grabovac

Tajana Dedić-Starović Ostić
Stevo Grabovac je 70. dobitnik NIN-ove nagrade

Kratka, ali ubitačna rečenica nije jedino što veže Stevu Grabovca, jubilarnog 70. dobitnika NIN-ove nagrade, za neke od njegovih omiljenih pisaca.

Prvi roman je napisao dok je radio u auto-perionici.

Drugi roman napisao je radeći u prodavnici.

Književni put ovog banjalučkog pisca vuče neodoljive paralele sa životima dvojice majstora kratke priče sa suprotnih krajeva sveta, Amerikanca Rejmonda Karvera i Rusa Antona Čehova.

Pre nego što se proslavio, Karver je radio na benzinskoj pumpi, ali i kao portir, dostavljač i magacioner.

Čehov, jedan od najvećih svetskih pisaca, prve je komade pisao odrađujući duge smene u prodavnici, a takođe je lovio i prodavao štigliće, skupocene kućne ljubimce popularne u Rusiji tokom druge polovine 19. veka.

„Mislim da nisam ja postao pisac, nego je pisac postojao unutar mene.

„To čuči u ljudskoj suštini i ja sam to osetio kada sam prvi put počeo da pišem“, kaže Grabovac za BBC na srpskom.

Grabovac je rođen 1978. godine u Slavonskom Brodu, a živi i radi u Banjaluci, najvećem gradu Republike Srpske, jednog od dva entiteta Bosne i Hercegovine.

NIN-ovu nagradu, jednu od najstarijih i najprestižnijih književnih u regionu, osvojio je za roman Poslije zabave (Imprimatur, 2023).

Osim nagrađenog romana, objavio je zbirku pesama Stanica nepostojećih vozova 2007. godine, i roman Mulat albino komarac 2019.

‘Poslije zabave’

Stevo Grabovac piše „kad i kako stigne“.

„Imam beležnicu, u koju zapišem ponešto tokom dana, nekad otkucam na telefonu, a nekad sednem za radni sto kod kuće“, kaže.

Oba romana je napisao iz prvog lica, ali ističe da itekako postoji razlika između pisca kao junaka i pisca u stvarnom životu.

„Moje pisanje sadrži autobiografske elemente, ali ih kroz pisanje obrađujem – rezultat je fikcija“, pojašnjava Grabovac.

Slično je i sa drugim događajima u njegovim knjigama: imaju elemente stvarnih, ali pisac naglašava da se ne bavi istraživanjem.

„Ja popunjavam praznine, dajem svoju ideju o tome kako su se neki istorijski događaji mogli odigrati, ali sve je to plod moje mašte.“

Tema nagrađenog romana je strašan zločin koji se navodno dogodio tokom rata u Bosni i Hercegovini (1992-1995), i to u blizini Slavonskog Broda, piščevog rodnog mesta.

„Sve je počelo od priče koju sam početkom dvehiljaditih čuo ili pročitao u medijima.

„Nisam mogao da je zaboravim, nastavila je da me opseda u godinama koje su usledile, a bio sam šokiran da se tako nešto moglo dogoditi u okolini mesta gde sam odrastao, a da o tome isprva ništa nisam znao“, priseća se.


U leto 1992, iz okoline Srebrenice krenula su tri autobusa u kojima su uglavnom bila romska deca iz domova za nezbrinutu decu.

Po drugoj priči, radilo se o romskim porodicama, ne znam tačno, ali po svemu sudeći, uglavnom su bila u pitanju deca.

Trebalo je da, preko Hrvatske, stignu u Evropsku uniju, na slobodnu teritoriju, imali su sređen prolaz.

Trebalo je da uđu u Hrvatsku preko mosta u [Slavonskom] Brodu, koji je tada kontrolisao HVO. [Hrvatsko vijeće odbrane]

Tu im se gubi svaki trag.

*

Uspeli smo da izvršimo iskopavanje jedne masovne grobnice (…)

U njoj su se zaista nalazili kosturi dvadesetoro dece.

Ali stvari ovde postaju komplikovanije.

Naknadnom laboratorijskom analizom utvrđeno je da su deci povađeni organi, očigledno zbog prodaje na crnom tržištu.

Eto to je cela priča.

Odlomak iz romana „Poslije zabave“ (Imprimatur, 2023)


Romanom je hteo da udahne život barem nekoj od te dece, kaže Grabovac.

„Imao sam potrebu da im pružim priliku da ispričaju sopstvenu priču – jedinu priliku kakvu sam mogao da im dam, i to je ova knjiga fikcije“, dodaje.

Uzor mu je, kako kaže, velikan srpske književnosti Danilo Kiš. u čijim se delima na originalan način prepliću istorija i fikcija, pa ga pojedini zbog toga opisuju i kao „čuvara izgubljenih svetova“.

Jedno od poglavlja romana zaista se dešava posle zabave.

Ali naslov ima još jedno značenje, pojašnjava Grabovac.

„Zabava je ono sretno vreme, s kraja osamdesetih godina, kada su generacije mogle da žive i uživaju. Bila je i prošla.

„A onda je nastupio mamurluk, otrežnjenje i mučnina pred katastrofom koja se dešavala.“


Pogledajte video: Kako se sećamo Dejtonskog mirovnog sporazuma

Kako se sećamo Dejtona
The British Broadcasting Corporation

Pisac, njegov izdavač i prva knjiga

Grabovac i njegov izdavač Boris Maksimović upoznali su se 2017. godine zahvaljujući zajedničkoj prijateljici.

Izdavačka kuća tek što je rođena u februaru te godine, a pisac je radio na obrisima prvog romana.

„Kada sam prvi put pročitao rukopis, osećao sam se kao da me je grom udario“, priseća se tridesetšestogodišnji Maksimović.

„Rečenice su bile jednostavne i pitke, prirodnost koja osvaja, bez ikakvog manirizma.“

Grabovčev debi roman, Mulat albino komarac, o ratu u Bosni i Hercegovini, sudbini jednog mladića, kakav je Grabovac tada bio, i njegove porodice, Imprimatur je objavio 2019. godine.

„Kažu da se prva knjiga piše čitavog života, a ova je definitivno imala veoma dug porođajni put.

„Pisac se ogoljava pred čitaocem, a čitalac postaje sagovornik – imao sam sreće da zahvaljujući toj knjizi naiđem na mnogo dobrih sagovornika“, priča Grabovac.

Maksimović se priseća da je tih godina „verovatno znao dovoljno da proizvodi knjige, ali o plasiranju i prodaji, takoreći ništa“.

Ipak, roman se probio kao odapeta strela i 2020. godine ušao u najuži izbor NIN-ovu nagradu.

Četiri godine kasnije, objavljen je roman Poslije zabave, i osvojio ovu nagradu.

Međutim, Grabovac se ne nada radikalnim životnim promenama.

„Planiram da nastavim da radim oba posla: i da radim u prodavnici, i da pišem, kao i do sada“, kaže.

„Nikada nisam imao prilike da se nađem u drugim spisateljskim vodama, na primer, da pišem za medije, a mislim da mi to ne bi ni odgovaralo.“

Može da zamisli da se bavi samo jednom vrstom pisanja, kaže.

„A to je ono sporo, i ponekad mukotrpno.“

Žiri

Fonet
Od 1954. do 2024. godine, nagrada je samo šest puta dodeljena ženama

Šta je NIN-ova nagrada?

Nagrada za najbolji roman godine magazina NIN je jedna od najstarijih i najprestižnijih na prostoru bivše Jugoslavije.

Prvi put je dodeljena 1954. godine Dobrici Ćosiću za roman Koreni.

Među dobitnicima su Miloš Crnjanski, Miroslav Krleža, Meša Selimović i Borislav Pekić.

Za sedam decenija od kako se dodeljuje, samo je šest puta je otišla u ruke spisateljice.

Dobitnice su bile:

  • Dubravka Ugrešić – Forsiranje romana rijeke (1988)
  • Svetlana Velmar Janković – Bezdno (1995)
  • Grozdana Olujić – Glasove u vetru (2009)
  • Gordana Ćirjanić – Ono što oduvek želiš (2010)
  • Ivana Dimić – Arzamas (2017)
  • Milena Marković – Deca (2022)

Dosadašnje dodele nisu prolazile bez kontroverzi i kritika na račun žirija.

Nagrada nije dodeljena 1959, a kao razlog je navedeno da je pauza posledica želje za „stimulisanjem kvaliteta“.

Danilo Kiš je vratio nagradu za roman Peščanik iz 1972, ali tek 1978. usred polemike da je Grobnica za Borisa Davidoviča plagijat.

Isto je uradio i Milisav Savić 1991, kada je izabran roman Hleb i strah, revoltiran tekstom Momčila Selića objavljenim u nedeljniku NIN, u kojem su iznete negativne ocene piščevog dela.

Sreten Ugričić je izrazio protest 2010. godine, kada je izdavačka kuća Laguna prijavila roman Neznanom junaku za NIN-ovu nagradu protiv njegove volje.

Ugričić je tada napisao da je NIN-ova nagrada deo poretka koji je „ideološki armiran nacionalizmom, tradicionalistički, patrijarhalan, populistički, autističan i antiprosvetiteljski“.

Bilo je i drugih povlačenja iz izbora: Radomir Konstantinović je dobio nagradu 1960. za roman Izlazak, ali je Dekartovu smrt povukao iz konkurencije 1966. godine.


Pratite nas na Fejsbuku,Tviteru i Vajberu. Ako imate predlog teme za nas, javite se na [email protected]

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.

Komentari