Fudbal i istorija: Ljuto rivalstvo pretvoreno u prijateljstvo – dan kad su igrači Seltika i Rendžersa bili u istom timu

Alister Kembel, tadašnji medijski savetnik premijera, 12. aprila 1998. napisao je pismo.

„Ideja,“ započeo je.

Nastavio je opisom vizije za koju se nadao da bi mogla da zabetonira podršku takozvanom Good Friday Agreement – primirju potpisanom 10. aprila 1998. godine posle 30 godina sukoba u Severnoj Irskoj poznatijih i kao Nevolje (Troubles).

Pismo je, u najmanju ruku, bilo neočekivano.

Kembel je u njemu predložio odigravanje utakmice između Seltika i Rendžersa – dva tima sa istorijskim, religijskim i rivalskim razlikama – u Belfastu.

„Dodatnu vrednost postigli bismo ako bi igrači Seltika nosili dresove Rendžersa, a igrači Rendžersa opremu Seltika“, dodao je, ali i priznao da bi ovo „moglo da bude problematično“ zbog pojedinih fudbalera.

Ideju je poslao premijeru Toniju Bleru, državnom sekretaru Severne Irske Mou Movlamu i državnom sekretaru Škotske Donaldu Devaru.

Niko od pomenutih nije delio Kembelov entuzijazam.

Ne postoje tragovi o tome da mu je bilo ko uopšte odgovorio.

Kembel je od tada priznao da „možda to nije bila jedna od njegovih najboljih ideja“.

Ipak, možda nije bila ni najgora.

• Fudbalski meč koji je izazvao rat
• Kako su Sovjeti osvojili Britaniju na fudbalskom terenu
• Nobi Stajls – nije imao zube, ali mu je srce bilo veće od Vemblija

Četrdeset godina ranije, dva glazgovska rivala jesu zaigrala zajedno u kombinovanom sastavu zarad višeg cilja.

Motivacija za ovako nešto, doduše, nije bila primirje.

Reč je bila o lovu na čudovište iz Loh Nesa.

U martu 1933. godine, Invernes Kaledonijan bio je na svom stadionu Telford strit park stadionu domaćin prve fudbalske utakmice odigrane pod reflektorima u Škotskoj.

„Invernes je poveo škotski fudbal u novo doba igre pod reflektorima,“ pisao je tada lokalni list Pres end džornal.

Postavljanje reflektora dalo je potpuno novu dimenziju škotskom fudbalu te 1933. godine.

Fudbal pod reflektorima bio je retkost, u Engleskoj su praksu pokušavali da uspostave više puta da bi je Fudbalska Asocijacija zabranila u avgustu 1930. što je ostalo na snazi sve do decembra 1950.

U Invernesu, mestu gde zimi sunce zalazi neposredno posle 16 sati, igra pod reflektorima doživela je veliki uspeh.

Ipak, potrajao je svega nekoliko nedelja.

Kaledonijan je, odjednom, postao glavna gradska atrakcija.

Invernes Kurir objavio je 2. maja 1933. godine priču o biznismenu koji je vozio severnom obalom Loh Nesa kada je njegova žena ispustila krik.

Videla je „veliko komešanje na jezeru koje je prethodno bilo mirno poput ustajale baruštine“.

U izveštaju se dalje opisuje nepoznato stvorenje koje se „prevrtalo po površini skoro pun minut, sa telom nalik kitovom dok se voda slivala i treperila poput proključale vode u čajniku“.

Bio je to početak priče o Čudovištu iz Loh Nesa.

Stotine ljudi sjatile su se na jezeru u nadi da će ugledati makar obris čudovišta.

Cirkuski zabavljač Bertram Mils raspisao je nagradu od 20.000 funti (današnjih 1,24 miliona funti) za onoga ko uspe da uhvati čudovište.

Mils je učešće u takmičenju uslovio nekim kriterijumima: čudovište je moralo da bude dugačko bar šest metara, da bude teško najmanje 454 kilograma i da je bilo proglašeno za izumrlo.

Sitna slova nikome nisu smetala.

Rastao je broj ljudi koji su kampovali na obalama jezera ne bi li uspeli da opaze čudovište.

Pogledajte video o čudovištu iz Loh Nesa:

Kako bi pomogli u potrazi za Nesi, Kalijev pionirski izum, reflektori, bili su premešteni sa stadiona nekoliko kilometara niz put kako bi osvetlili 22 kvadratne milje vodene površine.

Niko nikada nije ulovio Nesi.

Ipak, više od 25 godina kasnije, dva brata – Vilijam i Hju Mekdonald, platili su drugu instalaciju reflektora na Telford strit stadionu.

Selekcija Old Firm derbija (igrači ekipa Seltika i Glazgov Rendžersa) bila je pozvana da uveliča događaj.

Ovo nije bio događaj u potpunosti bez presedana.

Seltik i Rendžers već su uparivali fudbalere na revijalnoj utakmici u čast Bilija Meredita – jedne od prvih fudbalskih zvezda – 1925. godine.

Ipak, ovaj koncept nije postao praksa i delovalo je da je rivalitet klubova toliki da nikada i neće.

Vezista Seltika, Pedi Krerand, koji je odrastao u delu Glazgova po imenu Gorbals u porodici irskih migranata, priznao je da mu je zahtev da nastupi u pomenutoj utakmici isprva bio „veoma čudan“.

„Tamo odakle sam ja, Rendžers nije omiljena ekipa,“ rekao je za BBC Sport.

„Ipak, svi smo bili fudbaleri i prijatelji sa velikim brojem igrača Rendžersa tih dana svakako.

„Nije bilo animoziteta među igračima Seltika i Rendžersa uprkos tome što bi to mnogi pomislili.

„Ipak, zapanjen sam što je Kaledonijan uspeo da organizuje zajedničku selekciju dve ekipe jer su klubovi tih dana bili miljama udaljeni.

„Nisu imali dodira jedni sa drugima osim kada bi igrali jedni protiv drugih.

„Bili smo potpuno drugačiji svetovi. U svemu tome bilo je mnogo toga antikatoličkog, bilo je suludo.“

Nekako je ideja ipak odobrena.

Krerand je bio jedan od petorice igrača Seltika uključenih u kombinovanih 11 obe ekipe.

Tadašnja pravila lige Škotske nalagala su da svaki igrač može biti registrovan za jedan klub.

Stoga, bilo je neophodno da petorica igrača Seltika potpišu za Rendžers na dan i veruju da će isto tako biti vraćeni na svoje ugovore sa Seltikom.

Ovo je među navijačima oba kluba bilo nečuveno.

Devetnaestogodišnji Džimi Konvej bio je jedan od igrača Seltika koji je istupio u nepoznato.

„Za mene je to bila još jedna fudbalska utakmica i velika šansa da igram u jedinstvenoj ekipi,“ rekao je BBC Sportu.

„Sada kada se osvrnem, mislim da je značaj bio u trenutku zajedništva.“

U to vreme, Rendžers je imao nepisano pravilo da ne potpisuje igrače katoličke veroispovesti.

Kada je Mo Džonston potpisao za Rendžers 1989. godine neki od navijača ostavljali su vence ispred Ajbroks parka kako bi obeležili više od 100 godina koliko je bilo neophodno da klub konačno potpiše igrača katoličke veroispovesti.

Ipak, makar i na kratko, tu barijeru su rušili Džimi Konvej, Pedi Krerand, Džim Kenedi i Čarli Tuli 40 godina ranije.

Konvej se priseća svog susreta sa igračima Rendžersa na Centralnoj stanici u Glazgovu, nekoliko dana pre utakmice.

„Inicijalno, igrači Seltika i Rendžersa bili su podeljeni u dva odvojena vagona na putu za utakmicu,“ kaže Konvej.

„Sećam se da je golman Seltika, Dik Biti, posle nekog vremena izgovorio: ‘Sad je stvarno bilo dosta’, ustao od stola za kojim se kartao i otišao da pita igrače Rendžersa da li i oni žele da učestvuju.

„Ubrzo su svi igrači bili pomešani i zaista smo se dobro slagali i provodili.

„Veroispovest na stranu, porodične stvari na stranu, timovi na stranu, navijači, bili smo samo fudbaleri koji rade svoj posao.“

Selekciju je sa klupe predvodio Skot Sajmon, menadžer Rendžersa, kog je Krerand opisao kao „prijatnog čoveka“, a igrači su nastupili u Rendžersovoj gostujućoj garnituri dresova.

Konvej se seća i velikog broja navijača koji su došli u Invernes kako bi gledali utakmicu.

„Bio je to veliki trenutak i bilo je jasno zašto je mnogo ljudi došlo da nas vidi kako igramo“, kaže Konvej.

Krerand dodaje da nisu bili naviknuti na fudbal pod reflektorima.

„Bila je to nova okolnost za nas u kojoj smo uživali. Ideologije su tih dana u Invernesu nestale i ljudi su nas sjajno dočekali“,

Utakmica je završena rezultatom 4:2 u korist Old Firm selekcije.

Semi Berd postigao je het-trik, a Konvej upisao preostali pogodak za goste. Kod domaćih su se u strelce upisali Rodvil Klajn i Džimi Ingram.

„Bio je sjajan osećaj postići pogodak u toj utakmici. Bio sam jako ponosan,“ rekao je Konvej.

Ova utakmica ostavila je traga i na same igrače.

„Ta utakmica bila je prilika da bolje upoznam igrače Rendžersa nego što sam to ranije mogao“, nastavlja Konvej.

„Za mene je to bilo kao rušenje barijera.

„Bilo mi je prijatno da razgovaram sa igračima Rendžersa, a neki, poput Bobija Kinga, postali su moji dugogodišnji prijatelji i prve komšije kada smo obojica igrali za Sautend Junajted, četiri godine kasnije“.

Uprkos Kembelovom neuspehu da spoji dve ekipe u jednu, zvezde Seltika i Rendžersa igrale su u zajedničkoj selekciji i posle utakmice u Invernesu.

Selekcija Glazgov 11, za koju su još igrali i fudbaleri iz Kvins Park Rendžersa, nastupala je u čast kraljice i njenog Srebrnog jubileja 1977. godine – dok je selekcija Seltika i Rendžersa, popunjena dvojcem Mančester Junajted, Bobijem Čarltonom i Džordžom Bestom, i golmanom Čelsija Piterom Bonetijem suprotstavila reprezentaciji Škotske 1971. godine kako bi skupila sredstva neposredno posle katastrofe na Ajbroksu.

Ipak, ovo je retka okolnost.

Možda, da je prizor nešto učestaliji, baš kao i sa čudovištem iz Loh Nesa, misterije i magije ne bi bilo i izgubila bi se kultna priča škotske istorije.

Pratite nas na Fejsbuku,Tviteru i Vajberu. Ako imate predlog teme za nas, javite se na [email protected]