Arsenal players celebrate scoring at Wolves — Slavlje fudbalera Arsenala

Prva asocijacija na londonski klub Arsenal nekima je Arsen Venger. Drugima su to Denis Bergkamp i Tijeri Anri. Trećima, onima koji pamte, jedina sezona neke ekipe bez poraza u 38 ligaških utakmica (2003/04) u istoriji Premijer lige i čuvena generacija Nepobedivih.

Onim najvernijima, verovatno, sve ove i mnoge druge stvari odjednom.

Pa ipak, poslednjih godina, čini se da je Arsenal – naročito među mlađim generacijama navijača – često na meti podsmeha.

Utoliko jači utisak ostavlja fenomenalan početak u novoj sezoni Premijer lige.

Prvo mesto na tabeli, sa pet bodova prednosti u odnosu na najbližeg pratioca i prvog favorita za osvajanje titule, ekipu Mančester Sitija, letos je bilo nezamislivo čak i najoptimističnijim navijačima kluba iz severnog Londona.

Oni ljubomorni nestali su posle prvog niza dobrih rezultata i čini se spremno čekali povredu Gabrijela Žesusa na minulom Svetskom prvenstvu kako bi probali da ubede navijače Arsenala kako Tobdžije nemaju šanse.

Da nas ubede da je sezona preduga, klupa kratka i neuspeh neizbežan.

Ekipa neiskusna, trener bez rezultata, a uprava nezainteresovana.

I ruku na srce, svi oni su verovatno u pravu.

Isto onako u pravu kako su to bili svi oni koji su se potrudili da vam objasne da Arsenal neće pobediti u utakmici finala Lige Šampiona 2006.

Pa opet, pouzdano znam da nisam ja bio jedini koji je plakao te noći, razočaran i besan na velikog Henrika Larsona – bez čijeg doprinosa ta Barselona sa Ronaldinjom i Samjuelom Etoom ne bi dala gol tom Arsenalu i da se igralo još tri poluvremena pa makar na golu bio i malerozni Manuel Almunija.

Šta je to zbog čega godinama ustaješ ujutro sa racionalnim saznanjem da tvoj klub nema šanse ka tituli, a titulu priželjkuješ?

Kada je polovinom sezone 2019/2020 Mikel Arteta preuzeo ekipu Arsenala od davno (i brzo) zaboravljenog zemljaka, Unaija Emerija, mišljenja su bila podeljena.

Arteta je na klupu došao posle sporazumnog raskida ugovora sa ekipom Mančester Sitija, u kojoj je od stupanja u igračku penziju, bio jedan od pomoćnih trenera Pepu Gvardioli na više od 200 utakmica.

Bez prethodnog iskustva na poziciji glavnog trenera, sa solidnom igračkom biografijom, Arteta je svim navijačima bio potpuna trenerska nepoznanica i niko nije imao ideju šta da očekuje.

Oni najoptimističniji računali su na znanje i priliku koju je imao – da uči posao od jednog od najtrofejnijih trenera svih vremena.

Oni manje optimistični računali su na to da gore teško da može biti.

I jedni i drugi bili su u pravu.

Mentalitet

Arsenal manager Mikel Arteta with player Gabriel Martinelli

„Kada voliš ono što radiš, to se zove strast. Sad izlazite na teren i igrajte sa strašću!“, ovim rečima Mikela Artete počinje dokumentarac platforme Amazon Prajm, „Arsenal – All or nothing“, čija je ekipa bila uz igrače i stručni štab tokom minule sezone.

Ekipa je prošlu sezonu počela loše. Tačnije, najgore u istoriji kluba.

Tri poraza u isto toliko utakmica i gol razlika od minus devet uoči četvrtog kola Premijer lige delovali su prilično konačno.

Posle slabijeg plasmana za standarde kluba u dve vezane sezone (dva puta su Tobdžije završavale takmičarsku sezonu kao osmi na tabeli) navijači su željno iščekivali novi, reorganizaovani Arsenal.

Puno novca je uloženo u pojačanja.

Dovedeni su golman Ramsdejl (25 miliona funti) iz Šefilda, štoper Ben Vajt (50 miliona funti) iz Brajtona, veznjaci Lokonga (16 miliona funti) iz Anderlehta i Martin Odegard (32 miliona funti) iz Reala i bekovi, Takehiro Tomijasu (17 miliona funti) iz Bolonje i Nuno Tavares (sedam miliona funti) iz Benfike.

Istog leta, 2021, pušteni su bez obeštećenja David Luiz, Vilijan (Korintijans), Sead Kolašinac (Olimpik iz Marseja), Kalum Čejmbers (Aston Vila).

Jedini igrač čiji su transfer u Arsenalu uspeli da unovče bio je dete kluba, Džo Vilok – igrač sredine terena koji je prodat Njukaslu za 27 miliona funti.

Pomenute transfere obavio je novi tehnički direktor i bivši fudbaler Arsenala, jedan od epizodista Nepobedivih u sezoni 2003/04, Eduardo Gaspar – za prijatelje i fudbalsku javnost, Edu.

Puno se tada polemisalo o politici kluba kada su u pitanju transferi igrača.

Arsenal je godinama, tražeći model funkcionisanja u fudbalskoj tranziciji, imao problema u tom segmentu.

Arsen Venger ostao je upamćen kao jedan od najvećih trenera na Ostrvu, menadžer sa fenomenalnim okom za mlade igrače, ali i kao jedan od menadžera koji nikako nije uspevao da u klubu zadrži svoje najbolje fudbalere.

Te košmarne noći u Parizu 2006, na teren stadiona Sen Deni, utrčao je jedan od navijača Barselone.

Sam događaj viđen je u fudbalu toliko puta.

Čist egzibicionizam.

Ipak, nešto je bilo drugačije.

Sećam se da je, na moje veliko iznenađenje, pomenuti navijač Barse trčao u pravcu velikog Tijerija Anrija – tada kapitena Arsenala, a u rukama je nosio dres katalonskog kluba na kom je pisalo ime mog kapitena.

Znao sam tada da Rober Pires odlazi iz kluba.

Znao sam i da Žilberto i Kembel neće biti mlađi.

Ali da neko Tijeriju Anriju pokuša da uruči dres sa njegovim imenom koji nije Arsenalov, za mene – a verujem i mnoge navijače Arsenala – delovalo je potpuno van pameti.

Pa ipak, popularni Kralj je otišao posle svega godinu dana, leta 2007, baš u tu istu Barselonu, a gospodin egzibicionista, čijeg se lika više niko i ne seća, za mene je do danas ostao prvi fudbalski prorok koga se sećam – ako sam ikada video ijednog.

Anriju tada niko mu nije zamerio. Na kraju dana i zašto bi?

On se – za razliku od raznih Fabregasa, Van Persija, Nasrija, Ešlija Kolova i sličnih – u klub vratio, makar na kratko.

I kao da nikada nije ni odlazio.

Upravo je Tijeri Anri taj koji je dao najbolju definiciju negdašnjeg identiteta kluba:

„Za mene, Arsenal je klub ulice. Klub ljudi!“

I bio je. Dok je i fudbal bio sport za ulicu i ljude.

Promenio si se, fudbale!

Puno bi se moglo diskutovati o tome kada je tačno najvažnija sportska stvar na svetu došla pod lupu globalnog kapitala.

Sklon sam da poverujem da je ona oduvek i bila tu. Pripremana. Podgrevana.

Ipak, ono što fudbal čini magičnim i neodoljivim jesu ljudi koji u sportu učestvuju.

I tu vredi sagledati paralelu fudbala i realnosti.

„Kakva država takav i fudbal!“ komentar je koji gotovo programirano imamo priliku da čujemo neposredno po završetku najvažnijih utakmica naše fudbalske reprezentacije na velikim takmičenjima.

Površnom posmatraču ova izjava deluje gotovo zavodljivo.

Pa ipak, moja verzija bila bi nešto drugačija – kakvi ljudi, takav i fudbal!

Dok su drugi, uglavnom primorani rezultatskim neuspesima, reformisali i lobirali – Arsenal je igrao i pobeđivao. Plesao. Plenio. Osvajao.

Lako je posle bitke biti general, ali da je Venger tada znao ono što zna danas, teško bi sebi dozvolio da zanemari promene u pravilima igre, one koje se nisu odnosila na samu igru.

Ofsajd je ostao ofsajd, fudbal i dalje igra po 11 igrača u obe ekipe i lopta je i dalje okrugla.

Golovi su toliki koliki su, a teren je u onim dimenzijama u kojim je i bio.

Ipak, za uspeh je odjednom bilo neophodno više.

Fudbal se promenio zato što se svet promenio.

Kada je 2000. godine Florentino Perez došao na mesto predsednika Real Madrida jedan od stubova kampanje bila je njegova rešenost da u klub, u slučaju da postane predsednik, dovede Luisa Figa iz Barselone – tada možda i najboljeg igrača na svetu.

Ovaj transfer nije bio revolucionaran samo po atmosferi koju je stvorio i presedanima koje je u fudbalskom svetu postavio, ovaj transfer probudio je glad.

Glad koja je fudbalske klubove poput Arsenala, u godinama koje su dolazile, potpuno dezorijentisala.

Nizali su se rekordni transferi posle Figovog kao na traci.

Svima je bilo jasno da je novac postao daleko dostupniji, budžeti veći, a sve to, logično, diktirali su uvećani prihodi fudbalskih klubova – pre svega od TV prava, koja su sa sobom povukla i vrtoglave sponzorske ugovore i sve ono što danas prepoznajemo kao deo modernog fudbalskog folklora.

Svaki stabilan prvoligaški klub imao je resurse i mogao sebi da priušti školovan stručni kadar koji bi mogao da otkrije novi fudbalski dijamant u blatu niželigaških terena širom sveta, a svaki milioner mogao je jasno kao na dlanu videti priliku da uz pomoć fudbala bogatstvo uveća.

Jedan od prvih takvih primera bio je ruski biznismen Roman Abramovič, sada bivši vlasnik Čelsija.

Jedna od posledica svega ovoga bilo je i uvođenje nečega što je FIFA nazvala Finansijskim fer-plejom.

U sezoni 2011/2012, regulativa je svim ljubiteljima fudbala predstavljena kao nešto najpoštenije smišljeno.

Istraživanje je pokazalo da 50 odsto klubova gubi novac i bilo je neophodno napraviti mehanizam kontrole rada i smanjiti mogućnost da klubovi bankrotiraju.

Ukratko, klubovi će moći da potroše onoliko koliko zarade.

Ono što su mnogi zaboravili jeste činjenica da nemaju svi klubovi istog knjigovođu.

Da ne posluju svi u istim državama i po istim zakonima.

Na kraju se ispostavilo i da su nova pravila, rečima Kapetana Barbose iz filma Pirati sa Kariba,„više nekakve smernice nego pravila„.

Ove (nove-stare) tendencije u fudbalu bile su nagoveštaj tranzicije iz elektronskog u digitalno društvo na globalnom planu, a u trenutku kada su i društvene mreže stupile na scenu povratka više nije bilo.

Navijači i simpatizeri postali su nikada gladniji fudbalskih zvezda i bombastičnih transfera, a kritiku i pritisak na igrače i ostale zaposlene u klubovima bilo je moguće izvršiti svakodnevno iz udobnosti vlastitog doma.

I dok su drugi promenu uviđali i prihvatali, Arsenal je istu tvrdoglavo negirao.

U poslednjoj Vengerovoj sezoni na klupi Tobdžija (2015-2016) klub je za pojačanja izdvojio 26 miliona evra.

Samo nekoliko stotina kilometara severnije, Mančester Siti je potrošio skoro desetostruko više – 208,5 miliona eura.

„Pitanje finansijskog fer pleja je pitanje koje moramo da postavimo zato što smo, čini se, napravili pravila koja se ne poštuju.

„Nema ničeg goreg od pravila koja niko ne poštuje.“ rekao je Venger 2017. godine u intervjuu za Gardijan.

„Postoji previše pravnih smicalica uz pomoć kojih je moguće zaobići regulativu. Da li mislim da treba ukinuti finansijski fer plej?

„Ako nismo u stanju da napravimo pravila dovoljno čvrsta kako bi se morala poštovati, onda je možda i to opcija.“ zaključio je Francuz.

Fudbal naravno, želim da verujem, ne igraju milioni.

Ipak, vrednost onih koji ga igraju meri se upravo milionima – a romantične priče postoje samo u filmovima.

Znam tačno o čemu razmišljate – Lester Siti i njihova šampionska titula iz 2016. samo su izuzetak koji potvrđuje pravilo.

Suština je u tome da cene na fudbalskoj, kao i svakoj drugoj pijaci, diktira tržište.

A ako ti nisi spreman da ih platiš, ne brini – uvek ima nekoga ko jeste.

Da stvar bude još komplikovanija, nisu upitni bili samo fudbalski razlozi.

Percepcija javnosti i navijača jedna je od ključnih stvari u pravljenju hemije unutar kluba.

Pitajte svakog navijača Arsenala, većina će se verovatno složiti oko toga da je najveći problem kluba u prethodnim godinama bio manjak pobedničkih ambicija.

U redu – i zadnji vezni.

Negiranjem nove podele karata i željom da za malo napravi mnogo, Arsenal je završio tačno tamo gde ga je Arteta i zatekao kada je seo na klupu – na sredini tabele.

Bez prave konekcije navijača i igrača kluba. Bez igrača svetske klase.

Kada za vaš klub igraju Bergkamp, Viera, Anri, Peti i drugi – moguće je razvijati i praviti igrače svetske klase – poput Fabregasa ili Van Persija.

Kada su to, pak, svi oni koji slamaju srca navijača Arsenala širom planete u poslednjih nekoliko sezona, to postaje nemoguće.

Povratak u budućnost

Arsenal's players celebrate scoring at Chelsea

Arsenal je prethodnog leta imao sjajan prelazni rok, a dve najveće zvezde koje su stigle na Emirate svakako su polivalentni Zinčenko i napadač Gabrijel Žezus.

Uz njih, u klub je stigao i Fabio Vieira iz Porta, a tu su i pedantno brušeni dijamanti Mikela Artete – Bukajo Saka, Martin Odegaard i Gabrijel Martineli.

Svi oni, za sada, igraju sezonu iz snova.

I ne samo oni.

Ovo je, između ostalih, sezona i Granita Džake, fudbalera koji je napravio pun krug – od kapitena i miljenika navijača postao je omražen i nepoželjan, a potom se isključivo dobrim igrama i liderstvom na terenu i van njega vratio tamo gde je delovalo da za njega više neće mesta ni u jednom štimungu.

Čak je i poraz od Mančester Junajteda u trećem kolu upotpunio doživljaj – naredna dva meča Arsenal je igrao kod kuće protiv Totenhema i Liverpula i trijumfima pokazao da je ekipa ove godine na sasvim novom, pre svega psihičkom, nivou u odnosu na prethodne sezone.

Sa pozajmice iz Olimpika iz Marseja vraćen je Vilijam Saliba.

Ben Vajt ne prestaje da napreduje i cena od 50 miliona funti, koliko je plaćen pre samo godinu i nekoliko meseci, sada deluje kao fenomenalna kupovina – naročito ako se u obzir uzme deficit elitnih defanzivaca na fudbalskoj pijaci.

Artetin Arsenal pleni. Igra napadački i igra na gol više. Igra disciplinovano i organizovano.

A baš kao i na pozorišnoj sceni, kako bi igra izgledala istinito i uverljivo – ona mora biti koreografisana.

I upravo na to se poziva i Arteta u „All or nothing“ serijalu:

„Momci, ne treba da uverite ni sebe, ni mene da želite ovo… Treba da uverite sve ove ljude koji su danas došli da vas podrže.

„Zato ih poslušajte posle prvog duela. Pogledajte ih u oči kada date gol. Ako vi budete verovali, verovaće i oni! Ta energija pravi razliku momci!“

I zaista je tako.

Najveći uspeh Arsenala neće biti nikakve titule, već energija koja je uložena u preporod ovog fudbalskog kluba.

Snaga koja je bila neophodna da se greške vide, priznaju i koriguju.

Posvećenost postizanju rezultata bez obzira na kritike i pritiske.

A ako rezultata ne bude? Arteta i za to nudi rešenje:

„Ne brinite momci, ja ću primiti metak. To je moja odgovornost.“

Boksing Dej (26. decembar, drugi dan Božića po Gregorijanskom kalendaru) dobio je naziv po tradiciji koja datira još iz vremena Viktorijanske Engleske – bogati su pakovali poklone koje su onda delili siromašnima.

Premijer liga pomenutu tradiciju obeležava na sebi svojstven način – ove godine na programu je sedam mečeva.

Posle šestonedeljne pauze zbog Svetskog prvenstva, Arsenal sezonu nastavlja utakmicom na domaćem terenu protiv gradskog rivala, ekipe Vest Hem Junajteda.

Fudbal (i svet) kojim vlada kapital nije bez mesta za romantiku.

Naprotiv.

Romantika je takvom svetu i neophodna kako bi opravdao svrhu i prikrio interesne mehanizme koji njime vladaju – a šta to postoji romantičnije od mlade ekipe i trenerskog rada koji biva krunisan vrhunskim ljudskim i sportskim rezultatom, uprkos tome što niko nije verovao u njih?

Ne meri se veličina jednog fudbalskog kluba po broju osvojenih titula, već po mentalitetu samog kluba i kulture unutar njega.

Put koji su prošli svi – igrači, osoblje, trener i navijači – bio je dovoljno mučan, a postavljeni ciljevi dovoljno plemeniti da bezuslovna ljubav prema klubu i vera u Artetu i njegove momke ne sme izostati.

Zato će Arsenal ove godine osvojiti titulu Premijer lige.

Iako su svi oni koji tvrde suprotno, kao i uvek, potpuno u pravu.

Pogledajte video