Mirjana van Barikon i reditelj Frensis Ford Kopola

Tog januara 1971. godine, metež i galama ispred beogradskih bioskopskih dvorana bili su za oktavu jači.

Kolone ljudi u svečanim odelima pribijenih uz staklo, ushićeno su čekale pred ulazom u dvorane.

Tapkaroši su vrebali iza ćoška, a prijatna nestrpljivost osećala se u vazduhu, dok su ulične svetiljke bacale prigušeno svetlo.

Ovako Predrag Popović, rok kritičar i novinar, opisuje atmosferu uoči početka prvog Međunarodnog filmskog festivala FEST u Beogradu, koji ove godine obeležava jubilej – 50. godina.

„Festival je posebno u prvoj dekadi postao tačka susreta Istoka i Zapada“, priča Una Čolić-Banzić, unuka prvog direktora festivala Milutina Čolića, za BBC na srpskom.

„Nigde se nije živelo tako neposredno i intenzivno, filmski uverljivo i prisno kao u Beogradu za vreme ovog festivala“.

Po broju posetilaca, FEST je bio prvi međunarodni festival na istoku Evrope koji je mogao da parira smotrama u Kanu, Veneciji i Berlinu, piše u publikaciji FEST – zaveštanje od četiri slova.

Rajko Grlić, hrvatski reditelji scenarista, ističe da su tih godina neki ljudi prvi put posetili Istok, jer se Jugoslavija geografski ipak nalazila na istoku, iako je na političkom planu balansirala između tada zategnutih odnosa Istoka i Zapada.

„Niko nije pucao na njih, niko im nije tražio da se učlane u komunističku partiju.

„Osećala se neka lakoća. Država se kulturno otvarala, a politički zatvarala“, opisuje Grlić duh tog vremena za BBC na srpskom.

FEST nije održan 1993. i 1994. godine zbog rata u bivšoj Jugoslaviji i međunarodnih sankcija SR Jugoslaviji, ali organizatori festivala ovu, 2022. godinu računaju kao 50. smotru.

Kako je nastao FEST?

Preteča FEST-a je Politikin festival u Kulturnom centru Beograd održan januara 1970.

Jedan od pokretača bio je Milutin Čolić, filmski kritičar koji je pisao za Politiku, najstariji dnevni list u Srbiji i Jugoslaviji.

Po završetku festivala Čolića poziva tadašnji potpredsednik grada Milan Vukos.

„Milutine, sa Politikom osnuj jedan festival za Beograd, neću pitati koliko košta“, glasio je njegov zahtev, piše u publikaciji Fest – zaveštanje od četiri slova Une Čolić-Banzić

Politika, kao generalni suosnivač i generalni sponzor, objaviće inicijativu o osnivanju festivala iz koga će kasnije nastati FEST.

Tako će Čolić sa Dejanom Đurkovićem, umetničkim kritičarom, i Dušanom Makavejevim, filmskim rediteljem, razviti ideju o festivalu koji će za nešto manje od godinu dana postati most između Istoka i Zapada.

Odluku o osnivanju Međunarodnog filmskog festivla u Begradu Skupština grada donela je početkom juna 1970.

Projekcijom filma Roberta Altmana „Meš“ prvi Međunarodni filmski festival FEST pod sloganom Hrabri novi svet otvoren je 9. januara 1971.

Prikazano je 73 filma među kojima Odiseja u svemiru Stenlija Kjubrika, Goli u sedlu Denisa Hupera, Vudstok Majkla Vodlija.

Na prvom festivalu je sa plaćenim kartama bilo 105.000 gledalaca, što je bilo u rangu velikih svetskih festivala u Kanu, Veneciji i Berlinu.

U Beogradu je tada živelo oko 900.000 ljudi.

Te godine Beograd je posetilo oko 90 ljudi iz sveta filma, a svake naredne lista uglednih zvanica se produžavala.

Među najvećim imenima, gostima FEST-a, bili su čuveni reditelji Bernardo Bertoluči, Miloš Forman, Kšištof Kišlovski, Vim Venders, glumci Sofija Loren, Katrin Danev, Robert De Niro, Marčelo Mastrojani, Džek Nikolson i Đina Lolibriđida.

Izvor: FEST, zaveštanje od četiri slova, Una Čolić-Banzić

Honorar za ulaznicu

Komplet karata, kao danas, nije postojao, već su se pojedinačne ulaznice kupovale na blagajnama dvorana.

„Tada nastaje najveći junak sedamdesetih godina – Miško koji je bio specijalac da se bez karte umuva na svaku rasprodatu premijeru.

„Postaće poznat kao Miško Upadiško“, priseća se Petar Popović koji je kartu za prvi film, ali i za svaki sledeći uvek kupovao.

Goli u sedlu (Easy Rider) Denisa Hupera i Pitera Fonde prvi je film koji je Popović odgledao na ovom festivalu.

Da bi pogledao premijeru ovog filma u Jugoslaviji dao je nedeljni honorar iz Radio Beograda.

„Pokušao sam da dobijem akreditacije. Međutim, svi su želeli da posete FEST, jer je prvi, pa niko nije znao šta ih sve čeka“, priseća se.

Tako će otkriti Džeka Nikolsona jednog od glumaca u filmu, a koji mu je do tog trenutka bio nepoznat.

„Kada je Nikolson prvi put došao u Beograd bio je niko i ništa. Zapravo je filmom Let iznad kukavičjeg gnezda (One Flew over Cockoo’s Nest) izašao u prvi plan i pridružio se krugu svetski poznatih glumaca“, priča Popović.

Ulaznicu za film Vudstok o istoimenom muzičkom festivalu održanom dve godine ranije, a koji se danas smatra najposećenijom i najznačajnom manifestacijom svih vremena, platio je novom pločom sa tog događaja.

Sva sedišta bila su popunjena, sedelo se i na podu, a najveća gužva bila je u sobi kinooperatera koji je jedva uspevao da namontira trake, opisuje Popović to zimsko veče.

Zoran Panjković, novinar iz Beograda, bio je na svakom FEST-u od 1980-ih, a na prvom je bio kada je imao samo 10 godina.

„Prvi pamtim po tome što sam zakasnio dva-tri minuta. Sestra od tetke mi je kupila kartu za film Supermen.

„Seo sam na prvo slobodno mesto, a posle filma sam pratio masu po izlasku iz sale“, priča Panjković za BBC na srpskom.

U gužvi se izgubio.

„Policajac mi je pomogao da pronađem ulicu u kojoj živim“, kaže kroz osmeh.

Od prvog ulaska u salu, FEST ga je, kaže, opčinio.

„Radovao sam se što sam imao šta da pričam drugarima u školi“.

FEST će uskoro postati mesto izlaska za njega i njegove prijatelje.

„Kao noćni izlazak, držimo termos, upoznajemo se sa ljudima, dogovaramo se gde ćemo dalje“, prepričava Panjković.

Iako je svaki FEST, kako kaže, nešto obeležilo, posebno će pamtiti 1985. godinu.

Imao je težu povredu noge i morao je na operaciju, a komplet karata je već kupio.

Obavestio je doktora, koji mu je dozvolio da ide na prva tri dana festivala.

„Tako sam pravo sa projekcije filma Put u kosmos otišao u operacionu salu“, priča kroz osmeh.

Najviše filmova pogledao je četiri godine kasnije – 23.

Kaže da „ostaje dete Sava centra“, kongresnog centra sagrađenog 1970-ih gde se prikazuje deo filmova sa FEST-a.

„To je neka magija, ne može to da prođe, ta velika dvorana koja opčinjava publiku“, dodaje.

FEST i svetska imena kinematografije

Za dolazak Džeka Nikolsona na FEST, ali i drugih američkih glumaca i glumica zasluge se prepisuju Mirjani van Barikon koju su, kako sama kaže, često nazivali „holivudska veza“.

Ivan Živković, Mirjanin otac, bio je jedan od autora prvog jugoslovenskog filma Nevinost bez zaštite, snimljenog 1942. u Beogradu.

Zahvaljujući očevim poznanstvima iz sveta filma Mirjana upoznaje Frica Langa, austrijskog i nemačkog scenaristu i reditelja.

Po dolasku nacističkog vođe Adolfa Hitlera na vlast 1930-ih, Lang napušta Nemačku i odlazi u Sjedinjene Američke Države, gde će se nešto kasnije Mirjana preseliti.

Zahvaljujući Langu, Mirjana upoznaje mnoge američke glumce i glumice.

Tako će ona postati spona FEST-a i Holivuda.

„Nije mi bilo teško, išlo je lako, upravo zbog svih kontakata koje sam u tom trenutku imala“, priča Van Barikon, koja je u detinjstvu živela u beogradskom naselju Čubura.

U toj kući će slavni glumac Robert de Niro, godinama kasnije piti srpsku rakiju.

Ona ističe da niko od stranaca nije tražio honorar za dolazak.

Putovali su ekonomskom klasom, bez specijalnih prohteva, dodaje.

„Odsedali su u hotelima Metropol i Jugoslavija, a gradom su se šetali slobodno.

„Bila su to druga vremena“, kaže Van Barikon za BBC na srpskom.

Denis Huper, reditelj filma Goli u sedlu koji se prikazivao prvog dana FEST-a, posetio je Politiku, najstariji list u Srbiji.

„Bio je fasciniran linotipom, mašinom koju je prvi put video u redakciji.

„Nije verovao kako mašina kao fliper izbacuje vruća olovna štamparska slova“, priča Van Barikon.

Seća se i kako se Frensis Ford Kopola, režisera čuvenog filma Kum, oduševio zvukom trube.

„Kada sam mu rekla da se svake godine u jednom malom mestu Guči, u Zapadnoj Srbiji održava festival i takmičenje za prvu trubu Srbije, hteo je da ga poseti.“

Dok pretura po uspomenama priseća se da je morala da prevodi Kopolin film sa Džekom Nikolsonom u glavnoj ulozi – Reče, vozi! (Drive, he said) – zato što nije bilo slobodnik prevodilaca.

„Mala projekciona sala, poput nekog golubarnika, u kulturnoj ustanovi ‘Vuk Karadžić’, svi zbijeni“, seća se Van Barikon.

Sela je iza platna i prevodila simulatno, što je izazvalo negodovanje u sali.

„Publika je bila nervozna, nije joj se dopalo jer smo morali da utišamo kako bi se prevod čuo.

„Počelo je komešanje i nezadovoljstvo“, priča Mirjana.

U toj istoj sali Kit Karadin koji je glumio u filmu Nešvil reditelja Roberta Altmana zasviraće gitaru na četvrtom FEST-u, 1975.

Projekcija je kasnila. Čuli su se povici iz sale „Puštaj film!“.

Mirjana je tražila da mu donesu gitaru i on je odsvirao muziku iz filma.

„Publika je bila oduševljena. To je bio njegov prvi javni muzički nastup ne samo na filmskom festivalu već uopšte na javnoj sceni“, prepričava Van Barikon.

Pored američkih glumaca, Mirjana je dovodila i i ljude iz engleske kinematografije.

Ona i dalje čuva neka od pisama koja su naknadno slali.

Posebno izdvaja pismo engleskog glumca Trevora Hauarda koji je bio na drugom FEST-u.

„Napisao mi je da je to bio najbolji festival koji je ikada posetio.“

Trevor Hauard pismo — Pismo engleskog glumca Trevora Hauarda u kojem izražava oduševljenje boravkom na FEST-u u Beogradu

Kinoteka detinjstva

Tog januara 1971. po hodnicima i salama beogradskih bioskopa šunjao se i Rajko Grlić, tek svršeni diplomac Praške škole režije

„Nadobudni mladi režiser ide vidjet kako to drugi majstori rade. To je bilo vrlo uzbudljivo“, priča nagrađivani hrvatski reditelj i scenarista za BBC na srpskom.

„Odjednom hodate kroz kinoteku vašeg detinjstva i gledate ljude koji su pravili filmove o kojima ste sanjali“, kaže Grlić, autor filmova U raljama života, Kud puklo da puklo, Karaula, koji je prikazan na FEST-u 2006. godine.

Posebno se seća filma italijanskog reditelja Bernarda Bertolučija – Dvadeseti vek (Novocento) koji prati odrastanje dvojice mladića iz različitih društvenih klasa tokom prve polovine 20. veka u Italiji.

Beogradska publika videla je originalnu dužu verziju, jer se Bertoluči još dogovarao sa produkcijom oko trajanja filma, pa nije bila dozvoljena javna projekcija.

Zbog toga su, priseća se Grlić, bili u nekoj manjoj sali, zaključani, dok se film prikazivao.

„Iz tog ostvarenja sam naučio da filmove ne treba više puta gledati već ih čuvati u memoriji“, priča Grlić, danas predavač režije u Ohaju.

Kit Karadin — Sa projekcije filma Nešvil u Ustanovi kulture Vuk Karadžić

Tačka susreta Istoka i Zapada

Period najzategnutijih odnosa Zapada, pre svega Sjedinjenih Američkih Država i Sovjetskog Saveza, poznat kao Hladni rat pratiće i 1970-te.

Predsednik Josip Broz Tito balansirao je između zavađenih strana, a tu političku neutralnost potvrđenu formiranjem Pokreta nesvrstanih, preneo je i na polje kulture.

Koliko mu je bilo važno da održi neutralnu sliku govori i to da je prihvatio predlog umetničkog direktora FEST-a Milutina Čolića da dodeli visoko jugoslovensko odlikovanje desetorici velikana filmske umetnosti.

Između ostalih, na listi su bili Čarli Čaplin, Lorens Olivije, Fric Lang, Ingmar Bergman.

Broz je prihvatio, ali i zatražio da se doda i neko iz zemalja nesvrstanih.

Naknadno je naknadno u spisak dobitnika uvršten i indijski režiser Satjadžit Rej, piše Moma Cvijović, viši kustos Muzeja istorije Jugoslavije u knjizi FEST– zaveštanje od četiri slova.

Dodaje da je Tito uredno dobijao spiskove filmova pre održavanja festivala, ali i pozive da pogleda ostvarenja svetske kinematografije.

Tako je Frensis Ford Kopola izrazio želju da Tito pogleda nastavak njegovog filma Kum, za koji će kasnije dobiti šest Oskara, navodi Cvijović.

Milan Vlajčić, nedavno preminuli novinar i kritičar, u intervjuu magazinu Reporter 2002. godine pomenuo je novinare iz Istočnog bloka koji su dolazili na prva izdanja festivala.

„Rusi su tih ranih godina dolazili kao filmske delegacije i nisu se baš previše odvojeno kretali, stalno su dvojica-trojica određenih pazili na ostatak grupe“, prisetio se Vlajčić.

„Oni nisu ni mogli da razumeju te američke andergraund filmove u kojim vladaju seks-droga-rokenrol, ali nisu se o tome izražavali kao o ‘đubretu sa Zapada’.

Dodao je i da je znao da novinari iz Istočnog bloka nisu nikad tražili intervju sa zapadnim glumcima i rediteljima, jer to ne bi mogli ni da objave.

FEST – prozor u svet

Glamur koji je pratio prve godine FEST-a i slika Jugoslavije u kojoj su svi dobrodošli nisu ostali neprimećeni.

„FEST je prilika da se vide značajna filmska ostvarenja, svečana smotra najboljih od najboljih i čini da se osećamo vredni, posebno dragoceni saučesnici najvećih fabrika snova“, priča za BBC na srpskom Svetlana Bezdanov Gostimir, redovna profesorka istorije i teorije filma na Akademiji umetnosti u Beogradu.

„Naš pogled na svet nikad nije bio bliži setu vrednosti koji deli planeta“.

Pojašnjava da je FEST pružio priliku da se formiraju ukus i kriterijumi u odnosu na ovdašnje ne samo filmske, već i okvire kreativne industrije.

Napominje da se značaj FEST-a ogledao i u obrazovanju publike, jer se neprimetno nametao kao glavna tema svih društvenih okupljanja.

„Postalo je važno da se o filmu nešto zna, da se konačno distancira od prepričavanja sižea i rasprave o konfliktima između pozitivnih i negativnih junaka.

„Tad je postalo prestižno prepoznavanje elemenata jezika izražavanja filma.“

Pamti izdanja početkom osamdesetih kada je imala novinarsku propusnicu koja joj je otvarala vrata za sve projekcije.

„Nekako se desilo da je tu zaista bilo mnogo antologijskih ostvarenja.

„Ali, na projekcijama antologijskih filmova nije bilo mesta ni na pomoćnim sedištima, a kad vežete nekoliko filmova u istom danu i sedite na stepenicama, ume da bude zamorno“, priča profesorka kroz osmeh.

Za Dijanu Metlić, profesorku na Akademiji umetnosti u Novom Sadu sve u vezi sa festivalom imalo je svečani prizvuk.

Sve je, kaže ona, bilo podređeno gledanju programa, izboru filmova, uklapanju sala i satnica.

Prve filmove gledala je kao petogodišnjakinja u društvu mame i sestre u Plavoj sali Sava centra.

„Uvek smo imale dve karte za nas tri, sedela bih u maminom krilu u tami sale, dok mi je ona šaputala titlove na uho, da bih mogla da pratim film.

„Gledaoci u okolnim redovima nisu baš bili oduševljeni ovim šapatom, ali mama je bila tiha“, priseća se Metlić za BBC na srpskom.

Dešavalo se, dodaje, i da zaspi u majčinom naručju, pa bi je budio veliki aplauz publike.

Redovi za karte su neka vrsta porodične filmske štafete koju preuzima generacija za generacijom.

Pune biskopske sale, prvorazredni gosti, osećanje da ste deo sveta, prve su asocijacije za Unu Čolić- Banzić, dramaturškinju koja je imala osam godina kada je prvi put otišla na FEST.

„Na bini Sava centra bila je Beatris Dal, sa njom Svetozar Cvetković, Milutin Čolić, moj deka i Zlatna lokomotiva, koja se našla u mojim rukama.

„Bila je to dedina nagrada koji je učinio da Beogradom ne duva samo košava već i ‘svetski vetrovi’.“

Godine kada je FEST zaćutao

Raspad Jugoslavije, rat i međunarodne sankcije, na kratko su stavili katanac na FEST.

Promenio se odnos sveta prema ovoj manifestaciji, smatra profesorka Dijana Metlić.

„Nesrećne devedesete godine u znatnoj meri promenile su sliku Beograda u svetu.

„Nije lako imidž ‘postati nepoželjan’ promeniti u ‘postati mesto u koje se iznova, rado ide'“, dodaje.

To se primetilo i u padu broja posetilaca kada je festival, posle dvogodišnje pauze, ponovo organizovan.

FEST nije održan 1993. i 1994. godine zbog rata u bivšoj Jugoslaviji i međunarodnih sankcija SR Jugoslaviji.

Aleksandar Sepi, u vreme 1990-ih student Fakulteta dramskih umetnosti, nije želeo da ide na FEST.

Prisetio se kako je Dinka Tucakovića, tadašnjeg profesora i nekadašnjeg člana Saveta FEST-a, pitao zašto se festival ne prekine i tako demonstrira nezadovoljstvo stanjem u društvu u vreme vlasti Slobodana Miloševića, bivšeg predsednika Srbije i SR Jugoslavije.

„Rekao sam mu da održavanje festivala kakvi su tada bili, vređaju sami sebe i ono što su nekada predstavljali a pritom su bestidno davali legitimnost celokupnom ludilu“, prisetio se Sepi za BBC na srpskom.

Tucaković nam je, priseća se Sepi, odgovorio da je ipak više dobra nego štete što se organizuju.

Za razliku od Sepija, Goran Nikolić, tih godina učenik osnovne škole, nije imao dilemu.

Odlazak na FEST bila je čast i privilegija, kaže Nikolić, čiji će prvi dugometražni film Heroji biti premijerno prikazan na ovogodišnjem festivalu.

„Odrastao sam na FEST-u. Mama je radila u medijima, pa mi je obezbedila besplatne karte“, priča Nikolić,

„FEST je bio odraz onoga čemu su nas roditelji učili i vaspitavali, trudeći se da u kući sakriju šta se u tom momentu dešava. Imaš privid normalnog života. Bila je to 1998.“

FEST protiv Netfliksa, HBO-a i drugih striming platformi

FEST je, smatra Zoran Panjković, uvek bio više od festivala, ali sada mu nedostaju neki prateći elementi kako se ne bi sve pretvorilo u puku reviju filmova.

Ranije su se, kaže, prodavale gramofonske ploče sa kompozicijama iz filmova koji su prikazivani na festivalu ili knjige po kojima su snimani.

Danas, kada se filmovi mogu gledati preko različitih platformi, a posećenost bioskopima opada, Panjković veruje da će FEST opstati, ali će biti uskraćen za velika imena i ozbiljna ostvarenja.

„Potrebna mu je redefinicija, pojačana produkcija iz zemlje i regiona, umetnički film koji treba pravilno rasporediti u odnosu na Festival autorskog filma.

„Ali nedostaje i program u kome ćemo film, koji je prikazan prvog dana, moći da vidimo u nekoj od dvorana i na kraju festivala“, kaže Panjković.

Festival autorskog filma u Beogradu pokrenut je 1994. godine i na njemu se, između ostalog, predstavljaju umetnički filmovi pobednici svetskih filmskih smotri.

Šta je FEST danas?

„Oni koji danas imaju manje od četrdeset godina navikavani su na FEST kao na svakodnevnu životnu činjenicu poput vode, struje, radija i televizije“, napisao je Milan Vlajčić u knjizi Fest, odbrojavanje povodom trideset godina festivala.

Zlatni jubilej festival će obeležiti u nešto izmenjenim uslovima usled pandemije virusa korona.

Ovogodišnji FEST pod sloganom Novi hrabri svet biće održan od 25. februara do 6. marta.

Takmičarski program je uveden 2015. godine, a danas u okviru njega postoje dve selekcije – Glavni program i Srpski film.

U Glavnom programu se takmiče svetski naslovi, a u sekciji Srpski film nadmeću se dela domaće kinematografije.

Mesto su našli i filmovi iz regiona Zapadnog Balkana u okviru programa Granice.

Još jedna od novina je i uvođenje nagrade Beogradski pobednik za izuzetni doprinos filmskoj umetnosti, kao i Beogradski pobednik za dosadašnje stvaralaštvo.

Premijerno će biti prikazano više od 80 ostvarenja, između ostalih i film Pica od sladića (Licorice Pizza), nominovan za Oskara u kategoriji za najbolji film.

Jubilarnom izdanju festivala raduje se i Dijana Metlić, ali joj se čini da ne oseća euforiju kao nekada.

Osvrćući se na slogan ovogodišnjeg festivala – Novi hrabri svet – kaže da je hrabrost uvek bila jedna od ključnih osobina festivala, kako onih koji ga realizuju, tako i onih koji u njemu uživaju.

„FEST ohrabruje nove poglede, stvara novi svet, a ja se nadam da će biti malo bolji od onog u kome živimo. Bar na tih desetak dana“, ističe ona.

Jedine zamerke vidi u bioskopskim tržnim centrima koji su novina u FEST-u.

„Ne treba ga komercijalizovati, jer on ima vernu publiku.

„FEST-u se ide na hodočašće“, zaključuje Metlić.

Pratite nas na Fejsbuku,Tviteru i Vajberu. Ako imate predlog teme za nas, javite se na [email protected]

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.