Bio je 19. jul 1799. godine – sam vrhunac Napoleonovih ratova – a Francuzi su radili na utvrđivanju zamka u priobalnom egipatskom gradu Rašidu, kada je sasvim slučajno otkriven izrezbaren kamen od ogromnog arheološkog značaja, zakopan u pesku.
Na njemu su bile ispisane tri različite vrste pisma, a jedno od njih bilo je drevno egipatsko pismo – hijeroglifi.
Francuski naučnik Žan-Fransoa Šampolion (1790-1832) je čovek koji je najviše hvaljen zbog njegovih napora u otkrivanju tajni ovog drevnog pisma, što je i uspeo 1822.
- Zašto su izgubljeni gradovi tako privlačni
- Turski podzemni grad u kojem je živelo 20.000 ljudi
- Misterije Vinčanske kulture – šta sve muči naučnike
Ali priča je zapravo počela pronalaženjem kamena, zahvaljujući intuiciji mladog oficira po imenu Bušar, koji je stigao sa Bonapartinom vojskom u pohodu na Egipat (1798-1801).
Bušar je osetio važnost onog što je otkrio, ali je njegova uloga već 200 godina većinom zanemarivana.
Francuska pamti Bušara
Ahmed Jusef, direktor Centra za studije Bliskog istoka u Parizu, autor je prve francuske istorijske studije o Pjeru Fransoa Bušaru koji je rođen u Orželetu na jugoistoku Francuske 1771.
Jusef je u februaru rekao za BBC da je nedavna objavljivanje dela „Kapetan Bušar, neznani pronalazač Kamena iz Rozete“, značajan događaj i u Egiptu i u Francuskoj, koji se poklopio sa dvestogodišnjicom Šampolionovog otkrića i smrću samog Bušara.
Ove godine, Bušarovo ime je upamćeno kroz predavanja na prestižnom univerzitetu Sorbona, kao i projektu izgradnje džinovskog spomenika u Orželeu, „makete Kamena iz Rozete, 20 puta većeg od originala, za dobrodošlicu ljudima u grad“.
U planu je i dokumentarni film o Bušaru, u saradnji sa francuskim TV kanalima, koji će biti prikazan krajem ove godine.
Ko je bio Bušar?
Jusef ističe da je mladi Bušar, sin stolara u strogoj seoskoj sredini, živeo u siromaštvu i gladi.
„Ali se nije plašio sutrašnjice, već se nosio sa teškoćama sadašnjosti kako bi postigao sopstveni cilj u budućnosti“, kaže Jusef.
Bušar se pridružio vojsci 1793. kada je imao samo 22 godine i raspoređen je na poziciju narednika u grenadirima u Parizu.
Video je mnogo ratnih užasa u Evropi, ali verovatno nije mogao da očekuje da će ratovati na udaljenom Istoku, u zemljama opisanim u pričama iz zbirke „Hiljadu i jedna noć“ koje su takođe bile i predmet bajkovitih putopisa iz 17. i 18. veka.
U avgustu 1794, Bušar se pridružio Drugoj balonskoj diviziji i raspoređen je u novu Nacionalnu vazduhoplovnu školu, jugozapadno od Pariza.
Njegovo blisko prijateljstvo sa čuvenim direktorom te škole, Nikolasom Žakom Konteom, odvelo je obojicu u Egipat.
Francuska je razmatrala upotrebu vazduhoplova u vojnim operacijama, a Jusef kaže:
„Konte je bio odgovoran za formiranje odbora specijalizovanih naučnika, u kom je bio i Bušar.“
Obojica su povređena tokom naučnog eksperimenta i Bušar je umalo ostao bez oka, ali ga je sudbina „spasila i odvela u Egipat“.
Bušar je upisao i prestižnu Akademiju nauka i umetnosti 21. novembra 1796, dve godine pre puta u Egipat, i već je prošao obuku u tehnikama izgradnje tvrđava.
U studiji o Bušaru, Jusef kaže da je „njegova izvrsnost u ovoj oblasti ono što ga je učinilo pionirom.
Kroz utvrđenja je ušao u istoriju u Egiptu, od dana kada je preuzeo upravljanje učvršćivanje tvrđave sultana Kajtbaja u gradu Rašidu.“
Generali i naučnici u Egiptu
U Bonapartin vojni pohod na Egipat 1798. krenula je najveća pomorska sila u istoriji u to vreme, ali je sa sobom poveo i 167 naučnika i umetnika (među njima i Bušara i Kontea), među kojima neke od najistaknutijih francuskih akademika iz oblasti nauke, umetnosti i književnosti.
Išao je stopama idola, Aleksandra Velikog, u potrazi za carstvom na istoku.
Zahvaljujući zalaganjima Napoleonovih akademika, Egipat je prvi put predstavljen svetu kroz nauku u višetomnoj enciklopediji „Opis Egipta“, čije je prvo izdanje završeno 1822, kao i knjigu Vivana Denona „Putovanje u Donji i Gornji Egipat tokom vojnih pohoda generala Bonaparte“.
Rezultat ovih zalaganja bio je, naravno, i Kamen iz Rozete.
Bušar je izabran za člana odbora na čijem je čelu bio Konte, a nekoliko meseci kasnije, kada su ga poslali u Rozetu – ili Rašid na arapskom – susrešće se lice u lice sa istorijom.
Kamen u pesku
U junu 1799, Bušar je postavljen u Inžinjerski korpus u gradu Rašidu, pod komandom generala Menua, koji je prešao u islam i oženio ženu Zubajdu, kćer jednog od gradskih moćnika.
Sada poznat kao Abdala de Menu, ovaj general je pribegavao iskorišćavanju gradskih bogataša kako bi učvrstio sopstvenu popularnost među ljudima, kao i autoritet u vojsci.
U noć 19. jula 1799, Bušar je dobio zadatak da izgradi odbrambene utvrde na zapadnoj obali Nila u Rašidu.
Naredio je radnicima da uklone ruševine temelja drevne egipatske tvrđave, Kaitbej citadele koja datira iz 15. veka.
Njegovi ljudi su otkrili kamenu ploču od crnog granita, visoku oko metar, široku 73 centimetara i debelu 27 centimetara.
Ova ploča sa tri različita pisma na njoj odmah je privukla Bušarovu pažnju.
Verovatno je ukradena iz drevnog egipatskog spomenika da bi se iskoristila kao građevinski materijal, a on je naredio da se iskopa sa izuzetnom pažnjom.
Bušarov pretpostavljeni, Lankre, žurno je pisao Naučnoj akademiji u Kairu obaveštavajući ih o „dragocenom“ otkriću.
Bušar je bio ubeđen da mu rukama ima „neprocenjivo blago“.
„General Menu je bio vrlo zauzet svojom svadbom“, kaže Jusef, „i bio je iznenađen kada mu je Bušar, na veče venčanja, doneo kamen koji su njegovi radnici pronašli tokom radova na tvrđavi.“
Menu je doneo tri velike odluke: da prenese kamen egipatskoj Akademiji nauka u Kairu, da Bušara lično zaduži da sa njegovim vojnicima iprati kamen duž obala Nila i da zatraži od Bušara, Lankrea i drugih da naprave „otisak“ ispisa na kamenu.
U studiji „Šampolion – Život svetlosti“, francuski istoričar Žan Lakutir kaže da je 19. jula 1799. „građanin Mišel Ang Lankr objavio u egipatskoj Akademiji nauka otkriće spisa u Rašidu koji bi mogli biti od velikog značaja“.
Lakutir dodaje:
„Manje od dva meseca posle ovog saopštenja 15. septembra, 37. izdanje lista Corriere d’Egypte objavilo je telegram datiran 19. avgusta koji je probudio nadu u srcima svih zainteresovanih za rešavanje misterije hijeroglifa, među kojima je najverovatnije bio i Šampolionov stariji brat“.
Tekst telegrama glasi:
„Kamen od divnog crnog granita pronađen je usred radova na utvrđivanju drevne citadele Rašid na zapadnoj obali Nila… visok 36 inča, širok 28 inča i debeo od devet do 10 inča, samo na jednoj strani, fino uglačana, nalaze se tri različita spisa urezana u tri niza paralelnih linija.“
Jusef kaže da je ovaj izveštaj potvrdio da su Francuzi znali da je ovaj kamen pružio „ogromnu šansu za proučavanje hijeroglifa, a možda će pružiti i priliku da se pronađe ključ njegovih zagonetki“.
Ni Britancima nije promakla važnost ovog otkrića.
- Čudovišta iz morskih dubina – od čega su mornari zazirali od davnina
- Božansko iznenađenje – rimski žrtvenik pronađen u dvorištu kuće kod Knjaževca
Bušar, zvezda pariske štampe
List Le Redictor bio je prvi koji je pisao o Bušaru kao pronalazaču Kamena iz Rozete u izdanju iz 24. septembra 1799, i iako su u njemu citirani i general Menu i drugi, navodi se da je otkriće proizašlo „iz pronicljivosti jednog heroja, poručnika Bušara“.
Pariske dnevne novine Le Journal de Paris su 17. januara 1800. posvetile reportažu Kamenu iz Rozete, „izazvale veliku radoznalost u javnosti i obrazložile detalje Bušarovog otkrića“.
Ali dok je sticao slavu u Parizu, Bušar je bio u utvrđenju na severoistoku Egipta pod opsadom Osmanlija, koji su pokušavali da vrate kontrolu nad zemljom od Francuza.
Bušar je zarobljen i Osmanlije su ga zatvorile na 40 dana na teritoriji današnje Sirije.
„Šta li mu je prolazilo kroz glavu u ovom sumornom zatvoru?“, pita se Jusef.
„Da li je znao da, dok je cvokotao od ciče zime u osmanskim zatvorima Damaska u decembru, ceo Pariz priča o njemu? Da li je shvatao da u naučnim institutima svi čekaju njegov povratak?“
Konte i Menu su oslobodili Bušara i dočekali ga nazad, pre nego što su ga unapredili u kapetana i poslali u Rašid, gde je kamen pronađen nekoliko meseci ranije.
Ali je ponovo pao u zarobljeništvo – ovog puta u ruke Britanaca – kada se francuski garnizon predao 9. aprila 1801.
Zatim je vraćen u Francusku, stigavši u Marsej 30. jula te godine.
- Priča o Nišliji, prvom neandertalcu u Srbiji
- Julijin svet – kako su žene sa Balkana živele u antičko doba
Predaja vojske i gubitak kamena
Možda su pariske fanfare o otkriću bile te koje su koštale Francuze njihove nagrade.
Jusef kaže:
„Bilo je jasno da su slanje kamena egipatskoj Akademiji nauka kao i medijska gungula stvorena kako bi se istakla njegova naučna vrednost, bili među prvim razlozima zbog kojih su Francuzi ostali bez kamena, jer su ga Britanci uzeli kao strogi uslov za dopuštanje francuskoj vojsci da se vrati u Francusku“.
Istoričar Rišar Lebo kaže u uvodu za Šampolionova „Pisma i dnevnike putovanja u Egipat“ da su francuski naučnici posle predaje 1801. odbili da Englezima daju plod vlastitog rada, pa su čak i pretili da će uništiti sve.
Lebo citira prirodnjaka Žofroa Sen-Ilera:
„Da nije bilo nas, Francuza, bilo bi teško za bilo koga da razme ovaj kamen.
„Da ne bismo dozvolili da dođe do ove nepravde, uništićemo sva dokumenta koja imamo, ostaviti ih u pesku libijske pustinje i baciti ih u morske dubine“.
U tekstu dodaje:
„Sva ta bogatstva ćemo spaliti umesto da vam ih predajemo, kako vi želite.
„Ali treba da znate da istorija to neće zaboraviti i neće vam oprostiti ovaj gnusni zločin koji se može porediti sa spaljivaljem Aleksandrijske biblioteke“.
Ali Britanci su insistirali da zadrže Kamen iz Rozete i sve egipatske antikvitete koji su bile u posedu Francuza, kao što je predviđeno uslovima sporazuma u Aleksandriji 30. avgusta 1801.
Uprkos otporu egipatske naučne skupštine, odneli su kamen nazad u Britanski muzej, gde se od tada nalazi.
Francuski istraživači koji nisu mogli da putuju u London morali su da se oslanjaju na kopije kamena.
Krajem oktobra 1801. u Francusku je stigla kopija koju je napravila egipatska Akademija nauka, a koju je Šampolion kasnije koristio da dešifruje misteriju hijeroglifskih ispisa i dostigne večnu slavu kakvu Bušar nikada nije video.
Kada je Šampolion izneo njegovu grandioznu objavu svetu 27. septembra 1822. u čuvenom „Pismu gospodinu Dasijeu“, on zapravo nikada nije video originalni Kamen iz Rozete.
Možda je imao sreće što izvesni vojni oficir nije bio u blizini da čuje za ovo.
„Bušar je nastavio da nosi oružje u drugim Napoleonovim ratovima, a da nikada nije dobio velikodušnu nagradu…“, piše Jusef.
„Umro je siromašan, u vojnoj službi u Jeviju u Ardenima, 5. avgusta 1822.“
Pratite nas na Fejsbuku i Tviteru. Ako imate predlog teme za nas, javite se na [email protected]
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
