Indija, birokratija i siromaštvo : „Gledali su me kao da sam duh“

Ako ste mrtvi, ne možete biti vlasnik zemlje.

Ova činjenica iznedrila je nebrojeno mnogo slučajeva u Indiji kad su ljudi prijavljeni kao mrtvi i oduzeta im je imovina – a mnogi od njih otkrili su da ne mogu mnogo toga da učine da to promene, piše novinarka BBC-ja Kloi Hadžimateu.

Padesar Jadav je živ i zdrav, i stoga je bio veoma iznenađen kad je otkrio da je – makar na papiru – mrtav.

U poznim sedamdesetim, posle smrti ćerke i zeta, neočekivano je morao da odgaja dvoje unuka.

I zato je, da bi platio njihovo odrastanje i obrazovanje, prodao deo zemlje koju je nasledio od oca u rodnom selu.

Nekoliko meseci kasnije, primio je bizaran telefonski poziv.

„Čovek kom sam prodao zemlju zvao me je da mi kaže da se vodi sudski spor protiv mene. Rekao je kako moj nećak svima govori da sam umro i da je zemlju prodao čovek koji se lažno predstavlja kao ja.“

Jadav je odmah otputovao iz Kolkate, gde sada živi, nazad u selo u distriktu Azamgar u državi Utar Pradeš.

Kad je stigao, ljudi su bili šokirani što ga vide.

„Gledali su me kao da sam duh i govorili: ‘Ti si mrtav! Ceremonijalno smo te ožalili!'“.

• Beba koja je dva puta oteta
• „Nesrećni brak“ koji je spasao hiljade života
• „Upadam nepozvan na sahrane u ime pokojnika“

Jadav kaže da su on i njegov nećak bili bliski i da ga je ovaj često posećivao kad je dolazio u grad.

Ali kad mu je Jadav rekao da planira da proda porodičnu zemlju, posete su prestale.

On je sada saznao da njegov nećak tvrdi da polaže pravo na zemlju kao njegovo nasledstvo.

I Jadav se suočio s njim.

„On je rekao: ‘Nikad nisam video ovog čoveka u životu. Moj ujak je mrtav.’ Bio sam šokiran“, kaže Jadav.

„Rekao sam: ‘Ali stojim tu, živ i zdrav, pred tobom, kako me ne prepoznaješ?'“.

Jadav kaže da je danima plakao, ali onda se sabrao i pozvao Udruženje za žive mrtvace Indije.

Organizaciju vodi Lal Bihari Mritak, čovek u poznim šezdesetim koji zna ponešto o tome kako to izgleda kad vas proglase mrtvim – trećinu života je proživeo kao navodni mrtvac.

Bihari potiče iz izuzetno siromašne porodice.

Nikad nije naučio da čita niti piše zato što je sa sedam godina poslat da radi u fabriku sarija.

U ranim dvadesetim otvorio je vlastitu tekstilnu radionicu u susednom gradu, ali je morao da podigne kredit da bi pokrenuo poslovanje a banka je tražila zalog.

Stoga je otišao u lokalnu kancelariju vlade u selu Kalilabadu, takođe u oblasti Azamgar, u nadi da će dobiti tapiju na zemlju koju je nasledio od oca.

Seoski računovođa potražio je njegovo ime i pronašao dokumente – ali je našao i smrtovnicu prema kojoj je Lal Bahari mrtav.

Biharijev protest da ne može biti mrtav kad stoji tu živ i zdrav ništa nisu vredeli.

„Stoji ovde u papirima, crno na belo, da ste mrtvi“, priseća se Bihari šta su mu rekli službenici.

Kad je Biharijeva smrt prijavljena kod lokalnih vlasti, zemlja i imovina koje je nasledio od oca prebačeni su sa njega na porodicu njegovog strica.

Do dana današnjeg Bihari kaže da ne zna da li je to bila administrativna greška ili svesna prevara njegovog strica.

U svakom slučaju, Bihari je bio uništen.

Njegova radionica morala je da zatvori, a njegova porodica je ostala bez izvora prihoda.

Ali Bihari nije planirao olako da se preda i prihvati vlastitu smrt bez borbe, a uskoro je shvatio da u tome nije usamljen.

Rodbina je varala ljude iz svih krajeva zemlje i proglašavala ih mrtvima da bi im oduzela zemlju.

Bihari je osnovao Udruženje za žive mrtvace kako bi ih sve okupio na jedno mesto – prema jednoj proceni, samo u državi Utar Pradeš ima 40.000 živih mrtvaca, većina siromašni, nepismeni ili iz niže kaste – i započeo je kampanju kako bi skrenuo pažnju na njihovu muku.

Na svoje ime dodao je sufiks mritak – što znači „pokojni“ – postavši tako „pokojni Lal Bihari“ i zajedno sa drugima u njegovom položaju organizovao proteste da bi privikao pažnju medija.

Ali to nije bilo dovoljno da se njegova situacija promeni.

Onda je odlučio da se kandiduje na nacionalnim izborima i uspeo da ime mrtvog čoveka stavi na izbornu listu.

Kad to nije bilo dovoljno da ubedi vlasti da je živ, zamalo se ubio tri puta započinjući štrajk glađu.

Konačno je, iz očaja, odlučio je da prekrši zakon tako što je kidnapovao stričevo dete.

Nadao se da će ga policija uhapsiti i time biti prisiljena da prizna da je živ – na kraju krajeva, ne možete uhapsiti mrtvaca.

Ali policija je shvatila o čemu se radi i odbila da učestvuje.

Na kraju je Bihari našao pravdu ne kao posledicu nekog od svojih kreativnih pokušaja, već od samog sistema koji mu je i okrenuo život naglavačke.

Novi prekršajni sudija distrikta Azamgar ponovo je proučio njegov slučaj i odlučio da je, posle 18 godina ubeđivanja da je mrtav, Lal Bihari ipak živ.

Bihari kaže da je putem Udruženja za žive mrtvace pružio podršku hiljadama ljudi koji su se suočili sa sličnim mukama.

Mnogi od njih, kaže on, nisu bili njegove sreće.

Neki su se ubili nakon što su proveli čitave godine boreći se za svoj slučaj i na kraju izgubili svaku nadu, dok su drugi umrli od prirodne smrti pre nego što je njihov slučaj razrešen.

Jedan čovek koji se nalazi na samom početku takve muke je Tilak Čand Dakad.

Danas kada ovaj sedamdesetogodišnjak poseti farmersku zemlju u Madja Predašu na kojoj je odrastao, mora da je posmatra sa druge strane ograde.

On ima čitav niz zdravstvenih problema i zna da možda neće poživeti dovoljno dugo da se ponovo prošeta tim poljima.

Kao mlađi čovek Dakad se preselio u grad u nadi da će pronaći bolji posao i bolji život za svoju decu. Dok je bio odsutan, iznajmio je zemlju jednom bračnom paru.

Tek kad se vratio u selo da potpiše neke dokumente, otkrio je da više nije vlasnik zemlje zato što je navodno preminuo.

„Službenik u kancelariji lokalnih vlasti rekao mi je da sam mrtav. Pomislio sam: ‘Kako je to moguće?’ Strašno sam se uplašio“, priseća se on.

Dakad je ubrzo otkrio da je bračni par kom je iznajmio zemlju prijavio njegovu smrt, a žena je otišla na sud predstavivši se kao njegova udovica, rekavši da će rado prepisati njegovu zemlju.

Kad je BBC kontaktirao bračni par koji Dakad optužuje da mu je preoteo zemlju, rekli su da ne žele da odgovaraju ni na kakva pitanja.

Anil Kumar, advokat koji je radio na nekoliko slučajeva za žive mrtvace, procenjuje da u Azamgaru, provinciji u kojoj živi Lal Bihari, ima najmanje 100 ljudi koji su preuranjeno proglašeni mrtvim.

Svaki slučaj je složen za sebe, kaže on.

Ponekad su u pitanju administrativne greške, u nekim drugim slučajevima su državni službenici potkupljeni da naprave lažne smrtovnice.

Portparolka indijske vlade Šaina NC rekla je za BBC da je aktuelna vlada veoma posvećena sprovođenju zakona protiv korupcije.

„U zemlji toliko velikoj i raznovrsnoj kao što je Indija, možete da imate nekoliko iznimnih slučajeva koji se pojave s vremena na vreme, ali većina građana je zaštićena dobrom vladavinom premijera Narendre Modija“, kaže ona.

„Ako se i nađe neki slučaj korupcije, imamo dovoljno zakonskih odredbi u parlamentu da se osigura da počinioci odgovaraju.“

Ali Anil Kumar kaže, kad su ovi slučajevi posledica prevare, pravda ume da bude nedostižna.

U jednom slučaju za koji se borio, trebalo je šest godina da se dokaže da je njegov klijent živ – a više od 25 godina kasnije on još uvek čeka presudu u sporu protiv čoveka koji je navodno proglasio njegovog klijenta mrtvim.

„Kad bi se ovakva vrsta slučajeva rešavala po hitnom postupku da bi se kriminalci kaznili, to bi uteralo strah ljudima i sprečilo ovu vrstu zločina“, kaže Kumar.

Prošlo je više od 45 godina otkako je Lal Bihari Mritak proglašen mrtvim i više od dve decenije otkako je uspeo da dokaže da je živ.

Ali on i dalje svake godine organizuje proslavu novog rođendana, kada gosti sede oko veoma velike torte.

Dok nož iseca detaljne ukrase, njegovim gostima postaje jasno da se radi samo o ukrašenoj kartonskoj kutiji – trik.

„Iznutra je potpuno šuplja. Neki državni zvaničnici su takvi – isprazni i nepravedni“, kaže on.

„I zato nisam isekao ovu tortu iz slavlja. To je moje viđenje društva u kom živimo.“

Bihari kaže da ga i dalje zovu ljudi iz čitave zemlje koji žele njegov savet kako najlakše da dokažu da su živi, ali u 66. godini on je pomalo izgubio elan i sada razmišlja da se povuče iz borbe.

„Nemam ni novca ni energije da nastavim da vodim Udruženje živih mrtvaca“, kaže on, „a nema ko drugi da ga preuzme.“

Oduvek se nadao da će nacionalni mediji stati u odbranu obespravljenih i da će vlada u korenu saseći podmićene, ali to se nije desilo.

Čovek koji je proveo 18 godina života pokušavajući da dokaže da je živ jednog dana će stvarno biti mrtav, a da usput nije ostvario promene za koje se borio.

Možda će vas zanimati i ovaj video: Grad u Indiji pun blizanaca a niko ne zna zašto

Pratite nas na Fejsbuku i Tviteru. Ako imate predlog teme za nas, javite se na [email protected]