Istorija, arheologija i Srbija: Pavle Riđički, „svetski putnik“ koji je doneo mumiju u Beograd

Muškarac smirenog pogleda, podšišane kose i sređenih brkova u fraku pozira pred objektivom.

Ovaj crno-beli portret jedina je fotografija advokata Hadži Pavla Riđičkog, rođenog u Mokrinu, danas naselju vojvođanskog grada Kikinde u Srbiji.

Ali tokom života, dugog gotovo 90 godina, nije samo čitao zakone i suvoparne presude.

Zanimala ga je kultura, vodio je računa o deci bez roditelja, menjao je prevozna sredstva kako bi spoznao skrivene kutke Evrope, Azije i Afrike, a na kraju je doneo i komad egipatske istorije na srpsko tlo – mumiju.

„Bio je jako obrazovan, govorio je nekoliko jezika, a tokom školovanja davao je i časove nekim plemićkim porodicama.

„I na diplomatskom polju bio je važna i znamenita ličnost“, priča Dragoljub Badrljica, njegov sugrađanin, za BBC na srpskom.

Riđički, radoznao i precizan, kako ga Badrljica opisuje, vodio je detaljne dnevnike o putešestvijama po belom svetu koji su do danas sačuvani.

Osim njih, on se pominje tek u nekoliko arhivskih dokumenata, a ima ga i na zidu prostorije Narodnog muzeja Srbije, pored mumije koju je donirao, kako je rekao, „srpskom narodu„.

• Đorđe Šagić: Od masona do revolucionara i počasnog konzula
• Šandor Petefi – pesnik i revolucionar utkan u „mađarsku dušu“, srpsku književnost i stihove tamburaša
• „Egipatski narod voli srpski narod“: Šta povezuje Srbiju i Egipat

Sećanje na kumstvo i posle tri veka

Dragoljub Badrljica decenijama istražuje prošlost rodnog mesta, ali je za Pavla Riđičkog znao i pre nego što se upustio u višedecenijsku pustolovinu kopanja po starim hartijama.

Njegovi preci su se sa porodicom Riđički okumili, živeli su kuća do kuće u Senti, a potom i u Mokrinu.

„U mojoj familiji se sećanje na kumstvo održalo tri veka, te sam za Pavla znao još kao dečak“, dodaje ponosno ovaj profesor u penziji.

Prvi pisani trag o poreklu porodice Riđički seže do početka 18. veka, kada se pominje izvesni oficir Rade, zapisaće kasnije Jovan Erdeljanović u knjizi Srbi u Banatu, kada su se vratili na svoja ranija staništa u drugoj polovini 18. veka.

„Bile su to vojničke porodice, a prezimena su se često izvodila i iz naziva mesta gde su stanovali.

„Moguće da su oni u nekom trenutku boravili u nekom mestu Riđici, pa otuda i Riđički“, kaže Badrljica, dodajući da ne može da potvrdi sa sigurnošću ovaj podatak.

„I ono malo spisa što ima o njemu je poprilično raslojeno i raštrkano, te je potrebno vreme uporediti i potvrditi sve informacije.

„Trebalo mi je 30 godina da utvrdim tačan datum njegovog rođenja“, objašnjava on.

Posle nekoliko selidbi, porodica Riđički se zadržala u Mokrinu, gde se 15. avgusta 1805. rodio Pavle Riđički.

U rodnom mestu završio je osnovnu školu.

Nižu gimnaziju pohađao je u Velikoj Kikindi, učio je i u Temišvaru, Pešti, Segedinu.

Gradovi su tada bili deo Habzburškog carstva koje se posle Prvog svetskog rata 1918. raspalo.

Pravnu akademiju Pavle Riđički završio je u Bužunu, današnjoj Bratislavi, glavnom gradu Slovačke.

Njegova porodica je, prema rečima Badrljice, bila među najobrazovanijim tokom 19. veka.

U jednom trenutku, ovaj mladi advokat upoznaje grofovsku porodicu Nako, koja će po mnogo čemu uticati na njegov potonji život.

Upravljaće imanjem ove plemićke familije, paralelno brinući o Jovanu Naku koji maloletan ostaje bez roditelja.

„Jovan odlučuje da ga nagradi sumom od 100.000 forinti, što je za to vreme bio veliki kapital.

„Pavle sa ocem i braćom kupuje imanja Skribešće i Mali Zorlenc, južno od grada Lugoža, na prostoru današnje Rumunije.

„Na uzvišici izgradio je pravoslavni hram“, kaže Badrljica.

Crkva okruglog oblika sa tornjem, oko koje raste žuto cveće i dalje je na istom brdu, a u samom mestu je 60 kuća, koje je ovaj profesor 2009. godine i posetio.

Pavle Riđički je, kaže njegov sugrađanin, među prvima na sopstvenom imanju uveo moderne industrijske pogone: parnu pivaru, fabriku za parkete i holandsku vetrenjaču.

Životopis Pavla Riđičkog 1837. godine obogaćen je još jednim podatkom.

Postao je član Matice srpske, kulturne institucije osnovane u Pešti u vreme oslobađanja Srbije od viševekovne turske vlasti.

Deceniju kasnije, 1848, Evropom su buktale revolucije poznate kao proleće naroda.

Taj duh buntovništva stigao je i do Mađarske, koja je u to vreme bila deo Austrougarske monarhije, sa prestonicom u Beču, na čijoj teritoriji je bilo i Srba.

Oni su vodili žestoke borbe protiv Mađara, uz pomoć dobrovoljaca iz tadašnje Kneževine Srbije.

Ishod revolucije bilo je osnivanje Vojvodstva Srbije i Temiškog Banata, na prostoru današnje Vojvodine, a među članovima glavnog odbora novoosnovane teritorije bio je i Pavle Riđički.

Ipak, bojazan da će mu se Mađari osvetiti podstakla ga je da sa suprugom Jelenom ode u Beč.

Dece nisu imali, ali je Riđički postao staratelj Korneliju Stankoviću, koji će kasnije biti jedan od poznatijih srpskih kompozitora.

Pomagao je i Stevu Todorovića, srpskom slikaru, osnivaču Prvog gimnastičkog društva u Srba, koji mu je uzvratio slikajući njegov portret.

Ali portret se vremenom izgubio, kaže Badrljica.

Putem fjordova i vere

Usled mnogobrojnih selidbi, nije umeo da boravi samo na jednom mestu, te se vođen znatiželjom otisnuo na trogodišnje putovanje, stigavši do najsevernije tačke u Evropi.

Njegova pisma sa dalekog puta u nastavcima je objavljivao Jakov Jaša Ignjatović u književnom novosadskom listu Naše doba.

„Imao je 80 godina i želeo je da vidi polarnu svetlost, te se uputio ka Norveškoj i bio je prvi Srbin koji je koračao tim predelima“, priča profesor iz Mokrina.

Jerusalim, Kairo, Aleksandrija, Bejrut, Hilandar, Jordan, Beč, Napulj samo su neki od gradova koje je posetio Pavle Riđički.

Zato ga je i Jakov Ignjatović smatrao jednim od najvećih putnika Srba u 19. veku, dodaje Badrljica.

Tada 80-godišnjak, Riđički je putovao različitim prevoznim sredstvima: karavanom, lađom, zaprežnim kolima, „vatrenom kočijom po gvozdenom putu“, kako su tada nazivali železnicu u razvoju, o čemu je detaljno i precizno pisao u putopisima.

Tako je u Jordan, na Bliskom istoku, stigao na konju, dok je nemačku reku Rajnu prešao u kolicima sa užetom.

Okupao se u reci, gde je prema Bibliji Jovan Krstitelj krstio Isusa Hrista, a posetio je i Hristov grob u Jerusalimu.

Otuda i titula hadži pored njegovog imena, jer je dobija svako ko poseti ovo sveto mesto.

• Sava Tekelija: ‘Najobrazovaniji Srbin svog doba’, koji je školovao Teslu, Lazu Kostića i Zmaja
• U Egiptu pronađena mumija prekrivena zlatom
• Kako posle 3.500 godina izgleda telo drevnog egipatskog faraona

„Putovanje donosi čovečanstvu dve koristi: proširuje individualno obrazovanje, opisujući im stečeno iskustvo, neke uvodi poukom u veliki svet i u tom smislu posmatran putnik unapređuje svetsku kulturnu misiju.

„Ima putnika, koji toj svrsi ne odgovaraju, nego samo zadovoljavaju sebične žudnje oku i strastima u neobuzdanim praskama prostranog sveta bez pogleda u prilike što zasecaju u život ljudski„, zapisao je Riđički tom prilikom.

Urednik tadašnjeg Našeg doba Stevan Pavlović opisao ga je kao „jedinstvenog Srbina koji u 83. godine putuje od jednog na drugi kraj sveta, kome je uvek na umu i dragi mu rod i neće sam da uživa nego i za druge piše što dozna i vidi“, citira Badrljica Pavlovića.

Preko Sredozemnog mora, Grčke i Odese do Beograda

Putovanje koje će po mnogo čemu ostaviti traga po njegov život, ali i na kulturni život Srbije jeste odlazak u Egipat.

„Otisnuo se brodom Austral ka Aleksandriji, produživši ka Kairu, da bi se obreo u Luksoru“, priča Badrljica.

Bilo je to februara 1888. godine.

Na jednoj od pijaca, prodavali su se i opljačkani arheološki predmeti sa jedne nekropole Ahmin, 120 kilometara nizvodno od Luksora, priča Ivana Minić, viša kustoskinja Narodnog muzeja u Beogradu.

U toj hrpi predmeta zapala mu je za oko mumija o kojoj ništa nije znao, ali ju je bez razmišljanja kupio.

Ovaj istorijski artefakt je, kaže Minić za BBC, putovao do Beograda od februara do juna 1888.

Prošao je kroz nekoliko zemalja i vodenih površina dok nije i zvanično izložen u Narodnom muzeju Srbije, baš onako kako je njegov kupac želeo.

„Po mome obećanju uzimam slobodu poslati Vam mumiju, koju sam kupio u Luksoru u gornjem Egiptu, ne za sebe, nego za srpski narod, kojem mislim da će biti najpovoljnije, i za stvar najsigurnije, ako istu mumiju predam na sahranu (čuvanje) Beogradskom Muzeju„, deo je pisma koji je Riđički uputio tadašnjem direktoru muzeja.

Pismo se i danas čuva u arhivi ove kulturne institucije.

„Pored želje da se mumija odmah izloži, zatražio je i da se svako ko želi da je vidi nešto i plati, a da sav prikupljeni novac bude usmeren na decu bez roditeljskog staranja“, kaže viša kustoskinja.

Svetska, a beogradska

Sve do 1960-ih godina ovaj komad egipatske kulture bio je deo stalne muzejske postavke.

Tada je prebačen u depo muzeja, odakle su ga poslali za Titograd, današnju Podgoricu,

Više godina boravio je u Galeriji nesvrstanih, skrajnut.

Zahvaljujući Branislavu Anđelkoviću, profesoru arheologije na beogradskom Filozofskom fakultetu, mumija se vraća glavni grad Srbije, priča Ivana Minić.

„Posle višegodišnjih analiza, on je konačno utvrdio identitet osobe“, dodaje.

Sve do tada ovaj relikt vodio se kao Beogradska mumija, a onda su se prazna polja njegove krštenice popunila.

U pitanju je muškarac, visok 160 centimetara i zvao se Nesmin, sveštenik boga Mina, boga plodnosti, a u trenutku smrti imao je oko 50 godina.

Ono što ga posebno čini retkim civilizacijskim nasleđem jeste i svitak papirusa iz Knjige mrtvih, koji spada u 20 jedinstvenih na svetu.

Pronađen je unutar zavoja mumije, približno ispod leve ruke, blizu srca.

„U pitanju je svetska kulturna baština“, kaže Minić.

Zapušten i pomalo zaboravljen

Od 2019. godine na drugom spratu Narodnog muzeja u glavnom gradu Srbije, Nesmen, poput nekog domaćina, dočekuje posetioce.

Izložen je u posebnoj vitrini kako bi se očuvali prirodni materijali u koje je obmotan.

Proviruju delovi lanene tkanine žute boje, površinski premazane smolastim materijalom.

Ruke su prekrštene, a na noktima se i dalje nazire lak zlatne boje.

Umesto očiju su veštački umeci.

Srce, središte uma po egipatskim verovanjima, ostalo je u telu, dok su mozak i pluća izvađeni, objašnjeno je na tabli pored eksponata.

Stari Egipćani su verovali da život kreće tek posle smrti, zbog čega su tela, kako bih ih sačuvali od propadanja, obmotavali lanenim zavojima, a potom natapali smolom.

Grupa turista zapanjeno prilazi staklenom ormaru, komentarišući njen izgled na engleskom jeziku.

„Privlači pažnju kako mlađih, tako i starijih“, kaže zadovoljno Ivana Minić, dok stranci pomno čitaju istorijat na engleskom.

A 150 kilometara severnije, u Mokrinu, pomalo zaboravljeno, među obraslim papratima, posmrtni su ostaci Hadži Pavla Riđičkog.

Preminuo je u varošici Gorica, blizu Trsta u današnjoj Italiji na Jadranskoj obali, 4. novembra 1893. godine.

Godinu dana kasnije, njegovi ostaci su prebačeni u rodni Mokrin.

Profesor Badrljica posećuje grobnicu Riđički s vremena na vreme.

Pokušava da mnogobrojnim predavanjima oživi i sačuva uspomenu na čoveka kog smatra utemeljivačem egiptologije u Srbiji.

Na kamenu, starom više od dva veka i dalje se nazire ćirilično uklesano ime – Pavle Riđički.

Pogledajte i ovu priču

Pratite nas na Fejsbuku,Tviteru i Vajberu. Ako imate predlog teme za nas, javite se na [email protected]