„Luda zemlja“.

Kada 1990. godine knjigu s takvim naslovom piše psihijatar Jovan Rašković, sintagma može biti i dijagnoza vremena u kome jedan od cenjenijih lekara u nekadašnjoj Jugoslaviji postaje politički lider Srba iz Hrvatske.

„On se kao pena na talasu nezadovoljstva izdigao za vođu srpskog naroda u Hrvatskoj“, kaže tri decenije kasnije njegova ćerka Sanda Rašković Ivić, takođe psihijatrica i političarka.

Raškovićeva politička karijera neće potrajati, ali će biti upečatljiva – i pre smrti 1992. godine, vođstvo će preći u ruke drugih ljudi.

„Moj otac je zajednička ratna žrtva Miloševića i Tuđmana“, zaključuje Sanda Rašković Ivić.

• Mesić za BBC: „Toliko se ratovalo i krvi prolilo, a granice nisu ni za milimetar promenjene“
• Tri decenije od dana kada je Hrvatska odlučila da napušta Jugoslaviju
• Kako živi mir na mestu gde je počeo rat u Jugoslaviji
• Ambasador Hrvatske u Beogradu: „Žalosno je da nas poplave i potresi poučavaju da smo ljudi“

Jovana Raškovića, osnivača Srpske demokratske stranke (SDS) u Hrvatskoj, raspad Jugoslavije zatiče u Šibeniku, odakle odlazi u izbeglištvo u Beograd, gde i umire 1992. godine.

Osamdesete – „romantičarsko vreme vere u demokratske promene“

Morska kuća Jovana Raškovića u Primoštenu, nadomak Šibenika u Hrvatskoj, tokom osamdesetih bilo je mesto susreta intelektualaca koji će se u ratnim devedesetim naći na svim stranama političkog spektra – od nacionalista, do političkih liberala.

„Kraj osamdesetih bilo je vreme relativne normalnosti – bilo je nade da će se stvari rešiti u pravcu kakve-takve demokratizacije o kojoj se govorilo na tribinama u Beogradu i, posebno, u Sloveniji.

„Srpsko pitanje je u Jugoslaviji ostalo nerešeno zbog postojanja dve pokrajine u Srbiji, kao i osporavanja nekih prava koje smo imali u Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini, ali to je bilo romantičarsko vreme vere u demokratske promene“, priseća se Sanda Rašković Ivić.

U takvim uslovima, nezadovoljstva koja su tinjala počela su da isplivavaju na površinu, podržana „buđenjem naroda“, kako ona opisuje dolazak na vlast Slobodana Miloševića u Srbiji.

„Srbi su u Hrvatskoj bili prilično zapušten narod – dok je obala blistala svetskim sjajem, zaleđe naseljeno Srbima nije svugde imalo ni dobru pijaću vodu, autobuske veze, škole, ljudi su radili kao sezonski radnici u hotelima gde nisu mogli da odsednu uprkos obrazovanju.

„Ekonomsko nezadovoljstvo je bilo samo gorivo, a osnova je ipak bilo nacionalno nezadovoljstvo – ono je u Hrvatskoj bilo i odgovor i strah zbog onoga što se dešavalo sa usponom Tuđmana i HDZ-a, njegovim referencama na takozvanu Nezavisnu Državu Hrvatsku.“

Franjo Tuđman, osnivač i prvi predsednik Hrvatske demokratske zajednice (HDZ), stranke koja je pobedila na prvim višestranačkim izborima u Hrvatskoj, o Nezavisnoj Državnoj Hrvatskoj (NDH) govorio je kao o kvislinškoj tvorevini nastaloj u Drugom svetskom ratu, ali i kao o izrazu istorijskih težnji hrvatskog naroda za sopstvenom državom.

„Svaki strah ima ishodište u iracionalnom, čak i onaj koji je veoma racionalan, a Srbi su u vlastitom arhetipu nosili strah od zločina iz NDH čak i onda kad nije bilo direktne i neposredne opasnosti.

„Ako imate ljude koji vas lože i podgrevaju taj strah, onda ćete sigurno reagovati iracionalno – ili ćete se okameniti, ili ćete pobeći, ili ćete se boriti“, kaže Rašković Ivić, i sama po struci psihijatrica.

Ipak, ćerka Jovana Raškovića tvrdi da je njen otac imao sasvim drugačiji pristup.

„Moj otac nije podgrevao strahove već je upozoravao i srpsku i hrvatsku stranu na opasnosti.

„Bio je odlučno protiv rata i ni u jednom njegovom govoru nemate ratne pokliče.“

Hrvatska javnost zameraće mu upravo govore u kojima je pominjao „navodnu ugroženost Srba u Hrvatskoj“, što će u sećanju na Raškovićevu smrt kao deo njegove biografije navesti i Hrvatska radio-televizija.

Pogledajte video: Muzej Domovinskog rata – šta se sve u njemu čuva

Susreti sa Miloševićem i Tuđmanom

Jovan Rašković pokušao je da u direktnim razgovorima sa predsednicima Srbije i Hrvatske objasni šta se može desiti u Jugoslaviji kojoj se raspad uveliko bližio.

„Miloševiću je u februaru 1990. rekao da Hrvatska želi rat da bi uopšte dobila nezavisnost koju ne može da dobije u miru, da su Hrvatskoj grozničavo potrebni ljudi i gradovi mučenici jer ih nije imala tokom Drugog svetskog rata.

„Na upozorenje da bi najveću cenu mogao da plati srpski narod, Milošević mu je rekao da je najbolje da se kao doktor vrati u ordinaciju, a politiku ostavi političarima.“

U odnosima sa zvaničnim Beogradom, Raškoviću nije pomoglo ni prisustvo osnivanju opozicione Demokratske stranke posle čega je postao još manje poželjan saradnik režima Slobodana Miloševića.

„Milošević se plašio čoveka koji ima veliku harizmu, koji je obrazovan, demokrata, nacionalista u najboljem smislu te reči.

„Ni Tuđmanu takav čovek nije odgovarao – više su mu odgovarali zubari iz Komiteta, šefovi kninske policijske stanice, magacioneri i ostali.“

Sanda Rašković Ivić kaže da je njen otac želeo da pokaže Tuđmanu da je besmisleno voditi rat i insistirati na razlikama jer su dva naroda dubinski povezana.

„Ja sam tada bila udata za Hrvata i imala dvoje dece, Tuđmanova ćerka bila je udata za Srbina i imala dva sina.

„Politika krvi i tla, jako prisutna kod Tuđmana, mom ocu se činila besmislena i mislio je da ga, kroz pokazivanje onoga što ima u sopstvenoj kući, može zauzdati u budućim potezima.“

U audio zapisu dela tog susreta koji se nezvanično pojavio u javnosti mogli su se čuti samo fragmetni razgovora Tuđmana i Raškovića.

Oni su iskorišćeni za kasnije optužbe na Raškovićev račun da je izneverio srpske interese u razgovoru sa hrvatskim liderom.

„To možda nije bilo politički, ali je bilo duboko ljudski i u skladu sa stavovima mog oca koji je bio spreman da priča i sa crnim đavolom, samo da bi srpski narod imao puna prava u Hrvatskoj.“

• Kako su nekadašnje jugoslovenske republike podelile imovinu bivše države
• Balkanska iskustva sa mirovnjacima – od pomagača do tražioca pomoći i nazad
• „Nije EU učiteljica, a mi mali đaci“: Šta je Hrvatska dobila od članstva u Evropskoj uniji

Iako se zbog ovih susreta našao na udaru i u Srbiji i Hrvatskoj, Jovanu Raškoviću ćerka nije zamerala politički angažman.

„Mislila sam da je on pravi čovek – ako neko treba da povede narod, a neko je to morao, bolje je bilo da to radi on nego neko drugi.

„On bi to radio nežnije i pametnije, a to je smetalo i Miloševiću i Tuđmanu.“

Kako su razgovori o sudbini Jugoslavije postajali sve manje značajni, Rašković je na stranačkom skupu u Benkovcu 1990. godine okupljenima koji su tražili oružje poručio da ga od njega ne traže, ali da „ako treba oružja, valjda će se naći neko ko će vam ga dati“.

„On je Srbima rekao da, ako hoće rat, moraju naći drugog vođu koji će im dati oružje.

„Nažalost, oni su taj izbor i napravili.“

Jovan Rašković i Radovan Karadžić

Radovan Karadžić, takođe psihijatar, bio je predsednik SDS u Bosni i Hercegovini, ratni lider bosanskih Srba, pisac predgovora i pogovora za jednu od knjiga Raškovićevih govora objavljenih posthumno.

„Moj otac je bio na osnivanju SDS-a u Sarajevu gde je bio i Alija Izetbegović, koji je posle govora mog oca rekao da takvom govoru nema šta da doda.

„To je bio pravac koji je moj otac konzistentno zastupao – maksimalna prava za Srbe bez rata i rat je bio nešto gde se on sa Karadžićem apsolutno razilazi.

„Ja sam ga jednom čak i pitala šta Radovan da radi kad je ušao u sve na taj način, a on mi je rekao – da zaustavi rat i da se preda ako treba, da pregovara“, kaže Sanda Rašković Ivić.

Karadžić je danas osuđeni ratni zločinac koga je Haški tribunal označio krivim za genocid, zločine protiv čovečnosti, kršenje zakona i običaja ratovanja i nalazi se na izdržavanju doživotne zatvorske kazne.

Izbeglice u Beogradu

Iako je decenijama bio jedan od najcenjenijih psihijatara u Jugoslaviji, Jovan Rašković 1991. godine morao je da napusti Šibenik gde je živeo i radio jer je oko 35.000 ljudi potpisalo peticiju protiv njega.

„Bio je jako ljudski razočaran zato što je u Šibeniku proveo 35 godina, a nijedan porodični ručak nismo imali da njega triput ne pozovu na privatni broj telefona zbog nekog pacijenta.

„Ipak, smatrao je da je peticija plod užasnog pritiska i organizacije, kao što se i danas organizuje tapšanje ili protestovanje, a imao je razumevanja za ljude i usput im je praštao.“

Dok Rašković provodi kratko vreme u Kninu pa se seli za Beograd, njegova ćerka takođe odlučuje da napusti Zagreb i psihijatrijsku praksu na klinici Rebro.

„Odluka da se ode je doneta posle nekoliko meseci tegobnog života koji sam imala u Zagrebu, sa nekoliko ružnih incidenata, ponižavajućim napadom na mene pri povratku sa seminara u samom centru grada koji je prijavljen, ali nikad istražen.

„Tada sam dobila dva policajca ispred zgrade u kojoj sam stanovala i jednog u civilu ispred ordinacije“, kaže ona i dodaje da je na automobilu zaticala izbušene gume, a taksisti nisu hteli da je voze.

Godinu 1992, dok rat uveliko traje u Hrvatskoj, Rašković provodi u Beogradu, odlazeći povremeno u Knin – ali sa jasno smanjenim političkim uticajem.

U tekstovima i intervjuima preispitivaće i sopstvenu odgovornost za događaje koji su nepovratno menjali Balkan.

„Osećam se odgovornim zato što sam izvršio pripremu za ovaj rat, iako tu pripremu nisam vršio vojno, kao neko ko vidi rešenje u ratu, ali da nije bilo podizanja emocionalne vatre u srpskom narodu, ne bi bilo ni toga.

„U stvari, moja stranka i ja lično smo zapalili fitilj srpstva ne samo u Hrvatskoj“, priznao je u intervjuu Vremenu 27. januara 1992. godine.

Šest meseci kasnije, Rašković će preminuti u njegovom beogradskom stanu.

„Moj poslednji razgovor sa ocem se odvijao na autobuskoj stanici, tako sam išla za Italiju jer nije bilo aviona zbog sankcija i on mi je rekao – evo dokle nas je dovela ova politika, ali ovo nije kraj.

„Bio je utučen i prilično slomljen, nesrećan zbog patnji Srba, ali i onoga što smo mi počeli da radimo drugima.

„Umro je poražen u sopstvenoj politici – njegova politika bila je mir“, priseća se njegova ćerka.

• Heroji koji su prkosili ratu – zašto 25 godina kasnije o njima i dalje malo znamo
• „Hej Sloveni“, pesma koja je bila više od jugoslovenske himne
• Zašto je Jasenovac „propuštena prilika“ za pomirenje

Sudbine Jovana Raškovića i Olivera Ivanovića

Iako je brojnost i dramatičnost događaja u decenijama koje su usledile posle smrti Jovana Raškovića umnogome potisnula njegovu ulogu, Sanda Rašković Ivić tvrdi da je sećanje na njenog oca veoma živo.

„Često mi se dešava da mi ljudi na ulici kažu – eh, da smo slušali Vašeg oca, bili bismo u svojim kućama i ne bi bilo ovolike nesreće.“

Dve i po decenije posle smrti Jovana Raškovića, u Kosovskoj Mitrovici pod još nerazjašnjenim okolnostima ubijen je politički lider kosovskih Srba Oliver Ivanović.

Obojica su bili lideri Srba na svom prostoru, ali su obojica bili spremni i da razgovaraju sa većinskim narodom – Hrvatima i Albancima.

„I Oliver Ivanović i moj otac su istovremeno bili junaci i izdajnici, i to za sopstveni narod.

„Ništa nismo naučili iz sudbine mog oca – i to je veći poraz od poraza njegove politike.“

Sanda Rašković Ivić, danas članica opozicione Narodne stranke Vuka Jeremića, kaže da takav istorijski narativ mora da se promeni.

„Taj diskurs može da se promeni u glavama ako oni koji zastupaju mišljenje da je svako ko razgovara izdajnik ne budu imali toliki medijski prostor za ispiranje mozgova.

„Dokle god je tako i dok god najmaligniji ljudi u našem društvu imaju medijski prostor, ljudi će pokleknuti – mržnja je mnogo lakše osećanje nego ljubav.

„A razgovarati se mora, stvari moraju da se menjaju, moramo da bar nešto naučimo iz primera poput mog oca – sebe radi.“

Pratite nas na Fejsbuku i Tviteru. Ako imate predlog teme za nas, javite se na [email protected]