Istorija i politika: Drevna civilizacija koja je inspirisala američku demokratiju

Staza duga 540 kilometara duž turske mediteranske obale, upoznaje planinare sa bogatim nasleđem Likije, drevne pomorske republike koja je priznata kao prva demokratska zajednica na svetu.

„Likijci? Ali ko su bili oni?“ rekao je Iskender.

„Kada smo mi Turci došli ovde, zatekli smo samo ruševine, i – kako ih zovete? Gde leže mrtvi?“, dodao je stari brodograditelj, spustivši flašu Efes piva i praveći horizontalni pokret rukama.

„Grobnice?“, dodao sam.

Namestio je prljavu kapu i klimnuo glavom.

• Ubistva pod cvetnim mesecom: Kako su likvidacije Osejdž Indijanaca zamalo izbrisane iz američke istorije
• Mračna prošlost čoveka po kome je nazvan Univerzitet Jejl: Ko je zapravo bio on
• Svi napadi u istoriji američkog Kongresa
• Transkontinentalna pruga koja je zauvek promenila Ameriku i „Kineski zid“ u Sijera Nevade

Bio je tek maj, ali je popodnevna vrućina već pogodila Simenu, zabačeno selo na poluostrvu Teke na turskoj mediteranskoj obali, regionu koji je istorijski poznat kao Likija.

Pešačio sam dve nedelje Likijskim putem, stazom od 540 kilometara koja povezuje gradove Fetije i Antaliju, i sreo sam Iskendera nakon što sam potražio osveženje u kafiću pored puta u blizini brodogradilišta.

Pokazao je prema nazubljenim zidinama zamka Simena, jašući uz neravni greben.

„One grobnice koje ste videli u blizini zamka. Kako su pomerali to ogromno kamenje pre više hiljada godina?“, upitao je.

„Čak ni pet muškaraca ne bi moglo da ponese te grobne poklopce.

Iskender je odmahnuo glavom, kao da se bori da se pomiri sa nemogućem idejom.“

Sa tvrđave sam video likijske sarkofage sa gotskim svodolikim poklopcima, koji su na desetinama zatrpavali padinu brda.

Ranije, u obližnjem Kaleučagizu, popeo sam se na brdo s pogledom na marinu da bih pronašao ogromnu nekropolu grobnica zatrpanih korovom, dok su samo nekoliko metara dalje trgovci bučno postavljali tezge.

Tursko prisustvo delovalo je krhko pored ovih jezivih relikvija, podsećanje da su drugi nekada ovu zemlju nazivali domom.

Ovekovečena u Ilijadi kao zemlja „uskovitlane reke Ksantos“, koja je dobila ime po prvobitnoj prestonici, drevna Likija je bila planinsko uporište naseljeno žestoko nezavisnom moreplovskom rasom čije poreklo ostaje predmet nagađanja.

Drevni grčki istoričar Herodot je tvrdio da su preci Likijaca, Trm̃mili, „potekli sa Krita“, iako savremeni naučnici veruju da su oni bili anadolski narod koji je postao helenizovan nakon što je Aleksandar Veliki oteo region od Persijanaca 333. godine pre nove ere.

I iako su Likijci davno nestali u zaboravu, asimilovani od strane Vizantijaca i Turaka, njihovo političko nasleđe ostaje i dalje, zahvaljujući neobičnoj istorijskoj vezi.

Dana 30. juna 1787. godine, budući američki predsednik Džejms Medison održao je govor na Ustavnoj konvenciji u Filadelfiji.

Forum je sazvan da bi se identifikovao efikasniji sistem vlasti za novonastalu naciju, gde je nedostatak proporcionalne zastupljenosti ometao efikasno kreiranje politike.

Odgovarajući na tvrdnju delegata Olivera Elsvorta da je jednakost glasova uvek bila osnovni princip u konfederacijama, Medison je naveo primer Likije.

Likijska liga, tvrdio je, bila je drugačija.

Osnovana u 2. veku pre nove ere i sastavljena od 23 grada-države, Likijska liga je bila prva demokratska unija na svetu, model snažne konfederacije zasnovane na narodnoj i proporcionalnoj zastupljenosti.

Šest gradova, među kojima i glavni grad Pataru, imalo je tri glasa u Likijskom savetu, srednji gradovi su imali dva, a mala naselja su imala jedan.

Opis: pešačka staza velike udaljenosti

• Dužina: 540 kilometara
• Trajanje: Približno 30 dana
• Start/Cilj: Fetije/Gejikbajiri (20 kilometara zapadno od Antalije)
• Boravak: Divlji kampovi ili pansioni/hoteli duž rute
• Najbolje vreme: mart-maj ili septembar-novembar

Okolnosti oko stvaranja lige su nejasne, ali je to verovatno bio odgovor na tiraniju Rodosa, kome je Rim nakratko dodelio kontrolu nad Likijom 190. godine pre nove ere.

Liga nije mogla da određuje spoljnu politiku, već je birala izvršnu vlast, likijarha, kao i lokalne sudije i prikupljala poreze.

Francuski filozof iz 18. veka Monteskje nazvao ga je „najsavršenijim antičkim ustavom“.

Profesor Entoni Kin, stručnjak za Likiju sa Univerziteta Notr Dam, opisuje sistem kao „sastanak grčkih ideja o demokratiji sa već postojećim likijskim idejama o tome kako zajednica pojedinačnih urbanih naselja funkcioniše zajedno“.

Mnoge staze kojima sam hodao nekada su bili putevi, hiljadugodišnje arterije koje su povezivale gradove Likije, čija se priča završila nakon što je rimski car Klaudije anektirao region 43. godine pre nove ere.

Interesovanje za te drevne stranputice je podstaklo Kejt Klou, rođenu u Britaniji, da stvori Likijski put 1990-ih nakon preseljenja u region.

„Nisam bila inspirisana da napravim stazu. Bila sam inspirisana da pronalazim stare puteve“, rekla je ona.

Klou nastavlja da proširuje rutu i podržava lokalne zajednice: ove godine volonterska grupa je transformisala zgradu u selu Sidima u kulturni centar.

Na Likijskom putu je bilo malo planinara, ali staza je bila puna života: čupave koze, teške kornjače i, što je još alarmantnije, crne zmije koje su povremeno jurile preko staze.

U planinskim selima prekrivenim makom i divljim cvećem, žene u širokim šalvarama donosile su mi kozji sir, svež med i gozleme (somun), zalivajući sve čašama čaja.

U najtoplijim satima uranjao sam u more, skrivao se u šumovitim kanjonima ili se protezao u šumarcima hrasta, divljih maslina i drena sa mirisom timijana.

Posle sumraka, gusta tišina obavila bi zemlju, a moja logorska vatra je tinjala ispod šaputanja borova, kao da me poziva da se setim ljudi koji su gradili ove puteve.

Zaista, na Likijskom putu, sećanje je toliko prožimajuće da hodate, odmarate se i spavate u društvu fantoma. Uprkos dramatičnoj lepoti, ovo je zemlja duhova.

U knjizi Likijska obala, izveštaju o putovanju duž poluostrva morem 1950-ih, istraživačica Freja Stark ju je nazvala „najukletijom obalom na svetu“.

Prazni grobovi leže u svakom šikaru i gaju, kao nemi izaslanici poslani iz nestale ambasade.

Razmetljivi deo likijskog urbanog tkiva bile su grobnice koje su predstavljale izraz centralne uloge obožavanja predaka i zagrobnog života.

Najčudnije od svega bile su grobnice sa stubovima u obliku kule pronađene u ruševinama Ksantosa, glavnog grada Likije pod Persijancima.

• Poslednji govornici drevne Sparte
• Turski podzemni grad u kojem je živelo 20.000 ljudi
• Carstvo koje Asteci nisu mogli da osvoje

Likijski put skreće u unutrašnjost do lokacije, koja se nalazi na stenovitom brežuljku okruženom staklenicima i plantažama narandži.

Akropolom dominiraju dve grobnice sa stubovima: Grobnica harpija, ukrašena reljefima ženskih krilatih figura, i Ksantski obelisk, ogromna stela prekrivena likijskim pismom koja još nije u potpunosti dešifrovana.

Najveću Ksantosovu grobnicu, Grobnicu Pajava, sa reljefima i likijskim natpisima, uklonio je 1841. britanski arheolog ser Čarls Felouz, koji je sve što je mogao odvezao u London brodom HMS Beacon.

Danas se grobnica nalazi u Britanskom muzeju, pored originalnih frizova iz Grobnice harpija i spomenika Nereidi, spektakularne skulpturalne grobnice u obliku grčkog hrama.

Od 4. veka pre nove ere nadalje, Likijci su gradili u kamenu isklesane grobnice „kuće“ – često pogrebne komore uklesane u stene, sa stenom oko vrata isečenom da imitira fasadu drvene likijske kuće, zajedno sa „drvetom“ i izbočenim „gredama“.

Najčešći su sarkofazi, duguljaste grobnice isklesane od likijskog krečnjaka, koje se obično nalaze na vrhu nižeg groba.

Doktorka Ketrin Drejkot, arheološkinja sa Univerziteta Duram, objasnila je da su se u likijskim grobnicama pokojnici sahranjivali u gornjem sarkofagu, dok su rođaci ili robovi sahranjivani u komori ispod.

„U Likiji postoji ideja o bukvalnom uzdizanju važnih ljudi u smrti“, rekla je ona.

„Dakle, u tom smislu, oni heroiziraju onoga ko je tamo položen.“

Dok su sveprisutne grobnice dale arheolozima razumevanje složenih pogrebnih rituala Likijaca, slika svakodnevnog života je retka: nalazi ličnih predmeta ili nakita su neverovatno retki.

„Poteškoća je u tome što je mnogo čvrstih dokaza rimsko. Tako je malo iz ranijih perioda“, rekla je Drejkot.

Davno opljačkane, grobnice su neizbežno prazne – čak su i kosti nestale.

• Misterije Vinčanske kulture – šta sve muči naučnike
• Vraća se kući – nestvarna avantura jedne od glinenih ploča Epa o Gilgamešu
• Julijin svet – kako su žene sa Balkana živele u antičko doba

Dva dana posle Ksantosa, put me je vratio na obalu pored ruševina Patare, prestonice Likijske lige.

Nekada napredna luka, Patara je postepeno napuštena nakon što se njena reka napunila muljem.

Glavna ulica sa kolonadama sada nestaje u bazenu, a zidovi prodavnica koje su nekada stajale pored avenije odavno su se srušile.

Najznačajnija zgrada ovde je Veće, ili buleterion.

Sa polukružnom salom sa 20 redova kamenih klupa, ova nedavno obnovljena skupštinska kuća bila je politički centar Likijske lige.

Sedeći visoko u buleterionu, nije bilo teško zamisliti stotine odevenih delegata kako raspravljaju o javnim poslovima dok je Likijarh vodio postupak, a moje misli su odlutale od Patare do daleke Filadelfije, i Medisonovog pozivanja Likijske lige.

Zahvaljujući Medisonu, danas je Predstavnički dom američkog Kongresa zasnovan na likijskom principu, sa 435 mesta raspoređenih između 50 država proporcionalno njihovom stanovništvu.

Od svih pokušaja Likijaca da prkose protoku vremena i sačuvaju sebe za sledeći svet, onaj za koji se ispostavilo da ima istinski zagrobni život bio je najneopipljivija stvar – ideja.

Pratite nas na Fejsbuku, Tviteru, Instagramu, Jutjubu i Vajberu. Ako imate predlog teme za nas, javite se na [email protected]