Indija i seksualno nasilje: Kako su grupna silovanja u Nju Delhiju promenila živote ljudi

Pre deset godina, stravično grupno silovanje i ubistvo u Delhiju predstavljalo je prekretnicu za nacionalnu raspravu u Indiji o pitanju koje je ranije ostajalo u senci – nasilju nad ženama.

UPOZORENjE: Ovaj članak sadrži opise seksualnog nasilja

Kad su dvadesettrogodišnju Džoti Sing grupno silovali šofer i pet saučesnika u autobusu u Delhiju dok se ona vozila njim, ovaj incident šokirao je čitav svet.

Džoti, koja je u medijima stekla nadimak „Nirbahaja“, iliti „neustrašiva“, pružila je otpor, ali je na kraju podlegla stravičnim unutrašnjim povredama nakon što je izbačena naga iz autobusa.

Umrla je u roku od dve nedelje od napada.

Šok u zemlji brzo je prerastao u bes.

• Žene pitaju: „Zašto muškarci siluju?”
• Da li pravosuđe na Balkanu strogo kažnjava zločin silovanja
• Seksualno nasilje u Srbiji – kome se obratiti za pomoć

Stotine mladih žena i muškaraca u Delhiju zahtevalo je pravdu, šetajući na velikoj hladnoći, suprotstavljajući se vodenim topovima i suzavcu koji je policija koristila da za razbijanje sve veće mase.

Strah je moja vlastita prva uspomena na taj napad.

Sećam se užasa koji mi je obuzeo telo dok sam čitala stravične izveštaje o torturi nad njom – o šipci guranoj u nju i izvlačenju njenih creva.

Smatrala sam sebe prilično okorelom, budući da sam odrasla sa čestim uličnim uznemiravanjem u Delhiju, ali ovo me je prenerazilo.

Protesti iz 2012. jesu doveli do izvesne količine promena – zakoni su izmenjeni da bi se uvrstila šira i sveobuhvatnija definicija nasilja nad ženama, odredile disciplinske mere za neefikasnu policijsku istragu i strože kazne za počinioce – pa i smrtnu kaznu.

Ali deceniju kasnije, i dalje postoje velike opasnosti po žene u Indiji.

Stopa kriminala nad ženama porasla je u protekloj deceniji za više od 50 odsto.

Jedna žena koja je bila uvučena u borbu za pravdu protiv silovanja je majka Džoti Sing- Aša Devi.

Njeno iskustvo ju je inspirisalo da osnuje Trust Nirbahaje Džoti kao znak sećanja na ćerku.

Indijski zakon zahteva anonimnost za žrtve silovanja i njihove porodice, ali je Aša 2015. odlučila da javno obznani ime ćerke, rekavši da su „oni koji čine strašne zločine ti koji treba da se stide, a ne porodice žrtava“.

Aša se nije borila samo za pravdu za ćerku, već se ispostavilo i da je postala značajni emocionalni i praktični resurs za druge čiji su životi uništeni mizoginim nasiljem.

Tokom godina, mnogi su potražili Ašu.

„Ponekad je sve što im treba nada, da bi mogli da nastave dalje“, rekla mi je ona u svom malom stanu u Delhiju.

„U drugim slučajevima, složeni sudski proces iscrpljuje, tako da prenosim ono što sam naučila i upućujem ih na pravnu pomoć.“

Pronašla sam i razgovarala sa samo šačicom od mnogih ljudi čiji su se životi ukrstili sa njenim.

Jedna od njih je Sima Kušvaha, studentkinja u vreme Džotine smrti, koja se posle napada pridružila protestima u Delhiju zajedno sa prijateljicama.

Za razliku od polovine njenih cimerki, čije su zabrinute porodice insistirale da se ove vrate porodičnim domovima, ona je ostala u gradu i nastavila da studira.

Studirala je pravo i počela je da odlazi na sudska saslušanja u Džotinom slučaju – smatrala je da mora da iskaže podršku Džotinoj porodici u njenoj borbi za pravdu.

Sima se na kraju pridružila pravnom timu koji je obezbedio, 2020, izvršenje smrtne kazne izrečene napadačima 2013.

Kad je vešanje potvrđeno na ročištu Vrhovnog suda zakazanog u poslednji čas, Sima je otrčala pravo do Ašine kuće i klekla pred Džotinom slikom, rekavši joj da je uspela da ispuni obećanje – pre nego što je briznula u plač od olakšanja i tuge.

„Čitava zemlja je pratila šta se dešava i bilo je veoma važno da silovatelji budu pogubljeni“, kaže ona.

Pogledajte priču o demonstracijama zbog kršenja prava žena na Balkanu:

Odluka da se uvede smrtna kazna za stravične slučajeve silovanja i grupnog silovanja 2013. bila je delom populistička mera vlade, dok su se protesti širili zemljom, potpomognuta mitom da silovanje uglavnom čine neznanci koji su nepismeni, siromašni ili nezaposleni.

Svih šest muškaraca optuženih za Nirbahajino grupno silovanje uklapalo se u taj profil – ali statistika pokazuje da neznanci ne predstavljaju najveću opasnost.

Podaci o zločinima koje poseduje indijska vlada uporno ukazuju na to da u više od 95 odsto svih slučajeva silovanja, žrtve poznaju napadače – oni su rodbina, prijatelji, komšije i kolege.

Jedan od onih čija je porodica razorena jednim takvim napadom je Pankadž (nije mu pravo ime), čija je trinaestogodišnja sestra silovana i ubijena na farmi blizu njihovog doma.

Pankadž je bio taj koji je pronašao njeno telo.

Devojčicina krvlju natopljena tunika bila je pocepana, iznova je bila izbodena nožem, a vrat joj je bio proboden štapom bambusa.

Napad na Pankadževu sestru odigrao se jedno leto pre nego što je Džoti silovana i bio je jednako brutalan.

Pankadž je smatrao da je važno da shvatim razmere nasilja, pa mi je pokazao slike načinjene posle napada. Njih više nikada neću moći da izbrišem iz glave.

Sve se desilo u zabitom selu u jednoj od najsiromašnijih država istočne Indije, daleko od prestonice, i o slučaju je pisano samo u lokalnim novinama.

„Njena priča nikad nije postala poznata, nije bilo masovnog nezadovoljstva, nije bilo poziva na pravdu“, kaže mi Pankadž nakon što sam sela da razgovaram sa njim u maloj kući od blata.

„Sve što sam osećao bio je strah od muškaraca koji mogu da budu toliko nečovečni.“

• Da li je silovanje ako žena primora muškarca na seks
• Laž pretvara seks u silovanje
• Preživeti silovanje: „Pozlilo bi mi i dok gledam televiziju”

Posle straha usledio je i šok.

Za razliku od Džoti, koju su napali nepoznati ljudi, sva četvorica uhapšenih muškaraca u slučaju njegove sestre bili su joj poznati, uključujući komšiju i nastavnika koji joj je držao privatne časove posle škole.

„Kad je policija uhapsila nastavnika, mislio sam da su pogrešili, zato što ‘guru’ ima sveti odnos sa učenikom“, kaže mi Pankadž.

„Poverovao sam tek kad je priznao zločin i pomogao da se nađe nož koji je upotrebljen u napadu.“

Muškarci su bili proglašeni krivim i 2016. osuđeni na smrtnu kaznu na nižestepenom sudu.

Ali posle njihove žalbe na presudu, Viši sud ih je oslobodio, rekavši da je, iako je prekršaj stravičan, tužilaštvo „strašno podbacilo“ u predstavljanju dokaza protiv optuženih.

Sva četvorica su kasnije negirala da su počinila zločin, uključujući i nastavnika.

Nepravilno sakupljeni dokazi i snimanje svedočanstava razlog su za oslobađajuće presude u mnogim slučajevima silovanja, uključujući jedan prošlog meseca, što dovodi do mogućnosti da se porodice žrtava sretnu sa optuženima.

Takav je bio i slučaj sa Pankadžom.

„Došli su na seosku pijacu i pretili mi smrću zato što sam im uništio živote“, kaže mi on.

On, međutim, i dalje nije odustajao.

Naoružan samo jednim novinskim isečkom, uputio se u Delhi u očajničkom pokušaju da pronađe pravdu za svoju sestru.

A novinski članak koji je toliko pažljivo čuvao govorio je o Aši Devi.

Za Pankadža, susret sa Ašom otvorio je važna vrata.

Iskusni advokat koji se borio za Džotin slučaj sada je podneo žalbu na oslobađajuću presudu Višeg suda ubicama njegove sestre.

„Znam da će ponovo dobiti smrtnu kaznu. Imam vere u pravosudni sistem“, kaže Pankadž.

Indijski pravosudni sistem je možda preopterećen i spor, ali i dalje funkcioniše bolje za slučajeve silovanje, jer oni dobijaju medijsku pažnju, simpatije javnosti i pozive na odgovornost.

Ono o čemu se mnogo manje piše jeste nasilje u domovima, iako ono poprima razmere prave epidemije.

Porodično nasilje je vodeći zločin nad ženama u Indiji, sa četiri puta više prijavljenih slučajeva od silovanja.

Za četrdesetpetogodišnju Snehu Džavale, tišina oko ovoga bila je zaglušujuća.

Ona je za BBC 100 žena ispričala da ju je muž često tukao tražeći od nje veći miraz, ali su 24. decembra 2000. događaji pošli u šokantnom pravcu.

„Jedne noći, u nastupu besa, polio me je kerozinom, zapalio šibicu i spalio mi lice, prsa i ruke“, priča ona.

Zapalio ju je na oči njihovog mlađeg sina.

Dok se oporavljala u bolnici, Sneha je ispričala porodici da ju je napao njen muž.

Ali on je bio uticajan čovek, tzv. „krupna riba“, i oni ga nisu prijavili policiji.

Umesto toga, ona kaže da su saopštili Snehinoj široj porodici da je ona umrla.

To je bilo šokantno čak i za mene, novinarku koja je čula razne priče žena žrtava porodičnog nasilja.

Kako roditelji mogu da napuste svoje ćerke dok su najranjivije?

Nasilje koje je Sneha pretrpela krilo se meću četiri zida njene kuće.

Ali napad na Nirbhaju, 12 godina kasnije, to je promenio.

Sneha je 2013. godine pozvana da učestvuje u predstavi, nazvanoj po Nirbhaji i zasnovanoj na pravim svedočanstvima preživelih žrtava, čija je namera bila da se prekine tišina koja prati nasilje nad ženama.

Naredne četiri godine, Sneha je delila svoju priču sa publikom širom sveta – jedini član ansambla koji nije bio profesionalni glumac.

„Predstava me je naučila mnogo toga. Promenila me je“, kaže Sneha.

„Nakon izvođenja naše predstave, mnoge žene bi dolazile iz publike da ispričaju svoje priče. To mi je pomoglo da prebolim traumu. Više se nisam osećala usamljeno.“

Ta usamljenosti na putu do izlečenja od traume, traženja pomoći i borbe za pravdu tema je koja se ponavljala u svim mojim razgovorima.

Barka Badžadž je otvorila dežurnu kriznu telefonsku liniju za žene u nevolji.

Obučena psihološkinja i zdravstvena radnica zadužena za mentalno zdravlje, Barka je već radila u SAD sa žrtvama seksualnog zlostavljanja – ali slučaj Nirbhaja bio je prekretnica u njenom životu.

Krajem 2012, ona je putovala sama vozom u severoistočnoj Indiji, bez drugih žena u vagonu.

Detalji napada na Džoti počeli su da joj se vrzmaju po glavi i obuzeo ju je strah.

Odlučila je da spava u cipelama i sa crvenim čili prahom pri ruci.

Shvatila je da ako se nađe u nevolji, neće imati koga da pozove u pomoć.

„To saznanje preusmerilo je sav moj strah u nešto produktivno“, rekla mi je ona u video pozivu iz Punea.

„Ništa nije moglo da me zaustavi.“

Iako je dežurna telefonska linija otvorena kao reakcija na silovanje neznanaca, poslednjih devet godina ona je provela najveći deo vremena javljajući se na pozive žena koje pokušavaju da pobegnu od nasilja kod kuće.

„Potrebna nam je mnogo bolja državna infrastruktura za podršku ženama kad izađu iz brakova u kojima su bile zlostavljanje, kao i dostupna pravna pomoć kad se odluče da se bore na sudu“, kaže Barka.

Zbog ovog osećanja potrebe za širom, sistemskom borbom Sima je odlučila da se okrene politici.

Ranije ove godine Sima se pridružila Partiji Bahudžan Samadž, koja se bori za prava Dalita, zajednice na najnižem stepeniku izrazito diskriminatornog hinduskog sistema kasta.

I sama Dalit, Sima se bori za pravdu poput krstaša, naročito za rodnu pravdu, i veruje u borbu za jednaka prava svoje zajednice.

Ona se nada da kao političarka može da bude efikasnija u primeni i rodne ravnopravnosti i ravnopravnosti kasta.

„Seksualno nasilje je jedan problem, ali nejednakost u društvu prožima sve naše porodice, brakove, politiku – sve to mora da se menja“, kaže ona.

Nirbhajina majka Aša Devi slaže se da je izuzetno teško dovesti do seizmičkih potresa kad je u pitanju bezbednost za žene.

„Mislile smo da ćemo promeniti stvari za druge devojke, ali nismo mogle ništa da uradimo“, kaže ona.

Ona nema posebno visoko mišljenje o policiji i advokatima koje dodeljuje država po službenoj dužnosti, a pravni postupak je složen i teško je doći do informacija.

Probijanje kroz sve to naučilo ju je mnogim stvarima.

„Nisam obrazovana, ali sam velika borkinja i obećala sam pravdu za svoju ćerku“, kaže ona.

„Traumatično je slušati o bolu drugih ljudi, ali mi to isto tako pruža i spokoj zato što mogu da im se nađem u njihovoj dugoj, usamljenoj borbi za pravdu – baš kao što su neki drugi ljudi stali uz mene u mojoj.“

Možda će vam i ova priča biti zanimljiva:

Pratite nas na Fejsbuku i Tviteru. Ako imate predlog teme za nas, javite se na [email protected]