Genocid u Ruandi: Moj povratak kući posle 30 godina

Napustila sam dom u Ruandi, zemlji u kojoj sam rođena, pre 30 godina kao dvanaestogodišnjakinja – pobegavši sa porodicom od užasa genocida iz 1994. godine.

Odrastavši u Keniji i Norveškoj, a potom se skrasivši u Londonu, često sam se pitala kako bi izgledalo vratiti se i videti kako su se zemlja i ljudi zalečili.

Kad sam dobila priliku da otputujem tamo da bih snimila dokumentarac upravo o toj temi, bila sam uzbuđena ali i krajnje nervozna zbog onoga što ću tamo zateći – i kako ću reagovati.

Upozorenje: Za neke ljude bi detalji u ovom članku mogli biti uznemirujući.

• „Ja sam majka – a ubijala sam roditelje neke druge dece“
• Ruanda obeležava 25 godina od genocida
• Bivši lekar iz Ruande osuđen na 24 godine za ratne zločine i genocid

Živela sam sa emocionalnim ožiljcima od ovih događaja u obliku post-traumatskog stresnog poremećaja (PTSD), koji može biti pokrenut sasvim neočekivano.

Kao i mnogi drugi stanovnici Ruande, izgubila sam brojne članove porodice.

Za samo 100 dana, 800.000 ljudi su ubili etnički ekstremisti koji su na zub uzeli manjinsku zajednicu Tutsija, kao i njihove političke protivnike, bez obzira na etničko poreklo.

Snage sastavljene uglavnom od Tutsija, koji su preuzeli vlast posle genocida, takođe su optuženi da su ubili hiljade Hutua u Ruandi iz odmazde.

Osećanja su se komešala u meni kad sam sletela u glavni grad Kigali.

Radost što čujem vlastiti jezik kinjarvandu kako se govori svud oko mene.

Isto tako, svest o tome da je, poslednji put kad sam bila u gradu, vladao haos sa milionima nas koji smo bežali da spasemo život, pokušavši da ostanemo živi.

Nekolicina mesta koje sam žudela da vidim tokom mog kratkog putovanja bili su moja osnovna škola i moj poslednji dom u Kigaliju – gde sam sedela za trpezarijskim stolom sa rođacima te sudbonosne večeri 6. aprila 1994. godine.

Tad smo čuli da je oboren predsednikov avion – putem telefonskog poziva koji nam je svima preokrenuo živote naglavačke.

Ali od svih mojih briga, ništa nije moglo da nadmaši puku tugu koja me je ispunila kad nisam mogla da nađem bivšu kuću moje porodice.

Posle četiri pokušaja, popustila sam i pozvala majku u Norveškoj da bi mogla da me navede.

Konačno stojeći pred zatvorenom kapijom, zanemela sam prisetivši sunčanih toplih popodneva tokom kojih smo sedeli na terasi ćaskajući potpuno rasterećeni.

To mi je takođe svom silinom vratilo uspomene na haos našeg odlaska – kad mi je smireno rečeno da obučem tri sloja odeće i kad sam se stisnula u automobil za putovanje koje niko od nas nije mogao ni da zamisli.

Ne sećam se da je bilo ko od nas govorio ili čak se žalio, uprkos tome što su sva deca bila nagurana pozadi – pa čak i kad je nastupila glad sa kakvom se nikad nisam susrela.

Šestog dana smo shvatili da nije ostalo bezbednog mesta u Kigaliju tako da smo se pridružili egzodusu – trudeći se da budemo što manje upadljivi na blokadama puteva koje su držali pripadnici paravojske sa mačetama.

Osećali smo se kao da čitav Kigali, hiljade nas – peške, na biciklima, u automobilima, kamionima – odlazi u isto vreme.

Otišli smo na naše porodično imanje u Gisenjiju, oblasti blizu granice sa Demokratskom Republikom Kongo koja je danas poznata kao distrikt Rubavu.

Ovom prilikom kad sam prešla taj put, ponovivši naše putovanje do slobode unazad, saobraćaj je tekao glatko i nije bilo pucnjeva niti ljudi koji beže duž puta.

Ovom prilikom je bio tih, sunčan, prelep dan.

Pronašla sam četvorosobnu kuću, u kojoj se tokom jednog dela tromesečnog genocida skrivalo 40 ljudi, i dalje čitavu – uprkos tome što je prazna otkako smo je napustili u julu 1994. godine.

I imala sam dovoljno sreće da se sretnem sa nekim od rodbine koji su preživeli, među njima mog rođaka Augustina, koji je imao 10 godina kad sam ga poslednji put videla u Gisenjiju.

Kad sam ga zagrlila osećala sam se kao u snu – od onih posle kojih se produbite smešeći se, punog srca.

Moje omiljene uspomene na njega su kako nas dvoje trčimo u obližnjem polju sa povrćem, uživajući u onome što nam je delovalo kao produžetak uskršnjih praznika – nesvesni nadolazeće opasnosti.

On je danas otac četvoro dece – ali nastavili smo tamo gde smo stali, popunivši praznine naših putovanja otkako smo se razdvojili nakon što smo pobegli u Demokratsku Republiku Kongo, koja se tada zvala Zair.

„Pobegao sam sam, bez roditelja, i prošao kroz seoske predele, dok su moji roditelji prošli kroz grad Gisenji do Gome, grada na granici sa Demokratskom Republikom Kongom“, rekao je on.

Ne mogu ni da zamislim kako mu je bilo, malom dečaku samom, bez roditelja, u onome što je postao ogroman izbeglički kamp Kibumba.

Ja sam makar imala porodicu sa sobom kad sam bežala.

Srećom, neke bivše komšije sa kojima je bio na kraju su uspele da pošalju poruku njegovim roditeljima – u vreme pre mobilnih telefona – a potom su oni svi zajedno ostali u Kimbumbi dve godine.

„Prvih dana je život tamo bio veoma težak. Došlo je do epidemije kolere i ljudi su se porazboljevali, hiljade su umrle od bolesti zbog loših higijenskih uslova i nedostatka zdrave ishrane“, rekao mi je on.

Njegova priča prati moju do određene tačke.

Sećam tih prvih nedelja kao izbeglica u Gomi kad su tela počela da se gomilaju na ulicama grada pre nego što je moja porodica uspela da organizuje stalnije boravište u Keniji.

Ali za to vreme u Ruandi, još jedna mlada osoba – trinaestogodišnja Klodet Mukarumanzi – prolazila je kroz noćnu moru više napada u svega nekoliko dana.

Pravo je čudo da je preživela.

Ona danas ima 43 godine, ima unuke i pristala je da mi ispriča neka od svojih iskustava – zajedno sa jednim od onih koji su najzaslužniji za njene ožiljke.

• Heroj iz filma „Hotel Ruanda“ pušten na slobodu
• Kako je osumnjičeni za genocid izbegavao hapšenje 26 godina
• Makron od naroda Ruande tražio oproštaj za Francusku zbog uloge u genocidu

Jedan od napada koje je opisala desili su se samo nekoliko metara od mesta gde smo se sreli u Njamati, gradu jugoistočno od Ruande.

To je bilo u katoličkoj crkvi gde su se sklonile stotine ljudi, ali su bili progonjeni i ubijeni, često od ljudi sa mačetama.

„Stajao je u crkvi kad me je posekao. Pevao je dok me je sekao. Posekao me je po licu i osećala sam kako mi krv teče niz lice.

„Naredio mi je da legnem dole na stomak. Potom me je probo u leđa kopljem. I dan-danas imam te ožiljke.“

Dok sam slušala, bila sam zapanjena koliko smo bile bliske po godištu kad su naši svetovi implodirali.

„Snažno me je probo kopljem i imala sam utisak da se koplje zabilo u zemlju“, nastavila je ona.

Pobegla je nakon što je uspela da posegne iza sebe i izvuče šiljak zabijen duboko u njena leđa.

Odšepavši do komšijine kuće, mislila je da će tamo biti bezbedna.

Ali tinejdžerka se tada našla licem u lice sa Žanom Klodom Ntambarom, koji je tada bio 26-godišnji policajac.

„Krila se u kući čiji nas je vlasnik pozvao da nam kaže da je tu ‘injenzi'“, rekao mi je Ntambara.

Ovaj izraz znači „bubašvaba“ i koristili su ga tvrdokorni Hutui ili novinari u medijskim izveštajima u kojima je opisivan narod Tutsija.

„Zatekao sam je kako sedi na krevetu, već teško ranjena i prekrivena krvlju. Upucao sam je u rame da bih je dokrajčio.“

„Imali smo naređenje da ne poštedimo nikoga; mislio sam da sam je ubio.“

A, opet, posle nekog vremena, ona je uspela da pobegne iz kuće i lutala je sama sve dok nije srela nekoga kog je poznavala i ko joj je vidao rane.

Potpuno se oporaviti, međutim, bilo je mnogo teže – naročito imajući u vidu da je tokom godina morala da sreće vlastite napadače na ulici.

Sa toliko dubokim ranama – i vidljivim i nevidljivim – kako ljudi mogu da pređu preko toga i nastave dalje sa životom?

Mukarumanzi i Ntambara su među onima koji su, neočekivano, uspeli da pronađu način.

Dok sam hodala prema njima, bila sam iznenađena kad sam videla da se zajedno smeju u hladu olistalog drveta.

Ali njihov smeh je skrivao koliko je težak taj proces bio.

Kad sam pitala bivšeg policajca da li zna koliko je ljudi ubio tokom genocida, on je ćutke zavrteo glavom.

Mladić je na kraju optužen i osuđen na više od 10 godina za njegovu ulogu u masakrima.

Umesto da odsluži kaznu u zatvoru, radio je društveno koristan rad nakon što se pokajao i iskazao volju da zatraži oproštaj.

On ga je potražio i od Mukarumanzi.

Međutim, tek kad ju je sedmi put pitao, ona je pristala da mu oprosti.

„Morao sam da se suočim sa vlastitim delima, da priznam ulogu koju sam odigrao, i ne samo zbog sudskog naloga“, rekao je on.

Aleksandros Lordos, klinički psiholog koji je radio na terenu u Ruandi, kaže da je potrebno kolektivno izlečenje da bi došlo do ličnog izlečenja.

„Nasilje je bilo jako intimno, komšije su napadale komšije a članovi porodice su napadali članove porodice. I tako je postojalo osećanje da ne znaš kome više možeš da veruješ“, rekao mi je on.

„Krajnji stadijum izlečenja je kad počnete zaboravljati identitet žrtve i počinioca.“

Što se tiče Mukarumanzi, ona je to više uradila iz obzira prema vlastitoj porodici nego sebi.

„Osećala sam da ako umrem i ne oprostim mu, teret bi mogao da se prenese na moju decu. Ako umrem a ta mržnja i dalje ostane, ne bismo gradili Ruandu koju želim za svoju decu, bila bi to Ruanda u kojoj sam ja odrasla.

„Ne mogu to da prenesem svojoj deci.“

Pokrenute su mnoge druge inicijative za pomirenje.

Jedna je hrišćanski projekat koji spaja počinioca i njegovu žrtvu preko stoke, koja je izuzetno važna u ruandanskom društvu.

Zajednički negujući jednu kravu – i upuštanjem u razgovore o pomirenju i oproštaju – oni grade bolju budućnost zajedno, a, jednog dana, uz malo sreće, i stado.

Ruanda je načinila krupne korake u ujedinjenju zemlje koja je nekada bila krajnje podeljena po etničkim osnovama – štaviše, ilegalno je razgovarati o etničkom poreklu.

Kritičari, međutim, ističu da vlada ne podnosi nimalo neslaganja – disidenti se često optužuju za negiranje genocida.

Izvesnih sloboda nema, koje bi mogle da zakoče dugoročni napredak, kažu oni.

Možda će morati još mnogo toga da se uradi da bi se prevazišla prošlost, ali to se dešava – u šta sam se lično uverila na ovom putovanju.

Trebalo je da prođu tri decenije da bi stanovnici Ruande stigli do ove tačke u pomirenju.

Da bih se ja konačno vratila; da bi Mukarumanzi i Ntambara živeli ponovo zajedno kao komšije.

Da bismo svi pronašli mesto za naše zajedničke i pojedinačne traume – mesto na kom možemo da se izlečimo, sami i zajedno.

Što se mene lično tiče, došla sam do zapanjujućeg otkrića da Ruanda, iako će zauvek imati mesto u mom srcu, više ne deluje kao moj dom.

Ali pomirila sam se sa tim na ovom putovanju, koje mi je pomoglo i da izlečim svoje rane i omogućilo mi da prihvatim šta sam sve izgubila.

Viktorija Uvonkunda je novinarka i voditeljka BBC-ja u Njuzdeju na BBC Svetskom servisu.

Pratite nas na Fejsbuku, Tviteru, Instagramu, Jutjubu i Vajberu. Ako imate predlog teme za nas, javite se na [email protected]