Babica Siro Devi grli Moniku Tate i rida.
Monika, u kasnim dvadesetim, vratila se na mesto rođenja – u indijski grad u kojem je Siro porodila stotine beba.
Ali ovo nije uobičajen ponovni susret.
Bolan je istorijat Siroinih suza.
Nedugo pre nego što je Monika rođena, Siro i nekoliko drugih indijskih babica poput nje redovno bi se nalazile pod pritiskom da ubijaju novorođene devojčice.
Monika je, prema postojećim dokazima, jedna od onih beba koje su spasli.
- „Pravda je zadovoljena“ – oslobođena žena osuđena na 30 godina zatvora zbog smrti novorođenčeta
- Dan prevremeno rođene dece – kako je majkama: „Staklo koje nas je delilo me je ubijalo“
- Babica iz Banja Luke koja je pomogla da na svet dođe 50.000 beba
Pratim Siroinu priču 30 godina, još otkako sam išao da intervjuišem nju i još četiri druge ruralne babice u indijskoj državi Bihar 1996. godine.
Njih je nevladina organizacija identifikovala kao učesnice u ubijanju ženskih beba u okrugu Katihar, gde su ih, pod pritiskom roditelja novorođenčadi, ubijali dajući im hemikalije ili im naprosto zavrćući vratove.
Hakija Devi, najstarija od babica koje sam intervjuisala, rekla mi je u to vreme da je ubila 12 ili 13 beba.
Druga babica, Darmi Devi, priznala je da je ubila još više – najmanje 15-20.
Nemoguće je utvrditi tačan broj beba koje su one mogle da ubiju, imajući u vidu način na koji su se tada sakupljali podaci.
Ali one su se pojavile u izveštaju koji je 1995. objavila jedna nevladina organizacija, na osnovu intervjua sa njima i 30 drugih babica.
Ako su procene iz izveštaja tačne, svake godine je bilo ubijano 1.000 ženskih beba, u jednom jedinom okrugu, od ruku samo 35 babica.
Pogledajte video:
Prema izveštaju, Bihar je u to vreme imao više od pola miliona babica.
Čedomorstvo nije bilo ograničeno samo na Bihar.
Odbijanje naređenja, kaže Hakija, skoro nikad nije bila opcija za babicu.
„Porodica bi zaključala sobu i stala iza nas sa motkama.
„Ona bi rekla… Mi već imamo četiri-pet ćerki. One će nam isisati svo bogatstvo. Jednom kad namirimo miraz za sve naše devojčice, umrećemo od gladi“, kaže Hakija Devi.
„Sad se rodila još jedna devojčica. Ubijte je.
„Kome smo mogle da se požalimo? Bile smo preplašene. Da smo otišle u policiju, uvalile bismo se u nevolje. Da smo se javno oglasile, ljudi bi nam pretili“, rekla mi je ona
Uloga babice u ruralnoj Indiji ukorenjena je u tradiciji i opterećena surovom stvarnošću siromaštva i kaste.
Babice koje sam intervjuisao pripadaju nižoj kasti u indijskoj hijerarhiji kasta.
Biti babica je profesija koja se prenosi sa kolena na koleno, od majki i baka.
One su živele u svetu gde je odbijanje naređenja moćnoj, višoj kasti nezamislivo.
Babici je mogao biti obećan sari, džak žitarica ili mala količina novca ako ubije bebu.
Nekad joj čak ni to nije bilo plaćeno.
Za rođenje dečaka dobijale bi oko 1.000 rupija.
Za rođenje devojčice dobijale bi pola od toga.
Razlog za ovu neravnopravnost ukorenjen je u indijskoj tradiciji davanja miraza, objasnile su one.
Iako je ovaj običaj zakonom zabranjen 1961. godine, i dalje je bio i te kako na snazi 1990-ih, a zapravo se sprovodi i dan-danas.
Miraz može biti bilo šta – novac, nakit, escajg.
Ali za mnoge porodice, bile one siromašne ili bogate, to je uslov da uopšte dođe do venčanja.
I zbog toga je za mnoge i dalje rođenje sina razlog za slavlje, a rođenje ćerke finansijski teret.
Siro Devi, jedina od intervjuisanih babica koja je još živa, upotrebila je živopisnu sliku da objasni ovu razliku u statusu.
„Dečak je iznad zemlje – on je viši. Devojčica je ispod zemlje – ona je niža. Bilo da sin hrani ili neguje roditelje ili ne, svi oni žele dečaka.“
Preferencija za sinove može najbolje da se vidi u indijskoj nacionalnoj statistici.
Njihov najskoriji popis, iz 2011. godine, zabeležio je odnos od 943 žena na svakog 1.000 muškaraca.
To je ipak poboljšanje u odnosu na devedesete – na popisu iz 1991. godine, odnos je bio 927/1.000.
U vreme kad sam završio snimanje svedočanstava babica 1996. godine, započela je mala, tiha promena.
Babice koje su nekada izvršavale ova naređenja počele su da pružaju otpor.
Do promene je dovela Anila Kumari, socijalna radnica koja je pružala podršku ženama u selima oko Katihara, i bila je posvećena rešavanju uzročnika ovih ubistava.
Anilin pristup je bio jednostavan.
Ona je pitala babice: „Da li biste to uradile rođenoj ćerki?“.
Njeno pitanje probušilo je mehur godina i godina racionalizacije i poricanja.
Babice su obezbedile finansijsku pomoć preko grupa u zajednici i postepeno je ciklus nasilja bio prekinut.
Siro je, govoreći mi 2007. godine, objasnila ovu promenu.
„Sada, ko god mi traži da ubijem, ja im kažem: ‘Slušajte, dajte mi dete i ja ću je odneti madam Anili.“
Babice su spasile najmanje pet novorođenih devojčica od porodica koje su želele da one budu ubijene ili su ih već napustile.
Jedno dete je umrlo, ali je Anila ugovorila da preostalih četiri bude poslato u prestonicu Bihara Patnu, u nevladinu organizaciju koja je organizovala njihovo usvajanje.
Priča je mogla da se završi na tome.
Ali želeo sam da znam šta se desilo sa tim devojčicama koje su bile usvojene i kuda ih je potom život odveo.
Anilina dokumentacije je bila besprekorna, ali je ona imala vrlo malo detalja o onome što se dešavalo posle usvajanja.
Sarađujući sa timom BBC Svetskog servisa, stupio sam u vezu sa ženom po imenu Meda Šekar, koja je 1990-ih istraživala čedomorstva u Biharu, kad su bebe koje su spasile Anila i babice počele da pristižu u njenu nevladinu organizaciju.
Neverovatno, ali Meda je još uvek bila u kontaktu sa jednom mladom ženom koja je, verovala je ona, bila jedna od tih spasenih beba.
Anila mi je ispričala da je dodelila svim devojčicama koje su spasle babice prefiks „Kosi“ ispred njihovog imena, što je bila posveta reci Kosi u Biharu.
Meda se sećala da je Monika imala taj prefiks „Kosi“ pre nego što je bila usvojena.
Agencija za usvajanje nam nije dozvolila da pogledamo Monikinu dokumentaciju, tako da ne možemo da budemo do kraja sigurni.
Ali njeno poreklo iz Patne, njen okvirni datum rođenja, i prefiks „Kosi“, svi ukazuju na isti zaključak: Monika je, najverovatnije, jedna od pet beba koje su spasle Anila i babice.
Kad sam otišao da se sastanem sa njom u domu njenih roditelja nekih 2.000 kilometara dalje u Puneu, ona je rekla da je imala sreću što ju je usvojila brižna porodica.
„Ovako izgleda moja predstava o normalnom, srećnom životu a ja ga živim“, rekla je ona.
Monika je znala da je usvojena iz Bihara.
Ali mi smo mogli da joj pružimo više detalja o okolnostima njenog usvajanja.
Ranije ove godine, Monika je otputovala u Bihar da se sretne sa Anilom i Siro.
Monika je doživela sebe kao kulminaciju višegodišnjeg napornog rada Anile i babica.
„Neko se sprema dugo da bi dobro prošao na ispitu. Ja se sada tako osećam. One su naporno radile i sada žele da sretnu rezultat… Tako da da, definitivno bih volela da ih sretnem.“
Anila je zaplakala od sreće kad je srela Moniku.
Ali reakcija Siro delovala je drugačije.
Ona je ridala, držeći Moniku čvrsto u zagrljaju i prolazeći rukom kroz njenu kosu.
„Odnela sam te u sirotište da bih ti spasla život… Moja duša je sada spoznala mir“, rekla joj je ona.
Ali kad sam nekoliko dana kasnije pokušao da postavim više pitanja Siro o njenoj reakciji, ona je odbila da zalazi u detalje.
„Ono što se desilo u prošlosti ostaje u prošlosti“, rekla je ona.
Ali ono što nije ostalo u prošlosti je predrasuda koju neki još uvek gaje prema ženskim bebama.
Izveštaji o čedomorstvu su danas relativno retki, ali selektivni abortus u odnosu na pol je čest, uprkos tome što je zakonom zabranjen 1994. godine.
Ako čovek posluša Sohar, tradicionalne narodne pesme koje se pevaju tokom rođenja deteta u delovima severne Indije, radost je rezervisana samo za rođenje muškog deteta.
Čak i 2024. godine, predstavlja veliki napor naterati lokalne pevače da promene tekst pesme tako da slavi rođenje devojčice.
Dok smo snimali naš dokumentarac, pronađene su dve ženske bebe napuštene u Katiharu – jedna u žbunju, druga kraj puta, stare svega nekoliko sati.
Jedna je kasnije umrla.
Druga je data na usvajanje.
Pre nego što je Monika napustila Bihar, posetila je ovu bebu u Specijalnom centru za usvajanje u Katiharu.
Ona kaže da ju je proganjala svest o tome da iako je čedomorstvo ženskih beba možda opalo, napuštanje ženske dece se nastavlja.
„Ovo je ciklus… Mogu da vidim sebe tamo pre nekoliko godina a sada je ponovo tu devojčica slična meni.“
Ali bilo je i srećnijih sličnosti.
Bebu je usvojio par u severoistočnoj državi Asam.
Nazvali su je Eda, što znači „radost“.
„Videli smo njenu fotografiju i bilo nam je savršeno jasno – beba koja je jednom napuštena ne sme biti napuštena dvaput“, kaže Gaurav, otac koji ju je usvojio, inače oficir indijskih vazduhoplovnih snaga.
Svakih nekoliko nedelja, Gaurav mi šalje video snimak najnovijih Edinih avantura.
Ponekad ih podelim sa Monikom.
Kad se osvrnem, 30 godina utrošenih na ovu priču nikad nisu govorile o prošlosti.
One su govorile o suočavanju sa neprijatnim istinama.
Prošlost ne može da se poništi, ali može da se transformiše.
A u toj transformaciji se krije nada.
BBC na srpskom je od sada i na Jutjubu, pratite nas OVDE.
Pratite nas na Fejsbuku, Tviteru, Instagramu, Jutjubu i Vajberu. Ako imate predlog teme za nas, javite se na [email protected]
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
