Ishrana učenika u Srbiji: Školskim kuhinjama do zdravijih navika đaka

Miris pasulja polako osvaja osvetljenu prostoriju ispunjenu trpezarijskim stolovima.

Čovek u bordo uniformi gura kolica sa činijama narandži i jabuka.

Zove se Ivan Mihajlović i kuvar je u Osnovnoj školi „Drinka Pavlović“, jednoj od retkih obrazovnih ustanova u srpskoj prestonici sa sopstvenom kuhinjom.

„Svu hranu pripremamo ovde. Tri do četiri puta nedeljno spremamo kuvano jelo, jednom do dva puta pečeno, prženog obroka nema.

„Za užinu deca dobijaju domaće slane ili slatke kifle, male pite, kačamak, jogurt ili čaj, nema aditiva, niti dodatnog šećera, vodimo računa da obroci budu zdravi“, govori on za BBC na srpskom.

Nekada su gotovo sve obrazovne ustanove imale školske kuhinje, a danas je to retkost.

Škole uglavnom angažuju firme za ketering, ali većina dece će radije kupiti nešto u obližnjim pekarama ili prodavnicama brze hrane.

• Može li Srbija dobiti bitku sa gojaznošću dece
• Šta jedu deca u obdaništima i zašto u pojedinim gradovima nije bilo voća usred leta
• Kako crevna flora kontroliše naš mozak

Pravilna ishrana u najranijem dobu jedan je od preduslova za zdrav, dug i kvalitetan život, kaže Teodora Marinković, dečija nutricionistkinja.

„Redovnim i uravnoteženim obrocima smanjuje se rizik od pojave dečijeg dijabetesa, gojaznosti, hormonskog poremećaja, slabijeg imuniteta, bržeg kvarenja zuba“, objašnjava ona za BBC na srpskom.

Rezultati projekta Evropske unije Strength2Food iz 2016. godine pokazuju da samo 13 odsto škola u Srbiji priprema obroke u sopstvenim kuhinjama.

Projekat je pokrenut u cilju unapređenja efikasnosti evropskog sistema kvaliteta hrane, javnih nabavki i stimulacije održivosti prehrambenih lanaca snabdevanja kroz istraživanja i inovacije.

U njemu su učestvovali Ministarstvo prosvete, nauke i tehnološkog razvoja, Evropska trening akademija (EUTA), beogradski Ekonomski fakultet, TopKles, centar za strane jezike i Opština Arilje.

Oko 20 odsto obrazovnih ustanova nema nikakve obroke, a jedan od glavnih problema su neadekvatni uslovi za organizovanje đačkih kuhinja.

Ministarstvo prosvete ustanovilo je Radnu grupu 2018, čiji cilj je bio unapređenje kvaliteta i načina ishrane, razvoja pravilnih navika u ishrani i vraćanje kuhinja u školama.

Iz ove institucije do objavljivanja ovog teksta nije odgovoreno dokle se stiglo sa tim programom.

Kifla sa kremom, špagete, ali ne i salata

Smeštena u centru Beograda, Osnovna škola „Drinka Pavlović“ crvene fasade sa prostranim dvorištem, osnovana je pre šest decenija.

Identičan radni vek ima i njena kuhinja.

„Svako dete je priča za sebe, neko nešto više voli, neko manje, ali su roditelji uglavnom zadovoljni.

„To što smo uspeli da održimo kuhinju svih ovih godina, najveći nam je dokaz da radimo kako treba“, kaže Biljana Popović, direktorka ustanove, za BBC na srpskom.

Spisak jela dostupan je na sajtu škole i redovno se ažurira.

Jelovnik se priprema u saradnji sa nutricionistom jednom nedeljno, a čitav proces nadgleda i inspekcija, objašnjava Popović.

Ivan Mihajlović godinu dana priprema obroke u ovoj školi.

U tome mu pomažu četiri koleginice.

„Danas imaju pasulj sa dimljenim svinjskim vratom, sutra će biti špagete, u petak ćufte. Pripremamo i grašak, boraniju, tri puta nedeljno imaju i čorbu.

„Na svake tri nedelje se ponavljaju jela, trudimo se da bude što raznovrsnija ishrana“, priča Mihajlović, dok sedimo za velikim kuhinjskim stolom.

Ovu beogradsku školu pohađa oko 850 učenika, više od polovine jede u đačkoj kuhinji.

Koliko im se dopada hrana?

Zavisi, odgovara 40-godišnji kuvar.

„Ako je dan za kifle sa kremom, to ne možeš da nahraniš, razgrabe, slično je i sa špagetama.

„Više nemamo salate, jer se pokazalo da to ne žele nikako da jedu i onda ne uzimamo, da ne bismo bacali, ali veliki broj njih zaista pojede sve što se tog dana pripremi“, dodaje.

Teodora Marinković, dečija nutricionistkinja za BBC na srpskom

Doručak, ručak, večera i bar jedna užina, smatraju se redovnim obrocima.

Pravilno izbalansirani obroci podrazumevaju svakodnevni unos minimum pet namernica iz grupe: žitarica, povrća, voća, mesa, robe, jaja, mleka i mlečnih proizvoda.

Doručak: proja ili palenta sa mlečnim proizvodima, sendvič, omlet sa sirom, pita sa mesom;

Užina: jedna do tri vrste voća;

Ručak: bilo koje kuvano jelo (grašak, boranija, gulaš sa mesom, sarma, punjena paprika, riba sa povrćem;

Večera: nešto laganije kako bi dete imalo mirniji san;

I mnogo tečnosti (voda, ceđeni sok, blagi čajevi).

Jednolični jelovnici

U školi desetogodišnje ćerke Jelene Subin, novinarke BBC na srpskom, ne postoji kuhinja.

Učenici od prvog do četvrtog razreda imaju obrok koji obezbeđuje angažovana firma za ketering.

Prosečna cena obroka je između 200 i 300 dinara.

„Hrana je kuvana i deci je služe u kartonskim ambalažama ili kutijama od stiropora.

„Ranije su jeli u prostoriji nekadašnje stare kuhinje, koja je poput male trpezarije, ali nije bilo tog duha zajedničke menze“, prepričava ova mama.

Njena ćerka sada ruča pre ili posle škole, u zavisnosti od smene.

Inicijativa da se pokrene školska kuhinja nije bilo, mada je Subin pobornik toga.

Kada je ona bila đak, priseća se, užina je bila besplatna za svakog učenika do četvrtog razreda.

Pamti da je bilo i kuvanih jela.

Pored toga što bi imali redovnu ishranu, Subin smatra da bi uvođenjem đačkih kuhinja deca učila o jelima, kako da rasklone za sobom, ali i kako da koriste pribor.

• Domaćinstvo, zaboravljeni školski predmet: „To nije bio običan, već životni čas“
• Jedan dan u „školi na točkovima“ na istoku Srbije
• Grašak protiv pogačica – šta deca jedu u školama

Sa tim je saglasan i Dejan Hristov, otac osmogodišnjeg deteta.

Njegovo dete je u drugom razredu jedne niške škole.

Ni u njoj nema kuhinje, već je za hranu zadužena javna ustanova „Pčelica“.

Učenicima su obezbeđena užina i ručak.

„Mesečna cena je simbolična, nekoliko hiljada dinara, što i nije nešto mnogo imajući u vidu današnje cene i koliko je sve poskupelo, bude tu kuvanog jela, po koja voćka“, priča Hristov u telefonskom razgovoru za BBC na srpskom.

Hristov navodi da nedostatak sredstava ne treba da bude izgovor za jednolični meni.

„Uglavnom dobijaju jabuku, ali posle određenog vremena to im dosadi i u 80 odsto slučajeva je i ne pojedu.

„Ukoliko nisu u mogućnosti da kupe neko drugo voće, mogli bi da se igraju i svakog dana je pripreme na drugačiji način: da je izrendaju, ispeku, iseckaju na sitne komadiće“, dodaj ovaj otac.

U školi njegovog deteta ima i doručka, ali njegova supruga i on su odlučili da njihovo dete doručkuje kod kuće.

Kažu da nisu zadovoljni ponudom, koji se uglavnom sastoji od suvog peciva.

„Dajući im to, stvarate nezdrave navike kod dece.

„Zato smo odlučili da dete doručkuje kod kuće i da ima raznovrsnije obroke“, kaže Hristov, po zanimanju lekar.

‘Žilavo i bezuskusno’

I dok su roditelji pobornici kuvanog jela, deca bi radije da jedu pice, burgere, paste, i grickalice, poput čipsa i smokija.

Iako u sklopu školskog boravka ima kuvano, desetogodišnja Alisa Glišić bi radije da kupi pomfrit ili slatku kiflu.

„Obezbeđen joj je ručak koji plaćam mesečno, ali ona gotovo svakodnevno kuka.

„Kaže da joj je žilavo i bezukusno“, priča njena majka Ljubica za BBC na srpskom.

Prema podacima istraživanja Strength2Food, deca na selu više vole tradicionalnu hranu i slatko poput voća, a što je opština siromašnija sve manje vole testenine i jela od pirinča, a više zaslađene mlečne proizvode.

Na izbor dece u ishrani najviše utiče zajedničko obedovanje sa roditeljima, dodaje se u istraživanju.

Iako se pokazalo da razlikuju zdravu od nezdrave hrane, ne znaju zašto je zdrava dobra za njih.

Ista studija pokazuje da deca bace četvrtinu hrane tokom školskog ručka.

Te brojke ne iznenađuju kuvara Ivana, jer se, primećuje, mnogo toga promenilo.

„Pre će otići u Mekdonalds (lanac brze hrane). Dešavalo se da pojedini učenici samo promrljaju viljuškom po tanjiru i ostave gotovo čitavo jelo.

„I mi smo pili koka-kolu, jeli slatkiše, ali se znao neki red, dodatni problem je i što su fizički sve manje aktivni“, kaže on.

A posle kraće pauze dodaje ogorčeno: „Kao i sve ostalo, i kuvana hrana se gasi“.

Bauk gojaznosti kruži svetom

Prema podacima Svetske zdravstvene organizacije, 33 odsto učenika evropskih škola jede slatkiše i čokolade jednom ili više puta na dan, petina svakodnevno pije gazirana pića.

Neadekvatna ishrana dece i adolescenata može da ima dugoročne negativne posledice po zdravlje, upozoravaju stručnjaci, a jedan od najvećih problema jeste gojaznost.

Iz Svetske federacije gojaznih upozoravaju da će do 2035. godine doći do naglog skoka broja gojaznih širom sveta i da će deca biti najugroženija, a predviđaju da će broj najmlađih u Srbiji sa ovom bolešću svake godine biti veći za 5,2 odsto.

Primer dobre prakse jeste Velika Britanija, gde su poslanici u parlamentu 2014. godine usvojili „strategiju“ za rešavanje tog problema.

Njen deo su i smernice o tome šta bi trebalo da sadrže đački obroci, kojima se predviđa redovno unošenje voća i povrća, zdravijih vrsta mesa ili mleka, kao i učestalost tih namirnica u školskom ručku.

Ovim planom ograničene su i količine masti, šećera i soli koje đaci unose u školi.

Poznati britanski kuvar Džejmi Oliver aktivno je vodio kampanju za uvođenje zdravijih obroka u škole.

Škotska organizacija Children in Scotland pokrenula je projekat Globalni dan školskih obroka (International School Meal Day) 2009. godine.

Obeležava se svakog drugog četvrtka u martu mesecu od 2013. godine.

Projekat je nastao kao posledica razmene iskustava sa američkim školama, a osnovni cilj je „povezati decy širom sveta kako bi se pomoglo u negovanju zdravih navika u ishrani u školi i kod kuće, kao i da bi se podelile politike, prakse i istraživanja“, navode iz ove organizacije u pisanom odgovoru za BBC na srpskom.

„Mnogo više zemalja shvata važnost hranljivog obroka i uticaj koji on može imati na dete, kako u školi tako i van nje“, dodaju.

Dejan Hristov navodi i primer Francuske gde se u školama na mesečnom nivou sastaju direktor, nutricionista i gradonačelnik kako bi se pripremio kvalitetan meni za učenike u školama.

O tome je snimljen i dokumentarni film Where to invade next, u režiji Amerikanca Majkla Mura.

Kako se hrane učenici u državama regiona?

Organizovane đačke užine u Crnoj Gori nema godinama.

Obroke u školi imaju učenici prvih i drugih razreda pojedinih škola u produženom boravku.

Ostali đaci hranu kupuju u školi, ukoliko ustanova ima ugovor sa nekom od lokalnih pekara ili u okolnim prodavnicama, picerijama, buregdžinicama, o čemu su pisale Vijesti.

Prema podacima crnogorskog Instituta za javno zdravlje, svaki peti dečak i svaka deseta devojčica u Crnoj Gori su gojazni.

U Hrvatskoj je od 2023. godine obezbeđen besplatni obrok za sve učenike osnovnih škola.

Školske kuhinje jesu najidealnije rešenje i jedine bi i mogle da zamene kvalitetan obrok kada su deca van škole, smatra nutricionistikinja Teodora Marinković.

Ivan Mihajlović i njegove koleginice u kuhinji završavaju poslednje pripreme pred posluživanje dece.

Sat pokazuje 11 i 25.

„Za pet minuta dolazi prva tura đaka“, dobacuje mi dok se žurnim koracima vraća ka kuhinji.

Njegova koleginica me utom pita: „Jeste li za užinu ili ručak?“.

„Može, hvala, podeliću sa kolegama“, odgovorila sam joj, a ona mi vešto napuni teglu sa kuvanim pasuljem.

Pratite nas na Fejsbuku, Tviteru i Vajberu. Ako imate predlog teme za nas, javite se na [email protected]