U jednom od retkih intervjua, reditelj filma Bulevar zvezda (Mulholland Drive) govori o saradnji sa kompozitorom Anđelom Badalamentijem.

Od mraka Bulevara zvezda, pa sve do uzvišenog dometa serije Tvin Piks, Anđelo Badalamenti je stvorio zvučni ambijent koji je u skladu sa vizijom Dejvida Linča.

Badalamenti je umro prošlog decembra, a Linč je sada pristao na intervju na Radiju BBC 3, za emisiju Zvuk filma (Sound of Cinema).

„Lepota je prisutna čak i u takozvanim mračnim stvarima“, rekao je on novinaru Metju Svitu.

Linč: Anđelo, on može sve, može da napiše bilo koju vrstu muzike. On je studirao klasične stvari, ali je i pisao džinglove veoma dugo, tako da je u stanju da napiše bilo šta.

Njegova tajna je da ukoliko znate šta zaista hoćete, onda to morate i da mu saopštite. To je već tu, u njemu, ali sami to morate da izvučete.

Svit: Prvi put ste ga sreli na snimanju filma Plavi somot, možete li da nam opišete šta vas je tad zadesilo? Da li je to bila ljubav na prvi pogled?

Linč: Na neki način – jeste. Bili smo u Vilmingtonu u Severnoj Karolini. Ja sam želeo neki lokalni bend, ne preterano dobar, ali lokalni, marljivi bend koji je trebalo da bude podrška Izabeli Roselini u pesmi „Plavi somot“.

Radili smo i radili, ali ništa se zaista nije desilo. Sva zahvalnost ide Frenku Karuzu jer mi je uporno govorio: „Dejvide, ovo ne funkcioniše. Dozvoli mi da pozovem mog prijatelja Anđela“, mada ga je on tada zvao Endi.

Anđelo se tada odazivao na Endi Bedali, tih ranih dana, ali iako to nije morao da radi, on je pristao da dođe, pa mi je Fred rekao: „Endi će da dođe i srediće stvar“. A ja sam mu rekao: „Okej, dovedi Anđela“.

I već sledećeg jutra je bio tu i radio je sa Izabelom u lobiju njenog hotela u kojem se nalazio i klavir. U vreme ručka su mi odsvirali šta su imali u Bomontovoj kući na lokaciji iz „Plavog somota„. I ja sam mu onda rekao: „Anđelo, ovo možemo direktno da unesemo u film, baš ovako kako zvuči! Fantastično!“

Tekst pesme kao da šalje neku poruku Anđelovom muzičkom mozgu i onda iz njega izađe ta emocija koju mu daju stihovi. A pošto je u stanju da napiše bilo šta, naučio sam da mu govorim razne stvari, a on bi odmah počeo da svira.

A ako se meni ne bi to svidelo, rekao bih mu nešto drugo i on bi to odmah promenio!

Julee Cruise with director David Lynch (left) and composer Angelo Badalamenti in 1989 — Dejvid Linč (levo), pevačica Džuli Kruz (u sredini) i kompozitor Anđelo Badalamenti (desno) 1989.

Svit: Vi ste napisali stihove pesme Mysteries of Love za film Plavi somot i meni se čini da je Anđelo Badalamenti vas baš voleo, jer je ovakve stvari govorio u intervjuima – Dejvid Linč mi je poslao ove stihove, a oni se čak i ne rimuju, niti imaju nešto za šta čovek može da se uhvati, šta uopšte mogu da uradim sa tim!

Linč: Anđelo je na neki način predstavnik stare škole – pa sam ga ja u stvari zbunjivao i on je voleo stihove koji se rimuju i voleo je određene forme, ali je lako mogao da menja te forme ukoliko ga primorate na to. Bog ga blagoslovio, taj tip je mogao da uradi bilo šta!

I još nešto, što je rekao Fred Karuzo: „Stalno piskaraš nešto na tim svojim papirićima, što ne pošalješ nešto Anđelu?“ A ja sam mu rekao: „Frede, okani me se“. Svejedno, jedno je vodilo ka drugom i on je napisao „Mysteries of Love“.

Onda sam mu ja rekao: „Okej Anđelo, želim da mi napišeš muziku za ovaj film“. Tada sam slušao Šostakoviča u A-molu sve vreme i to mora da ima veze sa tim rusko-američkim sentimentom u filmu, i on je rekao ‘okej’ i tako je to počelo. I tada smo počeli da radimo zajedno, da radimo na veliko.

Svit: Da li možemo da čujemo šta se dešavalo kada biste bili zajedno u sobi, kao da je bilo neke alhemije u tom vašem odnosu.

Čuo sam njega kako je to opisivao kao da ste vi nešto sanjali ili osećali ili imali nekakvu viziju, a on je sedeo pored vas i sve to prevodio u muziku. Kako ste mu opisivali to što ste želeli, a da se tiče one glavne muzičke teme iz serije Tvin Piks?

Linč: Pa glavna tema serije Tvin Piks je numera „Falling“. A pesma „Falling“ je bila nešto što smo Anđelo i ja zajedno napisali, a Džuli Kruz otpevala.

Mi smo to napisali još ranije, kada je Tvin Piks bio samo san. I na samom početku smo bili kada sam ja rekao svima da će to biti glavna tema cele serije. I svi su me tada pogledali kao da sam lud.

David Lynch and Kyle MacLachlan — Linč i Kajl Meklahlan, glavni glumac u seriji Tvin Piks

Svit: Opišite nam kako je bilo u toj sobi…

Linč: Onako kako je to uvek i bilo sa mnom i Anđelom, kada je meni poznat i osećaj i raspoloženje pesme. Tako da bih ja sedeo sa Anđelom, seo bih pored njega na klupu, uvek blizu njega i rekao sam mu: „Anđelo, to mora da zvuči otprilike ovako“.

A on je zatvorio oči i nešto odsvirao, a ja sam mu onda rekao: „Ne, mora da zvuči nešto niže ili sporije, da bude misterioznije“, a onda bi on počeo da svira nešto drugo.

Zatim sam mu rekao: „Ne, ne i dalje je to prebrzo, nije ni dovoljno mračno, nedovoljno teško i zloslutno“. Onda je počeo da svira nešto što ga je potpuno obuzelo, a ja sam mu kazao „Ovo je divno Anđelo“, pa sam tako i fizički pokušao da iz njega izvučem još nešto.

Ali pošto je on već uhvatio sve iz prve, u tom svetu muzike je onda i logično da sledi i ostatak, a on sve vreme zna da je to tu, pa bi to i izneo iz sebe i tako je to izgledalo – tako i nikako drugačije.

Svit: Imam osećaj da ste zajedno posezali za nečim. One uzdižuće klavirske note u temi nazvanoj po Lori Palmer, sa onom muzičkom podlogom sazdanom od sintisajzera. Gde ste se zaputili vas dvojica sa tom muzikom?

Linč: Pa Anđelo je u svakom slučaju išao ka zvezdama. On nešto smisli, a ja sam tu kao njegov brat koji vazduh oko nas ispunjava tom nekom slobodom i energijom.

To je veoma delikatna stvar, rane faze svega su uvek delikatne, samo je bilo potrebno da sve bude bezbedno i ispunjeno raznim mogućnostima da bi Anđelo mogao da ih pronađe. A kada bi ih pronašao, sve je bilo neverovatno, baš neverovatno.

Svit: Uvek je tu neka tuga i neki osećaj grešnosti u muzici vas dvojice. Anđelo je rekao kako ste vi bili zaduženi za mračnu stranu, na šta je tačno mislio?

Linč: Ako ništa drugo, iz Anđela sam izvukao ljubav. Osećaj koji je mogao da proizvede je doalzio iz srca, punog srca, duboke ljubavi – duboke, duboke ljubavi. Čak i u tim takozvanim mračnim stvarima, uvek se nalazi i lepota. To može zvučati zloslutno, ali u svemu tome je i nešto krupnije. Istinito je.

Svit: Da pređemo na Izgubljeni auto-put (Lost Highway), film koji je kod mene proizveo košmarne snove. On je dobar primer toga kako muzika izražava prirodu likova, jer je lik Bila Pulmana saksofonista i on svira taj ludi, tugaljivi rif u numeri koje se zove „Crveni šišmiši sa zubima“. Da li ste vi želeli tu notu poremećenosti? Svo to ludilo.

Linč: Mislim da je ime tog saksofoniste Bob, on je strašan saksofonista. Bili smo u prostorijama diskografske kuće Capitol i mislim da je i Bob bio tamo, svirajući. Ja sam mu rekao: „Bobe – i to se ponavljalo kroz ceo Izgubljeni auto-put – Bobe, zaspaću zbog sve te energije koju izvlačiš iz mene. Šalješ me u krevet, prijatelju“.

A on me je onda onako čudno pogledao i počeo da svira glasnije, sa više snage. Ja sam mu rekao „Bobe, zaspaću ti, već sam jednom zaspao kad si malopre svirao, ajde čoveče“. I onda je, uskoro, Bob potpuno podivljao i iz njega je izašlo ono što je izašlo. I svidelo mu se. Anđelo je bio prisutan, ali je sve bilo do Boba da pronađe to u sebi.

Svit: Bulevar zvezda, vaš holivudski noar, od onog bungalova iz LA-ja stvoren je jedan od bioskopa. Vi i Anđelo ste obojica potpisani kao kompozitori, kako je došlo do toga? Zbog čega ste tu bili i vi?

Linč: Da ponovim, radim sa Anđelom i ponekada – nikada nisam mislio da na bilo koji način prevarim Anđela ili bilo šta slično, ali ponekada bih mu rekao „Sviraj Šostakoviča“, i Anđelo bi zasvirao. Pa bih mu onda rekao „Sviraj mi Vagnera, Anđelo“.

A on bi počeo da svira Vagnera i negde tu, tokom tog procesa, neke note bi se izdvojile, a ja sam mu rekao „Anđelo, šta je sad to bilo?“, pa bi Anđelo svirao baš to, širom otvorenih očiju, nanovo i nanovo dok ne bi pronašao ono što je želeo.

I tako bismo imali dve stvari, poprilično dobre, i tako je nastala tema za Bulevar zvezda. Napisao je neke divne stvari za taj film. Zajedno smo ih pronašli, jer u svetu muzike postoji i nešto što se zove zdrav razum. Ne možeš nekom tek tako da predaš muziku.

Mogu oni da budu u drugoj kući, drugoj zemlji. Vide nezavršen film i onda ne možeš od njih da očekuješ da će napisati nešto što će tek tako da profunkcioniše.

Možda ponekada i može, ali uvek mora da prođe i kroz nekog drugog, a to je autor filma, nije to nikakav ego, već je to zbog toga da bi sve leglo na svoje mesto.

Ne možeš da dozvoliš scenografu da oblikuje sve, niti kompozitoru, ili montažeru da sam dizajnira film. To je smešno, oni su tu da ti pomognu.

Autor filma donosi konačne odluke po tim pitanjima, on razgovara sa ljudima i usmerava ih ka idejama koje pokušavaš da prevedeš na filmski jezik.

Svit: Pre nego što je postao kompozitor Anđelo je bio nastavnik u školi. Predavao je muziku i engleski jezik, šta je vas naučio?

Linč: Anđelo me je uveo u svet muzike, otvorio mi je čitav jedan novi svet. Dok sam bio u školi svirao sam trubu, a kada sam prešao u srednju školu prestao sam da je sviram jer su svi koji su svirali trubu morali da budu i članovi školskog orkestra i da dolaze u školu u šest ujutru i da vežbate sviranje i marširanje, a sve da biste na kraju nastupili kao bend na nekoj fudbalskoj utakmici!

Svit: Nije vam se svidela ta ideja?

Linč: Bilo je užasno, pa sam se pokupio i otišao! Rekao sam im: „Mora da se šalite, ne ustajem u pet ujutru“, te me je tako Anđelo u stvari uveo u svet muzike i otvorio mi taj neverovatni svet i Anđelo i ja smo stalno pričali o tome.

On je živeo u Nju Džersiju, a ja u Los Anđelesu pa smo zato redovno pričali telefonom, od kada smo se upoznali. Bili smo kao braća, toliko volim Anđela, baš ga volim.

Kada je umro, otišao na onu stranu, to me je baš pogodilo – toliko je ljudi sa kojima sam radio umrlo. Svi mi oni nedostaju i stvarno mi nije jasno zašto ljudi moraju da umiru. Ali Anđelova smrt me je zaista pogodila.

Više neću moći da razgovaram sa Anđelom telefonom, neću više moći da čujem njegov glas, neću moći da radim s njim. Sva ta muzika koja je bila u njemu, sad više neće moći da izađe iz njega. To je strašno.

Svit: Dejvide, primetio sam da tokom ovog razgovora o Anđelu govorite u sadašnjem vremenu.

Linč: Moraš da održavaš Anđela u životu. Ja verujem da je život kontinuum i da u stvari niko ne umire, ljudi samo fizički napuštaju svoja tela, a kad razmišljaš na taj način onda ništa nije toliko devastirajuće.

U suprotnom ne vidim kako bilo ko, jednom kada vidi da je neko umro, može da pomisli da je taj neko zauvek nestao i da nas sve čeka takva sudbina. Žao mi je, ali to nema nikakvog smisla, to je kontinuum i svi ćemo biti dobro na kraju priče.

Svit: Da li je on i dalje prisutan u muzici koju pravite? Kada bih sada čuo nešto što ste vi komponovali, recimo Inland Empire, da li bih čuo njegov uticaj?

Linč: Moguće je. Postoje neke stvari koje ja volim, koje je i Anđelo voleo i svirao i kada bi to sada izašlo u javnost, neko bi rekao da je to Anđelo napisao. Postoje neke određene stvari, ali ono što je Anđelo najbolje radio su lepota i ljubav.

On srce može da ti pokida, može da te natera da plačeš kao beba, da zasvira kroz tvoje srce, takva je on duša bio, toliko je bio veliki njegov talenat.

Svit: Želeo bih da čujem neki društveni događaj, želim da vi i Anđelo odete na ručak zajedno.

Linč: Anđelo je Italijan, dakle pasta, špageti, ćufte, to vam je Anđelo, on za sos kaže to je moča. Ja Anđela povezujem sa zaista dobrom italijanskom hranom.

Svit: Koji je najbolji obrok koji ste imali sa njim? Vas dvojica zajedno na večeri, sećate li se neke takve zajedničke večeri?

Linč: Posle projekcije filma Strejtova priča na Kanskom filmskom festivalu, Anđelo i ja i Hari Din i još neki ljudi, otišli smo u jedan mali bar u hotelu Karlton. I tamo smo tako pili neko vino i jeli neko meze i onda je iznenada Hari Din prepričao neki svoj san.

Kada je sanjao čokoladne zečiće. Anđelo i ja smo se smejali, a onda je Hari Din izgovorio još jednu rečenicu, povrh svega smešnog što je do tada rekao i onda ta rečenica, još jače smo se smejali, jače nego prvi put.

A onda je Hari Din rekao i treću rečenicu, a mi smo se još jače smejali, a onda je rekao i četvrtu stvar, a mi smo se ponovo smejali, još jače.

Hari Din je te večeri ispričao 17 stvari! Anđelo i ja smo skoro umrli od smeha. Više nismo mogli da se smejemo.

Bilo je to bolno, sve te suze od smeha, više ih nije bilo i mi smo onda samo umirali. Pričali smo o tome. Nijedan komičar ne može to da izvede, ni blizu. Pa kako je to Hari Din izveo?

A jednom smo Anđelo i ja pričali o Martinu Luteru Kingu kao o pesniku čija je priča zvučala kao neka muzika, tako je gradio svoje priče, kao muziku, i pričao je i pričao sve dok ne bi sve to zazvučalo kao neki kosmički osećaj, i dalje, sve dok se ne rasplačeš jer je to toliko divno i duboko i eto, o takvim smo stvarima mi pričali.

Svit: Da li i dalje pričate sa njim?

Linč: Pričamo sve vreme.

Svit: I šta mu kažete? Mogu li da vas upitam šta ga to pitate?

Linč: Samo tako pričamo, pričamo o vremenu ili mu ja kažem Anđelo ti tako divno sviraš, čujem to dok slušam tvoje stare stvari. Imam gomilu toga i on je za mene i dalje živ.

Pogledajte video