„Obavio sam zadatak, Jugoslavije više nema – hvala vam lepo!“.

Ova rečenica za mnoge je siže biografije Stjepana Mesića, poslednjeg predsednika Predsedništva Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije (SFRJ) koji na tu funkciju dolazi na 30. juna 1991, a napušta je u decembru iste godine – kada i izgovara ovu rečenicu.

Trideset godina kasnije, u razgovoru za BBC kaže da tumačenje da je time potvrdio da je on radio na rušenju Jugoslavije – nije tačno.

„Slovenija i Hrvatska su proglasile samostalnost – dakle, federacije više nema, Predsedništva više nema.

„Ja sam sebi postavio zadatak da ishodimo konfederalni model i u tome nisam uspeo, države više nema.

„Šta sam ja mogao, da otvorim zubarsku ordinaciju da bih ostao u Beogradu!?“.

• Tri decenije od dana kada je Hrvatska odlučila da napušta Jugoslaviju
• Kad Vukovar progovori o čemu inače ćuti
• Oluja 25 godina posle: „Još ima i sa jedne i druge strane ljudi koji podržavaju priču razdora“
• Heroji koji su prkosili ratu – zašto 25 godina kasnije o njima i dalje malo znamo

Pre nego što je postao deo poslednje garniture jugoslovenske vlasti, Stjepan Mesić bio je premijer Hrvatske kao federalne jedinice u okviru SFRJ, dok je po povratku u Zagreb postao predsednik parlamenta.

Vrhunac političke karijere doživeo je 2000. godine, kada je kao naslednik Franje Tuđmana, u dva mandata obavljao funkciju predsednika Hrvatske.

Novi politički dogovor

Stjepan Mesić u Beograd je iz Zagreba stigao u avgustu 1990. i preuzeo funkciju potpredsednika Predsedništva SFRJ, uz plan da posle šest meseci preuzme i funkciju predsednika.

Predsedništvo SFRJ bilo je kolektivno telo koga su sačinjavali predstavnici jugoslovenskih republika i pokrajina, a predsednik i potpredsednici su se rotirali na čelu organa koji je upravljao Jugoslavijom posle smrti Josipa Broza Tita.

„Kad sam došao u Beograd, ja sam tog dana rekao da ću biti poslednji predsednik u tom modelu federacije.

„Založio sam se za novi politički dogovor jer su Tito, partija i armija prestali da budu integrativni faktor: Tito je umro, a partija i armija su se raspali.

„Armija se opredelila za Miloševića i time postala faktor dezintegracije.“

Mesić kaže da je stvaranje jugoslovenske konfederacije bio i njegov uslov tadašnjem hrvatskom rukovodstvu da napusti poziciju hrvatskog premijera i preseli se u nefunkcionalne savezne institucije.

„Toliko se ratovalo i krvi prolilo, a granice nisu ni za milimetar promenjene.

„Mogli smo da oročimo konfederaciju na pet, sedam ili deset godina – koliko se dogovorimo, da utvrdimo zajedničke poslove i izvore finansiranja.“

• Kako živi mir na mestu gde je počeo rat u Jugoslaviji
• Zašto je Jasenovac „propuštena prilika“ za pomirenje
• „Fatalni zaokret“: Dvadeset godina od otmice Ivana Stambolića

Tri decenije kasnije, Mesić kaže da su protivnici takvog koncepta bili brojniji i jači.

Osim preispitivanja uloga srpskog i hrvatskog predsednika – Slobodana Miloševića i Franje Tuđmana, Mesić navodi tadašnju Jugoslovenski narodnu armiju (JNA) kao jednog od ključnih faktora za donošenje odluka.

„Vojska je bila ugrožena i tražila je sponzora.

„Oni se jesu naslonili na najjaču republiku, na Srbiju, ali time su gubili komponentu Jugoslavije.“

Iako je vojskom formalno upravljalo Predsedništvo SFRJ, ono je odluke donosilo veoma teško jer je bilo duboko podeljeno između članova koji imali stavove bliske srpskim i ostalih, pa su se glasovi često jednako delili – 4:4.

Mesić kaže da je u najmanje tri navrata JNA želela da preuzme kontrolu nad događajima koji su eskalirali, pre svega kroz junski desetodnevni rat u Sloveniji, pa sve žešćim sukobima lokalnih Srba sa hrvatskim vlastima, kao i raspirivanjem sukoba u Bosni i Hercegovini.

„Vojni vrh je želeo da donesemo odluku da vojska po svome nahođenju može upotrebiti silu, koliko god želi i gde god želi.

„A to je bio klasični pokušaj vojnog udara.“

Ilustraciju još direktnijeg pokušaja vojne akcije Mesić vidi u raketiranju zgrade Banskih dvora u centru Zagreba, gde su se u tom trenutku sastali hrvatski predsednik Franjo Tuđman, jugoslovenski predsednik Stjepan Mesić i jugoslovenski premijer Ante Marković.

„Raketa je udarila u trenutku kad je Tuđman primio poziv i uzeo telefonsku slušalicu iz ruku svoje sekretarice.

„Bio je to klasični vojni udar – ako ubiju Tuđmana, na njegovo mesto dolazi predsednik Sabora; ako ubiju mene, na moje mesto dolazi Crnogorac Branko Kostić; a ako ubiju Markovića, na njegovo mesto dolazi njegov zamenik Mitrović, srpski kadar.

„Vojska bi tako preuzela punu kontrolu.“

U napadu je jedan građanin ubijen, visoki zvaničnici ostali su nepovređeni, JNA je tvrdila da je Hrvatska sama bombardovala zgradu sopstvene vlade.

U a u decembru 2018. u Beogradu su po zamolnici Hrvatske saslušani piloti JNA osumnjičeni da su učestvovali u bombardovanju.

• „Hej Sloveni“, pesma koja je bila više od jugoslovenske himne
• Tri lica Oluje
• Genocid u Srebrenici očima dece
• Dijana Budisavljević: „Ako nam ona bude uzor, promena je moguća“

Ko je Stjepan Mesić

• Rođen je 24. decembra 1934. godine u Orahovici;
• Diplomirao na Pravnom fakultetu u Zagrebu, tokom studija bio studentski lider;
• 1965. godine postaje poslanik u hrvatskom Saboru, izabran na listi građana;
• Deo grupe intelektualaca-nosilaca pokreta Hrvatskog proleća zbog čega je proveo godinu dana u zatvoru;
• od maja do avgusta 1990. godine predsednik Vlade Hrvatske posle prvih višestranačkih izbora;
• od avgusta 1990. godine član, a od jula 1991. predsednik Predsedništva SFRJ;
• od septembra 1992. do maja 1994. godine predsednik Sabora;
• 2000 – 2010. u dva mandata predsednik Hrvatske;
• član Saveza komunista Jugoslavije, potom Hrvatske demokratske zajednice, pa osnivač stranke Hrvatskih nezavisnih demokrata sa čijim delom kasnije ulazi u Hrvatsku narodnu stranku;
• Služi se ruskim i francuskim jezikom, oženjen, otac dve ćerke.

Direktna linija Milošević – Tuđman

Još jedna telefonska slušalica je, prema Stjepanu Mesiću, odigrala veoma važnu ulogu u prvim mesecima rata u kome se raspadala Jugoslavija.

„Iz Beograda su 1991. došli specijalci koji su instalirali direktnu telefonsku liniju Tuđman-Milošević i ona je funkcionisala sve dok ja nisam došao za predsednika Hrvatske 2000. godine.

„Dok se ratuje na život i smrt, a rat nije čak ni proglašen, njih dvojica svakodnevno komuniciraju.“

Približavanju dvojice nacionalnih lidera kumovao je sam Mesić, i to priznaje da je učinio kroz predlog tadašnjem srpskom članu Predsedništva SFRJ Borisavu Joviću da probaju da zaustave rat koji već počinje.

Ideja je bila da njih dvojica organizouju sastanak u četvoro – sa Miloševićem i Tuđmanom.

Međutim, nacionalni lideri na kraju dogovaraju sastanak bez svojih predstavnika u saveznim institucijama Jovića i Mesića, pa se istorijski susret odigrava u vojnom lovištu Karađorđevo.

„Upozorio sam Tuđmana da Milošević vara i da mu ništa ne sme verovati.

„A on me pitao da li ja zaista mislim da je Milošević pametniji od njega.“

Mesić se priseća da je Tuđman u Karađorđevu bio samo sa šefom kabineta, a kasnijim hrvatskim premijerom Hrvojem Šarinićem, i da su se po povratku u Zagreb našli u jednoj od vladinih zgrada.

„Tuđman nije znao da glumi – bio je sav crven i ozaren u licu.

„Sve je rešeno, sve je rešeno, rata više nema – likovao je, odmah tražio mape od savetnika koje su stavili na sto i pokazali da Milošević predlaže granice iz 1939, plus Cazin, Kladušu i Bihać koje je nazvao turska Hrvatska.“

Mesić kaže da u tom trenutku nije delio Tuđmanovo ushićenje.

„Pitao sam Tuđmana šta kaže na to kaže Alija Izetbegović (predsednik Predsedništva BiH), a on mi je pokazao prstima makaze – kad se ovako spoje srpske i hrvatske makaze, nema mesta za Aliju.

„Za mene je to odmah značilo da počinje rat.“

• Ambasador Hrvatske u Beogradu: „Žalosno je da nas poplave i potresi poučavaju da smo ljudi“
• Vesna Pusić: „Zapadni Balkan je prava tema za Hrvatsku“

Na naredni susret Miloševića i Tuđmana u makedonskom Tikvešu Mesić nije ni pozvan, pa je on postajao sve svesniji da njegov model novog političkog dogovora ima sve manje šanse za uspeh.

„Sve je to padalo u vodu kad Tuđman i Milošević nisu želeli takav model – Tuđman je želeo da pripoji deo Bosne, a i Milošević je želeo 63 odsto BiH.

„Milošević je varao svet da se bori za Jugoslaviju, varao je Srbe da će živeti u jednoj državi – nikad nije spomenuo Veliku Srbiju, ali je Srbima rekao da će živeti u jednoj državi.“

Slobodan Milošević: Varalica u dobrim košuljama

Politički uspon Slobodana Miloševića bio je na vrhuncu u danima dok je Stjepan Mesić predsedavao jugoslovenskom federacijom, a zemlja se na terenu raspadala u sve češćim oružanim sukobima.

„Osnovni uzrok rata je da je Milošević želeo da stvori Veliku Srbiju, ali je kao veliki glumac varao svet da se zapravo bori za Jugoslaviju.

„On je znao da je svet sentimentalan prema Jugoslaviji, zaslugama Tita i pobedi u Drugom svetskom ratu.“

Mesićevi opisi Slobodana Miloševića uvek imaju miris tompusa i aromu viskija, po čemu je srpski lider bio prepoznatljiv u prvim godinama političke karijere.

„Milošević je posle nekog ručka ili večere pio viski, bio je onako dežmekast, a mene je čudilo kako je on sa takvim licem i takvom građom postao neverovatno popularan u Srbiji.

„Na moju opasku da želi da napravi Veliku Srbiju i da ćemo svi od toga imati štete, a najveću štetu će imati Srbija, te da će mu Srbi suditi i vešati ga na Terazijama, on mi samo kaže – još ćemo da vidimo koga će da vešaju.“

Putevi su im se sreli pred Međunarodnim sudom za ratne zločine u bivšoj Jugoslaviji u Hagu gde se Mesić pojavio kao svedok u procesu protiv Miloševića.

„Uvek je imao dobru kravatu i košulju.

„Ljudi uvek gledaju odelo, a zapravo je košulja važnija – ona govori ko je dobro obučen, a Milošević je uvek imao dobru košulju, čak i u Hagu.“

Franjo Tuđman: Kako ga je promenio put u Kanadu

Stjepan Mesić upoznao je Franju Tuđmana još 1965. godine, kada je sa liste građana izabran među poslanike hrvatskog Sabora.

„On meni tada nije imponovao, ja sam bio deo grupe aktivne u Hrvatskom proleću, a on je održao samo jedno predavanje.“

Hrvatsko proleće je politički sukob u okviru Saveza komunista od 1967. do 1971. godine u kome je grupa hrvatskih intelektualaca tražila reformu partije i jugoslovenske federacije.

Mesić kaže da su nosioci te politike i krajem osamdesetih bili pozvani da se vrate na javnu scenu.

„Mi smo zvali prolećare da se uključe u politiku, ali oni su se malo bojali, a i nisu želeli da izgube svoje privilegije pa su želeli još da čekaju.

„Tuđman je, s druge strane, najpre želeo da formira novine u kome bi govorili protivnici režima, ali je onda predložio da se formira zajednica koja bi opstala i ako se zabrane političke stranke.“

O sopstvenom uključivanju u „novo društvo“, Mesić kaže da je verovao da stvari mogu da budu pod kontrolom.

„To su u najbližem krugu bili sve antifašisti, i ja sam se zato našao u tom krugu – a mi smo mogli da držimo Tuđmana u nekim okvirima.

„Kad je dobio pasoš i otišao u Kanadu, tamo je bio u ustaškom centru i prvi put se vratio sa novcem pa je počeo stvaranje podružnica Hrvatske demokratske zajednice (HDZ).“

• „Lijepa naša“ na Josipin način: Izvođenje himne podelilo Hrvatsku
• Iza kulisa izborne kampanje u Hrvatskoj

„Beograd je internacionalni grad“

Dana u Beogradu 1990. i 1991. godine Mesić se seća kroz blokadu i demonstracije ispred institucija Jugoslavije, ali i kroz činjenicu da nije doživeo nijednu provokaciju – osim jedne anegdote.

„Moje vozilo imalo je policijsku pratnju ispred i iza, stajali smo na crveno na semaforu i jednom se pored nas zaustavila stara ofucana ‘zastava’ iz koje je izašao čovek u jednako ofucanom mantilu i – uhvatio se za kvaku mojih vrata.

„Telohranitelj je kao panter skočio, stavio mu pištolj na čelo, a ovaj je u strahu i zbunjenosti samo procedio da traži ulicu Vojvode Mišića“, govori Mesić uz smeh.

On dodaje da se u Beogradu slobodno kretao, odlazio na večere s prijateljima, bio na sahrani novinara Juga Grizelja.

„Beograd je internacionalni grad, to mora da se shvati.

„To nije zalupana palanka već grad sa međunarodnim štihom, i to me je oduševilo.“

Memoari koji menjaju naslov

Memoari Stjepana Mesića izdati su dva puta: 1992. godine pod naslovom „Kako smo srušili Jugoslaviju – politički memoari„, a dve godine kasnije sa promenjenim naslovom „Kako je srušena Jugoslavija“,

„Ja sam promenio naslov jer sam video da se pogrešno interpretira.

„Hteo sam da kažem da smo svi krivi što smo srušili Jugoslaviju, a ne da ja budem u prvom planu kad kažem mi – ovako sam dao objektivizaciju.“

U njegovim sećanjima, važno mesto ima i tajni susret sa tadašnjim nemačkim šefom diplomatije Hansom Ditrihom Genšerom, krajem 1991, dok ratni sukobi eskaliraju, posebno oko Vukovara, grada na krajnjem istoku Hrvatske.

Iz Mesićevih reči vidi se da je odustao od modela jugoslovenske konfederacije i da se sprema međunarodno priznanje nezavisnosti Hrvatske koje je usledilo 15. januara 1992. godine.

„Upozorio sam ga da se ne može više da računa na novi politički dogovor jer su stvari otišle predaleko i da je izlaz u priznanju Slovenije i Hrvatske – da priznanjem svih republika možda zaustavimo rat koji planira Milošević, a Tuđman mu se pridružuje.

„Rekao sam mu da će taj rat biti vrlo kratak u Sloveniji, biće krvav u Hrvatskoj i već je počeo, biće brutalan u Bosni i Hercegovini, a posle toga će se Srbija kupati u krvi“, kaže Mesić uz napomenu da je sa Genšerom susret bio privatno i tajno organizovan.

Iako se njegova prognoza ostvarila, Mesić danas tvrdi da je učinio sve što je mogao da se spreči rat.

„Ja nisam ni u čemu pogrešio, žarko sam želeo da dođe do novog političkog dogovora i sve znanje i energiju sam upotrebio, ali nije išlo.

„Da se Tuđman i Milošević nisu dogovorili oko podele Bosne, mi bismo imali novu konfederaciju.“

Pratite nas na Fejsbuku i Tviteru. Ako imate predlog teme za nas, javite se na [email protected]