Ibrahim Traore uz osmeh parkira crni Rejndž Rover ispred zgrade u kojoj je započela njegova fudbalska priča.
Ponovo je u Pantanu. severoistočno od kružnog puta koji razdvaja centralni Pariz od predgrađa.
Usred buke od automobilskih sirena i mirisa brze hrane, Traore se probija unutra i penje se liftom do petog sprata.
Vrata se otvaraju, a njegov brat ga čeka da ga pozdravi i poželi mu dobrodošlicu u njihov dom iz detinjstva.
Unutra su fotografije njihovog oca iz Gvineje i libanske majke, kao i slike starijih i mlađih članova familije.
Kada se pogleda kroz prozore koji pokrivaju zidove od plafona do poda, više od dve trake kolovoza i tramvajskih šina, prizorom dominira ogroman sportski kompleks sa dva 4G fudbalska terena sa veštačkom travom.
„Ono tamo su naš Kamp Nou i naš Enfild.
„Nekada smo u sedam ujutru preskakali ogradu da bismo vežbali slobodne udarce. Pre i posle škole – fudbal. Samo fudbal“, kaže Traore.
- Obala Slonovače – od građanskog rata do milijardi ulaganja za Afrički kup nacija
- Kilijan Mbape odbio Real Madrid, ostaje fudbaler PSŽ-a – šta je prevagnulo
- Mančesterske škole čijim hodnicima koračaju buduće fudbalske zvezde
Za mnogu decu odraslu u ovom kraju, stalni treninzi su mogli da donesu i glavnu nagradu – karijeru u profesionalnom sportu.
Traore, koji danas ima 35 godina, odigrao je više od 250 utakmica za četiri različita kluba u nemačkoj Bundesligi, a bio je i kapiten reprezentacije Gvineje na Afričkom Kupu nacija 2019. godine.
Inspiracija tokom odrastanja je stigla iz okruženja, pre nego sa televizijskih ekrana.
„Sećam se da je preko puta, s druge strane ulice, živeo sportista koji je nekada igrao za Mančester Junajted, Gabrijel Obertan.
„To je svačiji san, ali još je i više kada znaš nekoga ko je iz tvog kraja, a da je uspešan“.
„Kada shvatiš da je moguće da si iz ovog kraja i da zaigraš za tim kakav je Mančester Junajted, onda je to nešto što i sam želiš da postigneš, to ti postane cilj“, priča Traore.
Tačno u četiri sata popodne, deca i treneri izlaze na teren preko puta.
- Ko ne bi voleo da studira kod braće Nevil, Rajana Gigsa i Pola Skolsa
- Smrtonosna proslava pobede fudbalera Gvineje na Afričkom kupu nacija
- Fudbalski meč koji je izazvao rat
Musa Dijabi iz Aston Vile, nekadašnji krilni napadač Arsenala Nikolas Pepe, kao i odbrambeni igrač Monaka i reprezentacije Francuske, Jusuf Fofana, počeli su u ovom kompleksu koji dele lokalni klubovi Esperans Pari 19 i Soliter Pari Est.
A na onoj najvećoj pozornici, Parižani su svuda.
Tridesetorica igrača koji su nastupili na Svetskom prvenstvu u fudbalu u Kataru 2022. godine, rođeni su u okolini glavnog grada Francuske.
Uporedimo to sa druga dva velika centra omladinskog fudbala.
Iz Sao Paola je u Katar stiglo 12 igrača, dok su iz šire okoline Londona stigla osmorica fudbalera.
U sastavu Francuske u finalnoj utakmici protiv Argentine je bilo 11 Parižana, dok je ostalih 19 fudbalera nastupalo za Maroko, Tunis, Senegal, Ganu, Kamerun, Portugal, Nemačku i Katar.
Tu su i legende iz prošlih vremena.
Osvajači Mundijala Tjeri Anri, N’Golo Kante i Pol Pogba su odrasli u predgrađima glavnog grada Francuske, baš kao i bivši Kanteov saigrač iz Lestera Rijad Marez.
Pa kako je to Pariz postao grad koji proizvodi više fudbalskih talenata nego bilo koji drugi grad na svetu?
Posleratne migracije iz bivših francuskih kolonija koje vole fudbal sa severa i zapada Afrike, glavni su razlog zašto je predgrađe Pariza postalo fabrika izuzetnih fudbalskih talenata.
Traore je rođen u Parizu pre nego što se preselio u Gvineju, da bi se u četvrtoj godini života ponovo vratio u glavni grad Francuske sa majkom, braćom i sestrama.
„Ovde ima dosta ljudi iz Severne Afrike. Imamo običaj da kažemo kako su to pravi ulični fudbaleri.
„Zatim su tu Senegalci, igrači iz Malija, Gvineje. Preko leta smo obično igrali Afrički kup. Svi igrači iz Gvineje su igrali za jedan tim, igrači iz Malija imali su sopstveni. Obala Slonovače…bilo koja zemlja. Bilo je ludo jer svako igra za svoju zemlju i lako se to pretvori u pravo ludilo“, dodaje on.
Tokom jednog takvog nezvaničnog turnira, jedan lokalni skaut je primetio Traorea i tako ga usmerio ka karijeri u profesionalnom fudbalu.
Ceo ovaj priliv talenta i kulture pojavio se u sredini, savršenoj za razvoj ovakvih igrača.
- „Crni panter“ iz Malija koji je postao fudbalska ikona
- Pele i Maradona: Kako je nastalo rivalstvo dva genija i šta je istina
- FK Holivud ili Bajern: Minhenskoj mašini je potrebna generalka
Politika lokalnih vlasti da se izgrade visoko kvalitetni fudbalski centri u svakom pariskom predgrađu, delom da bi decu sklonili sa ulica, bila je ključna u stvaranju jeftinih uslova za bavljenje sportom koji su bili dostupni svima.
„Izađeš iz sopstvene zgrade i tu ti je teren za fudbal, tako da je prva stvar koja te sačeka igranje fudbala“, kaže Abdulaziz Kadur, sportski direktor fudbalskog kluba Montfermej 93, uspešnog kolektiva u San Deniju, predgrađu Pariza.
San Deni je među onim regijama sa najvišom stopom kriminala i nezaposlenosti u celoj Francuskoj.
Abdulaziz i Montfermej su bili svedoci razvoja Vilijama Salibe, odbrambenog igrača Arsenala u koji je došao iz AS Bondija, kluba u kojem je i francuski superstar Kilijan Mbape igrao kao dete.
„Mladi ljudi ovde igraju fudbal po ceo dan.
„Povrh svega, mnogi od ovih terena su manji po dimenzijama. To znači da igrači često dolaze u kontakt sa loptom. Tako nauče da driblaju. Vremenom im to podstiče kvalitet, dribling, brzinu, sposobnost da stvari vide pre drugih, spremnost za duel igru, intenzitet“, kaže Abdulaziz.
Dodaje da oni i žele da žive od fudbala.
„Imaju razvijen sportski duh. Kada ih upitate, oni samo žele da postanu profesionalni fudbaleri, po svaku cenu.
„Nije lako živeti ovde. Mnoge porodice imaju brojne probleme. Deca to znaju i daju sve od sebe ne bi li uspeli. To gradi mentalitet, a moguće je da pravi i razliku, kada se pridoda talentu“, priča on.
Sebastijan Basong, nekadašnji odbrambeni igrač Totenhema, Njukasla i reprezentacije Kameruna, put ka fudbalskim zvezdama započeo je u Duil Enginu, klubu koji je u Val D’Osiju, severno od Pariza.
On kaže da je fudbal postao deo DNK igrača koji su odrasli u predgrađu.
„Postoji određeno stanje svesti i ono je veoma zarazno.
„Imam stariju braću, pa mi je bilo teško da izgradim sopstveno ime. Ali čim sam krenuo da igram fudbal, ljudi su počeli da me gledaju drugačije. Počeo sam da postojim tek kada je fudbal ušao u moj život. Postao sam nekako samouvereniji“, priča Basong.
Basong je bio toliko talentovan da je sa 13 godina, poput Anrija i Nikolasa Anjelke, otišao u Klerfontan, svetski čuvenu rezidencijalnu akademiju, poznatu po tome što je pažljivo birala najtalentovaniju decu iz okoline Pariza.
„Zovemo je fudbalskim Harvardom“, kaže Basong.
„Najveći deo moje fudbalske inteligencije dolazi iz Klerfontana. Tamo misliš o fudbalu, piješ ga, mirišeš, spavaš sa loptom i, povrh svega, naučiš se disciplini. Tamo se stvaraju šampioni“, dodaje.
Oni koji nisu imali tu sreću da ih primeti neki od skauta iz Klerfontana, veštine su brusili u jednoj od najvećih i najtežih amaterskih liga na svetu.
Liga Pari il-de-Frans ima više od hiljadu klubova i oko 270.000 igrača.
Toliko je važna organizacija, da su joj prostorije na živopisnom trgu Plas Valoa, u neposrednoj blizini muzeja Luvr, u samom srcu Pariza.
„Neki od najvećih francuskih igrača ili onih koji igraju u glavnim evropskim ligama, kažu da im je najznačajniji deo u fudbalskom razvoju bilo igranje u Il-de-Frans ligi i da je bio izuzetno visok nivo fudbala“, kaže predsednik ove lige Žamel Sanžak, nekadašnji odbrambeni igrač alžirskog porekla.
„Najveći broj igrača koji igraju u raznim omladinskim selekcijama Francuske dolazi iz naših liga. Tako da naši regionalni timovi igraju na nacionalnom nivou. Skauti iz celog sveta dolaze u predgrađe Pariza da potraže igrače za svoje timove“, dodaje Sanžak, koji je i sam igrao u ovoj ligi pre nego što je počeo da se bavi administrativnim stvarima u fudbalu.
Sve veći broj inostranih skauta objašnjava i veliki broj pariških fudbalera koji na kraju završe u Premijer ligi.
Ibrahim Konate iz Liverpula i Aleks Disasi iz Čelzija su najsvežiji primeri.
Konate se čak i vratio u predgrađe da pokaže novi Liverpulov dres, dok su ga oduševljeni sugrađani pozdravili paljenjem crvenih baklji i skandiranjem njegovog imena.
Engleski timovi su imali veliku korist zbog činjenice da je Pari Sen Žermen, jedini elitni klub iz Pariza i okolne regije, kao politiku dugo favorizovao trošenje novca na galaktikose koji su dolazili iz drugih zemalja, umesto da daju šansu domaćim talentima.
Takva politika im se vratila kao bumerang kada su zaigrali u finalu Lige šampiona, 2020. godine i izgubili 1:0 od Bajerna iz Minhena.
Pobedonosni gol je postigao Kingsli Koman, nekadašnji igrač Pari Sen Žermena, koji je šest godina ranije bez obeštećenja prešao u Juventus.
Iv Žergo, nekadašnji trener mlađih selekcija u Pari Sen Žermenu koji je skautirao Komana kada je imao samo devet godina, kaže da je odlazak tada 18-godišnjeg krilnog napadača iz kluba u katarskom vlasništvu bio podstaknut kupovinom 39, 2 miliona evra vrednog Brazilca Lukaša Moure koji je igrao na istoj poziciji.
„Sve je to biznis.
„Oni u poslednjih 15-20 godina žele da osvoje Ligu šampiona i to pokušavaju da ostvare tako što će privući velike igrače poput Mesija, Nejmara, Tijaga Silve, ali na žalost, kao da im i dalje nedostaje malo duše“.
„Na jednom ćošku imate akademiju, u drugom profesionalni tim, direktori i treneri se smenjuju sve vreme, tako da je veoma komplikovano razvijati igrače u takvoj atmosferi, ali je činjenica da biste od igrača iz regiona grada Pariza mogli da sastavite tri ili četiri tima za Ligu šampiona“, kaže Žergo.
Vlasnik Pari Sen Žermena Naser Al-Kelaifi insistira na tome da je era ovakvog trošenja gotova i da se klub sada usredsređuje na novog, 17-godišnjeg igrača sredine terena Vorena Zair-Emerija koji trenutno igra ne samo u početnoj postavi Pari Sen Žermena već i reprezentacije Francuske.
Na njega ukazuje kao na dokaz da su akademija i prvi tim sada bolje sinhronizovani.
Žergo nije ubeđen u to.
„Ja sam u Pari Sen Žermenu bio u periodu 2002-2007 godine i ljudi su isto to govorili i tada,
„U akademiji se radi odlično. Skauti obavljaju sjajan posao – oni uspevaju da otkriju dobre mlade igrače, ali je teško uvesti ih u prvu postavu jer nemaju rezervni tim, pa se zbog toga uglavnom kale u prvenstvima za igrače mlađe od 19 godina.
„Tako imate igrače poput Vorena Zair-Emerija koji je sa 16 ili 17 godina već spreman da zaigra za prvi tim, ali imate i one koji bi trebalo da se razvijaju u Pari Sen Žermenu i da tim putem stignu do prvog tima“, dodaje on.
Ovolika koncentracija mladih talenata u jednom gradu i njegovim predgrađima, stvorila je jednu vrstu cirkusa na amaterskim terenima širom Pariza.
Sportski direktor Montfermeja Abdulaziz kaže da na tribinama nekada ima više skauta i agenata nego članova porodica igrača na terenu.
„Kada sam započinjala, dosta sam skautirala po Parizu i okolini, ali to sada postaje nemoguće“, kaže Dženifer Mendelevič, agentkinja iz Supernova menadžmenta koji je u zapadnom Parizu, u Bulonjskoj šumi.
„Previše je agenata i ljudi koji pokušavaju da pronađu decu ili dečake koji će uspeti u fudbalu. Sada je to džungla kada u Parizu tražite igrača“.
„Pričate sa porodicom, a oni već imaju menadžere, iako dete ima samo 12 godina. Sve je prerano. Pustimo ih da budu deca. Ukoliko im je suđeno da uspeju – uspeće“, dodaje.
I dok izgovara te reči, Mendelevič zna da je ta bitka već izgubljena.
Sa Mbapeom i Zair-Emerijem kao predvodnicima prave armije talenata, bitka za najveće zvezde u gradu svetlosti je nemilosrdna, baš kao i ona na samom terenu.
Pogledajte i ovu priču
Pratite nas na Fejsbuku, Tviteru i Vajberu. Ako imate predlog teme za nas, javite se na [email protected]
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
