Na periferiji grada Remsa u severoistočnoj Francuskoj, vijugavi putevi vode ka ograđenom dvorcu. Automobili se nižu oko kružnog toka oivičenog prostranim poljima.

Vazduh je miran, vreme je prijatno.

Prava akcija se odvija skoro 20 metara ispod zemlje.

U ovaj podzemni svet urezano je više od 200 kilometara podrumskih hodnika, sa milionima šampanjskih boca poređanih duž sipljivih, kamenih zidova, neobeleženih ili markiranih rečima koje su ostavili turisti, poput „Bio sam ovde“, ispisanih u prašini koja ih pokriva.

Neke su postavljene naopačke, povezane lancima i sijaju pod prigušenim podrumskim svetlom obasjavajući tunele koji kao da ne vode nikuda.

Druge su potrpane u male pećine pregrađene gvozdenim ogradama.

Ovo je nulta tačka svetskog tržišta šampanjca.

A u pećinama su, istorijski, vladale udovice.

Neke od najvećih inovacija u proizvodnji šampanjca imamo zahvaljujući genijalnosti nekolicine žena.

Tokom 19. veka, Napoleonov kodeks je sprečavao žene da vode biznise u Francuskoj bez dozvole supruga ili očeva.

Ipak, udovice su bile izuzete od ovakvog pravila i tako je stvoren prostor za Barb-Nikol Kliko-Ponsardin, Luiz Pomeri i Lili Bolanže – između ostalih – da vinograde pretvore u carstva i jednom za svagda transformišu industriju šampanjca, trajno menjajući način njegovog pravljenja i prodaje.

Barb-Nikol Ponsardin se 1798. udala za Fransou Klikoa, koji je u to vreme vodio mali porodični tekstilni i vinski biznis u Remsu i koji je originalno bio nazvan Kliko-Muiron i sin.

To se pretvorilo u finansijsku propast.

Kada je Kliko umro 1805, njegova udovica, koja je tada imala samo 27 godina, odlučila se na neuobičajen potez, da preuzme kompaniju.

„Bila je to veoma neobična odluka za ženu njenog statusa.

„Bilo je ekstremno neuobičajeno za nju da preuzme posao jer za to nije bilo potrebe… Mogla je ostatak života da provede u slikarskim ateljeima ili kao hostesa na društvenim događanjima“, kaže Tilar Mazeo, istoričar kulture i autor knjige Udovica Kliko.

Šampanjac — U Remsu, stare boce šampanjca su posložene u podzemnom svetu vinskih podruma razgranatih na više od 200 kilometara dužine

Očajnički joj je bio potreban novac, pa je zatražila od tasta sumu koja bi u današnjim razmerama iznosila otprilike 835.000 evra.

„Za divno čudo, njen tast je pristao, što po mom mišljenju govori o tome šta je on zaista mislio o njoj i da je smatrao da je sposobna, iako se radilo o ženi koja nije imala nikakvog iskustva u vođenju biznisa“, objašnjava Mazeo.

Od samog početka Barb-Nikol je koristila sopstveni status udovice kao marketinško sredstvo, što joj je donelo pozitivne rezultate.

Kuća šampanjca je postala Vuv Kliklo-Ponsardin (Veuve Clicquot-Ponsardin) – francuska reč vuv (veuve) prevodi se kao udovica.

„Reč veuve je sugerisala i izvesnu dozu poštovanja prema samom piću.

„Neka od tih pića su povezivala i sa divljim i razvratnim zabavama koje su se odigravale na dvorovima“, objašnjava Kolin Meri Gaj, autorka knjige Kada je šampanjac postao francuski: vino i stvaranje nacionalnog identiteta i predsedavajuća Odseka za umetnost i humanističku nauku na univerzitetu Djuk Kunšan u Đangsuu, u Kini.

Barb-Nikol Ponsardin je preuzela ostatke onoga što je posle smrti njenog supruga postalo poznato kao Veuve Clicquot-Ponsardin

Označavanje etiketa boca sa, „vuv“ je bilo uticajno i drugi proizvođači šampanjca, kao što su Vuv Binet i Vuv Loš, sledili su ovaj primer.

„Kompanije koje nisu ima udovice na čelu svojih domaćinstava su počele da otvaraju neku vrstu „vuv“ podbrendova da bi mogli da prate ovaj trend“, kaže Gaj.

Bez obzira što je Barb-Nikol završila četvorogodišnje šegrtovanje kod lokalnog vinara ne bi li naučila kako da vodi biznis, on je ponovo dospeo na rub kolapsa početkom 19. veka.

Ona je tada osigurala dodatnu sumu od 835.000 evra od tasta, ne bi li spasila kompaniju.

Vođenje biznisa u svakom slučaju nije bilo jednostavno tokom Napoleonovih ratova u kontinentalnoj Evropi, jer je zatvaranje granica onemogućavalo distribuciju proizvoda po kontinentu.

Ipak, do 1814. godine Barb-Nikol je znala da joj se drma tlo pod nogama.

Suočena sa bankrotom, ona se okrenula novom tržištu – Rusiji.

Iako su ruske granice i dalje bile zatvorene pred kraj Napoleonovih ratova, ona je odlučila da se suoči sa tom blokadom.

„Bilo je to u velikoj meri kockanje, jer je znala da će, ukoliko uspe da progura svoj proizvod u Rusiju pre svog večitog rivala Žana-Remija Moeta, moći da preuzme i deo tog tržišta

„U suprotnom, onog trenutka kada granice budu otvorene i kada Moetov šampanjac bude stigao u Rusiju, on će i dalje ostati dominantan igrač na izuzetno važnom ruskom tržištu“, rekao je Mazeo.

I tako je Barb-Nikol prošvercovala hiljade boca preko granice.

Bilo je to veoma rizično jer je već bio kraj sezone i vrućina je pretila da uništi šampanjac.

Da je bila uhvaćena, boce bi bile konfiskovane, što bi samo pospešilo njenu finansijsku propast.

Na svu sreću, šampanjac je stigao u savršenom stanju i preko noći zavladao tržištem.

I uspelo je.

Ta tehnika pod imenom ridling (bušenje rupa) i dalje predstavlja kritičan deo u procesu pravljenja šampanjca.

Druga udovica koja je unela revoluciju u ovu industriju je bila Luiz Pomeri.

Rođena 1819. godine, Pomeri je na šampanjsku scenu kročila otprilike u trenutku smrti udovice Kliko.

Kada je bila mlada, nju je majka poslala u školu u Engleskoj, što je u to vreme bio neuobičajen potez koji se kasnije za nju ispostavio kao koristan.

„Nju nisu samo naučili kako se seje.

„Njena majka je obrazovala, što je bilo neuobičajeno, za pravu buržujsku devojku tog vremena“, rekao je princ Alan de Polinjak, pra-praunuk Luiz Pomeri.

Posle studija, udala se za Aleksandera Pomerija koji je u partnerstvu sa Narsisom Grenom 1856. izgradio Kuću šampanjca i tako je stvoren Pomeri i Greno.

Aleksander je 1858. godine umro.

Luiz je znala šta joj je činiti.

Osam dana posle njegove smrti, preuzela je posao.

„Sudbina je umešala prste, a madam Pomeri je bila spremna za to.

„Imala je sina koji je imao 15 godina i bebu u naručju, ali umesto da se vrati u majčin dom, ona je odlučila da preuzme Kuću šampanjca“, rekao je de Polinjak.

I dok je Kliko možda preuzela Rusiju, Pomeri je bila odlučna da zaposedne englesko tržište.

U to vreme šampanjac je bio bolno sladak – neke boce su u sebi imale i do 300 grama šećera preostalog posle fermentacije u poređenju sa danas tipičnih 12 grama – i bio je služen sa ledom, nešto poput granite sa smrvljenim ledom.

Englezi, koji tipično imaju suvlji ukus što se tiče vina, nisu bili zainteresovani.

Ali Pomeri je mislila da šampanjac može da napravi takvim da se svidi i njima.

Njen vinski šampanjac je na to tržište stigao 1874. godine.

Njegov stil je definitivno bio suv, svež i životan.

Bio je savršeno lagan, delikatan, ali i moćan.

„Osnovna ideja je bila stvaranje vina koje će biti prefinjeno, suptilnijeg sklopa i sa mnogo više vremena provedenog u podrumu.

„Eksplodirao je na engleskom tržištu, jer je bio upravo ono što su Englezi i čekali“, rekao je Polinjak.

Udovice su pokrenule i šampanjski turizam.

Tamo gde su uspešni proizvođači šampanjca sebi dizali dvorce posle postizanja finansijskog uspeha, Pomeri je uradila suprotnu stvar i stvorila imanje kao način za privlačenje biznisa.

Sredinom 20. veka, na sceni se pojavila Lili Bolanže.

Ona je preuzela kuću Bolanže šampanjac 1941, kada je umro Žak Bolanže, njen muž i vlasnik brenda.

U to vreme su prava žena da upravljaju sopstvenim biznisom i dalje bila ograničena (tek su 1965. žene dobile puna prava u zapošljavanju, obavljanju bankarskih poslova i upravljanju imovinom), iako su udovice i dalje mogle da zaobiđu ta pravila.

„Ona je odlučila da preuzme vođenje firmom – a mogla je i da ga proda“, objašnjava njen nećak, Etijen Bizo.

Bolanže je ovaj šampanjac donela u SAD.

Sama putovala zemljom tri meseca noseći svoja vina.

Prema zvaničnoj istoriji porodice, ona je tamo stekla veliku popularnost, a čikaška štampa joj je 1961. godine dala nadimak „Prva dama Francuske“.

Nekoliko godina kasnije, Bolanže je pustila u promet R.D. šampanjac, napravljen tehnikom koju je ona sama smislila i koja je podrazumevala starenje šampanjca u bocama zajedno sa talogom, mrtvim ćelijama kvasca i kožicom grožđa u produženom trajanju, a zatim i ručno vađenje sedimenta iz boca.

Ovaj šampanjac je i dalje jedan od najtraženijih kuvea ovog šampanjskog brenda.

„Ono što je neuobičajeno u vezi sa udovicama je da se nikada nisu preudale.

„Na neki način, mislim da to nisu radile jer bi u suprotnom deo svog biznisa morale da prepuste svojim muževima…Izgubile bi svoj pravni status, pa je ovo u neku ruku bio način da očuvaju svoju nezavisnost“, objašnjava Gaj.

Nezavisnost i kreativnost tri udovice raskrčio je put generacijama žena koje su dolazile, a njihova inovativnost je ovekovečena u staklenim čašama.

„Ova grupa žena je zaista nešto promenila – one su bile pionirke u ovom poslu, angažovane u ključnim trenucima stvaranja šampanjca i ta važnost je i dalje evidentna“, kaže Melani Tarlant, dvanaesta generacija vinara i članica udruženja proizvođača vina La Transmisjon Fem an Šampanj (La Transmission, Femmes en Champagne) kojim upravljaju žene.

Ona pravi non-doz šampanjac (sa malom količinom šećera) i ističe da je Pomeri bila prva koja je upotrebila ovu tehniku kojom se ona i dalje služi.

„A mogla je da bude i izgubljena u vremenu“.

Pogledajte kako je „piće za matorce“ osvojilo svet