Zašto se za nekog glumca kaže da je zvezda?

Da li je to pitanje popularnosti – broja autograma i fotografija sa obožavaocima, lajkova na mrežama ili doživljaja publike da su umetnici tek toliko iznad da obasjavaju ovaj mračni svet delima, podstičući nas da budemo bolji, ili makar osvetljavaju naše mane?

Ako je ovo drugo bolja laička definicija, onda je Boris Isaković zvezda srpskog i jugoslovenskog glumišta.

Prepoznaju ga na ulici, a u razgovoru je pristupačan, spokojan i odmeren.

Razgovaramo u Novom Sadu početkom januara, ove godine jedinstvenim jer prolećno sunce već oko četiri sata smenjuju mrak i božićni ulični ukrasi i lampice na trgu oko katedrale.

Glumac i profesor Akademije umetnosti u Novom Sadu Boris Isaković dobio je Dobričin prsten, najznačajnije glumačko priznanje u Srbiji, pred kraj godine u kojoj je njegov rodni grad imao titulu Evropske prestonice kulture.

„Ideja predstave i filma u kojima igram mora da nosi nešto plemenito što ćemo da podarimo ljudima.

„Kad pitaju da li pozorište nešto menja, pa – menja svet“, kaže sa sjajem u kestenjastom oku.

Tokom tri decenije duge karijere menjao ga je igrajući najrazličitije likove.

Jedan od prvih filmova mu je bila antiratna drama „Vukovar jedna priča“, a proteklih godina glumio je, između ostalih, i bivšeg predsednika Srbije i Jugoslavije Slobodana Miloševića i Ratka Mladića, generala Vojske Republike Srpske, u filmu o genocidu u Srebrenici „Quo vadis, Aida“.

Ni onda, ni sad nije podilazio publici koja nije spremna da se suoči sa činjenicama o ratu na području Jugoslavije.

Upitan šta je sve, osim politike, zakazalo – da li kultura, prosveta ili nešto treće da se i posle 30 godina od rata stvari ne menjaju mnogo nabolje, ovaj profesor s višegodišnjim iskustvom, kaže da je to „zeznuto pitanje“.

„Prvo ta svest da posle toliko prosute krvi po kojoj smo gazili svi do kolena, užasno je teško vratiti stvar na svoje mesto.

„Užasno je teško reći da smo pogrešili“, kaže Isaković.

‘Muškarci ne plaču’

Film koji je radio pre nekoliko godina „Muškarci ne plaču“ o grupnoj terapiji ratnih veterana hrvatske, srpske i bošnjačke vojske, prvi mu padne na pamet kad se govori o pomirenju.

Kaže da su nekadašnji borci „često skrajnuti“ i ne daje im se dovoljno medijskog prostora.

„Trebalo bi pustiti i slušati ratne veterane sa svih strana, jer oni se nalaze, imaju te grupe i oni najbolje mogu da predoče sliku u čemu su učestvovali.

„A oni imaju ključ pomirenja jer su apsolutno iskusili svu besmislenost, jasno im je i oni su bili mladi i šta znači srljati u nešto, što posle, sami vidimo, nije jednostavno popraviti, jer su gubici ogromni“, kaže posle kratkog razmišljanja.

Savija duvan u papir, pali cigaretu i nastavlja.

„Puno je ljudskih života stradalo, uništeno, ispremeštani su ljudi, to je ozbiljan tektonski poremećaj s kojim se posle manipulisalo i to je jedan od razloga zašto sada posle 30 godina nije kako treba.

„Normalnije jeste, ali to nije dovoljno“, ocenjuje.

Primećuje da se sve češće snimaju filmovi i serije u kojima su glumci iz različitih nekadašnjih jugoslovenskih republika.

„Univerzalnost glumačkog jezika je nepobediva“, kaže uz osmeh.

Ipak, i dalje ima glumaca koji ne žele da snimaju „na drugoj strani“.

Za njega je gluma „ogromna avantura“, iako spoznaje da je većina i dalje zatvorena u nacionalne identitete.

„Od stalnog huškanja i podsećanja na jednu prošlost, mi onda odemo u drugu prošlost još dalju i živimo tamo.

„Kad živite tamo šta može da se očekuje, mladi ljudi ne znaju ništa o tome, a to je poražavajuća činjenica koja može samo da dovede do istog“, kaže glumac.

Pitanje nacionalnih predznaka posebno ga nervira i dalje.

„Zašto je potrebno na takav način dokazivati nekakav patriotizam“, pita se već decenijama ovaj 56-godišnjak.

Pradeda mu je, kaže, prota Jeremija Isaković, čije ime nosi ulica u Aranđelovcu.

Ovaj šumadijski sveštenik i atleta, stradao je tokom Drugog svetskog rata, 1943. godine, o čemu potomak ne govori često.

„Ne znam kako bih mogao biti okarakterisan drugačije nego kao Srbin, ali sad da od toga živim i da mi to postane dovoljna činjenica za sve drugo, teško da je moguće“, ističe Isaković.

Zbog uloge komandata snaga Srba iz Bosne Ratka Mladića gde uglavnom igra scene o kojima postoje arhivski, dokumentarni zapisi, zamerio se upravo nacionalističkim srpskim krugovima.

Mladić je pravosnažno osuđen pred sudom u Hagu na doživotnu kaznu zatvora zbog genocida u Srebrenici i ratnih zločina u Bosni i Hercegovini 1990-ih.

Ipak, Isakoviću su pripisali „autošovinizam“ gde se „za šaku dolara“ pravi slika o zlim Srbima, iako je ovo prvi igrani film o zločinu u kom je ubijeno 8.000 muslimanskih muškaraca i dečaka.

U Aidi se kritički preispituje i uloga Ujedinjenih nacija.

Bio je kandidat za Oskara te godine, proglašen je najboljim evropskim filmom za 2021, a Jasna Đuričić, koja igra Aidu, dobila je nagradu za najbolju glumicu Evropske filmske akademije.

Isaković je tu igrao, kaže „Mladića kao funkciju“.

Nije se preterano udubljivao u njegovu ličnost, mada je čitao o njegovom životu i spoznao osujećenost, pored lične tragedije.

Porodica

Daleko više pronikao je u dubinu lika Slobodana Miloševića, nekadašnjeg prvog čoveka Srbije i Jugoslavije.

Da bi dobio ukupnu sliku, nedeljama je čitao knjige i sudske transkripte razgovora sa sudijama i porodicom.

„Potpuno sam se u devedesete bio vratio, od početka njegovog do tog kraja“, kaže danas.

Uprkos ogromnoj dozi odgovornosti, na kraju mu je glavna uloga u seriji „Porodica“ bila vrlo zabavna i igrao ju je sa lakoćom.

Scenario je rađen po autentičnim događajima i svedočenjima o noći kada je Milošević uhapšen i izručen Međunarodnom krivičnom sudu za bivšu Jugoslaviju, ali je nadograđen i fikcijom.

Serija je, kaže, izazvala brojne komentare i uzbudila gledaoce toliko da im se „vratio Sloba“.

„Moralo je tako da se igra, jer je to čovek u okolnostima kada je neizvesna sudbina njega i njegove porodice, kada doživljavaju napad od nekog sa strane.

„Nije Boris Isaković smeo da kaže, `e pa neka se on našao u toj situaciji, ja ću ga igrati tako kao da me baš briga za njega`, a to ljudi traže od nas, traže da vide naš stav kroz ulogu da li ja mrzim nekog ili ga volim“, kaže on.

Dodaje da glumci treba da budu samo „provodnici“, iako je sve polarizovano tako da ljudi nešto ili mrze ili vole.

O samom Miloševiću je stekao utisak da je bio „format od političara“.

„Ipak je neku intelektualnost imao, bez obzira na sve te užasne odluke koje je doneo, naravno da nas je upropastio potpuno i uveo nas u ratove koji nisu bili ratovi.

„Napravio je od nas naciju koja ne može da dođe sebi već toliko godina“, opisuje Isaković.

Uz pomoć maske i izvrsne glumačke veštine uspeo je da dočara unutrašnju borbu nekada jednog od najmoćnijih ljudi u Srbiji.

Milan Marić: „Tri najveća izazova kada sam glumio Čedomira Jovanovića“

Folk

Od petooktobarskih promena, kada je Miloševićev režim oboren, prošlo je više od dve decenije.

Duhovne vrednosti su zanemarene u Srbiji, ocenjuje Isaković, dok u Evropi prepoznaje obrise slobode i dostojanstva.

Posmatrajući kroz prizmu pozorišta uviđa da evropski teatar prati trendove, trudi se i menja, dok su domaći repertoari uglavnom „neinspirativni i neprovokativni“.

„To je generalni nedostatak odgovornosti i nepoimanja koju moć ti možeš da imaš kao glumac u nekoj predstavi.

„Sa kakvim osećajem možeš da izlaziš sa te pozornice, da si podelio nešto što je jako važno podeliti i da se malo deli, da ga nema, to zrnce duha i onda da pronađeš zadovoljstvo u tome“, kaže on.

I tranzicija na Balkanu traje predugo, dodaje, a ide se ka „izvrnutom kapitalizmu“.

„Nedostatak duha se nadoknađuje raskošnim životom i onda, pošto naravno ne može svako da dotakne raskošni život, eto ti nesrećnog, ogorčenog čoveka koji misli da su svi drugi krivi za njegove neuspehe i to je začarani krug“, kaže Isaković.

Igrao je poslednjih godina u serijama Folk, gde igra oca mlade pevačice koji ćerku gura u estradu radi zarade, ali i trilerima poput serija Močvara, Kostiili komičnih Advokadoi Jutro će promeniti sve.

Sa Srdanom Golubovićem snima seriju Apsolutnih sto, a igrao je i u tom filmu, kao i u Kad porastem biću kengur, Klopka, Otac i mnogim drugim.

On izgovara „Rakiju ne pijem, ali vinjak derem“ i „mesta su numerisana“ u praznom bioskopu, što su postale kultne replike iz Kengura koji je sniman sad već davne 2004.

Godinama je bio prvak drame Srpskog narodnog pozorišta u Novom Sadu

Morem do pozorišta

Put do glume kod njega nije išao pravolinijski.

Imao je, ispričao je ranije, srećno detinjstvo: majka mu je Novosađanka, otac Beograđanin.

Sa dedom je putovao u Rusiju, naučio ruski i zavoleo ruske pisce Čehova i Bulgakova.

Učestvovao je u školskim predstavama, a prvi honorar od televizije Novi Sad bile su mi kopačke, dresovi i fudbal Evropa kup.

Posle završene srednje brodarske škole u Novom Sadu, otišao je u vojsku u Pulu i Divulje kod Splita.

Tad je imao priliku da čamcem obiđe ceo Jadran.

Po skidanju uniforme, upisuje Višu pomorsku školu u Kotoru, ali na dva ispita do diplome, shvata da posao moreplovca nije za njega.

Vratio se u Novi Sad 1988. godine, i sa 22 upisao, a zatim i završio glumu na Akademiji umetnosti.

Profesor mu je bio Bora Drašković, režiser i scenarista, dobitnik brojnih prestižnih nagrada.

„Dosta sam srećnik bio, otvarale su mi se prave stvari u pravo vreme i dolazili su mi pravi ljudi.

„Posle četiri godine i Akademije kod profesora Bore Draškovića, došao je Ljubiša Ristić – o njemu ne treba posebno govoriti, to mi je dalo vetar u krila i odmah sam počeo da igram velike uloge“, kaže Isaković.

Teatar tog vremena opisuje kao „veoma uzbudljiv“, kakvog je danas malo.

„Cela Subotica je bila celo pozorište veliko, predstave su se igrale na otvorenom.“

Paralelno s pozorišnom, počinje njegova filmska karijera.

Dok je još trajao rat na području bivše Jugoslavije profesor Drašković, pozvao ga je da igra glavnu ulogu u filmu „Vukovar jedna priča“, razarajućoj ljubavnoj priči o Srbinu i Hrvatici, upravo venčanim u gradu od 50.000 stanovnika.

Radost obe porodice ubrzo će postati tragedija.

Ovaj grad bio je 1991. godine poprište jednog od najsurovijih sukoba u ratu u bivšoj Jugoslaviji, gde su snage Jugoslovenske narodne armije (JNA) i srpskih formacija mesecima okruživale grad, njegove stanovnike i hrvatske snage.

U istoj godini, dok Toma, koga tumači Isaković, i Ana (Mirjana Joković) čekaju bebu, on odlazi na redovno služenje vojnog roka u JNA koja će preko noći postati protivnička vojska snažnom mašinerijom okrenuta upravo ka njihovom rodnom gradu.

Buktanjem rata, koji će i mladom vojniku biti besmislen i sve nejasniji, on će najpre uz tenkove ući u rodni grad na granici sa Srbijom, a zatim i pucati na kuću u kojoj je njegova Ana.

Ovaj film upoređivan je sa najvećim svetskim antiratnim ostvarenjima, a Njujork tajms je pisao o njemu kao srpsko-hrvatskoj verziji Romea i Julije.

Iako se u filmu politika provlači tek kroz vesti sa radija ili televizije, uticala je na to da film ne bude prikazan u Ujedinjenim nacijama 1995, jer ga je hrvatska vlada ocenila kao „srpsku propagandu“.

Snimljen je za nekoliko nedelja 1994. godine, dok se na nekoliko kilometara odatle i dalje pucalo, a prikazao je potpuno razoren grad u kome je svaka kuća bila srušena ili oštećena.

Vukovar je za Isakovića bio „injekcija mraka“, iako nije tad shvatao potpuno širu sliku.

„Jasno mi je bilo da su ušli i zatrpali grad granatama, taj stepen ranjenosti grada je užasno teško da se pojmi.

„Kad provedeš neko vreme, počneš da se navikavaš da je svaki znak izbušen gelerom, da je metak u drvetu, da su kuće srušene, svaki korak ti o tome govori, kad dođeš u normalan grad prosto si začuđen.“

Manju povredu ruke sa snimanja previjali su mu u bolnici na krevetu sa krvavom posteljinom, prisetio se u jednom od intervjua.

Vukovar, septembar 2021. — Vukovarski vodotoranj, razrušeni simbol grada, obnovljen je i pretvoren u muzej sa vidikovcem

Rat u Vukovaru

Sporadični sukobi su u Vukovaru počeli već u proleće 1991. godine, kada i u ostalim delovima Hrvatske gde žive Srbi počinju napetosti.
Najžešće borbe za grad vođene su od avgusta, kada su JNA, paravojne snage i lokalni Srbi napravili obruč oko grada u kome su se nalazile snage hrvatske policije i lokalnih Hrvata.
Blokada je trajala skoro 90 dana tokom kojih je u granatiranju razoren gotovo čitav grad, a oni koji nisu uspeli da se iz njega evakuišu proveli su te dane u podrumima i skloništima.
U sukobima je stradalo oko tri hiljade ljudi, među kojima je i više od hiljadu civila.
Hiljade ljudi završili su u logorima, od kojih su mnogi bili na teritoriji Srbije.
Za zločine u Vukovaru pred Međunarodnim krivičnim sudom za bivšu Jugoslaviju suđeno je trojici pripadnika JNA – Mile Mrkšić osuđen je na 20 godina zatvora zbog ubistva, okrutnog postupanja i mučenja, Veselin Šljivančanin na deset godina zatvora dok je Miroslav Radić oslobođen.
Ped kraj rata, prvog maja 1995. godine Hrvatska preduzima operaciju Bljesak za vraćanje šire teritorije zapadne Slavonije pod kontrolu države Hrvatske.
U trenutku napada hrvatskih snaga srpski civili i vojska napuštaju ovo područje preko reke Save odlazeći u deo Bosne pod kontrolom Srba.
Operacija Bljesak je ostvarila etničko čišćenje područja. U zapadnoj Slavoniji ostalo je oko 1.000 Srba od ukupno 13.000, koliko je živelo do 1. maja 1995. godine, podaci su Fonda za humanitarno pravo.
Vukovar u Hrvatskoj danas ima status „mesta posebnog domovinskog pijeteta“ koji je uređen zakonom.

Razorenost razmera nalik vukovarskim, Boris Isaković je video pre nekoliko godina na snimcima iz Sirije, a u međuvremenu počela je invazija na Ukrajinu.

„Kad bi moglo da se ljudi teleportuju na 15 minuta na takvo mesto, više niko nikad ne bi priželjkivao rat.

„Ovako, s distance, iz komfora i naše fotelje gledamo kako se tamo nešto razara i to više uopšte na nas ne utiče“, ističe on.

Duboki je pacifista, ali kao glumac saoseća i sa ljudima koji mrze, jer takvom čoveku „ne može biti dobro“.

„Što zagriženiji, to znaš da nekakav veći problem ima, nešto što verovatno ni on sam ne razume.

„Kako tim ljudima pomoći da shvate da nije u tome poenta (…) da iza nekog ostane da je mrzeo nekog, da li je to najvažnije.“

Vukovar, 1991. — Razoreni grad 1991. godine

‘Bure baruta’

Posle snimanja „Vukovar jedna priča“, ovaj novosadski student, počeo je da radi sa generacijom glumaca sa beogradskog Fakulteta dramskih umetnosti – Nebojšom Glogovcem, Vojinom Ćetkovićem, Sergejem Trifunovićem, Draganom Mićanovićem.

Prva velika predstava bila je reditelja Sloboda Unkovskog „Bure baruta“ koja će se od 1995. igrati narednih 15 sezona i dobiti brojne nagrade.

Igrali su i stariji bardovi glumišta Voja Brajović, Branko Cvejić, Dragan Nikolić i mnogi drugi.

„Ta predstava je baš odjeknula, jer je to vreme protesta u Beogradu.

„To je divno išlo, mi igramo predstavu o Balkanu kao buretu baruta dok oko nas bukti sve“, kaže Isaković.

Kako je izgledao kontramiting vlasti pre 25 godina

Sa tom predstavom su prvi put izašli iz zemlje i prešli hrvatsku granicu na putu ka Ljubljani.

To je bio pionirski poduhvat posle rata, u vreme sankcija, kada se predstave još nisu razmenjivale na području nekadašnje zajedničke države.

„Bilo je puno zezanja u autobusu, da li ćemo stići do tamo, ali je bio fantastičan osećaj da idete posle svega.

„Nije mi bilo kao da idem u nepoznato, naprotiv, baš sam žudeo da se to što pre uspostavi“, kaže i nastavlja:

„Jedino što za tim žudim i dalje, uspostavilo se jeste, ali ne na onaj način gde su te duboko emotivne veze pokidane.

„Kad god idem, uvek tražim da se to obnovi na taj način, znamo da možda više nikad nećemo biti u jednoj državi, ali da iskoristimo prednosti svega toga što govorimo istim jezikom i što smo maltene potpuno isti ljudi“, kaže on.

Kao posvećen profesor i pedagog, trudi se da otvorenost prenese i na buduće kolege.

Studenti kojima danas predaje rođeni su tokom dvehiljaditih.

„Ima onih i koji dođu sa tim, ali vrlo brzo naučimo da nacionalno nama ne sme i ne može da predstavlja ništa, nikakav odnos iz kojeg bismo mogli da gradimo stav o ulozi koju igramo.

„Moramo čoveka da posmatramo u njegovoj ukupnosti, sa svim mračnim i svetlim stranama“, kaže on, dodajući da je to pitanje duboke moralnosti.

Glumci ne treba da sude ljudima, već da pronađu tačku ranjivosti u svakom čoveku, dodaje profesorski.

U novosadskom Srpskom narodnom pozorištu bio je prvak drame.

Odatle je, kaže, sklonjen uz obrazloženje da „nema para“ jer pokrajinska vlada više ne želi da finansira paušalce, ali se ispostavilo da to važi samo za njega i suprugu.

Jasna Ćuričić i on su u SNP igrali uz paušalnu naknadu, jer su zaposleni na Akademiji kao profesori.

Nije pomoglo ni to što je Isaković, jedno vreme i direktor drame, na repertoar postavljao višestruko nagrađivane predstave poput Broda za lutke, Galeb – i one su automatski ukinute.

Put ka miru

Kad sve sabere, zadovoljan je i zahvalan na sopstvenom životu koji, kaže, ume da nagradi.

Vreme pandemije, kada ništa nije radilo, iskoristili su porodično da malo uspore i okrenu se sebi i zavire dublje unutra.

„Ako je mir neka merna jedinica, mnogo sam mirniji nego što sam pre bio.“

Ljudi se ne dive dovoljno sami sebi, organizmu koji nam je dat, ničemu, dodaje.

„Političke drame koje se stalno prave, namenjene za jednokratnu upotrebu, neguju upravo to da bez drame ne možeš svoj život da zamisliš.

„Vrtiš se kao hrčak u onom krugu, tumačeći misli koje ti prolaze kroz glavu, a to su uglavnom neke predrasude šta drugi misle o meni“, kaže Isaković.

Kad bi ljudi, kaže, to ukinuli, u glavama bi već bili na području mira.

Pre nekoliko godina prestao je da pomno prati vesti i da se nervira oko stvari koje su se već desile, a sada medije čita koliko mu je potrebno da bude u toku.

„Kad sam bio mlađi, nervirale su me sve nepravde, hteo sam sve da ispravljam, da ljudima govorim šta treba da rade, kako da se ponašaju, kako da budu odgovorni prema poslu.

„A onda sam shvatio da postoji jedan jedini čovek kome mogu tako da se obraćam, a to sam ja.“

Spokoj za njega su i praznični dani koje provodi s porodicom, a lepo vreme usred zime rado koristi za šetnju i vožnju bicikla po ravnim novosadskim ulicama.

Tokom leta, zajedno sa Jasnom u „kući na točkovima“ obilazi čitav Balkan.

Ljubav prema kamperima rodila se kad je sa 14 godina prvi put boravio u šatoru za dvoje u kom je spavalo njih 12 drugara u Rovinju, ispričao je za Vrele gume.

Uz ležaj za dvoje, tuš kabinu, toalet, sudoperu, šporet, frižider i gotovo dnevnu sobu na točkovima obišli su hrvatsko primorje, Bosnu i Hercegovinu, Severnu Makedoniju, Albaniju, Grčku od manastira Meteori do juga, Mađarsku i brojne druge zemlje.

Jednom je u kamperu boravio i u Beogradu, tokom snimanja serije „Sumnjiva lica“ čitavih mesec dana.

Za ulogu Miloševića dobio je odlične kritike, ali su mu i zamerali što je uopšte prihvatio

‘Kuma gluma’

Dobričin prsten, nagradu za životno delo koju dodeljuje Udruženje dramskih umetnika Srbije, pre svega za pozorišne uloge, trebalo bi da primi u Jugoslovenskom dramskom pozorištu.

U JDP-u igra glavnu ulogu u predstavu „Zašto je poludeo gospodin R“ u režiji Boba Jelčića.

Gospodin R je tehnički crtač koji sedamdesetih godina živi u Zapadnoj Nemačkoj, ima posao, porodicu, televizor i večitu jurnjavu za boljim pozicijama.

Reditelj se, kaže, u ovoj predstavi o običnom „malom čoveku“ u kapitalističkom društvu „igra pozorišta“ i to je tajna njenog uspeha.

„Volim igru bez glume, predstava budi nekakve asocijacije u publici, koje vi svesno otvarate, puštajući ih.

„Imam utisak da zajedno igramo, predstava je puna nekakvih grešaka, pa ljudi ne znaju šta su stvarno greške, to stalno drži pažnju publike i mi se zezamo sa tim, a govori o jednoj ozbiljnoj temi: koliko toga je nama kao ljudima natovareno na grbaču“, kaže Isaković.

Kao laureat Dobričinog prstena, stao je rame uz rame sa velikanima poput Ljube Tadića, Mire Stupice, Mije Aleksića, Zorana Radmilovića, Rahele Ferari, Danila Bate Stojkovića, Petra Kralja, Milene Dravić, kao i uz njegovu partnerku, glumicu Jasnu Đuričić, koja je ovaj poveliki prsten dobila 2015. godine.

„Jaca i ja nismo još venčani, ali sad oboje imamo prsten, kuma gluma nas je venčala“, zaključuje uz osmeh.

Možda će vas zanimati i ova priča