Iran: Kako je izgledao život žena pre Islamske revolucije

„Videla sam mnoge fotografije moje bake iz vremena pre revolucije, kako nosi islamsku maramu dok moja majka nosi mini-suknju, kako žive u skladu, jedna pokraj druge.“

To su uspomene Rane Rahimur, iransko-britanske voditeljke BBC-ja na persijskom, i one se ne odnose samo na njenu porodicu.

U Iranu, pre Islamske revolucije iz 1979, nije postojao strogi kodeks oblačenja kao što je aktuelni koji od žena zahteva, prema zakonu, da pokriju kosu i nose skromnu „islamsku“ odeću.

„Iran je bio liberalna zemlja. Ženama je bilo dozvoljeno da nose šta žele“, kaže ona.

Njeno svedočanstvo stiže u trenutku dok su u toku protesti u desetinama iranskih gradova zbog skorašnje smrti dvadesetdvogodišnje žene koju je uhapsila iranska tzv. policija za moral, grupa koja je zadužena za sprovođenja islamskog kodeksa oblačenja.

• Žene u Iranu – pre i posle revolucije
• Šta je policija za moral u Iranu
• Ebrahim Raisi – sve što treba da znate o novom predsedniku Irana

Rahimpur je rođena posle revolucije, ali iskustvo njenih roditelja i rodbine i njen novinarski posao omogućili su joj da se detaljnije pozabavi transformacijom kroz koju je njena zemlja prošla posle pada šaha.

Bila je to transformacija koja je, u ranim godinama, išla dalje od odeće, što iranska novinarka Feranak Amidi, zadužena za ženska pitanja u BBC Svetskom servisu, takođe ističe.

„Nismo imali rodnu segregaciju pre revolucije. Ali posle 1979, škole su podeljene, a muškarci i žene koji nisu bili u srodstvu hapšeni su kad budu uhvaćeni u zajedničkom društvu.“

„Dok sam bila tinejdžerka u Iranu, policija za moral me je uhapsila zato što sam bila u piceriji sa grupom prijatelja.“

„Pre 1979. godine, postojali su noćni klubovi i sale za zabave, i ljudi su bili slobodni da se druže kako su hteli.“

Filmovi iz vremena pre revolucije takođe svedoče o vremenu kad su žene mogle da biraju da li će da nose zapadnjačku ili konzervativniju odeću.

„Mogli ste da vidite raznovrsne stilove oblačenja. Neke žene su nosile crni veo ili čador, ali ne na način na koji trenutno to zahteva vlada.“

Dinastija

Pre revolucije 1979. godine, Iranom je vladala dinastija Pahlavi, koja je došla na vlast državnim udarom.

Vođa puča Reza Kan je 1926. bio krunisan kao Reza Šah Pahlavi, a njegov sin Mohamed Reza Pahlavi proglašen je prestolonaslednikom.

On će kasnije postati poslednji šah.

U članku iz 1997, grupa stručnjaka u Vilson Centar reprodukovala je intervju iz radijske emisije Dijalog sa Haleh Esfandijari, autorkom knjige Rekonstruisani životi: Žene i iranska Islamska revolucija.

Esfandijari je napustila Iran 1978. i vratila se 14 godina kasnije da istraži uticaj koji je revolucija izvršila na žene.

U tom intervjuu, novinarka je rekla da je „ženski pokret u Iranu počeo krajem 19. veka, kad su žene izašle na ulice tokom ustavne revolucije“.

Posle toga, mnoge od njih su započele društvene projekte kao što su otvaranje škola za devojke i objavljivanje ženskih časopisa.

Ova mreža krenula je u glavnom gradu Teheranu, ali je pokušala da poveže i druge pokrajine, što je dovelo do „razvoja ženskih pokreta“.

• Zašto Iran pogubi više žena nego bilo koja druga zemlja
• Šta brutalno ubistvo tinejdžerke govori o položaju žena u Iranu
• Ženama u Iranu potrebne potvrde o nevinosti da bi se udale

Islamski veo

Oblačenje žena već je bila tema na dnevnom redu rukovodstva zemlje početkom Dvadesetog veka.

„Veo nije zvanično ukinut u Iranu sve do 1936, tokom ere Reze Šaha Pahlavija, oca modernog Irana“, istakla je autorka.

Godinama ranije, ovaj lider je ohrabrivao žene da ne nose islamski veo u javnosti ili da „nose maramu umesto tradicionalne duge odežde“.

„Kad je islamski veo konačno ukinut, to je svakako bio trijumf za žene, ali i tragedija, zato što im je oduzeto pravo da biraju, baš kao tokom Islamske Republike kad je veo ponovo zvanično vraćen 1979.“

Mnoge žene su bile „primorane da odbace veo i izađu na ulice osećajući se poniženo i razgolićeno“.

Ipak, Esfandijari priznaje da je otac poslednjeg šaha uveo neke promene koje su imale pozitivnog uticaja na žene.

Bela revolucija

Sin Mohamed Reza je na vlast došao 1941.

Tokom njegove vladavine, „započela je modernizacija zemlje“, kaže Amidi.

Taj proces je postao poznat kao Bela revolucija i on je ženama dao pravo glasa 1963. i ista politička prava kao muškarcima.

Uz to, uložen je napor da se poboljša pristup edukaciji u udaljenijim pokrajinama.

Tokom njegove vladavine, usvojen je zakon o zaštiti porodice koji se ticao raznih oblasti, kao što su brak i razvod.

Zakon je, objašnjava Amidi, proširio prava žena.

„Zakon o zaštiti porodice je podigao minimalnu starost devojke za brak sa 13 na 18 godina, i takođe je dao ženama više povoda da traže razvod.“

On je takođe ograničio muškarce na samo jednu suprugu.

„Bilo je to sve prilično progresivno u poređenju sa drugim zemljama u regionu.“

Šah, iako autokrata, bio je progresivni vladar i voleo je zapadnu kulturu, tako da je pokrenuo program sekularizacije.

Pogledajte video:

Svakodnevni život

Žene su dospele na pozicije moći.

„Imali smo ministarke, sutkinje“, priseća se Rahimpur.

Ipak, uprkos obećanjima Bele revolucije, „žene su i dalje bile svedene na tradicionalne uloge“, kaže Amidi.

I iako ističe da je „bilo žena u parlamentu“, ona smatra da „žene nisu učestvovale previše u politici“.

„Ali moramo imati na umu da je to bilo pre skoro pola veka i žene širom sveta u to vreme nisu imale mnogo političke moći.“

Uprkos tome, ona priznaje da su njene zemljakinje počele da igraju sve važnije uloge u javnom životu:

„Imale su energično prisustvo u društvu.“

• Jedina Iranka sa olimpijskom medaljom prebegla iz zemlje
• Žene u Iranu prvi put na fudbalskoj utakmici domaće lige posle 40 godina

Zabrinutost žena

Amidi ističe „veliki uticaj“ kraljice Fare Pahlavi, žena Mohameda Reze, na kulturu i umetnost.

I zaista, opšte cvetanje umetnosti u Iranu koje je započelo pedesetih, a nastavilo se šezdesetih i sedamdesetih, tema je eseja Marijam Ektijar i Džulije Runi sa odeljenja za Islamsku umetnost u Metropoliten muzeju u Njujorku.

„U ovim decenijama došlo je do otvaranja Irana prema međunarodnoj umetničkoj sceni“, navodi se u njemu.

Do većeg dela ove narastajuće umetničke aktivnosti došlo je zbog ekonomskog prosperiteta kroz koji je prolazila zemlja.

Ali, iako je Iran imao mnogo nafte, ogromna većina stanovništva nije imala koristi od tog bogatstva.

Uprkos podršci umetnosti šaha i njegove supruge, umetnici nisu bili slepi na ovu realnost, a nisu bili slepi ni na represiju režima prema onima koji su mu se suprotstavljali.

Nahid Hagigat, ističu autorke, „bila je jedna od nekoliko umetnica koje su izrazile zabrinutost žena u godinama pre revolucije“.

„U printovima, ona je uspela da dočara osećanje napetosti i straha u društvu kojim dominiraju muškarci pod budnim okom države.“

Rame uz rame

Mohamed Reza, koji je sebe proglasio „šahanšahom“, iliti „kraljem kraljeva“, do 1971. nije bio samo jedan od najbogatijih ljudi na svetu, već i apsolutni vladar Irana.

Njegov režim je postajao sve represivniji prema političkim disidentima.

„Tokom prethodnog režima (pre revolucije), ljudi su imali socijalne slobode, ali nikakvu političku slobodu“, kaže Rahimpur.

„To je bio veliki problem. Sve političke partije je kontrolisao kralj – bilo je to društvo nadzora. Nije bilo slobode štampe, a svaki oblik političkog aktivizma mogao je da vas odvede u zatvor.“

Nezadovoljstvo u društvu izlilo se na ulice i 1978. izbile su masovne demonstracije protiv šahovog režima.

Po rečima Esfandijari, napredak koji su ostvarile žene tokom njegove vladavine erodirao je pred kraj.

„Iz reakcije prema sve glasnijim tradicionalnijim glasovima u društvu, šah je drastično povukao podršku većem učešću žena u procesu donošenja odluka.“

Islamsku revoluciju podržali su mnogi Iranci koji „nisu bili nužno vernici“ objašnjava Rahimpur.

Mnogi od njih zahtevali su „pravu demokratiju“.

„Revolucija je imala podršku svih grupa: liberala, komunista i vernika.“

Žene, bez obzira na to šta su želele da oblače ili koliko su religiozne bile, bile su deo sile koja je na kraju izazvala pad šaha 1979.

„U protestnim šetnjama koje su dovele do revolucije, bilo je zaposlenih žena bez marama i žena iz konzervativnih krugova sa tradicionalnim crnim velom; bilo je žena iz niže i srednje klase koje su dolazile sa decom.“

„Sve te žene hodale u rame uz rame, nadajući se da će im revolucija doneti poboljšanje ekonomskog i društvenog statusa.“

„I iznad svega, poboljšanje pravnog statusa“, prisetila se Esfandijari.

Različite vizije

Amidi ne veruje da su se „žene osećale nužno nezavisnije“ pre Islamske revolucije.

„Iran je i dalje bio veoma konzervativno, religiozno društvo.

„Ali u ono vreme postojala je politička volja da se raskrsti sa tradicionalnim i konzervativnim obrascem i dozvoli ženama da napreduju i zauzimaju više mesta u društvu.“

Ali to napredovanje, objašnjava ona, nikad nije dovedeno do kraja.

Prema rečima Rahimpur, postoje kontradiktorne ideje o tome da li su se žene osećale samostalnije i osnaženije pre Islamske revolucije.

„Vernice bi vam rekle da im je bilo prijatnije da izlaze napolje posle revolucije, ali liberalne žene se ne bi složile s njima.“

„Nikad ne smete da zaboravite da postoji deo iranskog društva koji je veoma religiozan.“

I svakako postoje žene koje se slažu sa aspektima sistema.

Videvši arhivske fotografije žena u Iranu kako nose zapadnjačku odeću i bez marama, jedna Iranka mi je ukazala na to da ove slike nisu reprezentativne za generalni život žena pre revolucije.

Mnoge žene različitih godišta izabrale su da nose hidžab ili maramu i konzervativniju odeću zato što je „društvo verovatno bilo mnogo konzervativnije i religioznije nego što je danas“.

Protesti

Mnogi Iranci su se pridružili revoluciji nadajući se slobodi, ali, kaže Rahimpur, njihove iluzije bile su vrlo brzo raspršene.

„Posle revolucije, shvatili smo da su mnogim vernicima smetale mini-suknje i slobode koje su imali i muškarci i žene, i zato su se oni takođe složili sa revolucijom.“

Međutim, ona kaže da mnogi ljudi koji su „duboko religiozni“ u Iranu veruju da veo „mora da bude izbor“.

„To prestaje da bude religija kad je nametnuto.“

Iran doživljava pravu epidemiju protesta širom zemlje posle smrti, u policijskom pritvoru, dvadesetdvogodišnje žene zato što se navodno nije povinovala pravilima o nošenju hidžaba.

Vlasti tvrde da je Maša Amini umrla od hroničnog zdravstvenog stanja, ali njena porodica i mnogi Irancu veruju da je umrla dok su je tukli.

Ove demonstracije deluju kao najozbiljniji izazov sa kojim su se susreli iranski lideri poslednjih godina.

I kao novo poglavlje narodnih protesta u Iranu.

Pogledajte video o protestima u Iranu:

Pratite nas na Fejsbuku,Tviteru i Vajberu. Ako imate predlog teme za nas, javite se na [email protected]