Jedan je „totalni fudbal“ – stil oličen u igrama nacionalnog tima Holandije, sa Johanom Krojfom kao centralnom figurom te ekipe koja je pod vođstvom Rinusa Mihelsa došla do finala Svetskog prvenstva u fudbalu 1974. godine, kada je izgubila od Zapadne Nemačke.

Bila je to filozofija bazirana na teoriji da bilo koji igrač u timu može bez problema da igra na bilo kojoj poziciji na terenu.

Pod vođstvom mentora Mihelsa, Krojf je bio otelotvorenje izrazito veštog i svestranog fudbalera.

Na istom tom prvenstvu, on je izmislio veštinu po kojoj će zauvek ostati upamćen.

„Krojfov okret“, fudbalski balet kojim je zaludeo švedskog odbrambenog igrača Jana Olsona, je predstavljao varku kojom je uspevao da sprovede loptu iza svoje stajne noge unutrašnjim delom stopala.

On je bio kombinacija instinkta, brzog razmišljanja i prirodnih sposobnosti.

Drugim rečima, bio je to Johan Krojf.

Krojf nije bio samo amajlija holandskog tima, već i idol Amsterdama i najzaslužniji za tri uzastopne titule klupskog prvaka Evrope – 1971, 1972. i 1973. godine – pre nego što je igrački genij stavio u ulogu trenera koji je Barseloni doneo evropski trofej – Kup pobednika kupova 1989.

Izreka koja kaže da veliki igrači ne postaju nužno i veliki treneri, za njega nije važila.

Iza sebe je ostavio neizbrisivi trag na igri Barselone čiji stil ostaje vidljiv i danas.

U Premijer ligu je stigao onog trenutka kada je njegov štićenik Pep Gvardiola preuzeo Mančester Siti.

Idol Ajaksa

Krojfova majka je bila čistačica u Ajaksu kada je nagovorila klub da primi njenog sina u omladinski tim.

Bio je to dan koji je izmenio istoriju velikog kluba.

U dva navrata je sa Ajaksom osam puta osvajao Erediviziju, ali zapravo je na evropskoj pozornici svoje ime postavio u kontekst svetskog fudbala.

Nisu ga samo elegancija, gracioznost, umeće i snažna ličnost načinili igračem – on je i svojim iskrenim i kontroverznim osobinama poveo Ajaks do samog vrha evropskog fudbala.

Pod vođstvom Mihelsa, Krojf je pomogao da Ajaks ispraši Liverpul Bila Šenklija sa 5:1 u meču Kupa šampiona u decembru 1966, a dva gola je dao i u revanšu na Enfildu kada je rezultat bio nerešen – 2:2.

Bili su to oni zlatni dani 70-tih godina kada je od britanskog novinara Dejvida Milera dobio nadimak „Pitagora u kopačkama“ i kada je uspostavio reputaciju koja će biti zapamćena dokle god se fudbal bude igrao.

Ajaks je vladao Evropom pobedivši Panatinaikos 2:0 na Vembliju 1971. godine.

Ponovio je uspeh godinu dana kasnije kada su dva Krojfova gola donela trijumf protiv Intera iz Milana u Amsterdamu, dok je ovaj trostruki niz kompletiran pobedom nad Juventusom od 1:0 u Beogradu 1973.

U srcu ovih fudbalskih lepotica stajao je vrhovni tvorac Johan Krojf, gospodar vremena i prostora.

Johan Cruyff v Argentina in 1974 — Krojf na Svetskom prvenstvu 1974.

Bio je najveći u selekciji velikih igrača, ali drugačiji od svih i na terenu i van njega – njegov čuveni izbor broja 14 koji je nosio na dresu je postao simbol njegove rešenosti da bude različit.

Posle čarolija sa Los Anđeles Astecima i Levanteom u Španiji, vratio se u Ajaks i ponovo prikazao staru magiju u još dve osvojene titule.

Kompleksan, oprečan, kontroverzan i večito samouveren, na Ajaksovo oklevanje da mu ponudi novi ugovor, reagovao je tako što je prešao u redove večitog rivala Fejenorda i sa njim osvojio 1983/84. prvu duplu krunu (prvenstvo i kup) u Erediviziji u poslednjih 10 godina.

Ljubav između njega i Ajaksa se ponovo rasplamsala kada je kao trener preuzeo klub.

Njegovo inovativno razmišljanje i sposobnost da svoje ideje prenese mladim igračima donelo je rezultate 1987, kada je osvojio Kup pobednika kupova pobedom od 1:0 nad Lokomotivom iz Lajpciga u Atini.

Na Krojfov tim su u pobedi te večeri uticali pre svega mladi igrači Aron Vinter i Denis Bergkamp, kao i briljantni Marko van Basten i iskusni Arnold Miren.

Amajlija totalnog fudbala

Krojfova međunarodna karijera je svoj zenit dosegla 1974. u Zapadnoj Nemačkoj, kada je Holandija dominirala sve do poslednje utakmice koju su izgubili od Nemačke sa 2:1 u finalu odigranom na Olimpijskom stadionu u Minhenu.

U seriji utakmica koje su obeležile turnir, protivnici su savladavani sa stilom i poletom.

Holandija je pobedila i Brazilom, šampionom iz 1970, koji je, ironično, načinom nesvojestvenim sopstvenoj tradicji, pokušao da izbaci Krojfa i njegove saigrače sa turnira.

Bio je to bezuspešan pokušaj, naročito kada je Krojf atletskim volejom povećao prednost na 2:0, što je bio i konačan rezultat.

U finalu, engleski sudija Džek Tejlor je nakon Krojfovog prodora sa centra terena, posle samog početnog udarca, dosudio penal u prvom minutu utakmice, koji je Johan Neskens pretvorio u vođstvo.

U navali samopouzdanja koja se graničila sa arogancijom, Krojfov tim je, umesto da jednostavno pobedi, pokušao da ponizi Nemce, što se ispostavilo kao fatalna greška ekipe koja je slovila za najbolju na Svetskom prvenstvu 1974.

Tako je dozvolila reprezentaciji Zapadne Nemačke pod vođstvom Helmuta Šena da preokrene rezultat i pobedi sa 2:1.

Za Krojfa je to bila propuštena prilika da prigrabi najveću moguću nagradu i ona mu se više nikada nije ni ukazala jer je u oktobru 1977. šokirao svet objavom da se povlači iz međunarodnog fudbala.

Pojavljivale su se različite teorije o tome zbog čega nije želeo da igra na prvenstvu u Argentini predstojećeg leta, od one po kojoj se plašio da će biti kidnapovan, pa do osude vojno-diktatorskog režima koji je tada vladao zemljom.

Njegova zemlja je osetila Krojfov izostanak pošto je Holandija ponovo poražena u finalu, ovog puta od domaćina, sa 3:1 posle produžetaka.

Zlatnu loptu je osvojio tri puta – 1971, 1973. i 1974. – a na Svetskom prvenstvu te godine je proglašen za najboljeg igrača, što je priznanje koje mu nije osporio niko ko je prisustvovao tom šampionatu.

Krojfovo nasleđe daleko prevazilazi njegovu kolekciju medalja.

Izraz „totalni fudbal“ je već upisana u sportske leksikone, a uz nju će uvek stajati njegovo, kao i ime Rinusa Mihelsa.

Izgradnja katedrale u Barseloni

U leto 1973, završena je njegova misija u Ajaksu i on se preselio u Barselonu i nastavio da učvršćuje svoju poziciju bez sumnje najznačajnije figure u istoriji kluba.

Reči Gvardiole, koji je danas jedan od najslavnijih trenera u fudbalu, mogu da budu iskorišćene da bi se ilustrovao njegov uticaj na Nou Kampu.

Gvardiola, koji je sa Barselonom dva puta osvojio Ligu šampiona, 2009. i 2011. godine, je rekao:

„Kroz celokupnu karijeru samo sam pokušavao da primenim sve ono što sam naučio od Johana Krojfa“.

Govoreći o Barseloni, Gvardiola je rekao i ovo: „Johan Krojf je sagradio katedralu, na nama je samo da je održavamo i renoviramo“.

Taj svoj graditeljski posao je počeo kao igrač, da bi heroj Katalonije postao kada su po prvi put posle 14 godina osvojili La Ligu tokom njegove prve sezone.

Međutim, tek kada je postao trener 1988, Krojf je uspeo da oblikuje stil Barselone u ono što su poslednjih godina održavali Lionel Mesi, Nejmar, Luis Suarez, kao i „prethodni voz“ kojim su upravljali Andres Inijesta i Ćavi.

Sve je to počelo da se oblikuje 1989, kada je ekipa u kojoj je bio i engleski velikan Geri Lineker pobedila Sampdoriju sa 2:0 u finalu Kupa pobednika kupova.

Krunisanje je usledilo tri godine kasnije na Vembliju sa prvom titulom prvaka Evrope.

Pogodak Ronalda Kumana za 1:0 iz slobodnog udarca u produžetku utakmice, ponovo protiv Sampdorije, za tim koji je imao takve talente kao što su bili Gvardiola, Mihael Laudrup i Hristo Stojičkov.

Tokom blistave osmogodišnje trenerske karijere u Barseloni, Krojf je osvojio 11 trofeja, među kojima su i četiri titule šampiona Španije.

Bio je vizionar koji je bio u stanju da svoje ideje pretoči u praksu na terenu, kao i van njega.

Čak i kao penzioner, Krojf je ostao čuvar Barseloninog plamena kada se govori o tradiciji i stilu igre – njegove reči su se najčešće tretirale kao da su zakon.

Kada ljudi za fudbal kažu da je „predivna igra“, mora se znati da je Krojf jedan od onih koji su takvu sliku stvorili.

Pogledajte video o neverovatnim akrobacijama sa fudbalskom loptom