koja je pokretala razvoj teoretske fizike, upoznajući naučnike koji će mu kasnije postati doživotni prijatelji.

Mnogi od njih će se na kraju pridružiti Openhajmeru u Los Alamosu.

Vrativši se u SAD, Openhajmer je proveo nekoliko meseci na Harvardu, pre nego što je nastavio karijeru i fizici u Kaliforniji.

Ton njegovih pisama iz ovog perioda odražava staloženiji, velikodušniji mentalni sklop.

Pisao je mlađem bratu o ljubavnim događajima i stalnom zanimanju za umetnost.

Na Kalifornijskom univerzitetu u Berkliju, tesno je sarađivao sa eksperimentatorima, tumačeći njihove rezultate o kosmičkim zracima i nuklearnoj dezintegraciji.

Kasnije je sebe opisao kao „jedinog koji je razumeo o čemu se tu radi“.

Katedra koju je na kraju stvorio potekla je, rekao je, iz potrebe za raspravom o teoriji koju je voleo: „Objasniti prvo nastavnom kadru, osoblju i kolegama, a potom i svakom drugom voljnom da sasluša… šta je naučeno, šta su nerešeni problemi.“

Opisao je sebe kao isprva „teškog“ nastavnika, ali u ovoj ulozi Openhajmer je usavršio harizmu i društveno prisustvo koje će ga karakterisati tokom vremena provedenog u radu na Projektu Ipsilon.

Citiran od Smita i Vebera, jedan kolega prisetio se kako su ga njegovi studenti „oponašali najviše što su mogli“.

„Kopirali su njegove pokrete, njegov manirizam, njegove intonacije. Istinski je uticao na njihove živote.“

Tokom ranih tridesetih, dok je utvrđivao akademsku karijeru, Openhajmer je nastavio da „tezgari“ u humanističkim naukama.

U tom periodu je otkrio hinduističke spise, naučivši sanskrit da bi mogao da čita neprevedenu Bagavad Gitu – tekst iz kog je kasnije izvukao slavni citat „Sada postadoh smrt“.

Čini se da njegovo interesovanje nije bilo čisto intelektualne prirode, već je predstavljalo produžetak njegove samoprepisane biblio-terapije, koja je započela Prustom u njegovim dvadesetim godinama.

Bagavad Gita, priča koja se bavi ratom između dve grane aristokratske porodice, pružila je Openhajmeru filozofsku potku direktno primenjivu na moralnu dilemu sa kojom se suočio radeći na Projektu Ipsilon.

Ona je isticala ideje o dužnosti, sudbini i odvojenosti od ishoda, naglašavajući da strah od posledica ne može da se koristi kao opravdanje za odsustvo delovanja.

U pismu bratu iz 1932. godine, Openhajmer konkretno pominje Gitu a potom navodi rat kao jednu okolnost koja može pružiti priliku da se takva filozofije sprovede u praksi:

„Verujem da kroz disciplinu možemo da postignemo spokoj… Verujem da kroz disciplinu učimo da očuvamo sve ono što je suštinski važno za našu sreću u sve neprijateljskijim okolnostima… Stoga mislim da prema svim stvarima koje zazivaju disciplinu – proučavanje i naša dužnost prema ljudima i blagostanju, rat – treba da se odnosimo sa dubokom zahvalnošću; jer jedino kroz njih možemo da postignemo najmanju otuđenost; i jedino tako možemo da spoznamo mir.“

Sredinom tridesetih, Openhajmer je upoznao i Džin Tetlok, psihijatarku i fizičarku u koju se zaljubio.

Prema svedočanstvu Berda i Šervina, složenost karaktera Džin Tetlok bila je ravna Openhajmerovoj.

Bila je načitana i motivisana društvenom savešću.

Prijateljica iz detinjstva opisala ju je kao „obdarenu veličinom“.

Openhajmer je zaprosio Tetlok više puta, ali ga je ona odbila.

Smatra se da ga je ona upoznala sa radikalnom politikom i poezijom Džona Dona.

Par je nastavljao povremeno da se viđa i nakon što se Openhajmer oženio sa biologičarkom Ketrin „Kiti“ Harison 1940. godine.

Kiti je trebalo da se pridruži Openhajmeru na Projektu Ipsilon, gde je radila kao flebotomistkinja, istražujući opasnu radijaciju.

Fizičari su se 1939. godine mnogo više brinuli zbog nuklearne pretnje od političara i pismo Alberta Ajnštajna bilo je prvo koje je skrenulo pažnju viših rukovodilaca u američkoj vladi na ovu temu.

Reakcija je bila spora, ali je zabrinutost nastavila da kruži naučnom zajednicom i na kraju je predsednik bio primoran da nešto preduzme.

Kao jedan od najcenjenijih fizičara u zemlji, Openhajmer je bio jedan od nekoliko naučnika zaduženih za ozbiljnije bavljenje potencijalom nuklearnog oružja.

U septembru 1942. godine, delom zahvaljujući Openhajmerovom timu, postalo je očigledno da je bomba moguća, a konkretni planovi za njenu izradu počeli su da poprimaju oblik.

Prema Berdu i Šervinu, kad je čuo da njegovo ime počinje da se pominje u kontekstu vođe ovog projekta, Openhajmer je započeo vlastite pripreme.

„Prekidam sve veze sa komunistima“, rekao je jednom prijatelju u to vreme.

„Jer ako to ne učinim, vladi će biti teško da me iskoristi. Ne želim da dopustim da bilo šta omete moju vrednost za ovu zemlju.“

Ajnštajn je kasnije izjavio: „Problem sa Openhajmerom je što voli nešto što mu ne uzvraća ljubav – vladu Sjedinjenih Američkih Država.“

Njegov patriotizam i želja da udovolji očigledno su odigrali veliku ulogu u njegovom regrutovanju.

• Ko može da ima nuklearno naoružanje
• Izgubljene nuklearne bombe koje niko ne može da pronađe
• Istorijske fotografije Černobilja – prvi sati posle nesreće

General Lesli Grouvs, vojni lider Inženjerskog distrikta Menhetn, bio je osoba zaslužna za pronalaženje naučnog direktora za projekat rada na izradi bombe.

Prema biografiji iz 2002. godine, Trka za bombom, kad je Grouvs predložio da Openhajmer postane naučni vođa, naišao je na veliki otpor.

Razlog za zabrinutost bio je Openhajmerov „istorijat ekstremnog liberalizma“.

Ali pored toga što je istakao njegov talenat i njegovo postojeće naučno znanje, Grouvs, je takođe ukazao na njegovu „samouverenu ambiciju“.

Šef bezbednosti Projekta Menhetn primetio je i sledeće: „Postao sam uveren da ne samo da je lojalan, već da neće dozvoliti ničemu da omete postizanje njegovog zadatka i stoga zauzimanje njegovog mesta u naučnoj istoriji.“

U knjizi iz 1988. godine Stvaranje atomske bombe, navodi se kako je Openhajmerov prijatelj Isidor Rabi rekao da je mislio kako je to „potpuno nelogično naimenovanje“, ali je kasnije priznao da je to bio „genijalan potez generala Grouvsa“.

Openhajmer je u Los Alamosu primenjivao svoja disidentska, interdisciplinarna uverenja baš kao i bilo gde drugde.

U autobiografiji iz 1979. godine, Ono malo čega se sećam, fizičar austrijskog porekla Oto Friš prisetio se da je Openhajmer regrutovao ne samo naučnike neophodne za posao, već i „slikara, filozofa i nekoliko neočekivanih likova; smatrao je da bi jedna civilizovana zajednica bila nekompletna bez njih“.

Posle rata, izgledalo je kao da se Openhajmerov stav menja.

Nuklearno oružje opisao je kao instrumente „agresije, iznenađenja i terora“, a vojnu industriju kao „đavolju rabotu“.

Na sastanku u oktobru 1945. godine, slavno je rekao predsedniku Trumanu: „Osećam se kao da sam okrvavio ruke.“

Predsednik je kasnije izjavio: „Rekao sam mu da su moje ruke okrvavljene – da brigu o tome prepusti meni.“

Ovaj razgovor je fascinantan odjek razgovara opisanog u Openhajmerovoj voljenoj Bagavad Giti, između princa Arjune i boga Krišne.

Arjuna odbija da se bori zato što veruje da će biti odgovoran za smrt svojih ljudi, ali Krišna mu oduzima taj teret: „Doživi mene kao aktivnog ubicu tih ljudi… Usredsredi se na slavu, na pobedu, na želju za kraljevskim ushićenjem! Njih sam ja već ubio; ti si samo oruđe.“

Tokom izrade bombe, Openhajmer je koristio sličan argument da ublažio vlastito i etičko oklevanje svojih kolega.

Rekao im je da, kao naučnici, oni nisu odgovorni za odluke o tome kako će se oružje koristiti – već samo za svoj posao.

Krv, ako je bude bilo, biće na rukama političara.

Međutim, čini se da je, nakon što je posao obavljen, Openhajmerovo uverenje u ovaj stav bilo uzdrmano.

Kako prenose Berd i Šervin, tokom rada u Komisiji za atomsku energiju u posleratnom periodu, zalagao se protiv izrade budućih oružja, uključujući moćnije hidrogenske bombe, kojoj je utro put njegov rad.

Ovi napori doveli su do toga da se Openhajmer nađe pod istragom američke vlade 1954. godine i da mu se oduzme odobrenje za pristup poverljivim podacima, što je predstavljalo kraj njegovog učešća u političkom delovanju.

Akademska zajednica stala je u njegovu odbranu.

Pišući za Nju ripablik 1955. godine, filozof Bertrand Rasel komentarisao je da je istraga „nedvosmisleno pokazala da je on činio greške, jednu prilično tešku sa bezbednosnog stanovišta. Ali nije bilo dokaza o nelojalnosti niti bilo čega što bi se smatralo izdajom…. Naučnici su se samo zatekli u tragičnoj dilemi.“

Američka vlada mu je 1963. godine dodelila Nagradu Enriko Fermi u činu političke rehabilitacije, ali je tek 2022. godine, 55 godina posle njegove smrti, američka vlada poništila odluku iz 1954. godine da mu oduzme odobrenje za pristup poverljivim podacima, i potvrdila Openhajmerovu lojalnost.

Tokom poslednjih decenija Openhajmerovog života, paralelno je ispoljavao ponos tehničkim dostignućem bombe i krivicu zbog njenih posledica.

U njegove komentare uvukla se i nota rezignacije – više puta je izjavio da je bomba naprosto bila neizbežna.

Proveo je poslednjih 20 godina života kao direktor Instituta za napredne studije u Prinstonu, u Nju Džerziju, radeći rame uz rame sa Ajnštajnom i drugim fizičarima.

Kao i u Los Alamosu, uložio je veliki trud da promoviše interdisciplinarni rad i u svojim govorima je isticao uverenje da je nauci potrebna humanistika da bi bolje razumela vlastite implikacije, pišu Berd i Šervin.

U tu svrhu, regrutovao je niz nenaučnika, uključujući klasiciste, pesnike i psihologe.

Kasnije je počeo da doživljava atomsku energiju kao problem koji je nadmašio intelektualne sposobnosti toga vremena, kao, prema rečima predsednika Trumana „novu silu koja je suviše revolucionarna da bi se posmatrala kroz prizmu starih ideja“.

U govoru održanom 1965. godine, kasnije objavljenom u zbirci iz 1984. godine Nezdravi razum, rekao je: „Čuo sam od nekih od najvećih velikana našeg vremena da kad je za njih nešto šokantno, odmah znaju da je to dobro, jer ga se plaše“.

Kad je govorio o trenucima uznemirujućih naučnih otkrića, često bi citirao pesnika Džona Dona: „Sve je otišlo u paramparčad, sva koherentnost je nestala.“

Džon Kits, još jedan pesnik kog je Openhajmer voleo, skovao je izraz „negativna sposobnost“ da bi opisao zajednički kvalitet ljudi kojima se divi: „to vam je kad je čovek sposoban da se probija kroz neizvesnosti, misterije, sumnje, a da ne poseže iritantno za činjenicama i razumom.“

Čini se da je filozof Bertran Rasel mislio na nešto od ovoga kad je pisao o Openhajmerovoj „nesposobnosti da posmatra stvari prosto, nesposobnosti koja ne iznenađuje kod nekoga obdarenog složenim i delikatnim mentalnim sklopom“.

Opisujući Openhajmerove kontradikcije, njegovu promenljivost, njegovo stalno bežanje između poezije i nauke, njegov običaj da izbegava proste opise, verovatno prepoznajemo iste one kvalitete koje su mu omogućile da se posveti izradi bombe.

Čak i usred te velike i jezive potrage, Openhajmer je održavao u životu „suzama umrljano lice“ koju je predvideo u dvadesetim.

Ime testa „Triniti“ poteklo je iz pesme Džona Dona O troliki bože razbi srce moje: „Da ustati mogu ja, i stati, obori me/I savi silu svoju/da slomi, spere, sprži/I načini novog mene.“

Džin Tetlok, koja ga je upoznala sa Donom, i za koju neki veruju da je ostao zaljubljen u nju, počinila je samoubistvo godinu dana pre probe.

Projekat izrade bombe svuda je bio obeležen Openhajmerovom maštom i njegovim osećanjem za ljubav i tragediju.

Možda se radilo o samouverenoj ambiciji koju je prepoznao general Grouvs dok je vodio razgovor za posao na Projektu Ipsilon sa Openhajmerovm ili je to možda bila njegova sposobnost da prihvati, za neophodno vreme, ideju o samouverenoj ambiciji.

Koliko god bila proizvod istraživanja, bomba je bila i proizvod Openhajmerove sposobnosti i spremnosti da zamisli sebe kao osobu koja to može da ostvari.

Strastveni pušač od adolescencije, Openhajmer je tokom života patio od napada tuberkuloze.

Umro je od raka grla 1967, u 62. godini.

Dve godine pre smrti, u retkom trenutku jednostavnosti, napravio je jasnu razliku između naučne i pesničke prakse.

Za razliku od poezije, rekao je, „posao nauke je da nauči da ne čini iste greške dvaput“.

*Ben Plats-Mils je pisac i ilustrator čiji rad istražuje moć, rezonovanje i ranjivost, i načine na koje je nauka predstavljena u popularnoj kulturi. Njegovi memoari, Kaži mi planete, objavljeni su 2018. godine. Na Instagramu on je @benplattsmills.

Pratite nas na Fejsbuku, Tviteru i Vajberu. Ako imate predlog teme za nas, javite se na [email protected]