„Svi u napad, jedan je Hase.“

Stihovi pesme sarajevske grupe Zabranjeno pušenje poslednje su poruke koje fudbaleri Fudbalskog kluba Sarajevo ugledaju sa dve strane tunela kroz koji izlaze na teren stadiona Koševo.

Posvećene su Asimu Ferhatoviću zvanom Hase, legendarnom napadaču i najboljem strelcu tog kluba bordo boja, čiji stadion od 2004. godine nosi njegovo ime.

Na 256 utakmica postigao je 100 golova za Sarajevo, koje je napustio samo jednom, na dva meseca, tokom 16 godina karijere.

„Uprkos neospornoj fudbalskoj veličini“, na pitanje kako bi opisao Asima Ferhatovića, njegov dugogodišnji prijatelj i saigrač Mirsad Fazlagić kaže za BBC na srpskom da će ga Sarajevo pre svega pamtiti kao „dobrog čoveka koji je svima pomagao“.

„Teško će se ponoviti Asim Ferhatović kao čovek, koji je bio otvoren, pravedan. Svi smo mi građeni od dobrih i loših niti, samo on nije imao loših“, kaže Fazlagić.

Faruk Hadžibegić, bivši fudbaler Sarajeva i Jugoslavije, kao i selektor Bosne i Hercegovine, rođen je 1957. godine, kada je Hase već bio najbolji igrač Sarajeva.

„Jedno vreme sam mislio da sam član njegove familije i da je on član moje kuće, jer se u njoj stalno pričalo o Sarajevu i Asimu – i nismo bilo jedina takva kuća“, smatra Hadžibegić.

‘Čovek i Sarajlija, pa tek onda fudbaler’

Ferhatovićev put kroz prvi tim Sarajeva počinje 1951. godine, kada je kao tek punoletni dečak dobio priliku da zaigra za seniore.

Ubrzo je izrastao u glavnog napadača bordo tima, 1956. postaje i najbolji strelac, a 1964. godine sa 19 golova u Prvoj ligi Jugoslavije postao je i najbolji golgeter prvenstva.

„Nikad se nije zagrevao, po tome je bio neobičan, a pred utakmice je bio neviđeni tremaroš, iako to posle po igri ne biste rekli“, opisuje 80-godišnji Mirsad Fazlagić, koji je uz Ferhatovića proveo poslednjih šest godina njegove karijere.

Ono po čemu će ga mnogi pamtiti bio je „izuzetan dribling, jak udarac, ali i neverovatna snaga“, dodaje on.

„Imao je posebnu veštinu da se u trku zaustavi u mestu, pa sam se ja posle sa njim šalio da je bio prvo vozilo sa servo uređajem koje je stiglo u Jugoslaviju – drugi bi samo proleteli, a on bi ostao u mestu“, prepričava sa osmehom ovaj vitalni penzioner.

Faruk Hadžibegić i Mirsad Fazlagić — Faruk Hadžibegić (levo) i Mirsad Fazlagić (desno) mlađim generacijama prenose priče o njihovom prijatelju, uzoru i saigraču Asimu Ferhatoviću

Veštine na terenu donele su mu 1961. godine i poziv u jugoslovensku selekciju, kada se ta reprezentacija na njegovom Koševu sastala sa Južnom Korejom.

Iako je odigrao čitavu utakmicu, bio mu je to prvi i poslednji meč u dresu sa državnim grbom.

„Kada bismo išli da igramo u Beogradu ili u Splitu, na primer, navijači su posebno dolazili da vide njega – pitali bi da li je Hase došao, jer ako nije, neće ni da idu na utakmicu“, priseća se Fazlagić.

Pamti i poseban tretman koji je Sarajevo zbog Ferhatovića imalo prilikom gostovanja Crvenoj zvezdi.

„Uvek bi se priredio doček za nas, a frižideri sa sudžukom, mesom, ćevapima i ostalom hranom unosili su se u restoran Madera, kako bi se upriličilo ‘veče Asima Ferhatovića'“, priča Mirsad.

Faruku Hadžibegiću i danas je u glavi slika Ferhatovića „u njegovom čuvenom mantilu, razbarušene kose“, kako dolazi na stadion Koševo da gleda treninge generacije fudbalera Sarajeva, godinama posle okončanja karijere.

„Pogledao bi nekoliko minuta trening i otišao, kao kokoška koja proverava da li su pilići u redu.

„Smatrao nas je sve sopstvenom decom, familijom, za svakoga je imao toplu reč, bio je rešenje za mnoge probleme, pomagao je svima i u gradu su ga smatrali garancijom normalnog života u Sarajevu“, prepričava Hadžibegić.

Zijad Švarkić prvi direktan kontakt sa Ferhatovićem ostvario je tokom 1970-ih.

Na jednom od gradskih turnira, Hase je predavao pobedničke pehare i medalje, što je bila dodatna motivacija za dečake u bordo dresovima, priča Švarkić, koji je bio među njima.

„Mi u njega gledamo kao u boga, a on dođe i svakog pohvali i pomiluje po glavi. Razmišljaš da ne pereš kosu nedeljama, jer te Hase dodirnuo“, priseća se sa osmehom fudbalski trener koji je u klubu proveo ukupno 17 godina.

Zaštitnik mladih bio je i van fudbalskog terena, posebno u Vratniku, kaže njegova ćerka Merdina.

„Naš kraj je u to vreme bio poznat i po ‘žešćim momcima’, a otac je nastojao da ‘savija’ te momke u pravom smeru.

„Uzimao ih je da rade kod njega u radnji i tako je želeo da ih okupira, a za to im je naravno plaćao, pa je bilo dvostruko dobro“, kaže 65-godišnjakinja.

Pored Vratnika, Asim je obožavao čitavo Sarajevo, koje je retko napuštao, kaže Merdina.

„Ne razumeš ti mene, moja Vahdo, ja volim Sarajevo više nego sebe“, govorio je supruzi, zabeležili su u FK Sarajevu njegove reči.

„Mnogo mu je značilo to što je nosio olimpijski plamen na Zimskim olimpijskim igrama u Sarajevu – svi smo bili ponosni, a on posebno“, seća se ćerka Merdina.

Ko je bio Asim Ferhatović Hase?

Rođen je 24. januara 1933. godine u Sarajevu
U fudbalski klub Sarajevo došao je sa 15 godina i tri godine je nastupao za omladince, odigravši 70 mečeva uz 52 gola, a 1951. godine postao prvak Bosne i Hercegovine
Za prvi tim debitovao je u novembru 1951. godine u Kupu Jugoslavije, dok je prvi ligaški nastup zabeležio u Beogradu u maju 1952. protiv Crvene zvezde
U sezoni 1963/1964 bio je najbolji strelac prvenstva Jugoslavije sa 19 golova
Tokom 16 godina u FK Sarajevu odigrao je 256 utakmica i postigao 100 golova u zvaničnim utakmicama, a, računajući i nezvanične mečeve, upisao je 422 nastupa uz 198 pogodaka
Bio je član tima Sarajeva koji je klubu doneo prvu titulu prvaka Jugoslavije 1967. godine, ali zbog teške povrede je okončao karijeru pre kraja te sezone
Jednom je nastupio za reprezentaciju Jugoslavije protiv Južne Koreje na sarajevskom stadionu Koševo
Bio je oženjen suprugom Vahidom, sa kojom ima dve ćerke Merdinu i Senadu, kao i sina Ademira, koji je preminuo godinu dana posle njega

‘Ne mogu, brate, ja igrati za novac, mogu igrati samo u Sarajevu’

Ferhatović je u Sarajevu bio od 15. do 33. godine, kada je i okončao karijeru, ali je njegov staž u klubu bordo boja nakratko prekinut samo leta 1963. godine, kada je prešao u istanbulski Fenerbahče.

Turski tim tada mu je ponudio „unosan ugovor“, ali i „puno priprema, putovanja i obaveza“, što nije bilo za njega, kaže za BBC na srpskom Fuad Muzurović, koji je sa Ferhaotićem nastupao za Sarajevo posle njegovog povratka iz Turske.

Sarajlija je u Istanbulu odigrao sedam utakmica i postigao jedan gol, navodi se na sajtu Bordo vremeplov.

„Ne mogu, brate, ja igrati za novac i slušati kako trebam igrati.

„Hvala im, bili su korektni i nisu mi pravili probleme. Rekao sam im da ja mogu samo u Sarajevu igrati“, čuvene su reči Ferhatovića, koje prenosi Bordo vremeplov.

Po povratku u Sarajevo, odigrao je oproštajni meč protiv Željezničara na Grbavici, a navijači oba sarajevska velikana, njih oko 15.000, tog dana aplaudirali su Ferhatoviću uz skandiranje „Hase, Hase, Hase“, opisano je u Bordo vremeplovu.

On je postigao prvi gol u pobedi (3:2), koja je klubu donela opstanak, a tada je nastala i legenda o stativi, samo jedna od slavnih priča o Asimu Ferhatoviću.

„Lopta se zakoprcala u Radovićevoj mreži, a za njom je utrčao i strelac Ferhatović i još nekoliko puta postigao pogodak, obesio se o mrežu i stative izvalio iz ležišta“, zapisao je Tomislav Čiča, tadašnji dopisnik lista Futbal.

Privrženost klubu nije prestala ni kada je posle 1966. na stadion umesto u kopačkama počeo da dolazi u odelu.

Pomagao je prisustvom na treninzima, finansijski i brigom o mlađim igračima, iako nije imao nijednu zvaničnu funkciju, kaže Fazlagić.

Zvezda bez luksuza i vozačke dozvole

„Ko igra za raju i zanemaruje taktiku, završiće karijeru u nižerazrednom Vratniku“, savetovao je Atif sina u pesmi Pamtim to kao da je bilo nekad grupe Zabranjeno pušenje.

Iako nikada nije završio u nižerazrednom klubu iz Vratnika, Hase jeste igrao za raju, ali i sa njom, baš u tom kraju Sarajeva.

Na čuvenom terenu za mali fudbal u Vratniku, sa istim žarom je igrao kao i kada bi na stadion Koševo dolazili članovi Velike četvorke, Partizan, Crvena zvezda, splitski Hajduk ili Dinamo iz Zagreba, kaže Mirsad Fazlagić.

„Odigrao bi sa komšilukom, pa direktno posle na trening ili utakmicu“, priča nekadašnji kapiten i trener Sarajeva.

Kada nije igrao fudbal, mali ili veliki, rute njegovog kretanja bile su predvidive.

Ako nije bio u Vatrogasnom domu ili Planinarskom društvu u blizini njegove kuće, gde je sa prijateljima igrao šah, karte i table, staru tursku društvenu igru, Hase je boravio u hotelu Stari grad u centru Sarajeva ili njegovoj ćevabdžinici „Devetka“ u čaršiji.

„Nikada nije vozio kola, čak ni vozačku dozvolu nije imao, iako je kao momak vozio vespu, jednu od prvih u Sarajevu i pričali su mi da je to bila baš atrakcija, a kasnije smo ga vozili ili mi ili taksisti“, sa omsehom priča ćerka Merdina, danas 65-godišnja doktorka.

Ferhatovićeva popularnost i status u Sarajevu za njegove dve ćerke i sina nije značila da će moći da idu lakšim putem u životu.

„Rekla bih da nam je to bila i otežavajuća okolnost, jer nam je lestvica bila visoko postavljena, a naša obaveza je bila da budemo dobri i pristojni, kako ne bismo obrukali oca“, kaže Merdina Ferhatović.

Porodica je, uprkos slavi i novcu koji je otac zarađivao, „živela minimalistički“, u istoj porodičnoj kući u kojoj je Hase odrastao, dok je u drugoj polovini kuće živeo Asimov brat sa porodicom, dodaje ona.

Sudbonosna nedelja i nedočekana titula

Uoči prvenstva 1966. godine, tim Sarajeva bio je spreman pokuša da dostigne nešto što dotad nijedan tim iz ovog grada nije učinio – da postane prvak Jugoslavije.

Ali, osmo kolo i oktobarski duel sa Rijekom na stadionu Kantrida poljuljao je ambicije tima.

Mirsad Fazlagić, koji je tada bio na terenu, priseća se da je Ferhatovića silina starta protivničkog igrača „izbacila sa terena skroz do ograde“, usled čega je pokidao mišić kolena.

U tom trenutku „niko nije ni pomislio da će to biti kraj njegove karijere“, dodaje 78-godišnji Fuad Muzurović, koji je tada imao 21 godinu.

„Pokušalo se, bilo je operacija, ali više nije mogao“, priča Muzurović.

Bila je to „nedelja kad je otiš’o Hase“, ali samo sa travnatog terena.

Ostao je uz tim, redovno dolazio na treninge i podržavao dojučerašnje saigrače u nameri da dosanjaju njegov san o naslovu šampiona Jugoslavije, kaže Muzurović.

Uspeli su pobedom 2. jula na stadionu Koševo nad Čelikom iz Zenice (5:2), pred 30.000 navijača.

„Iako je odigrao samo osam mečeva te sezone, itekako je imao udela o osvajanju titule.

„Mnogo su nam značili njegovi saveti, provodio je mnogo vremena sa nama, nije bio zvanično u stručnom štabu, ali je pomagao mnogo trenerima“, seća se Fuad.

‘Svačiji’

Kada se nađu pred zadatkom da odaberu najveću fudbalsku legendu njihovog grada, Sarajlije će davati različite odgovore, u zavisnosti od toga da li im je u srcu plava boja Željezničara ili bordo Sarajeva.

„Uvek je bilo to da je neki sportista ‘naš’, a neki ‘njihov’.

„A Asim je bio svačiji, to je velika razlika“, slikovito će Mirsad Fazlagić, 80-godišnji Sarajlija.

Njegove reči potvrđuje i način na koji je Ferhatovića opisivao Redžad Ćatić, bivši dugogodišnji predsednik rivalskog Željezničara.

„Mi, Vratničani, bili smo i ostali ponosni na Hasea. On je simbol, ne samo Vratnika, nego i Baščaršije, i Sarajeva, i Bosne i Hercegovine.

„I ne samo kao fudbaler, sportista, nego kao čovek, insan. On je za života bio naša legenda“, prenosi Ćatićeve reči Al Džazira.

‘Dan kad je otiš’o Hase’

Veče tog 23. januara 1987. godine nije se mnogo razlikovalo od drugih.

Ferhatović je otišao do Vatrogasnog doma u njegovom Vratniku, nedaleko od Gradske većnice, gde je sa prijateljima igrao šah i table, seća se njegova ćerka Merdina, tada 28-godišnjakinja.

„Kad je stigao kući, požalio se da mu nije dobro i rekao da ide da legne, a ja sam otišla da mu skuvam čaj“, priča danas 65-godišnja infektološkinja.

Koji minut kasnije, njen otac je preminuo, dan uoči 54. rođendana.

Iako različiti izvori navode da je datum Ferhatovićeve smrti 25. januar, u izdanjima jugoslovenskih dnevnih listova 24. januara objavljena je vest da je Hase umro, kao i da će tog dana u Sarajevu biti održana sahrana, o čemu je pisao Bordo vremeplov, internet portal namenjen istoriji FK Sarajeva.

Kasne večeri 23. januara telefon je zazvonio Mirsadu Fazlagiću, sa druge strane žice bila je Merdina sa lošim vestima.

„Ja sam odmah otišao tamo i snosio sam njegovo telo sa sprata kuće, a sećam se da je desna strana je bila potpuno modra, pretpostavljam od izlivanja krvi“, priseća se noći kada je izgubio dugogodišnjeg prijatelja.

Sledećeg dana bila je Ferhatovićeva dženaza, odnosno sahrana, ali sve što se tog 24. januara dešavalo iščezlo je iz Mirsadovog pamćenja.

„Nisam mogao sebi da dođem i ne umem da reprodukujem šta se dešavalo“, kaže ovaj vitalni 80-godišnjak.

Vest o smrti Ferhatovića, 17 godina mlađeg Zijada Švarkića zatekla je u Čapljini, gde su se prvotimci Sarajeva pripremali za prolećni deo prvenstva Jugoslavije, ali su se iste večeri vratili u Sarajevo, kako bi sledećeg dana bili na sahrani.

Uoči odlaska na groblje Bare, koje je smešteno nedaleko od stadiona Koševo, Zijad je sedeo u jednoj od čaršijskih kafedžinica sa prijateljem, vlasnikom ćevabdžinice, zakletim navijačem gradskog rivala Željezničara.

„Njemu Željo sve, a plače k’o godina.

„Kaže mi ‘da nije Haseta, ja ne bih imao ništa'“, seća se razgovora tog 24. januara 1987.

Prijatelj mu je objasnio da je od Ferhatovića pozajmio novac da pokrene ćevabdžinicu, a Hase mu je rekao da će vratiti „ako skupi“.

Taj dan pamti i po „kiši i hladnom, pravom zimskom vremenu“, ali i „ogromnoj masi ljudi“ koja se slivala do groblja Bare.

„Svi taksisti sa čaršije vozili su besplatno do groblja jer su obožavali Haseta, stalno se sa njima vozio, zastajao da popriča.

„Mislim da ni na jednoj sahrani nigde nije bilo toliko ljudi“, kaže Švarkić.

Kako Hase živi kroz pesme, ulice, stadion i ćevape

Više od tri decenije kasnije, sarajevski taksisti i dalje se sećaju Ferhatovića.

Dok me vozi ka stadionu Koševo, od 2014. godine preimenovanom u Stadion „Asim Ferhatović Hase“, jedan od njih me pita zbog čega idem do tog zdanja.

Kada saznaje cilj, ovaj krupni muškarac u četrdesetim godinama razvlači osmeh, pa kaže da je „pitar“, kako sebe nazivaju vatreni navijači Sarajeva.

Dodaje da mit o Ferhatoviću još živi u Sarajevu, a i njegova generacija, koja nije imala priliku da ga gleda na fudbalskom terenu, mnogo toga zna o „legendi kluba“.

„Ma, šta da ti kažem, on ti je kao Tito!“, uz osmeh će taksista.

Josip Broz Tito, doživotni jugoslovenski predsednik, i Asim Ferhatović prepliću se i u pesmi Zabranjenog pušenja „Nedelja kad je otiš’o Hase“.

Uprkos tome što se Ferhatovićevo ime i nadimak pominju više puta u pesmi, pevač benda Nele Karajlić je godinama kasnije za Hrvatsku televiziju izjavio da je to „najlepša pesma ikada posvećena Titu“.

U njoj se pominje kako je Hase „tukao Ruse, Nemce i Engleze“, iako Hase na terenu nije tukao ekipe iz ovih zemalja, kao i to da je otišao majske nedelje, a Ferhatović je karijeru okončao u oktobru, dok je preminuo u januaru.

Osim u mislima Sarajlija, ime Asima Ferhatovića i danas se može videti u prestonici Bosne i Hercegovine.

Stadion Koševo od oktobra 2004. godine nosi njegovo ime, jedini spomenik ispred stadiona posvećen je Ferhatoviću, a dugačke stepenice koje odatle vode ka drugom delu naselja Koševo izlaze na ulicu nazvanu po njemu.

Spomenik Asimu Ferhatoviću ispred stadiona

Majice sa njegovim likom i dalje se prodaju u zvaničnoj prodavnici FK Sarajeva

Više decenija organizuje se i memorijalni turnir u malom fudbalu u njegovu čast, kao i šahovski turnir, dok mu je posvećena i jedna česma na Baščaršiji.

Veliki znak sa prezimenom Ferhatović i dalje je jedan od simbola čaršije, gde njegov bratanac i bivši fudbaler Sarajeva Nijaz Ferhatović, drži ćevabdžinicu „Petica“, u kojoj se neretko okupljaju navijači sa bordo bojom u srcu.

Čak i 37 godina posle očeve smrti, a više od pola veka od kraja njegove igračke karijere, za Merdinu Ferhatović on je često neizbežna tema prilikom susreta sa sugrađanima.

„Uglavnom se ljudi ugodno iznenade kada čuju čija sam ćerka, a nove priče o tome kome je sve pomogao čujem svako malo i posle toliko godina“, kaže ćerka legendarnog igrača Sarajeva.

Pogledajte i ovu priču: