„Plavuša“, novi film na platformi Netfliks, unižava nasleđe Merilin Monro mračnim prikazivanjem njene traume i zlostavljanja.

Zašto se popularna kultura toliko ogrešila o nju?

Kad pomislite na Merilin Monro, izvesne slike vam odmah izlaze pred oči: poluotvorene crvene usne, uspavane oči sirene, platinasto plava kosa i taj glas, zadihan, kao da se malopre probudila i jedva čeka da joj se pridružite u krevetu.

Njen prijatelj, pisac Truman Kapote opisao ju je kao „platinastu eksploziju seksa“.

Direktor fotografije Leon Šamroj, koji je snimio njen prvi test za film 1946. izgovorio je čuvenu rečenicu da ona predstavlja „seks na parčetu filmske trake“.

Merilin vas tera da mislite na seks, ali istovremeno i na očaj, zbog načina na koji je njen lični život ispunjen problemima pretresan u javnosti od trenutka kada je postala filmska zvezda.

Posle njene smrti od prevelike doze barbiturata 1962, elementi koji su od Merilin načinili ikonu takođe su doveli do toga da je ljudi dehumanizuju, iznova i iznova.

Tako je i u poslednjem biografskom filmu o ovoj filmskoj zvezdi, adaptaciji romana Plavuša Džojs Kerol Outs, njeno nasleđe ponovo obezvređeno.

merilin monro netfliks — „Plavuša“ Endrua Dominika je „mučiteljska pornografija s daškom holivudskog sjaja“ (Netflix)

Roman Džojs Kerol Outso, ovenčan Pulcerovom nagradom, predstavlja fiktivnu verziju života Merilin Monro, pripovedan iz perspektive duboko traumatizovane i usamljene žene, zaljubljene u film i ideju o ljubavi, ali očajnički osakaćene problemima nastalim iz odnosa s ocem, što je uticalo na svaku vezu u koju bi ušla.

Dominikov film nije prva filmska adaptacija Plavuše – to je bio televizijski film Džojs Čopre iz 2001, u kome je glavnu ulogu igrala Popi Montgomeri.

Čoprina verzija prikazuje surovost života Merilin Monro, ali bez prisustva kliničke hladnoće iz Dominikovog filma.

Pošto se svaki lik obraća direktno u kameru, pretvarajući njihovu perspektivu u reči dok se scene razvijaju, ova adaptacija je manje eksploatišuća, već ima psihoanalitički pristup.

I Merilin i muškarci s kojima je bila bliska mogli su da kažu šta misle.

Montgomeri igra Merlin kao preterano zahvalnu i naivnu ženu-dete, koja govori „hvala“ i „molim“ muškarcima koji je odbacuju i ponižavaju.

„Ajde batali tu gu-gu-ga-ga tačku, nema šanse da si glupa onoliko koliko izgledaš da jesi,“ direktor studija, pod imenom Gospodin R, (aluzija na šefa studija „20th Century Fox„ Derila F. Zanuka) kaže joj pre nego što je seksualno napadne.

Međutim, barem je prisutan element bezobzirne sreće, jer u ovoj verziji Merilin uživa u uspehu i film se završava, a da nismo bili izloženi (a ni glavna protagonistkinja) njenoj tužnoj propasti.

Dominik pretvara priču o Merilin u telesni horor.

Kako kaže Lusi Bolton, profesorka filmskih studija na Univerzitetu Kvin Meri u Londonu, ovu glumicu su „snimali u segmentima u filmovima u kojima je glumila“, a kadrovi su stavljali u fokus njene grudi, međunožje, usta.

„To je objektivizacija, fetišizacija, posedovanje. To je klasična teza Lore Malvi,“ kaže ona, podsećajući na revolucionarnu teoriju ove autorke o „muškom pogledu“.

Tokom njenog života, a i kasnije, Merlinkino telo je korišćeno kako bi se „prodao san o poželjnosti“, tvrdi Jara Zajd u video eseju „Prodaja Merilin: Život kao trgovina“ o posthumnoj eksploataciji njenog lika.

U Plavuši, Dominik je opsednut telom Merilin do nivoa ginekologije.

Ona nije samo objektivizovana (mi vidimo prvo njenu pozadinu tokom snimanja filma Sedam godina vernosti), već je ubadana, pregledana, silovana, dva puta podvrgnuta abortusu i zlostavljana – i fizički i emotivno.

Kao da je namera Plavuše da uništi Merilin Monro, kao ženu i da izopači njenu sliku, tako što nam neće prikazati ni trunku talenta, ambicije i ponosa, koje je ona utkala u njen posao.

Gotovo svaki trenutak je agonija, a Ana de Armas (koja igra Merilin) plače tokom dva sata i 45 minuta trajanja filma.

Ovo je mučiteljska pornografija sa holivudskim sjajem.

Već ispričana priča

„Molim te, nemoj da praviš od mene vic,“ rekla je Merilin neimenovanom novinaru, koji ju je intervjuisao pred kraj njenog života.

Ali grubo se šaleći, Holuvud ju je pretvorio u ženu koja se raspada, svodeći sve što je uradila na niz neuspešnih ljubavnih veza, nedostatak oca i zavisnost.

Mnogi biografski filmovi na velikom platnu i na televiziji pokušali su da objasne njenu ličnost iznova i iznova, ali oni bi uvek pribegavali jednom te istom narativu – priči o žrtvi, tragičnoj lepotici.

Da li postoji još nešto što je vredno ispričati o Merilin Monro i njenim filmovima?

Prema Boltonu, naša trajna fascinacija Merilin ima koren u lakoći njenog prilagođavanja različitim pričama:

„Ona se uklapa različite narative: narativ žrtve, apsolutnu suštinu ženstvenosti, seksualizovani glamur i neodoljivost i tokom njenog života i kada se to posmatra iz sadašnjosti.

Ona je pin-ap ženska, koliko i glumica i komičarka.

Ljudi se povezuju s njom, jer je osoba koja se bori i iz sve snage pokušava da je Holivud shvati ozbiljno kao dramsku umetnicu.“

Prikazivali je kao drocu, glupaču, divu i tragični slučaj.

O njenim nedostacima često se govori u istom dahu kao i o njenim postignućima, kao da se time umanjuju njen talenat i šarm.

Postoji misterija u vezi sa Merilin, nešto neuhvatljivo čime se oduševljavaju netalentovani reditelji.

Među mnogim filmovima i serijama, koji dramatizuju njen život, većina se bavi putanjom od blata do zvezda, a zatim brzo prelaze na njen pad, činjenicu da je na snimanjima bila teška za saradnju i na njene nevolje sa poznatim muškarcima, od braka sa Džoom Dimađijom i Arturom Milerom do afera sa braćom Kenedi, Džonom i Bobijem.

Usredsređujući se na tragedije u njenom životu i preuveličavajući zlostavljanje koje je doživela, ovi biografski filmovi nastavljaju da je obesnažuju decenijama posle njene smrti.

„Oduzima joj se moć, kao da je dete-žrtva, koje je postala odrasla žrtva i umrla kao žrtva,“ kaže Bolton.

„Time se umanjuju njene sposobnosti, kao da samo pričamo o početku i kraju. (Time se sugeriše) da je nemoguće da je ona živela život.“

Život Merilin Monro sadrži izuzetne padove i neverovatne uspone.

Normu Džin Bejker rodila je samohrana, mentalno nestabilna majka, koja nije bila u stanju da vodi računa o njoj, zbog čega je bila smeštena u sirotište i razne hraniteljske porodice, dok se nije zakonski osamostalila kad se udala.

Postala je glumica nakon što je već bila veoma uspešan pin-ap model.

Misterija Merilin nije njen uspon, već izuzetne kontradiktornosti u njenom životu.

Bila je jedinstveni talenat u njenoj generaciji, filmska zvezda s neospornom harizmom, šarmom, tajmingom za komediju i napadnom iskrenošću, koja je istovremeno i razoružavala i opčinjavala.

Gledati je na ekranu, čak i danas, znači prepustiti se magiji filma.

Ona pripada filmskom platnu i ponekad deluje da je stvorena da bi bila na njemu prikazana.

Istovremeno, kontrast između njene bezbrižne ličnosti prikazane na filmu i navodne mučne egzistencije van velikog ekrana postao je privlačna suština njenog narativa: devojčica-žena, uspeh-tragedija, lepotica koja sebe prezire, romantična duša koju niko nije voleo.

Njena prerana smrt plodno je tle za teorije zavere, u kojima se najčešće pojavljuju Kenedijevi i FBI, a što Plavuša, i roman i film, obilato koristi.

„Ljudima je teško da prihvate da neko ko je izuzetan može da ode s ovog sveta na toliko banalan način,“ kaže Bolton.

Ali čemu služi neprestani poriv da je spustimo s pijedestala, da svedemo njenu ličnost na tužnu, a poučnu priču?

„Postoji nešto u najpuritanskijem delu naše prirode, što nam govori da ti ljudi, ti ljudi iz Holivuda, koji imaju toliko toga zaslužuju veoma malo,“ pisac i filmski kritičar Faran Smit Neme izjavio je za BBC kulturu, a pošto je Merilin bila najveća zvezda od svih, deluje kao da ona zaslužuje ove, kako Neme kaže „neumorno depresivne“ interpretacije njenog života.

U talasu televizijskih biografskih filmova o Merilin iz osamdesetih i devedesetih, Misterija Natali Vud (2004), Ret pek (1998) ili Merilin i Bobi, Njena poslednja ljubavna veza (1993) i Kenedijevi (2011), u kojima se Merilin pojavljuje, ona je predstavljena u najboljoj verziji kao potpuna lujka ili u najgoroj kao raspomamljena pijandura.

U ovim filmovima ona je tragična ličnost ili osoba koja je za jednokratnu upotrebu.

Možda će vas zanimati i video o srpskoj filmskoj kaskaderki:

Srbija i žene: Upoznajte Anu i Miru – oružarku i kaskaderku iza opasnih filmskih scena

Dve Merlinke

Svaki film o njoj bavi se tenzijom između Norme Džin Bejker i Merilin Monro, između žene i filmske zvezde.

Neki ovoj temi pristupaju bukvalno, pa onda angažuju dve glumice da igraju te uloge, bukvalno odvajajući ta dva aspekta ove žene.

Prva osoba koja je ovo uradila bio je samoproklamovani „kralj kiča“ Leri Bjukenon, s dva biografska filma: u prvom Zbogom, Norma Džin (Goodbye, Norma Jean,1976), glavnu ulogu igra Misti Rou, koja se na kraju filma transformiše u plavu seks bombu, dok u sledećem filmu Laku noć, slatka Merilin (Goodnight, Sweet Marilyn, 1989), Merilin igra njena poznata imitatorka Pola Lejn.

U televizijskom filmu iz 1996. Norma Džin i Merilin, Ešli Džad igra Normu Džin kao ambicioznu mladu glumicu, u potpunosti svesnu privlačnosti i potencijala, ali nimalo prefinjenu.

Po prvi put na velikom platnu, ona psuje (što i Truman Kapote takođe opisuje u konverzacionom portretu Merilin iz 1980. koji je objavljen u njegovoj zbirci Muzika za kameleone), ima temperament, ljutito izjavljuje:

„Devojke dobijaju ugovore za film, zato što se tucaju sa pravim ljudima.“

Kada se transformiše u Merlin, koju igra Mira Sorvino, Norma Džin postaje neka vrsta duha zlostavljača, pojava koja stalno ponižava Merilin i koju je jedino moguće ućutkati iz pilule i piće.

Dominikov pristup ovoj temi je suptilniji.

Kako Plavuša odmiče, Merilin postaje neka vrsta anđela čuvara Normi Džin, osoba koju ona prizva kada su joj potrebni hrabrost i zaštita.

Tokom filma, ona često o Merilin govori u trećem licu, kao na primer u trenutku potpunog sloma, kad zavisi od lojalnog doktora, koji će joj dati gomilu lekova, i šminkera kome kaže da „ima sat vremena da stvori Merilin“.

U kratkom trejleru za Plavušu, vidimo kako se Norma moli da se Merilin pojavi, moli je da je ne napusti dok roni suze i sređuje šminku.

Merilin se pojavljuje u ogledalu sa savršenom frizurom i karakterističnim osmehom poluotvorenih usana.

U video eseju, Zejd ističe: „Merilin Monro je izmišljotina. Stvorila ju je Norma Džin Bejker, ali takođe stvorio ju je Holivud i stvorili smo je mi – publika.“

Transformacija siročeta Norme Džin Bejker u Merilin Monro filmsku zvezdu je slična priči u kojoj superheroj dobija moći, priča o poreklu koja se prikazuje u svakom biografskom filmu.

U filmu Plavuša iz 2001, kao da je stvorena ni iz čega, pošto su je krstili Gospodin R. i šef studija, koga igra Volas Šon, i koji prosto kaže: „Merilin Monro – zvuči seksi!“

Činjenice, naravno, nisu toliko filmski jednostavne: Merilin je izabrala devojačko prezime njene majke – Monro, a jedan od šefova u studiju Ben Lajons nazvao ju je Merilin, jer ga je podsećala na glumicu Merili Miler.

Agent iz agencije Blu Berd predložio joj je da ofarba kosu u plavo, kako bi imala više angažmana, a sama Merilin je želela da bude još svetlija, jer joj je idol bila Džin Harlou.

Osmeh sa blago otvorenim usnama preuzela je od prijateljice i svojevremeno cimerke Šeli Vinters („Dala sam joj to s zadovoljstvom, nije mi se sviđalo kako taj osmeh stoji meni“, napisala je Vinters u njenoj autobiografiji).

Pogledajte i video o prvom kvir filmu u Jugoslaviji sa Vjeranom Miladinovićem Merlinkom, prvom trans osobom u javnosti Balkana:

Prvi LGBT film u Jugoslaviji

Neverovatan je izazov za svaku glumicu, bez obzira koliko je talentovana, da igra Merilin Monro, jer one ne igraju samo osobu, već i ideju o njoj, s kojom se tokom godina manipulisalo i koja je bila pogrešno tumačena.

„Biografski filmovi i imitacije učinili su joj više štete nego posao kojim se bavila,“ kaže Bolton.

Izazov za svaki biografski film, nastavlja ona, jeste da „nas ubedi da je Merilin prava osoba, jer je najčešće svedena na karikaturu.“

Većina glumica koje su je igrala od Rou do de Armas usredredile su se na narativ o maloj izgubljenoj devojčici.

Neme kaže da bi volela da vidi glumicu koja bi prevazišla „klišee i manirizme, te prepoznatljive gestove koje preuzimaju ljudi koji je imitiraju“.

„Nema šanse da je Merilin Monro bila takva kada je prala zube ili spremala večeru.“

Početak i kraj, bez sredine

Malo filmova, čija namera je da nam predoče „šta se zapravo dogodilo“ se bave onom što je proslavilo Merilin: njenim ulogama.

U pokušaju da od pin-ap modela postane glumica, potpisala je ugovor sa studijom Kolumbija, ali nije uspela da se snađe u tom sistemu, pa je otpuštena i zatim je srela uticajnog agenta Džonija Hajda, kome će biti i ljubavnica i štićenica.

Već bolestan u trenutku kada je upoznao Merilin, Hajd je posvetio poslednje mesece života glumici početnici, zbog koje je napustio suprugu, vodio ju je svuda sa sobom po gradu i da bi ona mogla da upozna ključne ljude u filmskoj industriji – toliko je on bio ubeđen u njen zvezdani potencijal.

Kroz njegovo vođenje i ugovore koje joj je obezbedio, njena karijera je dobila zamajac – dobila je sporedne uloge u dva veoma uspešna i priznata filma iz 1950. godine: Sve o Evi i Džungla na asfaltu (što je bila njena prva saradnja sa Džonom Hjustonom u čijem će filmu Neprilagođeni odigrati poslednju ulogu).

Hajd joj je obezbedio sedmogodišnji ugovor sa studijom Foks i već 1952. ona je proglašena za „vatrenu plavušu bioskopskih blagajni“, jer su te godine izašla tri filma u kojima je imala glavnu ulogu.

Holuvud je potencirao sliku o njoj kao seksi lutkici.

Promovišući glavnu ulogu u filmu Nijagara (1953), slogan je bio ispunjen aluzijama: „Merilin Monro i Nijagara, nezaustavljiva bujica emocija, koju čak ni priroda ne može da zaustavi.“

Njeno ime je bilo ispisano pre svih ostalih, a njena slika zauzimala je najveći deo filmskog plakata.

„Ako si rođena sa onom što svet smatra za seksipil, možeš da dozvoliš da te to uništi ili možeš da ga iskoristiš kao prednost u žestokoj šoubiznis borbi.“

„Nije lako izabrati pravi put,“ izjavila je Merilin za list Čikago san tribjun 1952.

Iste te godine, uloga po kojoj je pamte, simpatične devojke Lorelaj Li koja traži dobru priliku za udaju u filmu Muškarci više vole plavuše, zacementirala je u svesti publike personu tupave plavuše, koju je Merilin smatrala frustrirajućom i ograničavajućom.

„Poistovetili su je sa Lorelaj Li,“ tvrdi Bolton.

„Osećala je kao da su je stalno stavljali u ulogu glupe plavuše u muzičkim komedijama, ali čak i u takvim ulogama, ona je pametna i draga. I u tim stereotipnim ulogama, ona je davala nešto posebno.“

Imidž ju je učinio poznatom, ali pamtimo je po talentu.

Odlučnost da bude shvaćena ozbiljno dovela ju je u Njujork u čuveni Aktors studio poznat po metodskoj glumi.

Čak i na vrhuncu popularnosti, njen trud je ismevan i 1956. čitava knjiga (o da!) posvećena tome je objavljena pod naslovom Da li će gluma upropastiti Merilin Monro? (Will Acting Spoil Marilyn Monroe?).

Biografski filmovi joj dodatno čine slabijom, prenebegavajući da spomenu srednji deo njene karijere, kada je postala neverovatno uspešna, odlično plaćena glumica i kada se suprotstavila produkcijskoj kući Foks, jer je plaćali manje nego druge glumice i zatim je osnovala produkcijsku kuću Merilin Monro prodakšns sa Miltonom Grinom.

„Nisam siguran da li je ljudi uopšte posmatraju kao glumicu,“ kaže Nemi, ukazujući da ako biste se posvetili njenom radu, „videli biste koliko su jedinstveni i inteligentni njeni izbori, da nije mogla da bude smešnija.“

Jedini izuzetak je film Moja nedelja sa Merilin (2011), lagani prikaz problematičnog snimanja filma Princ i igračica (The Prince and the Showgirl) iz 1957, što je bio jedini film u njenoj produkciji, a priča je ispričana iz perspektive Kolina Klarka, asistenta na snimanju filma, koji se zaljubio u Merilin, a na osnovu čiji memoara film je snimljen.

Merilin igra Mišel Vilijams, a film pripada „Merilin i ja“ podžanru knjiga i filmova, kome takođe pripadaju Merilin i ja: Sećanja fotografa, Moja sestra Merilin i od filmova Devojka iz kalendara (1993) i Merilin i ja (1991).

Ovaj film je jedini primer biografskog filma koji pokušava da prikaže Merlinkin šarm, ne samo njenu nepouzdanu ličnost koja je izazivala probleme na snimanju.

Vilijams uspeva da oživi senzualnost Merilin, a da se ne oslanja na njen imidž seksi lutkice.

Postoje naznake mraka, koji će je potpuno obuzeti u budućnosti, ali film se bavi njenim radom i zalaganjem, ali istovremeno i onesposobljavajućom nesigurnošću, koju je Merilin uspevala da pretvori u trenutke čistog komičnog blaga.

Ipak, postoji nada.

Neme veruje da je došlo do generacijske promene, koja predvodi pokušaj prevrednovanja rada Merilin Monro.

„Kako se javljaju sve mlađi filmski kritičari, oni su ponovo otkrivali njen rad. Oni su zainteresovani za njeno učešće u stvaranju imidža po kojem je poznajemo.“

Dominik je možda bio iznenađen, što je i napomenuo u nedavnom intervjuu za magazin Sajt end Saund (Sight and Sound), ali ljudi i dalje gledaju i uživaju u filmu Muškarci više vole plavuše, ali mene to ne čudi.

Njena slika je sada svima poznata, ali upoznavanje njenih uloga uvek je otkrovenje.

Njena mačkasta ženstvenost u filmu Nijagara, simpatična trapavost u filmu Princ i igračica i savršen tajming u izgovaranju dosetki u filmu Muškarci više vole plavuše.

Njena svest o tome kako je ljudi vide prožima svaku ulogu i deo je svake njene odluke.

I dok je uspeva da prikaže koliko je Merilin bila velika zvezda, najbolja stvar koju ju film Plavuša može da postigne je da inspiriše još više ljudi da gledaju filmove koje je snimila.

Pogledajte i: Film o povrataku kući Marine Abramović koji reditelj upoređuje s vesternom