Istorija, antifašizam i Hrvatska: Kada su labinski rudari ustali protiv nadirućeg fašizma

Nagutani prašine i crnih, ugljenisanih obraza, nekoliko stotina istarskih rudara odložilo je pijuke kojima su svakodnevno duboko u utrobi zemlje kucali na vrata pakla, dohvatilo puške i pod crvenim barjakom ustalo protiv nadirućeg fašizma.

Preuzeli su kontrolu nad tri rudnika u okolini Labina, minirali rudarska okna i njihove prilaze i organizovali „crvene straže“.

Tako je pre tačno jednog veka – 2. marta 1921. godine nastala Labinska republika, samoupravna jedinica koja je ovaj naziv dobila decenijama kasnije.

„Izrazito sam ponosna na Labinsku republiku jer ima veliki značaj.

„Ipak je to prvi antifašistički ustanak u svetu, a to što se dogodilo u mom malom Labinu u meni budi još veće osećaje ponosa“, kaže za BBC na srpskom Jelena Gregov iz ovog istarskog grada.

• Koliko se danas sećamo narodnih heroja
• Oktobarska revolucija – pucanj sa Aurore koji je promenio svet
• Ona radi u rudniku, da li joj je život lak

Gregov je o Labinskoj republici slušala još kao mala od dede koji je ceo radni vek proveo u rudniku.

„Tada sam bila premala da bih shvatila dedinu priču i njen značaj, ali sam kasnije kroz srednju školu, a naročito fakultet produbila znanje o toj temi.

„Čak sam i za diplomski rad izabrala temu vezanu za rudarstvo na Labinštini i Labinsku republiku“, objašnjava Gregov, magistarka geografije.

Glavni razlozi za štrajk rudara bili su loši radni uslovi i male plate, ali i represija italijanskih vlasti nad lokalnim stanovništvom.

„To je bio revolt koji je bio i socijalni, ali je imao i jednu vrstu političkog bunta jer se mora uzeti u obzir da su sve te rudarske sredine vrlo osetljive po pitanju socijalnih i drugih prava“, kaže za BBC na srpskom Vedran Kos, voditelj Narodnog muzeja u Labinu.

Italijanska vojska je posle 37 dana mecima ugušila štrajk i ujedno prvu pobunu protiv fašizma u Evropi.

Tako je Labinska republika prestala da postoji 8. aprila 1921. godine.

„Istra je među prvima osetila – šta je to fašizam“

Istra je početkom 20. veka bila u sastavu Austrougarske monarhije.

Tada su, kaže Kos, rudari imali „pristojne plate i povoljne socijalne uslove“.

Međutim, prelaskom Italije na stranu Antante, vojnog saveza iz Prvog svetskog rata, koji su činili Velika Britanija, Francuska i Rusija, dolazi do promena.

Potpisivanjem tajnog Londonskog sporazuma 26. aprila 1915. godine, Italija se pridružuje silama Antante, a zauzvrat dobija deo hrvatskog primorja, pojedina ostrva, Rijeku i Istru.

Ove hrvatske teritorije, među kojima i Istra, i formalno su pripale Italiji Rapalskim sporazumom sa Kraljevinom Srba, Hrvata i Slovenaca 12. novembra 1920.

„Italijani su posle Prvog svetskog rata bili oslabljeni, privreda im je patila i bio im je potreban zamah, a ugalj je bio ono što je danas nafta i bez njega nema elektrana, brodova, vozova“, objašnjava Kos, diplomirani arheolog i profesor istorije.

• Srbija i antifašizam: Šta deca danas uče
• Prva proleterska brigada – od narodnih heroja do izbledelog sećanja
• Uspon i pad Užičke republike

Prvo što su Italijani uradili po preuzimanju labinskih rudnika kamenog uglja – „smanjili su plate i povećali broj radnih sati“, dok se uporedo odvijao i proces italijanizacije.

„Fašisti su bili prisutni pre nego što su došli na vlast 1922, a par godina ranije radilo se na italijanizaciji slovenskog stanovništva Istre i priobalnih delova.

„Donosili su razne dekrete kojima su se menjala imena i prezimena, niste mogli da pričate narodnim jezikom i drugo“, dodaje Kos.

Nezadovoljstvo je ključalo u narodu i među rudarima, a prvi okidač za pobunu bio je upravo napad fašista na Radničku komoru u Trstu 28. februara 1921. godine.

Ipak, kap koja je prelila čašu kanula je sledećeg dana kada je u istarskom gradu Pazinu grupa fašista na železničkoj stanici prebila rudarskog sindikalnog vođu – Ivana Pipana.

„Istra je među prvima osetila u pravom smislu reči – šta je to fašizam.“

Bio je to poslednji u nizu incidenata, posle koga su se rudari digli na bunu.

„Kova je nasa – Rudnik je naš“

Štrajk je započelo oko 600 rudara – 2. marta 1921. godine u rudniku Vinež, da bi potom zauzeli i druga dva najstarija istarska rudnika – Štrmac i Krapan.

Odmah u se naoružali, minirali ulaze u rudnike i organizovali takozvane crvene straže na čije čelo je postavljen Frančesko Da Đioc.

Njihov zadatak je bio da kontrolišu ulaz i izlaz iz rudnika, jer su svi bili povezani podzemnim tunelima.

Pobunjeni rudari su napravili i zastavu crvene boje na kojoj se pored simbola komunizma – petokrake i srpa i čekića, nalazila i godina pobune – 1921.

„Ne možemo reći da su većinski bili komunisti, ali bilo je članova Komunističke partije i zastavu su odabrali iz tih pobuda“, smatra Kos.

Dodaje da je zastava pravljena po uzoru na one koje su se vijorile tokom Oktobarske revolucije u Rusiji.

• Sve bivše Jugoslavije
• „Najviše se plašim države“ – meštani sela u okolini Bora ostaju bez vode, dok im kuće pucaju
• Fridrih Engels – od bogataškog sina do oca komunizma

Imali su i slogan koji je glasio – „kova je nasa“, što znači – rudnik je naš.

Ovaj slogan je stajao na grbu Labina u socijalističkoj Jugoslaviji, sve do 1993. godine.

Broj štrajkača je vremenom porastao, a podršku su dobili, kaže Kos, i od italijanske socijalistkinje Đuzepine Martinuci i „crvenog barona“ iz Plomina, plemića Đovanija Tonetija.

Rudari su u jednom trenutku pokušali da nađu zajednički jezik sa upravom, ali pošto pregovori nisu urodili plodom, krenuli su sami da organizuju proizvodnju uglja.

„To je bila jedna vrsta samouprave gde su pokušali da preuzmu stvari u svoje ruke. Započeli su proizvodnju i probali da krenu da prodaju ugalj“, govori Kos.

U stvaranju i radu Labinske republike, koja je zapravo obuhvatala samo ova tri rudnika u blizini Labina, učestovali su rudari sedam nacija.

Suđenje i oslobođenje

Uprkos elanu i volji rudara, Labinska republika je potrajala svega 37 dana.

Ustanak je ugušen 8. aprila posle kratkotrajnog oružanog sukoba u mestu Štrmac, pored Labina.

Vlast je dovela vojno-policijske jedinice iz Italije koje su bile opremljenije i nadjačale su rudare.

U borbi su poginuli rudari Adalbert Sijkora i Maksimilijan Ortar, dok je od posledica ranjavanja preminuo Franjo Margan.

Desetine rudara je uhapšeno i odvedeno u zatvore u Rovinju, ali i u Pulu, gde im je s jeseni 1921. godine i suđeno „po starim austrougarskim zakonima“, iako je Istra tada i formalno pripadala Italiji.

Pred lice pravde izvedeno je 52 rudara koje su teretili za „okupaciju rudnika, uspostavljanje sovjetskog režima, suprotstavljanje vlastima, miniranje rudnika, držanje eksploziva i niz drugih nezakonitih radnji“.

• Bela ćao – priča o pesmi čiji (samo) refren svi znamo
• Upoznajte Lenjina: Kako je oblikovao Tita i Jugoslaviju
• Komunistički manifest: Ideološka lektira levičara

Sudski proces je trajao oko dve nedelje i naposletku su svi oslobođeni.

„Imali su dobre advokate, koji su ih odbranili“, navodi Kos.

Dodaje da je proces proizvodnje u rudnicima nastavljen, ali i da je posle Labinske republike „otpor među rudarima uvek postojao“.

„Oni su posle nastavili da deluju u komunističkim ćelijama, organizacijama, a bili su i članovi Komunističke partije Jugoslavije.“

Fašistička partija, predvođena Benitom Musolinijem, preuzela je vlast u Italiji krajem oktobra 1922. godine posle „Marša na Rim“.

Iste godine, sindikalni vođa pobunjenih labinskih rudara – Ivan, odnosno Đovani Pipan, kako je glasilo njegovo italijanizovano ime, odselio se u Sjedinjene Američke Države.

Nastavio da se bori za radnička prava u „sindikatu pekara i taksista“, zbog čega ga je navodno ubila mafija.

Posle propasti Labinske republike, a usled fašističke represije nad lokalnim stanovništvom, mnogo ljudi se iselilo iz Istre u Kraljevinu Jugoslaviju, da bi se po okončanju Drugog svetskog rata vratili u zavičaj.

Kos kaže da je među njima je bilo i štrajkača iz 1921, a poslednji od njih je preminuo 1999. godine u Hrvatskoj.

Iste godine je zatvoren i poslednji rudnik u Labinštini – teritoriji labinske opštine, koji se nalazio u Tupljaku.

„Deo identiteta“

Jelena Gregov kaže da je njena porodica veoma vezana za Labinsku republiku i rudnike.

Njena sestra je prošle godine otvorila kafić koji je „uređen i posvećen rudarima“, a zove se „Karbon“, što znači ugalj na labinskom dijalektu.

„I evo, ovih dana se slavi i obeležava 100 godina Labinske republike, te sam srećna i ponosna što se ta baština prepoznaje i nije zaboravljena“, dodaje Gregov.

Vedran Kos, voditelj Narodnog muzeja u Labinu, kaže da je njegov grad i te kako vezan za rudarstvo i ovaj istorijski događaj – koji je prepoznatljivo ime dobio tek u socijalističkoj Jugoslaviji.

Tako je, dodaje, Josip Broz Tito posetio Labin 1971. godine i u čast pola veka Labinske republike pustio u rad termoelektranu Plomin 1.

„Rudnik je izgradio ceo Labin, celu Labinštinu, turizam se pojavio zahvaljujući rudnicima, kao i ceo niz fabrika.“

Iako rudnici više od dve decenije ne rade, Kos kaže da se zajednica trudi da tom nasleđu pronađe novu vrednost, „u smislu turizma i kulture“.

Naravno, mesta ima i za Labinsku republiku koju ne zaboravljaju.

„Svi smo vezani uz Labinsku republiku i s ponosom se prisećamo tih dana, to je jednostavno deo našeg identiteta“, zaključuje Kos.

Pratite nas na Fejsbuku i Tviteru. Ako imate predlog teme za nas, javite se na [email protected]