Spisateljice Ana Vučković i Lana Bastašić i pesnikinja Maša Seničić piju kafu u jednom lokalu u Majke Jevrosime, senovitoj i mirnoj ulici u centru Beograda.

Četvrta učesnica ovog književnog kružoka, slikarka i spisateljica Milica Vučković, inače vlasnica tog kafića, jezdi na motoru iz Gornjeg Milanovca ka Beogradu.

Iako se dobro poznaju, prate rad koleginica i imaju mnogo tema za razgovor, a ovog popodneva se pričalo o letovanjima i cenkanju na buvljim pijacama, iako susret nije bio spontan.

Sve četiri učestvuju na predstojećem festivalu Krokodil, čije je ovogodišnje izdanje „Rimejk/Remodel“ u potpunosti posvećeno ženama u književnosti – što je bio povod za ovaj razgovor.

Krokodilke na književnom zadatku

Dok čekamo Milicu, sa Mašom, Anom i Lanom pričamo o tome kako se osećaju povodom nastupa na „ženskom“ Krokodilu.

Ani Vučković se čini da ideja festivala nije na silu, pošto su „ove autorke odlično prihvaćene u društvu“, a Maša podseća da su žene bile najproduktivnije i najviše se probile u prethodnom periodu.

„I dalje je to najrelevantniji festival savremene književnosti u regionu, ali eto, desilo se da je ta književnost ženska“, kaže ona.

Maša Seničić je nedavno dobila nagradu Dušan Vasiljev za zbirku poezije Povremena poput vikend naselja i tokom dodele je saznala da je jedina žena dobitnica, a takođe i najmlađa lauretkinja.

„Umesto da budem ponosna, osetila sam se kao uljez. I onda sam rekla da ne želim da se osećam više tako“, kaže ona.

Nada se, dodaje, da će nekoj ženi sutra biti lakše da dobije ovu pesničku nagradu.

Maša Seničić

Rođena 1990. u Beogradu. Scenaristkinja i pesnikinja.
Za prvu zbirku poezije Okean dobila je nagradu Mladi Dis, za drugu Povremena poput vikend naselja(Treći trg, 2019) nagradu Dušan Vasiljev.
Radi kao urednica na portalima BeforeAfter i Milica magazin.

Nepravda je kad se kaže da lično nije političko.

Ljudi mi govore: „Ti pišeš samo o vikendicama i svojoj porodici“, ali moja porodica je iz srednje klase, mogla je da priušti neke stvari, u određenom vremenu je živela u određenom mehanizmu i sve što se u njoj dešava proističe iz isključivo iz toga.

Činjenica da to moju porodicu provocira, znači da je to političko.

Povezala sam stambeno pitanje, što je vrhunsko politčko pitanje i migracije građanstva, sa porodičnom istorijom.

Dok pokušava da se sakrije od naše fotografkinje, Lana Bastašić kaže da kad nastupa na festivalu sa pet ili deset pisaca, to je književni festival, ali kad ima isto toliko žena, „to je onda ideologija“.

Vrlo konkretno objašnjava feminističku poziciju koju zastupa.

„I da imamo još pet festivala na kojima nastupaju samo žene, ponovo se ne bismo izjednačili sa kolegama po broju pojavljivanja“, tvrdi ona.

Iako se slaže da je položaj spisateljica mnogo bolji nego ranije, podseća da žene stalno moraju da komentarišu „svoju poziciju na sceni“.

U tom trenutku, motor se zaustavlja na trotoaru, a dugonoga, mršava devojka skida kacigu i izvinjava se što kasni.

Kog je pola NIN-ova nagrada

Poslednje detinjstvo u Jugoslaviji

Za osobe rođene u rasponu od 1984. do 1990, njihova sećanja na Jugoslaviju su veoma živa. Nekadašnja domovina prisutna je u njihovom radu.

Od motiva vezanih za određene simbole nekadašnje države (stalni posao i putovanja s crvenim pasošem, između ostalog, u romanu Jugoslav Ane Vučković i vikendica u poeziji Maše Seničić) do aluzija na ratne godine (jedna od junakinja Laninog romana preko noći od Lejle Begić postaje Lela Berić.

Nađa, heroina romana Boldvin, seća se da kao dete nije znala šta znači ratni profiter, ali ju je ta reč podsećala na profiterole.

Za sve četiri, detinjstvo je početna tačka u stvaralaštvu.

„Debi romani su najčešće o odrastanju, to je prva stvar s kojom želiš da se razračunaš“, kaže Milica Vučković.

Milica Vučković

Rođena 1989. u Beogradu, završila je slikarstvo. Radi kao tatu umetnica. Trči.
Napisala je zbirku priča Roj (Apostrof, 2014).
Boldvin (LOM, 2019) je njen prvi roman.

Svako pisanje je angažovano.

Svaki segment mog romana (ženski lik, porodica u kojoj je odrasla, vreme – devedesete) je politički.

Odrastanje žene u patrijarhatu u porodici niže srednje klase i sve što mi tvrdimo da bi bio naš karakter ili usud ili temperament je mesto gde su se u formativnom periodu konstituisale te osobine.

Neko čita da je taj roman samo o devojci koja ima problem sa alkoholom, što je taj površni sloj. Ali i taj sloj je jedan nus efekat takvog odrastanja, autoritativnog oca…

Milica ne može da se seti šta je želela da bude kad poraste, jer „šta god mi danas pričali o tome šta smo želeli, to je najčešće izmišljotina“.

Gledajući majku koja ustaje u šest i puno radi, ona je želela da nema radno vreme.

„A sad se ispostavilo da radim ceo dan“, kaže Milica, jer pored pisanja i slikanja, vodi i kafić.

Lana Bastašić kaže da nije razmišljala o tome da bude spisateljica, jer nije bilo takvih uzora u njenoj okolini.

„Sem, eventualno, Desanke Maksimović“.

Maši je uzor bila Skali iz serije Dosije Iks („strogost i njeno teget odelo“), pa se nosila mišlju da se bavi sudskom medicinom.

Majka joj je sugerisala posao dramaturškinje, jer se u toj branši pisanje tretira kao zanat, a ne kao umetnost, na čemu joj je zahvalna.

U obe pesničke zbirke (Okean i Povremena poput vikend naselja), Maša „secira“ detinjstvo.

„Ne trudim se da ga romantizujem, nego da preispitam do kraja privilegovanu poziciju koju mislim da imam“.

Kao devojčica, Ana Vučković je volela da crta, ali je uvek i pričala šta princeza na slici radi.

„Tad sam bila na tragu ovog što sam sad,“ kaže, aludirajući na činjenicu da je pored dramaturgije, završila master iz filmologije na Fakultetu dramskih umetnosti i na Radiju Beograd najviše radi u emisijama koje se bave filmom.

Ana je mama dvogodišnjeg dečaka, kome je kupila knjigu koja na pritisak prsta svira Mocarta. To odvodi razgovor u smeru omiljenih knjiga iz detinjstva i podsećanja „da li je takvih stvari bilo u naše vreme“.

„Besomučni promoteri sopstvenog rada“

Ana Vučković

Rođena 1984. u Beogradu, završila je dramaturgiju, a radi kao novinarka na Radiju Beograd 2.
Prvi roman Epoha lipsa juče objavila je sa 19 godina i sa njim ušla u uži izbor za Ninovu nagradu.
Isti uspeh je ponovila 2020, s romanom Jugoslav (Partizanska knjiga, 2019) koji je ušao u prvih pet romana koje je odabrao žiri Ninove nagrade.
Piše kolumne za City magazin i portal Nova.

Od kad pišem, pišem o detaljima, mene to najviše zanima.

U javnosti se pričalo o onome što je u romanu par ekselans političko, raspad zemlje, kako sam ja to doživela s obzirom na moje godine, da li su postojale pripreme za pisanje.

Možda su mislili da je to ulaznica za prvih pet u izboru za Ninovu nagradu.

Retko ko me je pitao o detaljima iz knjige koji su meni važni, kao kad postoji deo gde junakinja ide na groblje vidi sliku žene i pomisli „I mrtva ova žena je bolja riba od mene“.

Kao i njihovi čitaoci, Ana, Lana, Maša i Milica su prisutne na Instagramu. Zato ne čudi što smo najviše vremena provele razgovarajući o korišćenju ove mreže.

A iskustva i motivi su različiti.

Ana Vučković kaže da njen profil odražava njena interesovanja, njihovu šarenolikost objašnjava time da „za mene važi da sve može“.

Iznenadilo je koliko ljudi na ovoj mreži želi da čita njen roman i ubeđena je da on ne bi doživeo takav uspeh bez preporuka „od usta do usta“.

„Pretpostavljala sam da postoje ti bukstagrameri, ali ne u tolikoj meri. To me je obradovalo, jer su uradili posao za mene“, kaže ona.

Pogledajte video: Bukstagrameri i buktjuberi

Klasičnu književnu kritiku mlađa generacija je zamenila Jutjub emisijama.

Milica Vučković ima ambivalentan odnos prema čitaocima koji fotografišu knjige na lepim lokacijama, najčešće uz kafu.

Čini joj se da bi joj klasična argumentovana kritika više značila, ali smatra da su kritičari izgubili kredibilitet, pišući pohvalne „blurbove“ na koricama različitih autora.

„Svuda piše ‘Ovo je roman godine’, ‘Ovo niste čitali do sada’, kao da je klikbejt naslov.“

Lana Bastašić

Rođena 1986. u Zagrebu, živela u Banja Luci i Barseloni. Studirala je engleski jezik i književnost.
Roman Uhvati zeca bio je u užem izboru za Ninovu nagradu 2019.
Dobitnica Evropske nagrade za književnost 2020.

Meni se čini da je svako iskreno pisanje i o intimnom uvek političko.

I bez uplitanja feminizma, ako pišeš o ženama na ovom prostoru, to će uvek biti političko pitanje.

Od toga ne bežim, istupaš u javni prostor i nešto govoriš.

Male istine, možda su naše, možda se ne tiču svih, ali su iskrenije i istinitije, više političke, nego te velike knjige pune činjenica.

Ja to zovem „Dikens sa laptopom„, sa nekim stilom za koji bi Dubravka Ugrešić rekla da isparava – „sad će tu vama jedan čika da objasni“.

Ideja da će se knjiga čitati i biti prodavana za sto godina, ako je dobra, „nije tačna i to nikada nije bila“, tvrdi Lana Bastašić.

Pošto je završila anglistiku, navodi primere engleskih pisaca koji su se bavili promocijom u 19. veku.

Luis Kerol, autor Alise u zemlji čuda, dizajnirao je kišobrane i salvete po motivima iz ove knjige, a Čarls Dikens je promenio kraj Velikih očekivanja zbog pritiska čitalaca koji su roman čitali u nastavcima.

Ona smatra da je površnost bukstagramera nešto što pisac mora da prihvati, ako ne želi da mu publika samo budu profesori književnosti.

„Nemam prava da ja nekome ukidam pravo da uživa u mojoj knjizi. To mi mnogo znači, jer znam da te ljude niko nije platio da pišu o tome.“

Pratioci Maše Seničić na Instagramu najčešće ne znaju da ona piše poeziju.

„Ljudi misle da sam fotografkinja ili promoterka jadranskih enterijera“, kaže ona i izaziva smeh prisutnih koleginica.

Korona virus i nova normalnost: Ko uči jezike, ko (ne)piše doktorat, čiji je banana hleb najbolji?

Rasprava o Instagramu, identitetu koji pisci uzimaju na ovoj mreži, fotogeničnim citatima i koricama, poprilično se odužila, a nismo ni dotakli trenutno goruću temu.

Možda bismo mogle da preskočimo koronu? „Pa, zbog toga sam bila na moru toliko dugo“, kaže Maša.

Tokom vanrednog stanja, ona je bila sa bakom u vikendici, grabuljale su baštu i čistile kuću.

Nije imala koncentracije da se bavi doktoratom koji piše na Fakultetu dramskih umetnosti.

„Razmišljala sam da li nekome treba doktor humanističkih nauka i zašto bih se ja u ovom trenutku bavila filozofijom digitalnih medija“, kaže ona.

Kako puno vremena provodi na različitim kulturnim događajima zbog posla, Ani Vučković je samoizolacija dobro došla.

„Znam da je to nepopularno mišljenje“, kaže ona.

Pogledajte video: Uzbuđenje i nelagoda: Kako gledati performans

Kako se umetnice osećaju dok izvode performans i kako publika može više da uživa u njemu.

Milica Vučković je bila u Herceg Novom i kaže da joj je najporaznije delovala rečenica: „Meni ovo ne smeta, ja živim ovako i inače“, koju je često čula.

Smatra da ljudi ne mogu da pojme koliko je pandemija „tektonski poremećaj“ u životima ljudi, prvenstveno u ekonomskom smislu.

Međutim, razume da su ljudi morali da smišljaju neke „trivijalne aktivnosti“, da peku banana hleb, da im je značilo da „tapšu u osam“ lekarima da bi ispunili vreme.

knjige maša seničić, milica vučković, ana vučković, lana bastašić

Jedan od rituala koje je praktikovala petkom uveče bio je da sipa sebi čašu vina i gleda Instagram lajv koji je Lana Bastašić vodila sa različitim piscima iz regiona.

A Lanu je početak pandemije zatekao u Zagrebu i činjenica da nema zdravstveno osiguranje u Hrvatskoj ju je uplašila.

Onda se 22. marta desio zemljotres. Prizor poput filmske scene s ljudima stoje u pidžamama napolju i maskama na licu, upotpunio je sneg.

„Kad je kič, nek bude najveći kič“, seća se ona.

Na izlasku iz stana uzela je jabuku. „Ja nikad ne bih preživela u Survajveru“.

Poput Maše i nju je novonastala situacija navela na preispitivanje svog rada.

„Sad ja treba da se bavim svojim kratkim pričama, a tu stoje žene koje su se upravo porodile, jer je zemljotres oštetio bolnicu.“

Imala je „hejtersku“ fazu kada je videla holivudske zvezde koje su pevale Imagine na Zumu, ali danas te stvari vidi drugačije.

„Možda treba da insistiramo na nebitnim stvarima, bilo da je to banana hleb ili pisanje doktorata, jer to je razlika između preživljavanja i življenja“, zaključuje ona.

Šta čitate?

Prirodno je bilo pitati ih za književne preporuke.

lana bastašić, ana vučković, milica vučković, maša seničić

Lana čita „izvikanu knjigu“ Lise Tadeo Tri žene. „Nisam oduševljena za sada, čitam, poluhejtam“, kaže, ali obećava da je završiti.

Nekad je čitala započete knjige do kraja, sad autorima „daje 50 strana tolerancije“.

„Život je kratak da gledam prve dve sezone da bi mi treća bila fantastična“, kaže Maša, koja je na moru čitala knjigu Punjena ptica Ištvana Domonkoša.

Roman se dešava na Crvenom otoku u jednom socijalističkom hotelu, „u skladu sa mojim Instagram interesovanjima“, kaže uz osmeh.

Ana kaže da odustaje od čitanja knjiga koje joj ne prijaju, ali onda ne zna šta da radi sa neželjenim naslovima.

Maša joj predlaže da ih pokloni, što Ani ne deluje kao dobra ideja pošto ne želi da ih preporuči drugima, jer joj se ne sviđaju.

Predlog da ih ostavi u gradskom prevozu joj deluje svrsishodnije.

Slažemo se da možda bi nekom kafiću neželjene knjige bile zanimljive.

Ana trenutno čita autobiografiju Džoa Esterhazija, „koja mi je do sada služila za oblande“ i knjigu Kraj raspusta Ane Miloš, koju joj je spisateljica poslala.

„Pohvalila sam je na Instagramu“, ubacuje se Milica Vučković