Žan Lik Godar, koji je umro u 91. godini, bio je jedan od najuticajnijih režisera u istoriji filma.
Francusko-švajcarski režiser proslavio se krajem pedesetih kao jedna od vodećih ličnosti u francuskom pokretu poznatom kao Novi talas, posle čega je snimio desetine filmova u karijeri koja je trajala više od pola veka.
Evo devet stvari koje treba znati o njemu.
- Umro legendarni reditelj Žan Lik Godar
- Odlazak Žana Pola Belmonda – bokser, glumac i „očaravajuće ružan čovek“
- „Mržnja“ i pravi buntovnici na filmskom platnu
1. Promenio je film devojkom i pištoljem
Sve što vam treba da biste snimili film, napisao je jednom Godar, jesu „devojka i pištolj“.
To je i dokazao prvencem iz 1960. Do poslednjeg daha (À Bout de Souffle).
Devojka Patricija u vezi je sa sitnim kriminalcem Mišelom, koji je u bekstvu zato što je pucao u policajca.
Ona ga izdaje i policija ga ubija na ulici.
Do poslednjeg daha ličio je na kriminalističku dramu, ali kao što je slučaj sa mnogim njegovim delima, zaplet je bio samo okvir u kome će Godar istraživati kulturu, eksperimentisati sa slikom i istraživati sam film.
Izvršio je momentalni uticaj, dobivši hvalospeve i zaradivši veliki novac od prodaje karata na blagajnama, uprkos skromnom početnom budžetu.
Skoro 60 godina kasnije, film se i dalje smatra klasikom, a njegova energija i dalje pleni.
2. Rušio je konvencije
Jedan od najradikalnijih elemenata filma Do poslednjeg daha bila je naglašena upotreba tehnike montaže poznate kao „džamp-kat“.
U snimanju filmova pre i posle Godarovog debitantskog ostvarenja, uglavnom se preferira tečna montaža kako bi se stvorila iluzija neprekinutog protoka vremena.
Za razliku od toga, u filmu Do poslednjeg daha Godar bi pravio rezove u okviru samog kadra, stvarajući iluziju da vreme skače napred.
To je teško za praćenje radnje, što je Godar svakako i hteo.
U najmanju ruku zaokuplja gledaočevu pažnju, ali je tumačeno i kao refleksija Mišelove dosade ili pokušaj Godara da natera publiku da razmišlja o samoj prirodi filma.
Godar će se tokom čitave karijere poigravati sa gramatikom filmskog stvaralaštva.
3. Prepravljao je scenarije
Bilo je i drugih inovacija.
Do poslednjeg daha je sniman na lokaciji, uz pomoć ručnih kamera, a Godar je pisao scenario na licu mesta, doturajući replike glumcima u toku snimanja.
To je predstavljalo još jedan raskid sa tradicijom, gde su skupi studijski filmovi zavisili od preciznih scenarija, ogromnih ekipa i „storibordova“.
Tehnika koju je koristio Godar podarila je filmu Do poslednjeg daha veliku spontanost i osećaj dokumentarizma.
On će to koristiti u mnogim filmovima, razgnevivši sopstvene zvezde koje bi se pojavljivale na setu još uvek ne znajući koje su im replike.
Godar i njegovi savremenici iz Novog talasa smatrali su da su istinski veliki filmovi obeleženi pečatom vizije režisera – a ima li boljeg načina da se kontroliše film nego da ga izmišljate u hodu.
4. Bio je veliki filmofil
Pre nego što je postao režiser, Godar je bio strastveni posetilac bioskopa, ponekad gledajući isti film nekoliko puta dnevno u klubovima koji su posećivali on i drugi predstavnici Novog talasa.
Kao i druge važne ličnosti toga doba, prvo je bio filmski kritičar, razvijajući ideje o onome što misli da film treba da bude, a posle dobivši priliku da to i sprovede u praksi.
Njegovi filmovi su prepuni referenci na druga dela – čak i dok se trudio da pogura medij napred, nije mogao da se ne osvrće.
5. Nije prestajao sa inovacijama
Samo Do poslednjeg daha bi mu osigurao mesto u filmskoj istoriji, ali on je imao još i produktivnu karijeru.
IMDB navodi više od 100 naslova, među njima kratke filmove, dokumentarce, TV serije i više od 40 dugometražnih ostvarenja.
Njegova najproslavljenija i najgledanija dela pojavila su se šezdesetih.
Od, prema njegovim rečima, „neorealističkog mjuzikla“ iz 1961. Žena je žena (Une femme est une femme), preko distopijske naučne fantastike iz 1965. Alfavil, do crne komedije Vikend iz 1967, u kojoj se spaljuje Emili Bronte.
Posle Vikenda, počeo je da se bavi političkim radikalizmom, snimivši niz marksističkih filmova koji su 1972. kulminirali sa Sve je u redu (Tout Va Bien).
U decenijama koje su usledile prepričao je bezgrešno začeće, izazvavši pritužbu tadašnjeg pape Jovana Pavla Drugog (Zdravo, Marijo!), pokušao je i nije uspeo da obezbedi Ričarda Niksona kao glumca (Kralj Lir) i objavio je epsku ličnu istoriju (Istorija filma).
Godine 2014, u osamdesetim, objavio je eksperimentalni 3D film sa njegovim psom Roksijem u glavnoj ulozi (Zbogom jeziku).
6. Terao je publiku da ulaže napor
To nikako ne može da se porekne – Godarovi filmovi variraju od zahtevnih do praktično neshvatljivih.
Uživao je komercijalni uspeh, ali su mu kasnija dela imala ograničenu distribuciju uprkos obožavanju kritičara.
Godar je bio strastveni čitalac pored ljubavi prema filmu i puki teret referenci ume da bude opterećujući.
Jedva 70 minuta dug, Zbogom jeziku, na primer, uspeva da ugura posvete apstraktnom slikaru Nikolasu De Stalu, modernističkom američkom književniku Vilijamu Fokneru i matematičaru Lorenu Švarcu.
A prisutan je i jedan od najvažnijih Godarovi uticaja, nemački dramski pisac Bertolt Breht.
Breht je želeo da publika ostane kritički angažovana tokom njegovih dela i zato je koristio brojne metode da ih uznemiri i podseti da gledaju nešto veštačko.
Nekoliko Godarovih filmova koriste brehtovske tehnike, kao što je Kineskinja (La Chinoise) iz 1967. u kom se pojavljuju šokantni natpisi a glumci probijaju četvrti zid, dok Godar čak ostavlja klapu da se vidi na počecima scena.
7. Smeštao je sebe u dela
U mnogim njegovim delima glavni lik može da se doživi kao zamenik za samog Godara.
U Preziru (Le Mépris) iz 1963, Mišel Pikoli igra francuskog dramskog pisca koji je dobio zadatak da preradi filmsku adaptaciju Uliksa.
Film istražuje tenziju između komercijalizma i kreativnosti, a opisuje i brak koji se raspada, zasnovan na Godarovom vezom sa Anom Karinom, zvezdom nekoliko njegovih filmova.
Likovi u njegovom filmu često su glasnici njega samog, ali u kasnijim godinama učinio je sebe centralnim delom filmova.
Godine 1995. snimio je autobiografski ŽLG/ŽLG – Autoportret u decembru a u njegovim filmskim esejima pojavljuje se i njegov vlastiti glas, najskorije u Knjizi slika iz 2018.
Američki filmski kritičar Rodžer Ebert opisao je Godara 1969. kao „duboko uronjenog u vlastiti svet“ , što je dobro objašnjenje zašto Godarovi filmovi mogu da bude istovremeno toliko prepoznatljivi i toliko frustrirajući.
8. Znao je da bude „gad“
Ne bez osnova, Godar je imao reputaciju da je težak i privatno i profesionalno.
Njegova dva braka, prvi sa Anom Karinom a potom sa Anom Vjazemski, bila su burna, što se prenelo i na filmove.
Besan zato što je producent Ijan Kvorijer premontirao njegov dokumentarac o Stonsima iz 1968. godine Simpatija prema đavolu, Godar ga je udario pesnicom u lice kad je film prikazan u Londonu.
Došlo je do teške svađe sa njegovim prijateljem, još jednim velikim novotalasnim režiserom Fransoom Trifoom.
Godar je 1973. pisao Trifou napavši njegov najnoviji film, Američka noć, i zatražio od njega sredstva da mu snimi odgovor.
Trifo mu je besno odgovorio, optuživši Godara da se ponaša kao „gad“ i navevši godine i godine neprimerenog Godarovog ponašanja.
Trifo je, naravno, odbio da plati za Godarov film.
Njihov odnos se nakon toga nikad nije popravio.
Ali saradnja sa drugima takođe je bila važan deo njegove karijere.
Njegovi rani filmovi ne bi bili isti bez Karine ili Vjazemski, niti Godarovog surogata Žan-Pol Belmonda.
Sklopio je tesno partnerstvo sa levičarskim misliocem Žan Pjerom Gorinom, i kamermanom Raulom Kutarom, koji je rekao:
„On ume da bude gad… ali on je genije.“
Od sedamdesetih, njegov najvažniji saradnik bila i je njegova životna partnerka švajcarska režiserka En-Mari Mjevil.
9. Ali poslužio je i kao inspiracija
Filmske industrije širom sveta imale su vlastiti Novi talas.
Američki Novi talas podario nam je dela kao što su Boni i Klajd, Kineska četvrt i Ajkula.
Dela samog Godara – bilo da su lična, eksperimentalna, politička ili sva tri odjednom – izvršila su ogroman uticaj na druge.
Američki režiser Kventin Tarantino nazvao je vlastitu producentsku kuću A Band Apart, što je referenca na Godarov film iz 1963. godine Neobična banda (Bande à part).
Italijanski režiser Bernardo Bertoluči uvrstio je posvetu njemu u svoj film Sanjari.
Godarov uticaj može da se vidi u zamućivanju granice između dokumentarizma i fikcije iranskog režisera Abasa Kijerostamija ili u tematski i formalno provokativnim delima Danca Larsa Fon Trira.
Četiri Godarova filma našla su se na listi 50 najboljih filmova svih vremena britanskog časopisa Sajt end saund – Do poslednjeg daha, Prezir, Ludi Pijero i Istorija filma.
Pratite nas na Fejsbuku,Tviteru i Vajberu. Ako imate predlog teme za nas, javite se na [email protected]
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
