Ishrana igra veliku ulogu u našim životima u ovo doba godine.
Ali šta se dešava kad malo preteramo?
Sa priličnom sigurnošću može da se predvidi kako ćete se osećati posle običnog obroka: uspavano, usporeno i definitivno sito.
Ali u vreme ručka narednog dana sigurno je da će se naći mesta za još jednu porciju pečenja.
- Autofagija: Prednosti i mane
- Šta je uzrok glavobolje od crvenog vina, a nije količina
- Šta možete da jedete, a šta ne ako imate dijareju
Kad razmislite o tome, prilično je neobično da samo dan posle ogromnog obroka možemo da pojedemo potpuno istu količinu hrane još jednom.
Zar nismo naučili lekciju prvi put?
Zašto i dalje osećamo glad posle gozbi kao što je božićna?
Da li nam prejedanje „proširi“ želudac, što znači da imate više prostora za hranu naredni dan?
Ogladnim samo kad razmišljam o tome.
Odgovor je, za većinu ljudi, da ne osećate glad uprkos ogromnim količinama hrane koje ste nedavno uneli u sebe.
Osećate glad upravo zbog njih.
Ali, prvo, šta je uopšte osećaj gladi?
Nagon koji osećate i tera vas da jedete posledica je fizioloških promena u vašem telu.
Istina je da se veličina vašeg želuca menja kad je on gladan ili sit.
Želudac se smanjuje dok se obrok vari da bi pomogao da se hrana pokrene ka crevima.
Stomak nam krči dok se vazduh i hrana kreću unaokolo a hrana se gura nadole.
To je fenomen zvani borborigmus, zvučna i fizička senzacija, koji je često naš prvi nagoveštaj da bismo mogli biti gladni.
Posle krčenja, želudac se potom ponovo širi spremajući se za hranjenje – to pokreću hormoni.
Ali zapravo nije istina da hranjenje širi želudac.
Želudac je veoma elastičan, tako da će se vratiti na normalni kapacitet (oko 1-2 litra) posle obilnog obroka.
Štaviše, kapacitet želuca većine ljudi je veoma sličan – ni visina ni težina tu ne igraju ulogu.
Ono čega možda nismo svesni je lučenje naših hormona gladi: NPY i AgRP iz hipotalamusa, i grelina iz želuca.
Grelin se luči kad želudac stimuliše proizvodnju NPY i AgRP-a u našem mozgu.
Ova dva hormona su odgovorna za stvaranje osećaja gladi nadjačavanjem hormona koji nam daju osećaj sitosti.
Verovatno kontraintuitivno, nivo grelina obično je viši kod vitkijih osoba a niži kod gojaznih.
Očekivali biste da hormon koji stimuliše glad bude prisutniji kod ljudi koji jedu više – ali ova kontradikcija verovatno odražava koliko je komplikovan naš endokrini sistem.
I dok su samo tri hormona uglavnom odgovorna za buđenje osećaja gladi, desetak ili više njih potrebni su da bismo se osetili sitim.
Par njih, GIP i GLP-1, odgovorni su za stimulisanje proizvodnje insulina kako bi regulisali metabolizam ugljenih hidrata.
Još nekoliko hormona učestvuje u usporavanju kretanja hrane kroz naš stomak, da bi naše telo dobilo dovoljno vremena da svari hranu.
Kod pojedinih gojaznih ljudi moguće je da visok nivo insulina, potreban da metaboliše ishranu bogatu ugljenim hidratima, inhibira proizvodnju grelina.
Dva hormona su ključna za smanjenje osećaja gladi: CKK i PYY.
To dovodi do gubitka apetita.
Iako vaš želudac poseduje hormonalni sistem koji govori vašem mozgu kad je prazan, to je često pojačano stečenom vezom između doba dana i osećaja gladi.
Dakle, čak i ako ste obilno ručali, i dalje biste mogli da osećate glad u vreme večere.
„Ako uporno uzimate komad čokolade ili čipsa posle večere kad sednete na kauč da gledate TV, naše telo može da počne da vezuje sedenje na kauču, TV i jedenje nečeg lepog, stoga kad sednete na kauč, vi počnete da žudite za hranom“, kaže Karolien Van den Aker, istraživačica iz instituta Centerdata i nekada sa Univerziteta u Mastrihtu.
„To može da se desi čak i kad ste siti; kad su vaša skladišta energije puna.“
Prejedanje nije loše samo po sebi, kaže Van den Aker.
Za razliku od kliničke dijagnoze opsesivnog prejedanja, kada se veoma velike količine hrane unose u kratkom vremenskom periodu, često povezanog sa osećanjima gađenja, krivice ili sramote, obično prejedanje može prosto da se doživi kao navika koju bi ljudi voleli da prekinu.
Ali stečena žudnja za hranom može takođe da oteža uspešno pridržavanje dijete.
Kad naučimo da povezujemo nagrađujuća svojstva hrane, posebno hrane sa velikom količinom šećera, sa konkretnim vremenima, mirisima, prizorima i običajima, kad počnete da osećate žudnju, aktivira se sećanje na te senzacije.
To potom pokreće ne samo psihološke već i fiziološke reakcije, kao što je lučenje pljuvačke.
- Šta ne jesti, saveti stručnjaka za bezbednost hrane
- Kako crevna flora kontroliše naš mozak
- Brojanje kalorija: Da li je opasno
Verovatno ste čuli za Pavlovljevog psa – eksperiment u kom se zvono oglašavalo svaki put u vreme obroka da bi ga pas povezivao sa dobijanjem hrane.
Na kraju je pas počeo da luči pljuvačku samo na zvuk zvona.
Ljudi nisu mnogo sofisticiraniji od pasa u tom pogledu.
U drugom eksperimentu, ljudima su pokazivani prosti oblici – krugovi i kvadrati.
Kad su videli kvadrate, dobijali su komadić čokolade i nakon toga počeli su da žude za čokoladom svaki put kad bi im ponovo pokazali kvadrate.
Kao i psi, i ljudi mogu biti uslovljeni da očekuju hranu na osnovu jednostavnih nagoveštaja.
„Ove veze nastaju brzo i čak sa malom količinom čokolade kao što su jedan do dva grama“, kaže Van Der Aker.
„Deluje prilično lako pobuditi ove žudnje, ali je veoma teško rešiti ih se. Vaše telo zapamti da ste u određenom trenutku jeli čokoladu.
„Ta žudnja lako može da se pretvori u svakodnevnu žudnju – čak i posle samo četiri dana ponavljanja.“
Ponekad čak naše raspoloženje može da postane okidač za uslovljavanje.
Ljudi često prijavljuju da imaju manje samokontrole ako su neraspoloženi ili umorni.
„U tom slučaju, emocije mogu direktno da se povežu sa ukusnom hranom, tako da onda loša emocija može da probudi žudnju“, kaže Van der Aker.
U načelu, bilo koje raspoloženje, čak i pozitivno, može da postane okidač za žudnju, dok god je dosledno ispraćeno hranom.
Više puta je dokazano da jedemo više kad smo u društvu prijatelja.
Čak i kad se u obzir uzmu kontrolni faktor alkohola, specijalnih prilika, dužinu vremena koje provedete za stolom i mnogo drugih faktora, i dalje jedemo više kad se družimo.
Možda zato što nam zadovoljstvo koje društva donosi otežava da se koncentrišemo na kontrolu porcija.
Čak i ljudi u laboratoriju koji jedu činiju paste poješće više ako imaju prijatelja sa kojim mogu da razgovaraju.
Ovo saznanje ima implikacije za odvikavanje od loših navika u ishrani.
„Kad pokušavamo da pomognemo ljudima da jedu manje, usredsređujemo se na ‘raskidanje’ njihove stečene žudnje za hranjenjem.
„Trudimo se da ih naučimo da jedenje nečeg lepog jednom ne znači automatski da moraju to da rade i narednih dana“, kaže Van den Aker.
To je važno zato što su druge studije pokazale da odustajanje od dobre navike u ishrani jednom može da bude dovoljno da se vratite na lošu naviku.
Možda nije iznenađenje, onda, koliku glad osećamo nakon obilnog obroka sa porodicom i prijateljima.
I dalje smo gladni narednog dana – ili čak kasnije istog dana – ne zato što se naš želudac proširio, već zato što smo se navikli na prekomerno jedenje u specijalnim prilikama.
Ako naš mozak vidi sve naznake – mirise, prizore, zvukove – povezane sa obilnim obrocima dan posle velike gozbe kao što je božićna, onda će to početi da nas priprema za drugu rundu.
Možda će vas zanimati i ovaj video:
Pratite nas na Fejsbuku, Tviteru i Vajberu. Ako imate predlog teme za nas, javite se na [email protected]
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
