Hladni rat, Holivud i politika: Kako je zabranjena Komunistička partija Sjedinjenih Američkih Država

Kip slobode koji u rukama drži srp i čekić, umesto table sa zakonima i baklje, dok u pozadini vijori američka zastava sa crvenim, a ne belim zvezdicama.

Tako bi možda izgledala sekvenca u nekom holivudskom filmu neposredno posle Drugog svetskog rata, ali ovakav scenario ni na filmu, a kamoli u stvarnosti, nije bio moguć jer je ubrzo eksplodirala Druga crvena panika (Second red scare).

Ovaj period zatvaranja, isleđivanja i uhođenja članova Komunističke partije SAD (KPSAD) i drugih radikalnih levičara, obeležio je drugu polovinu 1940-ih i prvu polovinu 1950-ih u Americi, često bacajući u senku mnogo važnije političke i ekonomske promene.

Pored komunista, na udaru su bili i holivudski glumci, vojnici, naučnici, političari – svi za koje se sumnjalo da gaje simpatije prema partiji ili levoj ideologiji.

Na vrhuncu Makartizma, političke prakse nazvane po senatoru Džozefu Džou Makartiju, donet je Zakon o kontroli komunista, kojim su zabranjeni rad KPSAD i njene aktivnosti.

„Direktan i američkoj javnosti predstavljen povod je institucionalna borba protiv prodiranja komunizma i komunističkih agenata u američko društvo, a sam zakon je proizvod prethodnih događaja, najmanje od 1945, i zatezanja odnosa SAD i Sovjetskog Saveza“, govori istoričar Nemanja Radonjić, docent Filozofskog fakulteta u Beogradu, za BBC na srpskom.

Zakon je 24. avgusta 1954. godine potpisao američki predsednik Dvajt Ajzenhauer.

• Pet najvećih mitova o Hladnom ratu
• Gvozdena zavesa, metafora koja je podelila Istok i Zapad
• Kako smo preživeli „lov“ na komuniste u Americi

Šta je prethodilo zabrani i kakva je bila uloga državnog vrha?

Posle kratkotrajnog savezništva tokom Drugog svetskog rata, nastupio je period zaoštrenih odnosa između kapitalističkog Zapada, predvođenog Amerikom, i socijalističkog Istoka, na čelu sa Sovjetskim Savezom.

Dve ideološki suprotstavljene supersile povele su Hladni rat van bojnog polja.

U takvoj atmosferi, u Americi je nastupila Druga crvena panika, period „antokomunističke ostrašćenosti koja je prožimala društvo, politiku i kulturu, od kasnih 1940-ih do sredine 1950-ih“, piše u naučnom radu Landon Stors, profesorka istorije sa Univerziteta Ajova u Americi.

Prva crvena panika trajala je od 1919, kada je formirana Komunistička partija SAD, do 1920. godine.

Tada je, navodi Radonjić, u gradovima na severu SAD, „industrijskim bazama, poput Čikaga, radništvo ustalo i pokušalo da formira radničke savete“, na idejnom tragu ruske Oktobarske revolucije iz 1917.

„To je brzo skršeno, a u tim događajima nalazimo i uspon onoga što poznajemo pod nazivom FBI-ja“, dodaje.

Federalni istražni biro (FBI), pod vođstvom Edgara Huvera, imao je izuzetno zapaženu ulogu i tokom Druge crvene panike, prikupljajući detaljne informacije o osumnjičenim komunistima.

Pored njih, u savremenom „lovu na veštice“ angažovani su i Komitet za neameričke aktivnosti Predstavničkog doma, Stalni senatski potkomitet za istrage i Senatski potkomitet za unutrašnju bezbednost.

Na čelu države tokom perioda Druge crvene panike bili su američki predsednici Hari Truman i Dvajt Ajzenhauer.

Američki istoričar Brus Šulman kaže da su republikanci tokom vladavine Harija Trumana, inače demokrate, „doveli u sumnju, ne samo dosije Trumanove administracije, već i njenu volju da se odupre Sovjetima“.

Tako je američki predsednik 1947. godine izdao izvršnu naredbu koja je predviđala program lojalnosti zaposlenih u saveznoj upravi.

„U želji da nadmaši njegove protivnike, Truman je naredio državnom tužiocu da istraži potencijalne povrede u oblasti bezbednosti, pa je hiljade Amerikanaca potpalo pod zvaničnu proveru zbog potpisivanja peticija podrške levičarskim organizacijama, pa čak i građanskim pravima Afroamerikanaca“, objašnjava Šulman, profesor na Univerzitetu Boston, za BBC na srpskom.

Dodaje da se i sam američki predsednik bavio „lovom na crvene“, etiketirajući neke članove sopstvene partije kako imaju „mek stav prema komunizmu“.

U period između 1947. i 1956, više od pet miliona državnih službenika prošlo je proveru lojalnosti, što je dovelo do približno 2.700 otpuštenih i 12.000 ostavki.

Desetine hiljada ljudi je oslobođeno optužbi, neki tek posle višemesečnih istraga.

• Oktobarska revolucija – pucanj sa Aurore koji je promenio svet
• Hladni rat nekada i sada
• Američki špijun koji je Sovjetima odavao informacije o atomskoj bombi

Makartizam

Iako je period Druge crvene panike počeo nekoliko godina ranije, od 1950. dobija još jedan, poznatiji naziv – makartizam, po američkom senatoru Džozefu Makartiju iz redova Republikanaca.

On je izjavio da u Stejt departmentu – telu zaduženom za spoljne poslove američke vlade, radi veliki broj članova KPSAD.

„Iako ne mogu da imenujem sve iz Komunističke partije u Stejt departmentu i članove špijunskog lanca, ovde u ruci držim spisak od 205 ljudi“, rekao je Makarti, tada senator Viskonsina, 9. februara 1950, pred Republikanskim klubom žena okruga Ohajo, mašući papirima.

Američki istoričar Brus Šulman kaže da je makartizam „izvršio duboki uticaj“ na unutrašnju politiku SAD.

Uprkos vetu predsednika Trumana, Kongres je septembra 1950. doneo Zakon o unutrašnjoj bezbednosti koji je zahtevao da komunističke organizacije budu registrovane u državnom tužilaštvu i osnivanje Kontrolnog odbora za subverzivne aktivnosti.

Makarti je tokom 1953. i 1954. godine vodio i Stalni senatski potkomitet za istrage koji je „održavao dramatična javna ispitivanja potencijalnih komunista„.

„Meta su mogli biti svi – od vojnika, do mornara i pilota, preko glumaca i istoričara, ali i samih kongresmena i senatora.

„Već i sama optužba i izlazak pred komisiju bili su dovoljni za javno ostrakovanje“, objašnjava Radonjić, naučni saradnik Instituta za noviju istoriju.

‘Lov na veštice’ u Holivudu

Već na početku Druge crvene panike, na meti su se našla američka filmska industrija i njen glavni centar, Holivud.

Do tada gotovo nepoznati Komitet za neameričke aktivnosti Predstavničkog doma (HUAC), na značaju je dobio istragom „o komunističkoj infiltraciji“ koju je u filmskim studijima Los Anđelesa sproveo 1947. godine.

„Komitet je zahtevao da bivši radikali, ne samo potvrde njihovu iskrenu mržnju prema komunizmu, već i da lojalnost dokažu imenujući bivše drugove“, objašnjava profesor Šulman.

Jedan od prvih i najpoznatijih primera „lova na veštice“ u centru američke filmske industrije bio je slučaj „Holivudske desetorke“ – grupe scenarista i reditelja koji su odbili da sarađuju i odgovaraju na pitanja Komiteta o njihovim političkim opredeljenjima, u jesen 1947.

Oni su se pozvali na Prvi amandman američkog Ustava koji garantuje slobodu govora i okupljanja.

Ali pošto je Vrhovni sud odbio da ih sasluša, dobili su šest meseci zatvora.

Nedugo posle istrage sprovedene nad „holivudskom desetorkom“ oglasila se Američka filmska asocijacija, čuvenom Valdorfskom izjavom.

„Nećemo svesno zaposliti komunistu ili člana bilo koje partije ili grupe koja se zalaže za rušenje vlade Sjedinjenih Država silom ili bilo kojim nezakonitim ili neustavnim metodama“, poručio je Erik Džonston, tadašnji predsednik ovog udruženja.

Vođeni iskustvom kolega, drugi su se pozivali na Peti amandman koji nalaže da niko ne može da optuži, odnosno svedoči protiv sebe.

Američka profesorka istorije Landon Stors navodi da su oni ovom taktikom izbegli zatvor, ali se pozivanje na Peti amandman „široko tumačilo kao priznanje krivice“, pa su zbog toga kasnije mnogi „poslodavci odbijali da ih zaposle“.

Radonjić kaže da su ova isleđivanja posebno pogodila scenariste i da su se retki od toga oporavili, poput Daltona Tramba, jednog od „holivudske desetorke“ i člana KPSAD.

Tako su, dodaje, „sasečene bilo kakve simpatije ka komunizmu“, a ostavljen prostor za štancanje propagandnih filmova – na primer „Udala sam se za komunistu“ (I Married a Communist).

Na crnoj listi našli su i mnogi poznati glumci, reditelji i scenaristi, poput Čarlija Čaplina i Orsona Velsa.

Kolege su prokazivale jedni druge – među njima su prednjačili glumac i budući predsednik SAD – Ronald Regan, kao i producent crtanih filmova Volt Dizni.

„Do sredine 1950-ih, crna lista u celoj industriji zabave postala je toliko obimna da je suprotstavljanje ovoj praksi moglo da uništi nečiju karijeru“, ističe istoričar Šulman.

Holivudski lov na veštice okončao se pobedom u sudskom procesu koju je izvojevao radijski voditelj Džon Henri Folk.

Posle dugogodišnjeg procesa, on je 1962. godine na sudu pobedio AWARE, Incorporated – „antikomunističku organizaciju unutar industrije koja je mobilisala podršku za crnu listu“.

Ipak, ni on, kao ni mnoge njegove kolege posle ovog perioda nisu dobile drugu šansu i ponovili ranije uspehe u karijeri.

Zakon o kontroli komunista

Zakon o kontroli komunista bio je federalni akt kojim je formalno zabranjena KPSAD, a kriminalizovano članstvo i podrška partiji.

Usvojen je, navodi Šulman, uz ogromnu podršku, kako Republikanske, tako i Demokratske stranke, liberala i konzervativaca, ne bi li tako potvrdili da je „komunizam izvan njih“.

„Staviti Komunističku partiju van zakona, zabraniti članovima komunističkih organizacija da služe u određenim predstavničkim telima, i u druge svrhe“, glasi početak ovog akta.

U zakonu, između ostalog, piše i da Kongres „konstatuje da je KPSAD, iako navodno politička partija, instrument zavere za rušenje Vlade SAD“, da predstavlja „autoritativnu diktaturu unutar republike“, ali i da su njeni „politika i programi propisali strani lideri svetskog komunističkog pokreta“.

Istoričar Nemanja Radonjić ističe da je zakon „sadržao nekoliko odredbi čiji je cilj bio direktno targetiranje finansijske i institucionalne baze komunizma u SAD“.

„On (komunizam) je, u kontekstu ovog zakona, smatran za izuzetno opasnu pojavu, a upravo KPSAD za glavni eksponent, kontrolisan od SSSR, svetske revolucije koja hoće da zbaci zapadnu liberalnu demokratija“, ocenjuje Radonjić.

Zakon je donet kako bi ovu partiju „onemogućio da deluje na izborima i zapošljava ljude“.

„On je u stvari samo jedan od mnogih zakona, predsedničkih izvršnih naredbi i podzakonskih akata koji su imali da zaštite američki poredak„, kaže Radonjić.

Zakon je takođe onemogućio partiji da poseduje bankovne račune, dobija sudsko izvršenje ugovora, tuži ili bude tužena pred sudom, da se žali na štetne sudske presude, obavlja poslovnu aktivnost ili bude na glasačkom listiću.

Ipak, bojazan od komunizma i ove stranke, bila je, kako se kasnije ispostavilo, preterana.

Radonjić ističe da se radilo o „komunističkoj hladnoratovskoj partiji“ sa malim članstvom i izuzetno slabim uticajem na društvo, koja je kasnije „skoro slepo slušala diktate iz Moskve“.

„Partija je imala značajan broj članova koji su učestvovali u Španskom građanskom ratu i zastupala program podizanja životnog standarda i organizacije radništva, povezivanja sa sindikatima“, dodaje.

Broj članova KPSAD je 1938. godine narastao na oko 75.000, dok je do 1956. pao ispod 10.000.

Logični sled događaja

Kongres je vremenom ukinuo većinu odredbi zakona.

„Zakon, u stvari, nikad nije zaživeo, i retko su se pravosudni organi na njega pozivali da spreče komunističke delatnosti„, objašnjava Radonjić.

Dodaje da je 1954, iste godine kada je i donet, „natpolovičnom većinom glasova“ ugašena Makartijeva komisija, te da su Vrhovni sudija Erl Voren „i deo legislature dugo protestovali protiv ovakvog tretiranja američkih građana“.

To se, ističe, može „nazvati logičnim sledom događaja“ jer je u narednim godinama došlo do „privremenog opuštanja odnosa“ između dve zemlje.

Američki potpredsednik Ričard Nikson je na leto 1959. doputovao Moskvu, dok je Nikita Hruščov, naslednik dugogodišnjeg lidera Sovjetskog Saveza – Josifa Staljina, posetio SAD već u septembru.

I to na poziv potpisnika Zakona o kontroli komunista – američkog predsednika Dvajta Ajzenhauera.

Pratite nas na Fejsbuku,Tviteru i Vajberu. Ako imate predlog teme za nas, javite se na [email protected]