Intervju petkom: Zdenko Kolar za BBC na srpskom – O Superheroju, tramvajima i Idolima

Bio je jedan od Idola, stvarao je Zvuk ulice i preko Zone B uplovio u domaće bluz vode.

Ovo su samo neki od bendova u kojima je bas gitaru svirao Zdenko Kolar, beogradski muzičar i autor, koji je krajem osamdesetih i početkom devedesetih jezdio prestoničkim ulicama, radeći kao vozač tramvaja.

Bogatu muzičku biografiju je nedavno rešio da upotpuni debitantskim solo albumom, na kome se prvi put latio i glavnog vokala.

„Kakav bi to solo album bio da nisam zapevao – ja jesam bas gitarista, ali ne vidim sebe kao nekog virtuoza.

„Dokazao sam sebi da to mogu, sad da li je to neka genijalna stvar, verovatno nije, a možda i jeste. Meni je lepa – da nije, ne bih je objavio“, govori Zdenko Kolar, autor i bas gitarista, u intervjuu za BBC na srpskom.

• Četiri decenije Paket aranžmana – „svetog grala“ novotalasnog Beograda
• U fotografijama: Večiti osmeh dečaka iz vode
• Zaječarska gitarijada – od lokalnog muzičkog takmičenja do jednog od najstarijih rok festivala u Evropi

Album „Superheroj“ izašao je u martu ove godine za zagrebački Jugoton (Croatia records), dok bi kompakt-disk trebalo da se nađe u prodaji tokom aprila.

Na izdanju, koje je Kolar uradio u saradnji sa grupom Medžik buš (Magic Bush), nalazi se 12 pesama, a potpisnici nekih od njih su, između ostalih, Miroslav Cvetković Cvele iz sastava Bajaga i instruktori, Goran Vasović Vaske iz bečejskog benda Eva Braun i frontmen Električnog orgazma – Srđan Gojković Gile.

‘Tramvaj zvani čežnja’

Laganim korakom, u braonkastoj jakni i sa sivo-crnim irskim kačketom na glavi, Zdenko Kolar staje kraj šina, na početnu stanicu tramvaja broj 6, na obodu Tašmajdanskog parka u centru Beograda.

„Kreće u 10.27, a sad je 10.12″, zaključuje Kolar, pošto je pogledao u red vožnje.

U vozilo je ušao prethodno propustivši jednu putnicu, a potom otišao u zadnji deo vozila, usput otkucavši kartu.

Tik pošto je šestica krenula u veleslalom Bulevarom kralja Aleksandra, Kolar se jednom rukom nalaktio, a drugom ščepao šipku, ne bi li postigao balans.

„Jako retko se danas vozim njim, uglavnom koristim fut prevoz, da ne kažem peške sve završavam jer živim u centru i sve mi je na deset, petnaest minuta“, priča bas gitarista.

Kolar se posle raspada grupe Idoli, u drugoj polovini 1980-ih zaposlio u Gradskom saobraćajnom preduzeću (GSP) Beograd kao vozač tramvaja gde je radio devet godina.

Idoli su bili legendarni jugoslovenski bend čiji se zvuk isprva umnogome oslanjao na novi talas, muzički pravac na raskrsnici panka, regea i rokenrola i svojevrsni pokret koji je u Jugoslaviju stigao krajem sedamdesetih, a prestonicu zapljusnuo početkom osamdesetih.

Njegovi članovi su, između ostali, bili i pokojni Vlada Divljan, čuveni muzičar po kome danas nosi naziv paliluski Centar za kulturu, Srđan Šaper, marketinški stručnjak i nekadašnji član predsedništva Demokratske stranke, i Nebojša Krstić, savetnik Borista Tadića u oba predsednička mandata, od 2004. do 2012.

Pošto je nakratko odložio instrument, Kolar nije hteo da se vraća roditeljima, već je „morao da ima svoj dinar“.

„Solidno sam zarađivao kao muzičar i to je stizalo na žiro račun, ali u jednom trenutku je prestalo da stiže i normalna je stvar da počneš nešto da radiš“, priseća se nekadašnji basista Idola.

Kaže da je „to bio jako dobro plaćen posao“ krajem osamdesetih, dok su devedesete „već bile problematične“ pošto je krenula inflacija, a ni plate, tvrdi muzičar, ponekad nisu dobijali.

„To je jedan period života koji smatram vrlo korisnim za sebe.“

Uprkos tome što su postojale nešto izazovnije linije, poput dvojke – linije koja kruži centrom Beograda, sama vožnja mu, naglašava, nije toliko teško padala, kao ni ustajanje u cik zore.

Ali zvonjava alarma u po noći nije bila ni malo prijatna.

„U tri sam izlazio iz garaže na Dorćolu i do tamo mi je trebalo pola sata otprilike, ako nije sneg i ne pravim prtinu, a i toga je bilo.

„Tada sam počeo da slušam bluz, u stvari da ga preživljavam“, objašnjava Kolar.

• Gde su i koliko nam danas znače zaboravljeni nosači zvuka – kasete
• Kako je Jugoslavija slušala rokenrol
• Artistička radna akcija – Nebrušeni dijamant novotalasnog Beograda

Prvih par godina je vozio trojku, liniju što spaja Omladinski stadion na Bogosloviji i Kneževac – južno beogradsko naselje, koje opisuje kao „totalni soc-realizam“.

Jednom prilikom je usred zime, u gluvo doba noći, oko tri sata, čekajući kod spuštene rampe u Rakovici, u kabini bez grejanja, gledao kako drvo puca od hladnoće.

„I onda kad dođem na okretnicu, trčim tri, četiri kruga oko tramvaja kako bih se ugrejao“, dodaje.

Kaže da se tokom vožnje „svega i svačega nagledao“, a naročito ga je ljutila „ljudska glupost“, kako u saobraćaju, tako i u vozilu, posebno „putnici koji ne razmišljaju svojom glavom“.

„A najviše me je veselio kraj smene“, kroz osmeh govori Kolar, blago se njišući u tramvajskim kolima.

Iako jedna od pesama na njegovom prvom solo albumu nosi ime Tramvaj zvani čežnja, basista „nije siguran“ koliko je tadašnje radno mesto bilo inspirativno za njegov kasniji umetnički izraz.

„Očigledno da su neke slike iz tog perioda ostale, ali ovo je u stvari bila moja mašta“, dodaje.

Ipak, u vozačku kabinu se ne bi više vraćao.

„Dosta dugo sam tamo radio i ne bih više, a i omatorio sam, ne bi mi dali“, osmehujući se navodi Kolar, dok tramvaj truckajući stiže na željenu stanicu.

‘Ti si taj, naš Superheroj’

U svetu muzike, solo albumi pojedinih članova poznatih grupa nisu retka pojava, ali se tek neki od njih drznu na takav korak u sedmoj deceniji života.

Zdenko Kolar je na tu ideju došao pre pet godina na memorijalnom koncertu u čast njegovog preminulog prijatelja i kolege Vlade Divljana u beogradskom Sava centru.

Tada je u razgovoru sa gitaristima grupe Medžik buš – Damjanom Dašićem i Markom Ćalićem, načelno dogovorio saradnju na novom projektu.

„Vuklo se to par godina i onda je došla korona – sedeli smo kući, čuli se telefonom i rekli: ‘ajde da uradimo’.

„Ja sam imao neke pesme, ali mi nisu delovale kao nešto što bi moglo da ponese album“, objašnjava Kolar, pošto se smestio u stolicu jednog kafića na Vračaru.

Zato su se opredelili za instrumental Miroslava Cvetkovića Cveleta, basiste Bajaginih Instruktora, koji je u gomili demo snimaka pronašao Damjan Dašić, gitarista, glavni producent izdanja, ali i autor teksta ove pesme.

Tako je jula 2021. izašao spot za pesmu Savršeni par, ujedno i prvi singl sa predstojećeg albuma.

Pored Cveleta, na albumu se nalaze i dve pesme koje su uradili Goran Vasović Vaske iz grupe Eva Braun i Srđan Gojković Gile iz Električnog orgazma.

„Ideja je bila da ne radim samo svoje i Damjanove pesme, već da uzmemo od različitih autora, pa sam onda zamolio Gileta koji je napisao jednu fenomenalnu pesmu Čekam novi dan, baš u fazonu Orgazma“, kaže Kolar.

Vaske je, dodaje, njegovu numeru Komadić koji nedostaje napisao „misleći na Vladu Divljana“.

„Na kraju se ispostavilo da sam je ja otpevao, tako je sudbina htela.“

Album je poprilično žanrovski šarolik – dominira rok zvuk, provejavaju pop note, dok se ova stvar u nekim delovima oslanja na latino ritmove.

Takođe, tu su i sporadični elektronski tonovi koji se prepoznaju kod naslovne numere Superheroj, a posebno ističu u Opekotinama.

„Interesantno je da je ceo album snimljen sa živim bubnjem, osim Opekotine, a sve pesme su bubnjarski odsvirane od prvog do poslednjeg tona“, objašnjava muzičar, gustirajući lagano kafu.

Ova pesma je nastala krajem 1980-ih, a Kolar je tekst pod naslovom „Prva pomoć kod opekotina“, pronašao u novinama.

„Zamišljam sebe da je izvodim uživo, ali neću da odajem tajnu kako bi to moglo da bude na bini, mora da se doživi“, dodaje.

Kaže da mu se prilikom rada na ovom albumu ukazala jedinstvena autorska prilika jer „nikada nije komponovao do sada“.

„Na ovoj ploči sam uradio nekoliko mojih pesmama koje sam potpisao, neke potpuno sam, za neke je Damjan pisao tekstove, a neke smo radili zajedno“, navodi Kolar, dok istovremeno protresa kesicu šećera rukom.

Pored autorskih pesama, na izdanju se nalazi i jedna obrada – Svaki dan sam, hrvatskog šansonjera Ivice Percla.

Ovu numeru je Kolar izvodio na nastupila Idola, kada je publika i nakon bisa, tražila još jedan povratak na binu beogradskog sastava.

„Vlada je imao neke svoje zezalice, na primer, Hanku Paldum, a ja sam izvodio Ivicu Percla, sam uz gitaru i pevao – od tada mi je ta pesma draga“, ističe basista.

Šezdesetšestogodišnjak se na solo prvencu prvi put našao i na mestu glavnog pevača.

I ranije se, kaže, hvatao mikrofona, uglavnom kao prateći vokal, pa i solo više puta, ali „sticajem okolnosti“ sve do sada „nije imao ni jedan snimak“ gde je u ulozi vokalnog protagoniste.

„Pevam celog života, nisam repa bez korena, a da li je moja boja glasa lepa, da li se nekome sviđa, ni to nije bitno, to je stvar ukusa.

„Ako ti se ne sviđa, nemoj da slušaš, ako ti se sviđa, slušaj i kupi CD i dođi na koncert“, govori Kolar kroz šalu.

• Paraf: Bend koji je naučio da svira pank čitajući novine
• Iza tamnih naočara Dobrog Isaka
• Kako su četiri momka iz Pule probila kulturni embargo u Srbiji

Zvuk ulice sa Vladom Divljanom

Negde pri kraju albuma našla se i numera Rok, rok, gde je „glavni stih u pesmi“ delo čuvenog muzičara Vladimira Vlade Divljana.

„Ti se varaš ako misliš da ću ruku da ti dam, gde god s tobom ja izađem izjede mi živi sram“, glasi deo teksta, koji je, kaže Kolar, služio za raspevavanje pred koncerte njihovog zajedničkog benda Zvuk ulice.

„To je bila neka naša zezalica, drali smo se ko magarci i nešto mi se vrtela u glavi, pa rekoh ‘ajde da iskoristim’ i napisao sam neki dosta suvisao tekst u tom fazonu“, dodaje kroz osmeh.

Zdenko Kolar i Vlada Divljan su bili prijatelji iz detinjstva, a prvi zajednički bend – Faraoni, napravili su sa Božom Jovanovićem, originalnim bubnjarem Idola, još u osnovnoj školi.

Potom su dvojica prijatelja, krajem 1970-ih, zasvirali u fank-rok sastavu Zvuk ulice, koji se prethodno zvao Merlin.

Uglavnom su, kaže, nastupali u dupke punoj maloj sali beogradskog Studentskog kulturnog centra (SKC), gde se danas nalazi knjižara.

Jednom prilikom im je, dodaje, gostovao novosadski pank sastav Pekinška patka, kada je iznenada počelo šutiranje instrumenata.

„Vlada nije udarao u pojačala, ali bubnjar Kokan Popović jeste bubnjeve i činele, kao Kit Mun iz (kultne engleske grupe) The Who.

„Momci iz Pekinške patke su stali i gledaju – kako vi zvučite“, prepričava Kolar dogodovštine iz tog perioda.

Sa Novosađanima su svirali i na poslednjem Bum (BOOM) festivalu u njihovom rodnom gradu.

„Sala nije bila ugrejana, bilo je jako hladno i instrumenti se raštimovali od hladnoće tako da nismo dobro zvučali“, dodaje muzičar.

Zvuk ulice je u originalnom sastavu snimio samo jednu pesmu Amelija, koja se pre pet godina našla na njihovom albumu prvencu, snimljenom i objavljenom tek 2018. godine.

Od ‘Paket aranžmana’ do ‘Odbrane i poslednjih dana’ sa Idolima

Dvojica prijatelja su nastavili da sviraju zajedno i u Idolima, legendarnom novotalasnom sastavu iz Beograda.

Ova grupa je prvi put zasvirala zajedno 1. marta 1980, na probi održanoj u podrumu zgrade u kojoj su živeli Vlada Divljan, Zdenko Kolar i Boža Jovanović.

„Sećam se da mi je Vlada tražio da mu dam bas, pa me pozvao da siđem i vidim o čemu se radi, a dole Nebojša Krstić svira moj instrument, Srđan Šaper na Vladinom les polu (tip gitare), a on udara bubnjeve.

„Dosta zvuči traljavo, da ne kažem amaterski i Vlada kaže ‘ne bilo ti zapoveđeno, idi vidi da li je Boža tu i zovni ga da probamo da odsviramo ovo'“, priseća se Kolar.

Divljan i Šaper su bili školski drugovi, a sa Krstićem su činili Dečake, umetnički projekat beogradskog fotografa Dragana Papića.

Isprva su se, kaže Kolar, zvali Dečaci i bradonje, jer su on i bubnjar Jovanović nosili ovaj modni detalj na mladalačkim licima, ali su ubrzo postali i do kraja ostali – Idoli.

Već u maju su objavili prvi singl koji je deljen uz časopis „Vidici“, na kome su se našle numere Pomoć, pomoć i Retko te viđam sa devojkama, koja je kasnije ponovo snimljena, u produkciji Gorana Bregovića iz jugoslovenskog benda Bijelo dugme iz Sarajeva.

Idoli su, uz beogradske novotalasne sastave Električni orgazam i Šarlo akrobata, bili deo legendarne kompilacije „Paket aranžman“, objavljene februara 1981. godine.

Na izdanju su bili predstavljeni pesmama Plastika, Amerika, Omorina nad Evropom (Schwüle Über Europa) i Kolarovim favoritom – Maljčiki.

Seća se da je u nekoliko navrata umalo „ostao bez zuba“ svirajući je.

„Stojiš na bini i kao – ‘ras, dva, tri, Maljčiki’, i u tom trenutku publika krene da gura binu napred, pola metra se pomeri i ti, šta ćeš, poljubiš mikrofon“, priseća se Kolar.

Iste godine su objavili i mini-album sa šest pesama pod nazivom „VIS Idoli“, gde prva reč predstavlja skraćenicu od „vokalno-instrumentalni sastav“.

Materijal za ovo izdanje su snimali u aprilu, u Zagrebu.

Do ručka su, kaže Kolar, bili u studiju, dok su posle obroka odlazili na koncerte u Bjelovar, Varaždin, Rijeku, Karlovac i druge gradove u Hrvatskoj, a potom se vraćali nazad.

Ovaj period mu je, dodaje, ostao u najlepšem sećanju uz turneju „Zajedno“ sa zagrebačkom grupom Film leta 1981.

„Nismo dobili ni kintu, čak smo na kraju jedan koncert svirali džabe da bi vratili dug menadžeru koji je to radio“, ističe Kolar.

• Brzi bendovi Srbije: Koliki je bio njihov uticaj i šta su značili
• Slobodan Tišma za BBC: „Ne smemo da postavljamo nikakve granice u umetnosti, ako nešto radimo, onda idemo do daske”
• Od fanova, za fanove – amaterske novine

Opisujući ovo razdoblje, od nastanka grupe do mini-albuma i neposredno po izlasku, basista naglašava da su to bili „pravi Idoli“.

Iako su kritičari časopisa Džuboks još 1985. njihov naredni album – „Odbrana i poslednji dani“, objavljen tri godine ranije, proglasili najboljim jugoslovenskim rok albumomnajboljim jugoslovenskim rok albumom u 20. veku, sa čime su se tri decenije kasnije saglasile njihove kolege okupljene oko hrvatskog izdanja časopisa Roling stoun, basista smatra da na njemu „već ima kalkulacija“.

„Tu su već Šaper i Krstić krenuli da uvode neke njihove ideje.

„Vlada ih na početku nije sputavao, zašto da ne, ali se na kraju ispostavilo da je to bila velika greška“, ističe nekadašnji basista Idola.

Ne precizirajući zašto, dodaje da se to pokazalo na narednom albumu „Čokolada“, snimanom u Engleskoj, na kome Kolar nije svirao zbog odsluženja vojnog roka, i poslednjem „Šest dana juna“, te naposletku i raspadom grupe.

„Toliko su bili dosadni i neprijatni da je moralo tako da se desi“, zaključuje basista.

Zdenko Kolar je muzičku karijeru nastavio u beogradskom bluz-rok bendu Zona B gde još uvek svira.

Sarađivao je sa mnogim kolegama, a bio je i član Old stars benda (Old Stars Band) Vlade Divljana, sa kojim je ostao prijatelj do njegove smrti marta 2015.

‘Čekamo tu osamdesetu godinu’

Idoli su sve albume objavili za zagrebački Jugoton, a i Kolarov „Superheroj“ izlazi za Croatia Records, naslednicu čuvene jugoslovenske izdavačke kuće.

Prema njegovim rečima, kompakt-disk će se u aprilu naći na policama muzičkih radnji, a do tada slušaoci ceo album mogu preslušati na Jutjub platformi.

„Drago mi je što je ova ploča izašla, jer svaki čovek ima neki ego, ali meni nikada nije bilo to toliko bitno, već samo da se bavim time“, smatra Kolar.

Uskoro se planira i novinarska promocija izdanja, dok se koncertna očekuje verovatno tokom leta, na nekom od festivala.

I to nije sve.

Na lageru je još tridesetak pesama „koje bi vrlo lako mogle da budu gotove“, ali kaže da „ne žuri, ima vremena“, pošto je album tek izašao.

U jednom intervjuu iz 1994. Kolar je rekao za Novosti, dotakavši se muziciranja u njegovom bluz sastavu Zona B, da „što je stariji, sve je bolji muzičar“ i da će najbolju ploču objaviti u dubokoj starosti.

Taj recept je izgleda rešio da primeni i u solo karijeri.

„Živimo, teramo dalje, još jedan album, možda i dva – čekamo tu osamdesetu“, zaključuje on.

Pratite nas na Fejsbuku,Tviteru i Vajberu. Ako imate predlog teme za nas, javite se na [email protected]