U Beogradu je 2015. godine organizovan Festival gotik supkulture (GARF)

Ako ste prethodnih večeri, u noći punog meseca, na ulici sreli osobu u crnom mantilu, dubokim čizmama, sa tamnom šminkom oko očiju i upečatljivim nakitom, ne brinite – nije gospodar mraka grof Drakula, već verovatno jedan od pripadnika gotik supkulture.

Nastala pre više od četiri decenije u Velikoj Britaniji, ova potkultura koja se razvila iz nešto starijeg panka, odolela je zubu vremena i raširila se čitavim svetom.

U Srbiju je stigla sa blagim zakašnjenjem, krajem 1980-ih, iako se gotik rok, žanr oko koga se razvio čitav pokret, svirao i ranije, posebno u Novom Sadu i Nišu.

„Što se tiče mog načina života, meni je sve podređeno gotiku“, govori za BBC na srpskom Maja Bekvalac iz Beograda, pripadnica ove potkulture još od početka 1990-ih.

Pored muzike, neizostavnog dela supkulture, kaže da se pronašla i u svim drugim njenim aspektima – od gotskih romana i umetnosti, preko filmova i stripova, do arhitekture.

Svetski dan gotik supkulture, koji se obeležava 22. maja, srpska scena dočekuje uz svega par aktivnih bendova i klubova gde se održavaju žurke, ali i nekoliko stotina gotičara i gotičarki koji su joj ostali verni.

Kako je sve krenulo?

Gotik supkultura je nastala u Velikoj Britaniji krajem sedamdesetih i početkom osamdesetih godina 20. veka.

Razvili su je i oblikovali i fanovi got roka, derivata post-pank muzičkog žanra, stvarajući tako sopstvenu scenu i supkulturu koja se ubrzo proširila čitavom Evropom i zapadnim svetom.

Iako je muzička kritika znatno ranije skovala termin gotik rok, ovaj muzički pravac, izuzetno važan za samu supkulturu, definisali su upravo post-pank bendovi Joy Division, Bauhaus, Siouxie and the Banshees, The Cure i drugi aktuelni sastavi.

Međutim, za nju se vezuju i drugi muzički pravci, nastali mahom iz post-pank i got roka, poput dark vejva, indastrijala, EBM (Electronic body music), a postoji i izuzetno popularan gotik metal.

Ovi zvuci se danas mogu čuti na raznim muzičkim festivalima i klubovima gde se okupljaju gotičari, a od toga nije izuzeta ni Srbija, doduše u daleko manjoj meri.

Jedno od gotičarskih mesta hodočašća je svakako festival Wave-Gotik-Treffen koji postoji od 1992. godine i održava se u nemačkom gradu Lajpcigu.

Gotičari, kako glasi kolokvijalni naziv za pripadnike ove supkulture, uporedo su kreirali sopstveni modni izraz koji se oslanjao delom na pank estitku, a delom na stilove oblačenja iz ranijih vekova – na primer, gotovo čitav 19. vek i period vladavine engleske kraljice Viktorije.

Vremenom se i modni izraz razvijao, pa sada postoji više različitih gotičarskih stilova odevanja, ali su osnovne karakteristike svi uglavnom zadržali – mračno i misteriozno.

Nose se mantili, korseti, duboke čizme sa platformom ili visokom štiklom, mrežaste rukavice i čarape, suknje, prsluci, srebrni nakit, lanci, pirsinzi, kao i kontakta sočiva raznih boja.

Tamna šminka je sastavni deo imidža, kako kod žena, tako i kod muškaraca, i nanosi se na usta ili oko očiju, dok se kose, kao i nokti, farbaju uglavnom u crno ili crveno.

Pored muzike i mode, gotik supkultura crpi inspiraciju i iz filmova – posebno ranih horora sa vampirima, zatim iz književnosti, likovne umetnosti, arhitekture, religije, mitologije i drugog.

Srpski gotičari — Gotičari neretko nose religijske i okultne simbole

Prvo muzika, pa supkultura

I u Srbiji je, kao i na mnogim drugim mestima u Evropi, sve krenulo od muzike početkom 1980-ih, da bi se tek krajem iste decenije razvilo u supkulturu.

Iako gotičari još nisu šetali ulicama Beograda i drugih gradova, aktuelni svetski got rok, odnosno post-pank sastavi su se uveliko slušali.

Među njima je bio i legendarni bend Joy Division, predvođen prerano preminulim Ijanom Kertisom.

Ovaj bend je ostavio neizbrisiv trag na domaćoj sceni, a njihov direktan uticaj evidentan je na drugom albumu novosadske pank grupe i pionira ovog pravca Pekinške patke – „Strah od monotonije“ iz 1981.

„Oni su ovaj album koncipirali na preuzimanju Joy Division modela muzičkog izraza i u određenim trenucima je u potpunosti skinut ‘Closer’ (drugi album engleskog benda) fazon“, govori Dragan Ambrozić, rok kritičar i odgovorni urednik programa beogradskog Doma omladine, za BBC na srpskom.

On smatra da je „ozbiljan korak ka gotik estetici“, načinjen i na drugom studijskom albumu beogradskog njuvejv/rok benda Električnog orgazma – „Lišće prekriva Lisabon“, objavljenom naredne godine.

„To ne možeš da nazoveš gotik albumom, ali su naznake i prvi pokušaji u tom smeru kod nas“, dodaje.

Naredni koraci koji „korespondiraju sa sentimentom gotičara“ nailaze, kaže Ambrozić, tek pojavom beogradskih sastava Ekatarina Velika (EKV) i Van Gog.

„To nisu klasični gotik bendovi, ali su imali nešto od te estetike u svom izrazu.“

Tokom osamdesetih post-pank i got rok tonovi su se ponajviše mogli čuti kod Lune – novosadskog sastava gde je pevao laureat NIN-ove nagrade Slobodan Tišma, i u stvaralaštvu kultne niške grupe Dobri Isak i Trivalia.

Mizar iz Skoplja (Severna Makedonija) koji je „sledio žanr“ je takođe, tvrdi Ambrozić, ostavio jak utisak ovde.

Producent engleske post-pank grupe Joy Division opisiva je njihov zvuk kao „muziku za ples sa gotičkim prizvukom“

Iako su se bliski muzički pravci uveliko svirali u Srbiji, gotik supkultura je na jugoslovenski prostor, prvo krenula iz Zagreba, glavnog grada Hrvatske.

„Prvi put smo čuli za darkere negde sredinom osamdesetih i epicentar je bio u Zagrebu.

„To je više bio trač o jednoj samoubilačkoj sekti koja zavodi mlade ljude i oblače se u crno“, priča Ambrozić kroz osmeh.

Darker je zapravo drugo ime za pripadnika gotik supkulture koji se sredinom 1980-ih koristio u Zagrebu, a zatim i dalje proširio po Jugoslaviji.

Nekoliko godina kasnije pojavili su se i u Beogradu i to u čuvenom klubu Fakulteta likovnih umetnosti – Akademija, gde počinju da se ispisuju prve stranice bukvara gotik supkulture u Srbiji.

Mračne i zlatne devedesete

Serijal gotik žurki u klubu Akademija, glavnom okupljalištu ljubitelja mračnih tonova i mestu gde se gradila ova supkultura u Beogradu i Srbiji, počeo je 1990. godine.

Jedan od di-džejeva bio je tada i Milan Gavrilović Gavra, pasionirani ljubitelj gotik zvuka još od sredine 1980-ih.

„Bile su to večeri na kojima su se okupljali uglavnom pravi ljubitelji mračnog zvuka, a naravno da je bilo i znatiželjnika od kojih se većina ubrzo priključila gotičarskoj ekipi“, govori za BBC na srpskom Gavra, di-džej sa višedecenijskim stažom.

On je nekoliko godina ranije boravio u Londonu, tadašnjem centru ove supkulture, gde je posetio kultne got klubove Slimelight i Kit Kat i nekoliko koncerta.

To je, kaže, doprinelo da „ta scena postane deo njegovog života zauvek“.

Mnogi beogradski alternativci tvrde da su njegove večeri na Akademiji bile od „suštinske važnosti za razvoj“ domaće gotik supkulture u nastajanju.

„Ljudi koji su dolazili na moje večeri su uglavnom bili ljubitelji mračne muzike i to im je bila prilika da čuju omiljene pesme, kao i da se upoznaju sa novitetima sa scene.

„Modu i način oblačenja koji obavezno prati scenu, nisu mogli u potpunosti da isprate jer je bila nedostupna u Srbiji, ali su u suštini bili iskreni fanovi“, dodaje Gavrilović.

Na njegove žurke znalo je da dođe i više stotina ljudi, što je bila česta pojava tokom 1990-ih i na drugim mestima gde se puštala ova muzika.

Te decenije je srpska gotik scena bila u zenitu.

Tada se za nju zainteresovala i Maja Bekvalac.

Ona je krajem osnovne škole, početkom 1990-ih, počela da sluša Joy Division, Sisters of Mercy i druge rodonačelnike pravca, da bi kasnije počela da posećuje i žurke i ostale gotik događaje.

„Uvek sam doživljavala kao da sam rođena i predodređena da budem to što jesam, ništa me drugo nije zanimalo“, govori veteranka gotik scene u Srbiji.

Nova muzika se tada otkrivala upravo na žurkama, u emisiji Suspiria koju je na radio Politici vodio nedavno preminuli di-džej Stivi i kupovinom kaseta ispred Studentskog kulturnog centra (SKC).

Prava poslastica bile su i gotik večeri u KST-u, za koje su ona i drugarica šile nove ili prepravljale stare haljine.

„Nije bilo naručivanja putem interneta, niti se išlo u inostranstvo po garderobu, snalaziš se kako znaš i umeš“, navodi Maja, inače pravna savetnica u jednoj državnoj agenciji.

Bilo je to plodno vreme za supkulturu i na drugim poljima, pa su, kaže, krajem devedesetih izašla i dva fanzina koje su radili, između ostalih, i di-džej Stivi i Aleksandar Bogićević, takođe di-džej, ali i vokal gotik grupe Avangarda.

Kao ni danas, ni tada, dodaje, nije bilo mnogo bendova koji su baštinili ovaj zvuka, a pored njih, aktivan je bio još i pančevački sastav Fancy Frogs (ranije Punk It Up).

Milan Gavrilović, di-džej Gavra pušta muziku od 1990. godine

Gotik svadba i eskapizam

Da je supkultura sastavni deo čoveka, te da ljudi ne biraju onu kojoj će pripasti, veruje Ljubica Dolašević Čurguz iz Beograda.

Ona je već u detinjstvu bila fascinirana filmovima sa određenom gotik estitikom, poput crne komedije Porodica Adams, horor komedije Bitlđus ili drame Edvard Makazoruki.

Ipak, dobrodošlicu u gotik potkulturni svet kasnije su joj poželeli got rok klasici – Sisters of Mercy, The Cure, Joy Division, Bauhaus, Clan of Xymox i drugi, u čiji se „mračni, gitarski zvuk“ zaljubila u osnovnoj školi.

Lista se vremenom proširila, pa se danas na njoj nalaze i brojni metal bendovi, ali i oni koji kombinuju taj pravac sa got rok zvukom, poput nemačkog sastava Lacrimosa, čiju je pesmu Alleine zu zweit Ljubica odabrala za svadbeni ples.

„Većina mojih gostiju su ljubitelji mračnijeg zvuka, tako da su oni zasigurno uživali, ali srećom i ostatak porodice je odrastao na kvalitetnom roku i bili su oduševljeni izborom muzike i svadbenim plesom“, govori Dolašević Čurguz za BBC na srpskom.

Ipak, projektna menadžerka u jednoj američkoj firmi smatra da „svaki pripadnik gotik supkulture najviše uživa u mračnoj estetici“.

„U svemu. U fizičkom izgledu, u uređenju enterijera, u filmovima i serijama, u svemu fizičkom što se nalazi oko nas.

„Ne mogu da kažem da nisam jedna od onih koji upravo u ovome pronalazi večnu inspiraciju“, dodaje Dolašević Čurguz.

Sa druge strane, Milicu Milošević iz Kostolca za gotik supkulturu vezuju „dobri ljudi, muzika, estetika, stil odevanja i šminkanja“, ali i mnogi drugi elementi.

„Za mene lično predstavlja eskapizam u svoj odraz sopstva, izražavanja, osećaja sveta, kao i načina da se drugačije predstavim“, govori 29-godišnja andragoškinja za BBC na srpskom.

Najviše joj se ipak dopada to što pruža „mogućnost da se izraziš na mnoštvo načina“, kao na primer kroz određenu vrstu šminke ili nekog dela garderobe.

Ljubica Dolašević Čurguz organizuje razne supkulturne događaje i festivale, a takođe je kostimografkinja i dizajnerka nakita i odeće

Gotik Srbija i svet posle 2000.

Početkom novog milenijuma gotik zvuk se mogao čuti i u emisiji Industrial soundtrack na radiju SKC koju je, između ostalog, vodio i Majin suprug, Nenad Bekvalac.

Za razliku od supruge, on u gotik vode nije uplovio preko metala, već panka, ali je još ranije, kao dečak, zavoleo gotik estetiku gledajući stare horor filmove.

„Prvi put kada sam došao na Akademiju imao sam 15 godina, starija ekipa me uvela baš na jednu od prvih gotik večeri, puštao je di-džej Gavra“, priseća se za BBC na srpskom Nenad Bekvalac, stručni saradnik za strani film u Jugoslovenskoj kinoteci.

On je 2016. i 2017. godine povodom Svetskog dana gotik supkulture – 22. maja, upravo u Kinoteci organizovao dvodnevni program gde su puštani crno-beli filmovi sa gotik tematikom.

„Tako sam ja obeležio i mislim da su još u par navrata za taj datum puštali muziku i to je to“, dodaje diplomirani dramaturg i autor kultne emisije Šok koridor.

Ovaj gotičarski praznik se slavi od 2009. godine, kada je BBC Radio 6 u nedelji obeležavanja različitih muzičkih supkultura, emisiju o gotiku pustio baš 22. maja.

Naredne godine su di-džejevi Cruel Britannia i martin oldgoth putem društvene mreže Majspejs promovisali ideju o pokretanju ovog praznika na globalnom nivou, što je naišlo na pozitivan prijem ostalih gotičara.

Novi milenijum je gotičarima doneo još jednu novinu – koncerte stranih bendova koji ranije nisu dolazili u Srbiju.

Di-džej Gavra je sa nekoliko prijatelja 2005. godine osnovao koncertnu agenciju Night Promotions, preko koje su organizovali koncerte brojnih velikana got roka i drugih srodnih pravaca.

Dioarama, Covenant, VNV Nation, Clan OF Xymox, Diaray Of Dreams, Combichrist, Aesthetic Perfection, Novus UK, Gothika i Assemblage 23 samo su neki od sastava koje su doveli za sedam godina koliko je postojala agencija.

Veliki svetski sastavi i dalje posećuju Srbiju, ali je domaća, autorska scena daleko od zadovoljavajućeg.

Jedan od retkih gotik rok bendova koji još svira je Asphalt Chant iz Beograda.

Gotik žurke se i dalje organizuju na raznim mestima u Beogradu, a najčešće u klubu Vrtoglavica, koji je poslednjih desetak godina svojevrsno stecište prestoničkih gotičara.

„Scena kod nas nikada nije zamrla kao što se desilo u mnogim većim i bogatijim gradovima širom sveta, uspela je da se održi i jedina razlika koju primećujem je da danas gotičari imaju gde da kupe garderobu i da se adekvatno obuku“, šaleći se dodaje di-džej Gavra.

Nenad i Maja Bekvalac godinama puštaju zajedno muziku, a nastupali su i u Njujorku

Predrasude

Gotik supkultura je na udaru raznih stereotipa i predrasuda.

Sklonost ka samopovređivanju, pripadnost određenim sektama i satanizam, nacistička ideologija i seksualni fetišizam, samo su neke od njih.

Međutim, gotovo ni jedna od tih predrasuda nije utemeljena u stvarnosti.

„Motiv samopovređivanja imamo već u panku, a i ranije je postojao kod nekih pesničkih pokreta u decenijama pre rokenrola, dok su, na primer, egzistencijalisti u Francuskoj nosili crnu garderobu“, objašnjava Dragan Ambrozić.

Novinar smatra da ljudi iz ovog pokreta „izražavaju jedan stav prema svetu i društvu“ koji je „potpuno legitiman i nije autodestruktivan, već upravo suprotno“.

„Oni pokušavaju da sačuvaju neku svoju emotivnu unutrašnjost, čistoću i nevinost pred ovakvim korumpiranim svetom kome smo okrenuti, verujući u neke više stvari“, dodaje.

Milica Milošević se još u nižim razredima srednje škole susrela sa diskriminacijom po pitanju supkulturnog opredeljenja.

„Sećam se da je nastavnica znala da me izgrdi zbog pocepanih pantalona i crnih majica sa bendovima, jer su bili isuviše crne za mladu osobu“, priseća se andragoškinja.

Ni van škole često nije nailazila na razumevanje okoline, pa je tako dobijala razne zlonamerne komentare po pitanju modnog izraza, na primer – da li se tako oblači zbog nečije smrti.

„Smeta mi kada ljudi i dalje misle da su gotičari zatvoreni, da se ne smeju i da su smo sektaši, a zapravo smo najnormalniji ljudi koji samo vole malo drugačije da se izražavaju“, ističe Milošević.

Ne dopada joj se ni to što gotik supkulturu pojedinci vezuju za „razne fetiše“ i što „ima dosta seksualizacije“.

„Ona je definitivno usmerena više na žene, zbog ekcentričnog izgleda koji neke ljude navodi na svakojake besmislene predrasude da su žene u gotik subkulturi niskog morala i slično“, dodaje.

Međutim poslednjih godina, zahvaljujući tome što je „gotik ušao u mejnstrim“, uglavnom dobija pozitivne komentare.

„Ljudi se oduševe da li nekim mojim izgledom, načinom šminkanja ili deljenjem nekog dobrog benda“, zaključuje ona.

I Ljubici Dolašević Čurguz su na ulici upućivani negativnim komentarima na koje, kaže, „uvek odgovori osmehom“.

„Doduše, više sam u Londonu naletala na ljude sa zlobnim komentarima jer oni povezuju gotik sa nacizmom, što je, naravno, vrlo ružna predrasuda“, dodaje Beograđanka.

Ipak, i ona je nedavno naišla na podršku slučajnih prolaznika.

„Dobile po ružu od jednog gospodina tokom gotik foto-sesije koji je bio oduševljen onim što vidi.

„Imam mnogo sličnih priča i uvek se trudim da pamtim samo pozitivne stvari.“