Trebalo je mnogo da se SAD šokiraju tokom dvadesetih godina prošlog veka.

Zemlja se još oporavljala od posledica Prvog svetskog rata.

Doba Prohibicije dovelo je do ubrzanog rasta nasilnog organizovanog zločina.

A decenija se našla u sendviču dve najgore ekonomske krize u istoriji: Zaboravljene depresije iz 1920-21. i kraha Vol Strita iz 1929. godine.

Međutim, Amerika je zaista bila šokirana 1924. godine dvojicom imućnih studenata iz Čikaga, Nejtanom Leopoldom i Ričardom Lobom, i njihovim pokušajem da počine takozvani „savršeni zločin“: plan prema kojem su verovali da mogu da osete istovremeno uzbuđenje zbog činjenja ubistva i još veće uzbuđenje što neće biti uhvaćeni za njega.

Ono što je počelo kao intelektualna radoznalost proistekla iz filozofije koju su čitali, završilo se brutalnim ubistvom deteta.

Sto godina kasnije, odjeci tog američkog šoka još se osećaju, pošto je zločin ostavio trajnog traga na kulturu, film, pozorište, književnost i televiziju – izrodivši dela kao što je klasik Alfreda Hičkoka Konopac.

Činjenice slučaja

Leopold i Lob su bili prijatelji iz detinjstva iz dobrostojećih porodica.

U vreme kad su počinili zločin, Leopold (19) je upravo diplomirao na Univerzitetu u Čikagu i nadao se da će biti primljen na harvardski Pravni fakultet, dok je Lob (18) učio istoriju na Pravnom fakultetu Univerziteta u Čikagu.

Dvadeset prvog maja 1924. godine, posle višemesečnog planiranja, njih dvojica su namamili četrnaestogodišnjg Bobija Frenksa, Lobovog dalekog rođaka u automobil.

Jedan od njih dvojice ga je ubio, mada je još uvek predmet rasprave tačno koji, a potom su sakrili njegovo telo u zabiti.

Zatim su u delo brzo sproveli plan o zametanju tragova, posejavši lažne nagoveštaje kako bi zbunili policiju, posebno lažni zahtev za otkupninu poslat Frenkovoj porodici.

Ali njihov plan se brzo raspao: telo je pronađeno već narednog dana, 22. maja, što je bilo brže od očekivanog, tako da šema sa otkupninom nije uspela da prevari vlasti.

Ubice takođe nisu bile svesne da je Leopold ostavio par jedinstveno pravljenih naočara na mestu zločina koje su ga povezale sa njim.

Pod pritiskom, Leopold je priznao zločin i odao Loba kao saučesnika.

Motiv ubistva je, međutim, bio ono što je najviše šokiralo naciju.

Leopold i Lob u zatvoru Džolijet, u saveznoj državi Ilinoj, pošto su osuđeni na doživotni zatvor plus 99 godina za ubistvo i otmicu

Leopold i Lob su predstavili zločin kao intelektualnu vežbu, motivisanu njihovim verovanjem u koncept ubermenša, natčoveka koji nadrasta konvencionalni ljudski moral, a koji je proučavao nemački filozof Fridrih Niče.

Sebe su doživljavali kao viša bića željna uzbuđenja koja su mogla da dostignu status ubermenša samo putem ubistva.

Njihovo suđenje je počelo u julu 1924. godine i brzo je postalo medijska senzacija.

Klarens Derou, slavni advokat, prihvatio je slučaj i izneo argument protiv smrtne kazne.

Leopold i Lob su se izjasnili krivim, a sudija ih je na kraju osudio na doživotnu kaznu zatvora plus 99 godina.

Njih dvojica su poslata u različite zatvore, a njihove porodice su ih se odrekle.

Loba je kasnije ubio kolega zatvorenik 1936. godine, dok je Leopold na kraju pomilovan 1958. godine i proživeo ostatak života u relativnoj anonimnosti, objavivši neke tekstove – i umro je 1971. godine.

Slučaj Leopold i Lob, kako je postao poznat, ostavio je trajnog traga na američko društvo i pravosudni sistem.

Novine su ga nazvale „zločinom veka“, a on je pokrenuo rasprave o zločinu, kazni i rehabilitaciji.

Hičkokov Konopac je smešten u luksuznom delu Mejfera, a dvojica ubica su postali studenta sa Oksforda: Vindem Brendon i Čarls Granilo

Spisateljica i novinarka Nina Baret iscrpno je proučavala slučaj za njenu knjigu Dosijei Leopold i Lob (2018).

Uz neograničeni pristup dokumentarnim dokazima, ona veruje da je razlog trajnog interesovanja za ovaj slučaj očigledan.

„Mislim da on nastavlja da fascinira umetnike zato što prkosi našim idejama o ‘motivu’ i tome šta znači biti ‘civilizovan'“, kaže ona za BBC Kulturu.

„Uprkos tome što je privukao pažnju verovatno više nego bilo koji drugi slučaj ubistva u savremenoj istoriji, niko još nije uspeo da ponudi zadovoljavajuće objašnjenje zašto su Leopold i Lob pomislili da bi ubistvo dečaka iz komšiluka bilo nešto uzbudljivo“, dodaje spisateljica.

Kulturološki uticaj zločina

Najraniji primer njegovog jezivog uticaja na kulturu je, indikativno, britanski umesto američki.

Krajem dvadesetih, Amerika još nije bila sasvim spremna da proizvede kreativne narativne verzije ovog zločina.

Međutim, britanski autor Patrik Hamilton je svakako imao neke ideje o tome zašto su njih dvojica to uradila.

Kao mnogi autori koji su se mučili da se probiju, Hamilton je voleo da sedi po kafićima i pabovima.

U dugim danima tokom kojih se borio da se oslobodi zavisnosti od alkohola počeo je da piše skicu za ono što će postati pozorišni komad koji će ga proslaviti, Konopac, inspirisan slučajem Leopold i Lob.

Hamiltonova dela često su odslikavala psihološke dubine pojedinca, naročito u kasnijim romanima kao što su Trg mamurluka (1941): sa posebnim interesovanjem za mračnije, beznadežnije aspekte ljudskog života, ovo ubistvo je za njega činilo savršen materijal za pisanje.

Prvi put premijerno odigran 3. marta 1929. godine u londonskom pozorištu Strand, Konopac je bio momentalni uspeh.

Smešten u luksuznom delu Mejfera, dok su dvojica ubica postali studenti sa Oksforda Vindem Brendon i Čarls Granilo, Konopac ima mnogo sličnosti sa originalnim ubistvom Frenksa.

Hamilton je, međutim, promenio priču, tako da je žrtva bila kolega iz razreda protagonista umesto deteta, dok je prema pozorišnoj postavci telo sve vreme ostajalo na sceni, sakriveno u kovčegu.

Hamiltonova umešna karakterizacija užasnula je publiku, baš kao i smela prezentacija čitavog komada u jednom neprekinutom činu bez pauze.

„Dao sam sve od sebe da napišem horor komad i da vam se koža naježi od njega.

„To je triler. Triler sve vreme i ništa drugo nego triler“, objasnio je Hamilton u vlastitom predgovoru.

Hamilton nije bio pravedan prema samom sebi.

Komad je zalazio dublje u zle, intelektualne motivacije ljudi koji doživljavaju sebe kao da su iznad društva.

Sa Drugim svetskim ratom iza ćoška, ratom čije je slično prisvajanje ničeovske filozofije od nacista motivisalo njihova zverstva, Konopac je bio sve samo ne običan triler.

Popularnost komada na Vest Endu brzo je dovela do njujorške produkcije, u pozorištu Mask na Brodveju, gde je preimenovan u Kraj konopca.

Posle je dospeo na male ekrane kad je, 1939. godine, komad adaptirao BBC.

Još jedna verzija komada naknadno je emitovana 1947. godine, sa Dirkom Bogardom kao jednim od ubica, pre nego što je Alfred Hičkok 1948. godine snimio vlastitu verziju za veliko platno.

Hičkokova interpretacija

Sam Hičkok bio je dobro upoznat sa „stvarnim zločinima“, te ne iznenađuje što je Konopac odgovarao njegovom morbidnom senzibilitetu.

On je demonstrirao sklonost ka žanru rano u karijeri, kad je 1927. godine adaptirao roman Stanar Mari Belok Laundes inspirisan Džekom Trbosekom.

Kasnije, ujka Čarli u Senci sumnje (1948) bio je zasnovan na produktivnom serijskom ubici Erlu Nelsonu, dok je Mahnitost (1972) adaptirana iz romana Artura Le Berna Zbog Pikadili, do viđenja Lester skver (1966), koji je i sam bio inspirisan takozvanim ubistvima „Džeka Striptizoseka“ šezdesetih u Londonu.

Možda najslavniji, Hičkokov Psiho (1960) bio je adaptacija romana Roberta Bloha, inspirisan jezivim zločinima Eda Gejna.

Drugim rečima, veliki broj najslavnijih Hičkokovih filmova potekao je iz „stvarnog zločina“, doduše uz nekoliko slojeva odmaka.

Režiser i filmski istoričar Mark Kazins nedavno je ponovo analizirao Hičkokova dela za vlastiti film o režiseru Zovem se Alfred Hičkok (2023).

„Konopac je intelektualno i moralno srce Hičkokovog opusa“, tvrdi Kazins.

„Nije se trudio da bude duhovit niti zabavan. Umesto da gleda na ubistvo sa strane, u Konopcu se on zagledao pravo u njega. Nije ublažio formu“, dodaje režiser.

Film je imao dodatni nivo uzbuđenja zbog rizika od, tada ilegalne i naglašeno nagoveštene, homoseksualne veze između pandana Leopolda i Loba, Filipa (Ferli Grendžer) i Brendona (Džon Dal).

Prenošenje Konopca ne veliko platno uz pomoć scenarista Hjuma Kronina (takođe glumca koji je odgovarajuće odigrao zaluđenika za stvarne zločine u Senci sumnje) i Artura Lorenca, Hičkok je obogatio Hamiltonov komad većim ansamblom glumaca, kao i dodeljivanjem Džejmsu Stjuartu uloge Ruperta Kadela, bivšeg nastavnika para i moralnog kompasa filma.

Kazins smatra jednu scenu iz filma posebno upečatljivom – kad Stjuart kaže njima dvojici: „Zbog vas me je sramota zbog svakog koncepta koji sam ikada imao o nadmoćnim i nižim bićima. Ali zahvaljujem vam se na toj sramoti.“

Orson Vels je igrao advokata u Prinudi iz 1959. godine, fikcionalnoj verziji slučaja čije je snimanje Leopold pokušao da zaustavi

Konopac je takođe bio neverovatno eksperimentalan za Hičkoka: ne samo da je to bio prvi njegov film u tehnikoloru, već je i, inspirisan njegovom pozorišnom postavkom na televiziji, odlučio da stvori iluziju da je snimljen u jednom neprekinutom kadru.

Iako je zapravo snimljen u 10 kadrova, rezultat je i dalje jedinstven, košmarni film.

Konopac se pokazao jednim od Hičkokovih najefektnijih filmova, ali su neprijatna pitanja koja je postavljao dovela do pomešane recepcije.

„Ako je namera gospodina Hičkoka prilikom snimanja ove jezive priče o ubistvu bila da šokira i užasne, uspeo je u tome isuviše dobro“, napisala je Me Tin, kritičarka Čikago tribjuna.

Kasnije je upozorila čitaoce da se film „ne preporučuje osetljivima“.

Publika je izgleda uzela to u obzir jer je film loše prošao na blagajnama, a njegovom komercijalnom neuspehu doprinelo je to što su razne savezne države i gradovi zabranili film.

Međutim, Baret može da razume nelagodu koja je pratila Konopac.

„Kao film, ne samo kao priča, on je za mene lično veoma uznemirujući, jer iako se trudi da pridoda odgovarajući moralni kraj, moj utisak je da on i glamorizuje ono što su oni uradili“, dodaje Baret.

Ipak, ozloglašenost ovog filma nije sprečila druge kreativce da potraže inspiraciju u slučaju Leopold i Lob.

Štaviše, činilo se da ih je samo još više podstakao na to.

Pedesetih je Leopoldu prvi put prišao pisac Mejer Levin.

Kao savremenik ubica koji je godinama bio intrigiran slučajem, Levin se obratio Leopoldu sa idejom da pretvori njegovu priču u roman.

Leopold je rekao Levinu da ne želi da se njegov zločin fikcionalizuje, umesto toga predložio je Levinu da mu pomogne da napiše memoare.

Levin je roman ipak napisao, na veliko Leopoldovo nezadovoljstvo.

Vernija verzija

Roman je bio Prinuda (1956), triler koji se neprijatno verno držao istine.

Za razliku od Konopca, Prinuda je bila smeštena u Čikagu.

Roman je sledio intelektualne manevre dvojice likova, ovaj put ih preimenovavši u Stajnera i Štrausa, njihovu ljubavnu vezu i njihov zločin, praćene dramom u sudnici.

Leopold je bio više nego neimpresioniran kad je pročitao finalnu verziju, ponajviše zato što je Stajner, njegova fiktivna kopija, bio eksplicitno prikazan i kao inspirator i kao počinilac zločina.

„Efekat Prinude na moje mentalno stanje bio je poguban.

„Fizički mi je pozlilo od nje, i to mislim bukvalno. Više nego jednom sam morao da spustim knjigu i sačekam da me mučnina prođe“, napisao je kasnije Leopold o knjizi.

Knjiga je postala bestseler i Prinuda je brzo našla put do pozorišnih dasaka, pre nego što je još jednom Holivud namirisao krv, angažujući etabliranog režisera Ričarda Flajšera da ga adaptira za film.

Flajšer je tokom godina razvio snažnu vezu sa stvarnim zločinima, kasnije snimivši ono što se smatra verovatno najefektnijim filmom o stvarnom zločinu u istoriji Trg Rilington 10 (1971).

Uz glumačku postavu koja je podrazumevala Orsona Velsa kao advokata Džonatana Vilka (fiktivna verzija Deroua), film je bio hit uprkos tome što je Leopold pokušao da zaustavi njegovo snimanje.

Ali godinama kasnije, 1970. godine, Leopold je tužio Levina, njegove izdavače i distributera filma zbog narušavanja njegove privatnosti.

Međutim, sudija iz Ilinoja odbacio je ubicinu tvrdnju da je, zato što su roman i naknadni film pomešali činjenice sa fikcijom, to bilo štetno po tužiteljevu ličnost.

Sudija je saopštio da, time što je Leopold proglašen krivim za navodni „zločin veka“, on ima prava na vrlo malo saosećajnosti za sopstvenu privatnost.

Leopoldovi razni pokušaji da zaustavi Prinudu bili su jedni od najranijih primera, ako ne i najraniji primer, da ličnost upletena u slučaj osuđuje njegovo medijsko prikazivanje kao stvarnog zločina – mada danas obično porodice žrtava osuđuju medijsku verziju a ne počinilac.

U trećoj sezoni Grešnika, Met Bomer igra psihopatu inspirisanog Ničeom sa očiglednim nagoveštajima Leopolda i Loba

Bilo to dobro ili loše, slučaj je nastavio da vrši uticaj na popularnu kulturu.

Još knjiga inspirisanih njime pojavili su se odmah posle Prinude, kao što je roman Džejmsa Jafea Ništa sem noći (1957) i Mlađi brat sudbina Meri Karter (1957), zbirka od tri priče inspirisane ozloglašenim slučajevima ubistava u Americi dvadesetih.

Na filmu i televiziji postojao je i Swoon (1992) Toma Kejlina, što je najskorija direktna dramatizacija slučaja.

Slavni detektiv Kolumbo takođe se okoristio slučajem u epizodi iz 1990. godine Kolumbo ide na koledž, očigledno inspirisanoj Leopoldom i Lobom u priči u kojoj detektiv dovodi dvojicu studenata pred lice pravde.

Još koliko 2019, psihopatija ubica inspirisana Ničeom bila je inspiracija za centralnu priču treće sezone hit američke serije Grešnik, a nesumnjivo će se pojaviti još verzija dok je ovovekovna glad za žanrom „stvarnih zločina“ u punom jeku.

Zbog čega, onda, ovaj sumorni slučaj nastavlja da inspiriše toliko mnogo umetničkih dela?

Baret ima otvoren odgovor na to.

„Ovaj slučaj, za razliku od uobičajenih stvarnih zločina, istinski je poprimio mitološki status.

„I to je postigao veoma brzo, zbog svih dubokih pitanja koja je postavio, a na koje je teško ako ne i nemoguće odgovoriti“, zaključuje ona, govoreći o jezivoj fascinaciji ubistvom čiji su motivi izvan moći poimanja opšte ljudske populacije.

Zaista se čini da je zločin 20. veka čvrsto rešio da nastavi da živi i u 21. veku.

Pogledajte i ovu priču