Iračka vlada je u aprilu 2014. godine najavila „potpuno zatvaranje“ zatvora Abu Graib i preseljenje njegovih zatvorenika u saradnji sa ministarstvima odbrane i unutrašnjih poslova.
Ozloglašeni zatvor zatvorila je iz, kako je tvrdila, bezbednosnih razloga.
Ministar pravde Hasan Al Šimari saopštio je da je 2.400 zatvorenika preseljeno u druge zatvore u centralnim i severnim pokrajinama.
U vreme vladavine Sadama Huseina, smatra se da je u njemu umrlo stotine zatvorenika.
Abu Graib se našao u centru skandala 2004. godine, kad su na svetlost dana isplivala zlostavljanja Iračana koja su tamo vršile američke trupe.
Ožiljci iz jednog od najmračnijeg poglavlja američke istorije još su živi, kao što objašnjava jedan od ljudi upletenih u skandal.
- Operacija „Pustinjska oluja“: Poslednja vojna akcija svoje vrste
- Donald Ramsfeld: Odlazak arhitekte rata u Iraku
- Masakr u Mi Laju – zataškavanje zločina američke vojske
Čovek velik poput medveda Džeremi Sivic hoda pogrbljenih ramena preko parkinga ispred picerije u Martinsbergu, u Pensilvaniji, želeći da je što manji.
Drži ruke u džepovima dok stoji kraj mene, napolju gde možemo slobodno da pričamo o surovosti iz njegove prošlosti, bez straha da će nas neko čuti.
Skandal o Abu Graibu izbio je 28. aprila 2004. godine, kad su fotografije koje su napravili on i drugi vojnici u zatvoru prikazane na CBS Njuzu.
Na slikama su se videli nagi zatvorenici nagomilanu u piramidu, prisiljeni da oponašaju seksualne činove i zauzimaju ponižavajuće položaje.
Na jednoj se vidi američka vojnikinja Lindi England kako drži zatvorenika na kaišu napravljenom da izgleda kao povodac.
Na drugoj, prizoru koji je definisao ovaj skandal, vidi se čovek sa platnenom maskom preko glave kako stoji na kutiji i drži električne žice.
Sivic je osuđen na godinu dana zatvora zbog nepoštovanja dužnosti, po tačkama optužnice koje se tiču nastanka te fotografije i zato što nije zaustavio zlostavljanje zatvorenika.
Na parkingu, on opisuje lekcije koje je naučio iz ovog skandala – poniznost, saosećanje i činjenje prave stvari.
Dok automobili tutnje pored nas, sklanjamo se u restoran i u njemu pronalazimo miran kutak.
On kaže da veruje kako je njegove lične lekcije naučila i čitava zemlja.
Kao i mnogi drugi koji su radili u Abu Graibu i postali umešani u ovaj skandal, Sivic potiče iz ruralnog dela zemlje koja je nudila vrlo malo prilika za posao mladima.
Sivic je odrastao u Hajndmenu, u Pensilvaniji. On se nalazi u „dolini ništavila“, kako kaže jedan meštanin, Robert Klajts.
Ovaj 73-godišnjak kaže da ne postoji pokrivenost signalom mobilne telefonije u prečniku od deset do petnaest kilometara.
Glavna ulica miriše na dizel i piljevinu kamiona koji prevoze drvnu građu kroz grad.
Sivicova nekadašnja kuća, odmah do železničke pruge, ogaravljena je ruina posle požara koji je preživela i sada je prazna sa zakovanim prozorima.
Njegova majka Freda radila je u Dolar dženeralu, maloprodajnom lancu koji nudi popust na robu.
Otac Danijel, finišer gipsanih ploča, završio je dve ture u Vijetnamu i primio dve medalje za učešće u borbama.
Danijel je umro 2017. godine od raka pluća, a članovi porodice poručili su u umrlici da, umesto da kupe cveće, ožalošćeni mogu da daju novac Fredi da bi joj pomogli da plati sahranu.
U srednjoj školi u Hajndmenu, Sivica se sećaju kao ljubaznog i željnog da pomogne.
„Bio je lepo vaspitano dete“, kaže Klajts, dok sedi na odeljenju za suhomesnate proizvode u supermarketu u Hajdnmenu.
„Neko bi ga zamolio da uradi nešto i on bi to uradio. I kakve god da su bile posledice, to vam je bilo to.“
„Prijatan mladić“, kaže Herman Rolings (86), korejski ratni veteran koji je razvrstavao njegovu poštu u poštanskoj službi.
On veruje da je Sivic samo sledio naređenja u Iraku i da je njegova kazna bila nefer.
„Izvukao je deblji kraj. Kad ste u poziciji u kojoj je on bio, radite ono što morate.“
Rolings me gleda pravo u oči i kaže: „Pakao, rat je pakao.“
Pogledajte video: Decenija posle Arapskog proleća – šta se promenilo
Sivic (42) nosi zulufe i kratku smeđu kosu, i govori sa akcentom koji nagoveštava njegovo poreklo iz oblasti Apalačije.
On kaže da je kao dete sanjao da postane vojnik baš kao njegov otac.
„Kad sam napunio 18 godina, prijavio sam se i započeo svoju avanturu“, kaže on.
Postao je član 800. vojnopolicijske brigade, a 2003. godine je poslat u Irak.
„Pomislio sam: ‘Čoveče, odoh ja u veliko igralište sa peskom'“, kaže on smešeći se.
Nedugo nakon što je Sivic stigao u Irak, dodeljen mu je posao u Abu Graibu, zatvoru u Bagdadu gde je popunio upražnjeno mesto mehaničara i šofera.
U to vreme u zatvoru je držano oko 2.000 iračkih muškaraca, žena i dece.
Mnogi su bili nevini i nisu znali ništa o pobuni – pokupljeni su slučajno u racijama.
U to vreme SAD su odobrile primenu surovih metoda ispitivanja u zatvorskim ustanovama pod kontrolom Amerike.
Potpredsednik Dik Čejni izjavio je nedugo nakon napada od 11. septembra 2001. godine da se sada prelazi na „mračnu stranu“.
Sa tim ciljem na umu, vašingtonski zvaničnici preformulisali su zakone da bi dozvolili metode saslušavanja koji se odavno smatraju mučenjem, i te tehnike su korišćene na zatvorenicima u Abu Graibu.
Zatvorenici su premlaćivani – neki na smrt.
Na jednoj fotografiji vidi se leš zatvorenika Manadela Al Džamadija, kog je tamo držala CIA.
Njegovo telo je umotano u najlon.
Dok stoji u piceriji, Sivic opisuje događaje kojima je prisustvovao u zatvoru.
Jedne večeri u novembru 2003. godine, pomogao je stražaru za kog kaže da je bio poznat pod nadimkom „Fredi“ – Ajvan Frederik – da isprati zatvorenike do Bloka 1A, zatvorskog paviljona za opasne zatvorenike.
Kad su stigli tamo, videli su nage zatvorenike kako leže u hodniku, nagurani na gomilu.
Čarls Grejner, Lindi England i drugi vojnici stajali su oko njih smejući se.
Frederik i Sivic su ostavili svoje ljude na gomili.
„Svi govore: ‘Zašto nisi uradio ovo? Zašto nisu uradio ono?'“, kaže Sivic.
„To se samo dešavalo i dešavalo. Izgubite pojam o vremenu i kao da ste se našli u velikom vrtlogu.“
Usred kakofonije, Sivic je primetio da su „plastične lisice“, kakve koristi vojska, vezane suviše tesno na jednom zatvoreniku, od čega su šake počele da mu otiču i poprimaju ljubičastu boju.
Sivic se okrenuo Grejneru i rekao: „Čoveče, ovaj tip će izgubiti šake.“
Ovaj je izvukao univerzalnu alatku i zavukao oštricu ispod zatvorenikovih lisica i popustio ih.
Posle toga, kaže Sivic, zatvorenik se opustio.
„Mogli ste da vidite kako mu se krv vratila u šake“, dodaje on.
Grejner je dao Sivicu foto-aparat i čučnuo pored čoveka sa platnenom maskom preko glave u narandžastom kombinezonu koji je bio sklupčan na podu.
Jednom rukom Grejner je nežno prihvatio zatvorenikovu glavu, dok je drugu sklupčao u pesnicu.
„Glava mu je bila u klinču“, kaže Sivic, opisujući kako je Grejner držao zatvorenika i pozirao za foto-aparat. Sivic je slikao.
Posle toga ga je Grejner udario pesnicom, kaže Sivic.
„Ne znam zbog čega.“ Otima mu se kratak smeh. Potom uzdiše.
„To je jedina fotografija koju sam uslikao“, kaže Sivic.
„Bio sam prisutan – na neki način.“
On je zagledan u daljinu dok priča šta se dešavalo u zatvoru.
Rezervisan je prema tome, kao da je neko drugi – a ne on – bio tamo te noći.
Kad su se pojavile fotografije iz Abu Graiba na televiziji narednog proleća, predsednik Džordž Buš je izjavio: „Saznaćemo sve činjenice i utvrditi razmere tih zlostavljanja. Oni koji su učestvovali biće identifikovani. Odgovaraće za svoje postupke.“
Sivic i 10 drugih vojnika osuđeno je za zlostavljanje. Grejner je osuđen na 10 godina zatvora, Frederik na osam, England na tri.
Suđenja su obelodanila zločine i haotične, međusobno povezane živote vojnika.
Nakon što je puštena iz zatvora, England se preselila u rodni grad Fort Ešbi, u Zapadnoj Virdžiniji.
Ona sada tamo živi sa roditeljima i stara se o svom detetu, Grejnerovom sinu.
Dok je Grejner bio u zatvoru, oženio se sa Megan Ambul, još jednom vojnikinjom koja je osuđena.
Nakon što je izbio skandal, SAD su izgubile poziciju moralne nadmoći, tvrde mnogi od onih koji su se borili u tom ratu.
Pobunjenici koji su napadali američke trupe posle 2004. godine, prema penzionisanom generalu Stenliju Mekristalu, tvrdili su da su bili razgnevljeni slikama iz Abu Graiba.
Zatvor je predat iračkim vlastima 2006. godine, a osam godina kasnije je zatvoren.
Nekoliko desetina bivših zatvorenika tužilo je privatnog preduzimača, kompaniju koja je zapošljavala prevodioce za arapski jezik, zbog njene uloge u zlostavljanju.
Postignut je vansudski sporazum u vrednosti od pet miliona dolara 2013. godine.
Jedan od njihovih advokata Šarif Akil kaže da je pogodba donela „ogroman osećaj pravde“.
Nakon zatvora u Kuvajtu, Nemačke i Severne Karoline, Sivic se vratio u Pensilvaniju.
„Bio sam loša osoba dugo vremena zato što se nagomilalo jako mnogo mržnje u meni – prema samom sebi.“
Nije mogao da nađe posao kao mehaničar pa je počeo da savetuje zavisnike od droge i alkohola.
„Odlučio sam da iskoristim svoja iskustva iz Abu Graiba da im govorim o životnim izborima.“
Pričao im je o greškama koje je pravio tokom rata, zbog kojih je duboko zažalio.
„Govorio sam: ‘Da. To sam bio ja. Ali to nije ono ko sam danas. Ja sam druga osoba.'“
„Ono što se desilo u zatvoru je strašno“, dodaje on.
„Ali mislim da su ljudi naučili nešto iz toga.“
Pronašao je neku vrstu iskupljenja preko savetovališta i uspeo da nastavi život.
A opet, njegov trud da pomogne ljudima u Pensilvaniji i iskupi se za prošlost nudi vrlo malo utehe onima koji su bili izloženi zlostavljanju u zatvoru.
Mnogi od njih tvrde da još osećaju posledice povreda.
Ali Al Kaisi, koji je postao poznat kao „čovek sa maskom“ (ovo ime se odnosi na sliku zatvorenika sa platnenom maskom preko glave koji stoji na kutiji), rekao je u snimku objavljenom na Tviteru: „Slomilo nam je psihu.“
Sivic je u pravu kad kaže da se zemlja promenila posle Abu Graiba.
Mučenje je zabranjeno 2009. godine, nedugo nakon što je Barak Obama preuzeo predsedničku dužnost.
Vojna saslušanja ograničena su, a zatvori zvani „crne lokacije“, mesta koja je vodila CIA i na kojima su zatvorenici izlagani surovim saslušavanjima, zatvoreni su.
Stvoren je novi pravni okvir tako da počinioci, bilo da su radili za vladu ili vojnog izvođača radova, mogu lakše da se pozovu na odgovornost.
A opet borci za ljudska prava tvrde da uprkos promenama u zakonu i politici vlade, ljudi sada lakše prihvataju ideju mučenja nego što su ranije.
Fotografije iz Abu Graiba su bile šokantne, ali je zgražavanje vremenom popustilo.
Uprkos širokoj osudi tih slika, „uznemirujući broj“ glasača kasnije je dalo potvrdan odgovor kad je upitano da li mučenje ikada može biti opravdano, kaže Ketrin Hokins, istražiteljka koja radi za Projekat kontrole vlade.
Prema skorašnjem istraživanju, dve trećine Amerikanaca smatra da mučenje može biti opravdano.
Ona i drugi veruju da je Abu Graib više od jednog mračnog poglavlja u prošlosti zemlje.
„Korišćenje mučenja nije ostalo u istoriji“, kaže Alberto Mora, koji je služio kao glavni savetnik Mornarice u Bušovoj administraciji.
„Ono nastavlja da ima odjeke.“
Tokom izborne kampanje 2016. godine, Donald Tramp je govorio da će, ako bude bio izabran za predsednika, vratiti „voterbording“, tehniku ispitivanja koju zabranjuje federalni zakon, baš kao i metode koje su „mnogo gore“ od voterbordinga.
On je promenio stav posle izbora, rekavši da će popustiti pred ministrom odbrane Džejmson Matison, koji je rekao da je mučenje loša ideja.
Ali tadašnji Trampov savetnik za nacionalnu bezbednost Džon Bolton prethodno je rekao da Amerikanci treba da imaju na raspolaganju čitav raspon metoda ispitivanja – i da je on otvoren za mogućnost voterbordinga da bi se iz nekoga izvukla informacija.
Direktorka CIA pod Trampovom administracijom Đina Haspel u prošlosti je vodila jednu „crnu lokaciju“, a borci za ljudska prava tvrdili su pred njeno naimenovanje da ona nije pogodna za ulogu direktorke zbog učešća u programima surovog ispitivanja pod Bušovom administracijom.
Haspel: „Nikad ne bih vratila CIA-u na pređašnji program saslušavanja“
„U ovim veoma opasnim vremenima, imamo najkvalifikovaniju osobu, ženu, koju demokrate žele da IZBACE zato što je suviše stroga prema terorizmu“, tvitovao je tada predsednik.
„Đina za pobedu!“.
Ona je tokom postupka svog izbora izjavila da neće početi ponovo da koristi program surovog ispitivanja i priznala da je on bio pogrešan.
Ali to je nije sprečilo da bude izabrana za direktorku.
Skoro dvadeset godina posle skandala, Mora kaže da nije siguran da su ljudi u Americi naučili lekciju iz poniznosti, onako kako je opisuje Sivic.
Mora me podseća da predsednik i mnogi politički lideri tvrde da podržavaju upotrebu mučenja.
Zakon protiv mučenja je i dalje na snazi.
Ali Mora kaže da ga brine da ako Amerikanci budu učestvovali u još jednom pravom ratu kao što je bio onaj u Iraku, opet će početi da se služe mučenjem.
„To je ono što predstavlja Abu Graib“, kaže on.
„On predstavlja mogućnost da načinite grešku i da se posle vratite upotrebi svireposti.“
Pogledajte video: Kako hrišćani i muslimani zajedno obnavljaju Irak
Abu Graib: Tamna mrlja na prošlosti Iraka
Martin Aser, BBC Njuz
Američke trupe istražuju masovnu grobnicu posle preuzimanja Abu Graiba u aprilu 2003. godine
Zatvor Abu Graib krije se iza visokih zidina i velelepnih kula stražara na glavnom auto-putu zapadno od Bagdada.
Ovaj kvadratni kilometar pakla tokom jezive vladavine Sadama Huseina povratio je deo svoje zlokobnosti otkako su američke trupe preuzele ustanovu, dve nedelje posle rušenja iračkog režima.
Ogroman zatvorski kompleks podigli su zapadni preduzimači šezdesetih godina prošlog veka.
Veličine malog grada, ova oblast je izdeljena u pet zasebnih zidom ograđenih kompleksa za različite tipove zatvorenika.
U vreme pada režima 2003. godine, kompleksi su bili podeljeni na one za strane zatvorenike, duge kazne, kratke kazne, teške zločine i „specijalne“ zločine.
Video sam kako su tri stražara pretukla čoveka na smrt palicama i kablovima.
Ali malo je sumnje da ga je basistički režim koristio kao neograničenu pritvorsku jedinicu za neprijatelje i „nepoželjne“ koji su zatvarani, mučeni i pogubljeni po volji Sadamovih bezbednosnih snaga.
Za razliku od vremena pod američkom okupacijom, ne postoje fotografije iz Abu Graiba iz Sadamovog doba – ali agencije za zaštitu ljudskih prava sakupile su brojna svedočanstva o kršenjima kojima su ljudi tamo prisustvovali.
Izveštaji Amnesti internešenela pružaju nekakvu predstavu o razmerama brutalnosti – mada istraživači priznaju da nisu uspeli da sastave kompletnu sliku zbog tajnovitosti režima.
- 1994 – Više od 150 zatvorenika pogubljeno je u roku od dva dana u januaru
- 1996 – Stotine članova opozicione grupe pogubljeno je u novembru
- 1998 – 60 ljudi pogubljeno je u junu, uglavnom zatvorenici iz šiitske pobune iz 1991. godine
- 1999 – Najmanje 100 zatvorenika pogubljeno je 12. oktobra
- 2001 – 23 politička zatvorenika, uglavnom šiitski muslimani, pogubljeni su u oktobru
Pored masovnih pogubljenja, zatvorenici su izlagani ekstremnim mučenjima – između ostalog i upotrebu elektrošokova, bušilica i upaljenih cigareta na telima; čupanje noktiju, premlaćivanja, lažna pogubljenja i pretnje da će rodbina zatvorenika biti silovana.
Lokalni stanovnik Jehije Ahmed citiran je u aprilu 2003. godine dok se prisećao stalnih krika zatvorenika sa druge strane zatvorskih zidina.
On kaže da je prisustvovao zverstvima kad je ulazio u kompleks da prodaje sendviče i cigarete.
„Video sam kako stražari tuku čoveka na smrt palicama i kablovima. Kad su se umorili, stražari bi se menjali sa drugim stražarima.
„Mogao sam da gledam samo minut a da me ne zateknu kako to radim, ali sam sve vreme čuo krike, i to je trajalo sat vremena“, rekao je on američkom časopisu Njuzvik.
Bizarni ukrasi
Pisano je o tome da je u Abu Graibu držano oko 15.000 zatvorenika, većina u beskrajnim nizovima jednospratnih ili dvospratnih zatvorskih paviljona.
Na zatvorskom muralu se vide Palestinci kako slave dok Sadam obezglavljuje „cionističku zmiju“.
Svaki paviljon bio je očekivano ogoljen, sa menzom, sobom za molitvu, prostorom za vežbu i rudimentarnom praonicom.
Ćelije su bile jezivo pretrpane, sa i do 40 ljudi u prostorima od četiri puta četiri metra.
Jedini ukras koji je narušavao sivu represivnost okruženja bili su bizarni idolopoklonički portreti Sadama Huseina i natpisi sa njegovim „mudrim izjavama“.
Na slikama je mogao da se vidi kako oslobađa Palestinu i dobroćudno predsedava nad grandioznim infrastrukturnim projektima u Iraku, dok natpisi pozivaju zatvorenike da održavaju higijenu i budu lojalni arapskoj naciji.
Možda najizrazitije ironična slika, imajući u vidu mračnu prirodu njegovog režima, bio je monumentalni portret na glavnoj kapiji.
Nasmejani Sadam u poslovnom odelu i sa islamskom arhitektonskom pozadinom poručuje: „Nema života bez Sunca i dostojanstva bez Sadama.“
Novi režim
Sasvim slučajno, dok sam izveštavao za BBC Njuz, našao sam se u Abu Graibu 22. aprila 2003. godine, baš na dan kad je američka vojna policija stigla da preuzme ustanovu nakon pada režima.
Bio je tek blago poharan, uglavnom vandalizovan, i vojni policajci – rezervisti predvođeni pukovnikom sa Floride – došli su da obezbede lokaciju „kao mogući centar njihovih operacija“.
Stotine žrtava Abu Graiba sahranjene su u numerisanim grobovima na obližnjem groblju
Ni pukovnik ni ja nismo imali predstavu da je ovoj malo poznatoj zaostavštini ružne prošlosti suđeno da postane jedna od najživopisnijih i najupečatljivijih lokacija „novog“ Iraka.
Američke trupe nisu znali ni ime ni nekadašnju funkciju seta koordinata na mapi koje su dobili.
Sećam se da sam se pitao da li šalju pogrešnu poruku Iračanima smestivši se u samom srcu tame Sadamovog režima.
Kao da smo želeli da potcrtamo tu poentu, dok su se vojni policajci raširili po kompleksu, naleteli smo na ostatke verovatno poslednjih žrtava Sadamove noćne more u Abu Graibu.
Blizu dela sa strancima nalazio se poluzakopani tri nedelje stari leš – jednog od dvadesetak zatvorenika navodno ubijenih u zatvoru dok se režim klatio na ivici pada.
Gotovo farsično, komandujući oficir proglasio je lokaciju „mestom zločina“ i naredio hapšenje pet-šest lokalnih civilnih policajaca koje je njihov komandir poslao da sarađuju sa američkim vojnicima.
Američka zlostavljanja
U mesecima koji su usledili, zatvor Abu Graib pretvoren je u Bagdadski centralni zatvor, u kojem je držano i do 5.000 Iračana koje su uhapsile američke snage zbog raznoraznih prekršaja.
Zatvorenici su bili držani u dve oblasti pod šatorima – logorima Vidžilant i Gansi.
Njih je u maju 2004. godine zamenio logor Avalanš, izgrađen na betonu da bi smanjio problem sa prašinom.
A tu je bio i Hard sajt, američko ime za stari kompleks zatvorskih paviljona renoviranih prema specifikacijama američke vojske.
Tamo su slati problematični zatvorenici i ozbiljniji slučajevi, i gde su se, prema svim svedočanstvima, dešavala najozloglašenija zlostavljanja i slikane fotografije.
Hajdar Sabar Abed se identifikovao kao jedan od žrtava američke torture.
On je za BBC rekao da je uhapšen jer kod sebe nije imao ličnu kartu i da je odveden u Hard sajt Abu Graiba pošto se potukao sa iračkim zatvorskim službenikom u jednom od šatorskih logora.
„Isekli su nam odeću i rekli da masturbiramo na jednu vojnikinju. Ali mi nismo pristali na to, pa su nas pretukli“, rekao je on.
„Terali su nas da se ponašamo kao psi, stavljajući nam povoce oko vrata. Zviznuli bi i mi bismo morali da lajemo kao psi. Mislili smo da će nas ubiti.“
Sastavni deo zlostavljanja bio je pravljenje fotografija poniženih zatvorenika, što je bilo i kako je skandal izbio na videlo.
Američka koalicija je zlostavljanje objasnila kao delo „nekolicine trulih jabuka“ koje ne predstavljaju američku vojsku.
Kritičari su tvrdili da zatvorski čuvari mora da su delali po naređenjima sa viših instanci i tvrde da je to bila rutina kojom su smekšavani zatvorenici pred ispitivanje, ali koalicija je to negirala.
Kada što je Abu Graib konačno zatvoren 2014. godine, mnogi Iračani su se pitali zašto to nije urađeno mnogo ranije.
Možda će vas zanimati i ovaj video: Ubistvo Gadafija i šta se desilo posle
Pratite nas na Fejsbuku, Tviterui Vajberu. Ako imate predlog teme za nas, javite se na [email protected]
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
