Fudbal, Rumunija i Čaušesku: FK Olt Skornićešti – diktatorov klub nije preživeo krvavu revoluciju

Leto je u Rumuniji i sa auto-puta A1 koji počinje u Bukureštu, dokle ti pogled pruža može da se vidi ravnica koja se po sunčanom danu vraća u život.

Posle dva i po sata vožnje od glavnog grada stižete u Skornićešti.

Ovo je rodno mesto Nikolae Čaušeskua, komunističkog diktatora koji je zemljom vladao od 1967. do 1989.

U početku samo obično selo, Skornićešti je bio sravnjen sa zemljom i zatim ponovo izgrađen u važan poljoprivredno-industrijski centar.

Za to može da zahvali vezama sa porodicom Čaušesku.

Dug vremenski period, ovih 100 kilometara koje smo provezli auto-putem A1 od Bukurešta, bili su jedini komad auto-puta koji je Rumunija imala.

Za diktatora koji je vladao zemljom, ovo nije bio običan drum.

Bio je to put do njegovog doma.

• Dan kad je streljan Čaušesku: Rumunska revolucija – sećanja i rane
• Klub iz „krijumčarskog raja“ u Ligi šampiona
• Ko je tvorac opasnog Šerifa, fudbalskog čuda iz Moldavije

Za vreme Čaušeskove vladavine, Skornićešti je pružao bolje životne uslove nego mnogi veliki gradovi.

Dok su milioni ljudi gladovali i čekali u redovima da kupe osnovne namirnice, radnje u ovom mestu nikada nisu osetile nestašicu.

Život je bio dobar, ali je ljudima bila potrebna i zabava.

Tako u ovu priču ulazi fudbal.

Tokom 1970-ih, komunistička vlast je odlučila da koordiniše uspon lokalnog fudbalskog kluba iz amaterske lige u najviši rang takmičenja.

Tako je 1987. godine napravljen najmoderniji stadion u Rumuniji za lokalni klub FK Olt Skornićešti.

Namera je bila da se osvoji kontinent – kao imitacija onoga što je uradila Steaua iz Bukurešta koja je 1986. osvojila Kup evropskih šampiona u fudbalu.

Ali u decembru 1989, krvava revolucija je rezultirala smrću više od 1.100 ljudi, a talas protesta je stigao i do vrha režima.

Na Božić te godine, vladar i njegova žena su bili pogubljeni.

Skornićešti i čitav fudbalski tim nikada više nisu bili isti.

Pri ulasku u Skornićešti, stadion Vitorul (Budućnost) momentalno upada u oči.

Kada je bio sagrađen, bio je to najsavremeniji stadion u zemlji.

Na njemu su se nalazila prve tribine sa sedištima u celoj Rumuniji, mali hotel, lože za visoke zvaničnike, bazen, kao i moderne svlačionice.

Sedišta su i dalje tu i bez obzira što je od tada prošlo već 35 godina, nijedno ne fali.

Ali mnogi drugi objekti su davno zaboravljeni.

Hotelske sobe se danas koriste kao kancelarije za razne društvene ustanove, dok prostor iza tribina sada zauzimaju radionice koje proizvode garderobu za različite engleske i francuske modne brendove.

Fudbalski tim Olt i dalje igra na ovom stadionu, ali sada je to amaterski klub iz četvrte lige.

Nekada je ovaj stadion primao oko 25.000 ljudi.

Sada se na malim, lokalnim derbi utakmicama pojavi oko 200 navijača.

Čaušesku i nije bio neki ljubitelj fudbala, ali neki od njegvoih rođaka su bili ludi za ovom igrom.

Upravo je njegov zet, Vasil Barbulesku, bio taj koji je insistirao da se stvori prvoligaški tim.

Na taj način je na lokalu želeo da pokaže svoju moć.

Prva utakmica koju je Olt odigrao u četvrtoj ligi je igrana 1973.

Tim je zaigrao na njivi koju su lokalni stanovnici koristili za ispašu stoke.

Kada se ovde nije igrao fudbal, seljaci su krave i konje vezivali za stative.

Ali situacija se jednog trenutka potpuno promenila.

Barbulesku je 1978. za predsednika kluba postavio Dumitrua Dragomira.

Dragomir je pre toga radio u dva druga kluba i dobri rezultati koje je sa njima postizao su bili veoma cenjeni.

Stigao je pred sam početak sezone, dok se Skornićešti borio da uđe u drugu ligu.

Da bi uspeo u tome, Oltu je bila potrebna pobeda u poslednjem meču u sezoni i to sa velikom gol razlikom.

Dragomir je nasmejan dok se priseća načina na koji je uspeo da izvrši zadatak.

Skornićešti je trebalo da igra protiv Aluminijuma iz Slatine, tima koji je napustio takmičenje, pa su svaku utakmicu gubili službenim rezultatom, sa po 3:0.

„Nama je bio potreban rezultat. Tako da smo morali brzo da reagujemo“, kaže danas Dragomir.

„Rekao sam im da mi pronađu neke momke iz sela i da im daju dresove. Zatim je bilo potrebno da ubedimo čelnike Slatine da nam daju originalne licence igrača“.

„Došli su nam momci pravo iz štala, momci koji su muzli krave, da igraju kao da su iz Slatine“.

Na dan utakmice su u isto vreme igrali i Olt i njihovi rivali.

Organizovana je i policijska podrška.

Policajci su bili raspoređeni na po 30 kilometara jedni od drugih, ne bi li imali dobru komunikaciju radio vezom.

Njihov zadatak je bio da Skornićešti izveštavaju o promenama rezultata na utakmici njihovih rivala.

U poluvremenu je jedan od policajaca preneo pogrešnu poruku da Oltov rival umesto 2:0, vodi čak 9:0.

U redovima Skornićeštija je nastala panika, pa su lažnom protivniku dali ukupno 18 golova, ne bi li bili sigurni da rival ne može da ih dostigne.

Po okončanju meča, na putu do svlačionice, igrači i funkcioneri su zastali da čuju rezultat sa drugog meča.

Potvrda je konačno stigla.

Drugi kandidat za plasman u viši rang takmičenja je utakmicu dobio 2:1.

Sve je moglo da se završi i sa par minuta produžetka utakmice, da je to bilo potrebno.

Dragomiru, koji je posle svega postao predsednik Rumunske profesionalne fudbalske lige i na tom mestu bio od 1996. do 2014, posle ove pobede bilo je rečeno da sada mora da izbori i plasman u prvu ligu.

Bilo mu je zaprećeno isključenjem iz fudbala ukoliko ne ostvari taj cilj.

Uspeo je, ali sa samo dva boda prednosti nad rivalom.

Na osnovu onoga što su rekli svi koji su bili intervjuisani za potrebe ovog teksta, Čaušesku i nije bio preterano zainteresovan za ovaj tim.

On je samo zatražio od zeta Barbuleskua da „pripazi šta radi“ u Skornićeštiju.

On je bio navijač Steaue i bukureštanski vojni tim je smatrao za potencijalnog osvajača Kupa šampiona.

Steaua je to i ostvarila 1986, dve godine kasnije je stigla do polufinala, a 1989. ponovo do finala.

Dragomir je diktatora sreo samo jednom, za vreme njegove posete Skornićeštiju.

„Čaušesku je bio u poseti jednoj lokalnoj fabrici, a zatim je svratio u kuću predsednika kluba. I ja sam bio pozvan“, priseća se Dragomir.

„Nešto pre toga, moj trogodišnji sin je odbio da Čaušeskuovoj supruzi preda buket cveća, jer je želeo da ga umesto njoj da Čaušeskuu.

„Kada sam bio pozvan da dođem, bio sam uplašen jer sam mislio da je njegova žena nezadovoljna zbog toga“.

Čaušesku je tražio od Dragomira da ispriča neki vic.

O Čaušeskuu lično.

Sva lica u postoriji su bila smrknuta.

„Insistirao je na tome“, kaže nasmejani Dragomir.

„Tako da sam mu i ispričao onaj o njemu, Leonidu Brežnjevu i Ričardu Niksonu koji su se našli na istom brodu.

„Tokom večere, počeli su raspravu o tome ko je hrabriji: Rusi, Amerikanci ili Rumuni.

„Ne bi li dokazao da su Rusi najhrabriji, on je naredio jednom od njegovih momaka, Aljoši, da skoči sa palube, naoružan samo jednom sabljom.

„Aljoša je skočio u vodu i doneo dve ajkule, bez obzira što ga je taj poduhvat koštao jedne ruke.

„Zatim je Nikson tražio od njegovog momka, Džona, da ubije tri ajkule koristeći samo nož. Džon je ostao bez ruke i noge, ali je ubio tri ajkule. Zatim je došao red na Čaušeskua.

„On je probudio njegovog momka, Bulu, koji je spavao: ‘Ajde Bula, diži se, evo ti dve britve za brijanje, donesi mi pet ajkula, molim te.

„Bula je stavio prst u vodu, zastao i rekao: Ne mogu šefe, mnogo je hladna voda.

„U tom trenutku je posada broda počela da aplaudira i kliče Buli na hrabrosti da odbije zadatak, pa je tako procenjeno da su Rumuni hrabriji od svih“.

Svi u sobi su pogledali Čaušeskua, čekajući njegovu reakciju.

„Njegova žena Elena je prva progovorila“, kaže Dragomir.

„Sram te bilo“, uzviknula je.

Ali Čaušesku je rekao: „Bravo mladiću! Niko da ga nije pipnuo, jasno?“.

„Posle toga, svi su počeli da tapšu i da se ponovo zabavljaju“.

Posle promocije u viši rang 1979, FK Olt je u rumunskoj prvoj ligi ostao 10 godina.

Najbolji plasman su ostvarili u sezoni 1981/82, kada su bili četvrti i kada su zamalo propustili da se kvalifikuju u Kup UEFA.

Nekadašnji Čelsijev bek Dan Petresku (1986-87), bivši napadač Vest Hema i Totenhema Ilije Dumitresku i Dorinel Munteanu, igrač sa najviše nastupa u reprezentaciji Rumunije, igrali su za Olt.

Iako je klub imao skromne uspehe, bilo je primamljivo igrati za FK Olt.

Tokom 1980-ih, Rumunija se suočavala sa nestašicom raznih proizvoda i usluga, čak i u velikim gradovima.

Struja, topla voda i grejanje su stizali u ograničenim količinama.

Život je bio težak čak i ako ste imali novca, jer niste imali gde da ga potrošite.

Ali u Skornićeštiju je sve izgledalo drugačije.

„Ovde ste mogli da pronađete sve što ste tražili“, kaže Jon Angel, nekadašnji golman FK Olta.

„Bilo je mesa, mleka, jaja, kafe, čokolade, Pepsija…kažem vam, bilo je svega. Čak su i ljudi iz Bukurešta ovde dolazili da kupuju“.

„Mnogi novinari koji su dolazili u Skornićešti su postali moji prijatelji.

„Jedan od njih je imao novi automobil, pa sam mu rekao da ponese štagod mu je bilo potrebno za njegovu porodicu. Meso, jaja, bilo šta, kao poklon“, dodaje Dragomir.

„Posle utakmice on je krenuo za Bukurešt, baš kao i ja, samo pola sata kasnije. Usput sam naišao na veliki zastoj u saobraćaju.

„Ljudi su izlazili iz kuća i tukli se ne bi li pokupili smrznute piliće koji su ležali na putu. Bilo ih je mnogo rasutih na drumu.

„Nisam mogao da shvatim šta se dešava dok nisam video automobil u jarku pored puta. Bio je to onaj novinar i njegova nova kola. Svo meso je završilo na ulici.

„Srećom, on je bio dobro. Policajci koji su došli na mesto nesreće su želeli da znaju gde je našao meso. Ja sam im samo rekao – Skornićešti.

„Nisu više postavljali nikakva pitanja. Samo su otišli do automobila da vide da li je ostalo nešto što bi i sami mogli da odnesu kući“.

Pošto su osvojili četvrto mesto 1982, ambicije kluba su porasle. Na većem stadionu su počeli da rade 1985.

Stanovnici kažu da je stadion trebalo da posluži narednih 400 godina.

Ali da li je Čaušesku bio ponosan na taj poduhvat?

Prema tvrdnjama graditelja stadiona, diktator nije ni znao da se on gradi.

„Saznao je za sve tek kada je konstrukcija bila pred završetkom“, kaže Mihalj, jedan od lokalnih stanovnika koji je radio na izgradnji stadiona.

„Mislim da se porodica plašila njegove reakcije.

„Jednom prilikom je od nas traženo da sve prekrijemo kartonima da ništa ne bi primetio dok je helikopterom preletao teren. Leteo je sa jednim bugarskim političarem i mi smo sve morali da sakrijemo“.

FK Olt nije odigrao čak ni jednu celu sezonu na novom, modernom stadionu pre nego što su otpočele krvava revolucija 1989. i dramatične promene koje je ona donela.

Tim je poslat u nižu ligu usred sezone.

Zvanično, to se desilo jer vlast nije mogla da garantuje bezbednost igrača i rukovodstva tima.

Pogubljenje Čaušeskua je značilo metak i za FK Olt, zbog veza sa njegovom porodicom.

Marijus Stan je bio među onima koji su igrali na novoj areni pre nego što se tim raspao.

On je sada tehnički direktor kluba koji se nalazi u četvrtoj rumunskoj ligi.

Kada se danas osvrne oko sebe, više ne vidi ono uzbuđenje koje je tada bilo prisutno.

„Imali smo dobar tim, veoma dobar tim“, kaže on.

„Dobijali smo neke velike utakmice tada, u moje vreme, ali samo zahvaljujući kvalitetu koji smo pokazivali na terenu „.

„Nismo se nimalo mešali u politiku. Mislim na igrače. Pokušali smo da igramo fudbal za sebe i za naše porodice“.

Stan se nalazio na terenu tokom poslednje utakmice koju je FK Olt odigrao u prvoj ligi.

Igrali su protiv Steaue.

Izvesni Georgi Hadži je dao pobedonosni gol za vojni klub, a utakmica je završena velikom gužvom u kojoj su učestvovali igrači oba tima.

Napetosti su bile tolike da je sudija odlučio da svira kraj pre isteka 90. minuta.

U današnje vreme igrači iz cele zemlje više ne dolaze u Skornićešti.

Stan i predsednik kluba Robert Gogot pokušavaju da održe klub sa veoma malim budžetom.

I da sve oko sebe ubede da je san o povratku na staze slave i dalje živ.

Stvarnost je drugačija. Skornićešti je kao tim duhova.

On je i odraz svog grada – ograđen vencem sivih zgrada, sa zapuštenim starim stadionom i kućom u kojoj se rodio Čaušesku.

Mladi iz grada odlaze u potrazi za boljim životom.

Dačija 1300, stara 60 godina, simbol rumunskog komunističkog režima, i dalje krstari ulicama grada.

Svet koji joj je udahnuo život je iščezao, ali vreme kao da i dalje stoji.

„Živim u Skornićeštiju i ponosan sam na uspehe koje je klub postigao“, kaže Gogot.

„Sve ovo radim zbog strasti koju nosim u sebi. Ovde sam odrastao, a moj otac je bio klupski lekar.

„Znam kako sam se osećao dok sam bio deo tima i ta osećanja ništa ne može da mi oduzme.

„Ponovo se nadamo. Pokušavamo da modernizujemo stadion. Potpisaćemo nove igrače i sledeće sezone ćemo se boriti za ulazak u viši rang.

„Nema čega da se stidim. Srećan sam što sam prisustvovao nekim velikim utakmicama i što sam gledao velike igrače“.

Pogledajte video: Kako je pao Čaušesku

Pratite nas na Fejsbuku,Tviteru i Vajberu. Ako imate predlog teme za nas, javite se na [email protected]