Fragmenti sećanja: Detinjstvo za vreme NATO bombardovanja 1999.

Šest dečijih priča, šest dečijih životnih slikovnica, svaka različita, a sve, ipak, imaju istu stranicu: bombe koje su padale i zvuk sirena za uzbunu.

Dok se Aleksandar radovao nikad dužem raspustu, nesvestan šta se zapravo dešava, a Ksenija učila da skija na Kopaoniku, samo stotinak kilometara južnije, Zorica i Alba sa Kosova su imale mnogo traumatičnija iskustva.

„U jedom trenutku, jedem slatkiše i igram video igre sa drugarima iz komšiluka, u drugom se nalazim u koloni ljudi koji pokušavaju da pređu granicu i prebegnu u Albaniju dok padaju bombe“, kaže Alba Čakali, Albanka čiji je život od detinjstva vezan za Prizren, grad na jugu Kosova.

• Rođeni uz prve sirene
• Kosovska izbeglička kriza u Makedoniji, dve decenije kasnije
• Prvo veče NATO bombardovanja Jugoslavije: O strepnji, strahu i tuzi

Uspomene iz perioda NATO bombardovanja poredi sa „brzim smenjivanjem filmskih scena različitih žanrova“.

„Najranija dečija sećanja liče na zbirku senzornih utisaka kojima je kasnije dat narativni tok.

„Kada je reč o pamćenju traumatičnih događaj način na koji bivaju upamćeni zavisi od uzrasta“, kaže psihološkinja Iris Žeželj sa Filozofskog fakulteta u Beogradu, za BBC na srpskom.

Najmlađa deca o događaju saznaju posredno „preko reakcija i interpretacija onih koji se o njima staraju.“

„Ako oni uspeju da na decu ne prenesu zabrinutost i uplašenost, ili bar to ne urade u velikoj meri, mala deca ih neće nužno pamtiti kao traumatske“, dodaje Žeželj.

Vojna akcija NATO na teritoriji tadašnje Savezne Republike Jugoslavije (SRJ) počela je 24. marta 1999. godine, a povod ove intervencije bilo je sprečavanje dalje humanitarne katastrofe i progona Albanaca na Kosovu koje su sprovodile srpske bezbednosne snage.

U napadima je poginulo 1.008 pripadnika bezbednosnih snaga Srbije.

Tačan broj civilnih žrtava nije poznat, a organizacija Hjuman rajts voč tvrdi da ih je bilo između 489 i 528.

Prvo sećanje: Beskrajno duga kolona automobila

„Stalno smo se pakovali i selili od jedne do druge komšijske kuće u Prizrenu da bi smo se zaštitili“, započinje priču Alba Čakali.

Imala je devet godina kada joj je uhapšen otac zbog optužbe da je u porodičnoj fotografskoj radnji štampao propagandni materijal i tako podržavao Oslobodilačku vojsku Kosova, paramilitarnu grupu koja se borila za nezavisnost Kosova, a koju su srpske vlasti smatrale terorističkom organizacijom.

„Bio je kratko u zatvoru, jer mu je čuvar srpskog porekla, kog je znao iz Prizrena pomogao da pobegne“, dodaje ona.

Kada je došao, Albina porodica je odlučila da se iseli sa Kosova zbog straha od srpskih bezbednosnih i paravojnih snaga.

„Spakovali smo sve što smo mogli da ponesemo, a ja sam ponela omiljeno ćebence“, nastavlja priču.

Na granici sa Albanijom, posmatrala je „beskrajnu kolonu automobila.“

„Kroz maglu se sećam da su roditelji pričali da ne možemo dalje, da će oca ponovo uhapsiti, a onda je majka odlučila da se vratimo za Prizren.

„Preselili smo se kod ujaka i tamo smo živeli sa širom porodicom“, kaže Alba za BBC na srpskom.

Nekoliko dana kasnije, bombe su pale na kuću u kojoj je odrasla.

„Toga se ne sećam, znam samo da su tamo ostale moje igračke“, kaže drhtavim glasom.

Drugo sećanje: Trake na prozorima i igranje po ceo dan

Ruke odraslih koje brzim pokretima motaju cigarete u novinski papir, dušeci po kojima šetaju insekti u vlažnom podrumu i album sa junacima crtanog filma Nindža kornjače – po ovim detaljima Aleksandar Teokarević pamti period bombardovanja.

Posle toga što su od detonacije popucala stakla na prozorima stana u Leskovcu, u kojem je kao dečak živeo sa roditeljima, otišli su u obližnje selo kod njegovih rođaka.

Za njega tada počinje „najduži raspust.“

„Bio sam nesvestan opasnosti i na neki detinjast način bio srećan što dugo nismo išli u školu“, deli utiske u razgovoru za BBC na srpskom.

„Bilo je lepo prolećno vreme, igrali smo se po ceo dan, brat i ja smo pronašli novo društvo“, dodaje on.

Kada bi se začule sirene, Aleksandar je sa porodicom silazio u podrum, gde su bili dušeci na kojima su sedeli i spavali.

„Jednog dana smo došli na ideju da pravimo koš, a za to su nam bile potrebne letve sa obližnjeg gradilišta.

„Pokušavali smo par puta da ih ukrademo, ali uvek bi nas u tome sprečio čuvar“, priseća se Aleksandar.

Zato su čekali da krene uzbuna, jer su pretpostavljali da će tada gradilište biti prazno.

„Dok smo uzimali materijal, začuli su se zvuci sirena, uplašili smo se i počeli da bežimo.

„Za to vreme su nas tražili roditelji jer su mislili da nam se nešto desilo, tako da je nastala čitava drama“, kaže crnokosi mladić.

Seća se da nije bio uplašen i da mu je nedostajala rođaka kod koje nije mogao da ode.

„Pre bombardovanja, sakupljao sam sličice sa Nindža kornjačama, imao sam popunjen gotovo čitav album.

„Poklonio sam ga sestri od ujaka. Sećam se da mi je posle bilo žao“, dodaje Aleksandar.

Treće sećanje: Život tinejdžerke na Kosovu

Bila je trudna je i živela je sa roditeljima i starijom braćom u Zubinom Potoku, jednoj od četiri opštine na severu Kosova sa većinski srpskim stanovništvom.

„Ne sećam se toliko toga, od straha sam zaboravila“, počinje priču Zorica Vlašković za BBC na srpskom.

Kada je vojska SRJ napravila dve privremene baze u blizini Zubinog Potoka, Zorica je svakodnevno slušala roditelje i komšije kako pričaju da postoji velika mogućnost da će bombe pogoditi njihovo naselje.

„Savetovali u nam da se sklonimo i odemo u okolna sela“, priseća se ona.

Kroz prozor stana, tada šesnaestogodišnja tinejdžerka, gledala je sugrađane, kako sa prtljazima odlaze.

„U zgradi nas je ostalo dvadesetak“, dodaje uz uzdah.

Dane su provodili u šumi.

Sedeli su na vlažnoj zemlji i ćutali, a noću bi se vraćali u stanove „samo da prespavaju“.

„Jedno jutro, čula sam sirene, svi su izleteli napolje, a ja nisam mogla da se pomerim.

„Kad sam postala svesna stvarnosti, shvatila sam da sedim ispod stola u dnevnoj sobi i čula glas brata, koji me je ljutito i uplašeno dozivao.“

Kad je izašla iz zgrade, shvatila je da je bombardovana obližnja sala, Crveni krst i kafana, u njenom sklopu.

„Oko mene su bili uplakani ljudi, nekoliko njih je bilo povređeno, a ja sam sve vreme mislila o tome da li će beba biti dobro“, kaže Zorica.

BBC na srpskom je od sada i na Jutjubu, pratite nas OVDE.

Kako se formiraju sećanja kod dece?

Dok dečiji govor nije dovoljno razvijen, ne postoji ni sistem za trajno skladištenje sećanja, a sve pre treće ili četvrte godine je rezultat priča značajnih drugih (roditelja, braće i sestara) i različitih artefakata (porodičnih fotografija, snimaka, igračaka koje su sačuvane), objašnjava psihološkinja Iris Žeželj.

Kao primer uticaja odraslih na dečije poimanje događaja, ona navodi ekstremni eksperiment predstavljen u filmu Život je lep Roberta Beninjija u kome otac reinterpretira stravičnu logorsku svakodnevnicu malom sinu.

„Sa daljim razvojem, deca se osamostaljuju u opažanju i razumevanju sveta oko sebe, pa uloga drugih u kreiranju sećanja biva sve manja“, dodaje.

I tada je dečija slika sveta drugačija od slike odraslih, i ako se sa decom ne razgovara i ne pomogne im se da razumeju, oni mogu pogrešno da interpretiraju događaje, smatra Žeželj.

„U veoma bolnim situacijama, teško je decu sačuvati od realnosti, pa će zajednički zadatak odraslih i dece biti da kasnije u životu obrade traumu kroz koju su prošli i probaju da je integrišu u svoja životna iskustva“, zaključuje psihološkinja.

Četvrto sećanje: Skijanje i prazan parking

„Imala sam četiri godine kada je počelo bombardovanje“, priseća se Ksenija Ćuk, umetnica iz Beograda.

Dvadeset drugog marta, samo dva dana pre nego što je počelo bombardovanje, Ksenija je bila sa porodicom na Kopaoniku, popularnom skijalištu, i učila je da skija.

„Mama mi je posle pričala da nije verovala da će bombardovanje početi, pa smo mi ostali poslednji u tom hotelu na Kopaoniku“, kaže za BBC na srpskom.

Kada su se 24. marta Ksenija i njeni roditelji probudili, na parkingu je bio samo njihov auto.

„Nisam bila uplašena, sećam se skijanja i igara u snegu sa drugom decom“, dodaje Ćuk.

Kaže da je tokom ostalih dana bila poprilično izolovana i da je vreme provodila crtajući i igrajući se sa psima i mačkama u kući u beogradskom naselju Karaburma, gde je tada živela.

Kroz maglu se priseća i slika razorenih zgrada emitovanih na televiziji.

„Najupečatljivije sećanje mi je bilo kad smo mama i ja šetale od naše kuće do njene drugarice koja je živela na drugom kraju grada.

„Išle smo pešice, uhvatila nas je sirena na pola puta“, priseća se ova dvadesetdevetogodišnjakinja.

Ulice su bile puste, na njima nije bilo čak ni smeća.

„Žurile smo, mada mi nije bilo jasno zašto, znala sam samo da je bilo bolje da budem u kući, jer su mi tako rekli roditelji“, priča Ksenija Ćuk.

Peto sećanje: Pogled na avione kroz grane drveća

Prvih nekoliko dana bombardovanja, Nikola Panić, tada 11-godišnji dečak, proveo je u ujakovoj kući u podnožju planine Goč kod Vrnjačke Banje.

Tamo su ga, zajedno sa tri godine starijim bratom, poslali roditelji, jer su mislili da će biti bezbedniji.

Vreme su provodili igrajući karte i društvenu igru Ne ljuti se čoveče sa rođacima, a spavali su na klupama u podrumu.

„Posle sedam ili osam dana, vratili smo se kući, jer su roditelji verovali da je opasnost prošla.

„Početkom maja, mom drugu iz komšiluka je bio rođendan, brat i ja smo se radovali što ćemo ići“, kaže Nikola Panić za BBC na srpskom.

Bio je 1. maj i Nikola je igrao fudbal u obližnjem dvorištu sa decom pozvanom na rođendansku proslavu, a onda su se začule sirene za uzbunu.

„Ostavili smo loptu i dotrčali do jelki zasađenih u dvorištu.

„Na nebu je bio avion, mogao sam da ga vidim kroz grane drveća, činilo se da je nam blizu, osećao sam strah, ali i uzbuđenje, kao da sam u filmu“, priseća se on.

Ubrzo su saznali da je bombardovan Stari most u obližnjem Trsteniku.

Stari most u Trsteniku pogođen je 1. maja 1999. godine.

Šesto sećanje: ‘Proba!’

„Bio je prekid muzičkog programa koji sam gledala sa drugaricom „, kaže Sanja Vasić iz Beograda.

Imala je šest godina kada je u stan u Sarajevskoj ulici, u širem centru Beograda, u kojem je sa roditeljima živela, uleteo komšija uzvikujući: „Proba!“.

„Nisam znala na kakvu probu misli, ali sam zamišljala neke plesače ili glumce, a tek kad sam odrasla, razumela sam da je on mislio da je u pitanju proba vanredne situacije“, nastavlja ona.

Brzo su istrčali iz stana i otišli do skloništa koje se nalazilo preko puta zgrade.

Za nekoliko dana je sa porodicom napustila grad i otišla u selo u blizini Kosmaja, planine nadomak Beograda.

„Sećam se igranja sa drugaricom i njenim bratom, šetnji po šumama, trčanja po livadama.

„Iz aviona su bacali nekakve letke sa slikama političara, nama je to izgledalo kao kiša papirića i bilo nam je tako zabavno, sakupljali smo ih po poljanama i pokušavali da ih uhvatimo“, nastavlja setno Sanja.

U pitanju je bio propagandni materijal NATO protiv režima Slobodana Miloševića, tadašnjeg predsednika SRJ, države koju su činile Srbija i Crna Gora.

Četvrt veka kasnije, Sanja ima utisak da joj je „dugo trebalo da shvati i razume ono što se tada događalo.“

Pogledajte i ovaj video:

Pratite nas na Fejsbuku, Tviteru, Instagramu, Jutjubu i Vajberu. Ako imate predlog teme za nas, javite se na [email protected]