Vojvoda Stepa Stepanović pripada slavnoj generaciji srpskih vojnika, koji su se proslavili ne samo na bojnom polju, već i poštovanjem ratnih i ljudskih uzusa.
Od ostalih se razlikovao ne samo po vojničkoj umešnosti, već i skromnosti koja je postala legendarna.
„Značajna i zanimljiva ličnost naše istorije, ali ne bih se iznenadio da dobar deo ljudi na ulici danas ne bi znao da odmah odgovori ko je on bio“, kaže istoričar Danko Leovac za BBC na srpskom.
A bio je mnogo toga.
Vojskovođa i ministar vojske, komandant Druge armije u Balkanskim ratovima i Prvom svetskom ratu i doživotni predsednik Narodne odbrane.
Ipak, za sebe je govorio da su njegove lične zasluge u ratovima od 1912-1918 „tako obične“.
„Ja sam samo imao sreću da komandujem nenadmašnim junacima Druge armije koji su izvojevali pobede, pa ako narod te njihove zasluge oličava u meni, kao njihovom srećnom komandantu, ja primam narodno odlikovanje“, rekao je na jednom prijemu 1919.
- Milunka Savić i Flora Sands – žene koje su zajedno ratovale za Srbiju
- Da li su i koliko Srbi čuli Arčibalda Rajsa
- Vojvoda Živojin Mišić – „ko ne zna za strah, taj ide napred“
Ovaj citat jedan je od eksponata u njegovoj kući u beogradskom naselju Kumodraž koja je pretvorena u muzej.
Cerska bitka
Jedan od najznačajnijih vojnih uspeha u karijeri bila mu je pobeda u bici na Ceru, u Zapadnoj Srbiji, koja je trajala od 15-24. avgusta 1914.
„Cerska bitka je značajna kao prva velika pobeda ne samo Srbije, već i na strani Saveznika“, kaže istoričar Danko Leovac.
Srbija nije bila formalno član Antante, ali jeste bila na toj strani.
Antanta je savez koji su stvorile Rusija, Francuska i Velika Britanija, potom im se pridružila i Rusija.
Povod za Veliki rat bilo ubistvo prestolonaslednika Franca Ferdinanda 28. juna 1914.
A Cerska bitka odigrala se mesec dana kasnije – tokom avgusta.
„Niko nije očekivao da će mala Srbija sprečiti prodor Austrougarske preko Drine.
„Mislili su da će vojska prošetati do Beograda, ali ih je srpska vojska iznenadila u Cerskoj i kasnije Kolubarskoj bici“, navodi profesor Filozofskog fakulteta.
Posle komandovanja u ovoj bici Stepa Stepanović dobija titulu vojvode koja se daje za izuzetne zasluge pojedincima.
„U toj bici čuvenoj po Marš-manevru Stepanović se posebno istakao.
„Uspeo je vojnim jedinicama i artiljerijom da zaobiđe jedan deo austrougarskih trupa, opkoli ih, artiljerijom gađa i izazove u napad, a drugim odmornim jedinicama praktično je srušio njihove linije,“ opisuje Leovac.
Faktički, napravili su potkovicu oko neprijatelja.
Koliko je ta pobeda bila značajna pokazuje i proglas kralja tim povodom koji je nedavno objavio Državni arhiv Srbije.
https://www.facebook.com/drzavniarhivsrbije/photos/a.359095775049949/507763423516516
Pre Stepe, titulu vojvode imao je samo njegov nastavnik sa Vojne akademije Radomir Putnik, a do kraja rata biće ih ukupno četvorica.
Taj čin biće dodeljen i Živojinu Mišiću i Petru Bojoviću.
„Stepa je Stepa“
Jedinstvena ličnost Stepe Stepanovića je bila inspiracija novosadskom publicisti Hadži Zoranu Lazinu da o njemu napiše monodramu.
Kada bi drugi vojnici bili iznenađeni time koliko vojvoda Stepa nije pristalica privilegija i počasti, Putnik bi odgovarao „šta se čudite, Stepa je Stepa“.
Taj citat je Lazin iskoristio za naziv monodrame o slavnom junaku srpske istorije.
„Stepa je bio na mnogim funkcijama u vojsci, u dva navrata ministar odbrane, ali pre svega on je bio skroman čovek.
„Njegova karijera nije bila na silu, on je sve postizao marljivim radom, voleo je vojsku i svoje vojnike i starešine i to me je privuklo njemu“, kaže Lazin za BBC.
Dobro je poznavao srpskog vojnika i običnog čoveka i to je nešto što je neponovljivo, dodaje on.
Neobična harizma omogućavala mu je da jednostavnim rečima pridobije poverenje ljudi i pokreće ih.
„Ima mnogo zapisanih anegtoda koje pokazuju koliko je on bio običan čovek, ali sa velikim srcem.
„Nije bio sklon da se hvali, drugi bi od ordenja i unapređenja pravili čitav spektakl, on je izbegavao da o tome govori“, opisuje Lazin.
Po završetku karijere otišao je da živi u Čačak, gde je sam cepao drva, nosio obično seljačko odelo i uživao u šetnjama kraj Morave.
Postoji anegdota da je polovinu prve penzije vratio, tvrdeći da mu je „dovoljno“.
„To je čudo neviđeno, on je živeo životom običnog čoveka posle tako briljantne vojne karijere.
„Izbegavao je odlaske u Beograd, ali kralj (Aleksandar) mu je ukazao veliko poštovanje – dolazio je kod njega u Čačak da sa njim razgovara, da se konsultuje što nije bilo uobičajeno“, navodi novosadski pravnik koji je decenije proveo u pozorištu.
Postoji priča i da mu je kralj nudio da bude kum njegovom sinu – Petru, ali je Stepanović to odbio, smatrajući da nije dovoljno dostojan.
- Petar Prvi Karađorđević – mondenska mladost, kraljevska starost
- Miša Anastasijević – podunavski Rotšild, dobrotvor i pomalo političar
- Misterija gospođice V: Kanađanka u srpskoj vojsci u Prvom svetskom ratu
Prihvatio je, navodno, da prestolonaslednika rođenog 1923. samo iznese iz crkve.
Ko je bio vojvoda Stepa?
Sećanje na vojvodu čuva se ne samo u nazivima mnogih škola, ulica i čak sela u Banatu, već i u njegovoj rodnoj kući u Kumodražu.
Rođen je 1856. u vreme kad je ovo bilo selo kod Beograda i tu je završio i osnovnu četvorogodišnju školu.
Bio je treći sin i četvrto od petoro dece.
Domaćin kuće Aleksandar Vladičić za BBC kaže da je Stepina sudbina određena verovatno izvlačenjem štapića – od tri brata, njemu je pripalo da odabere vojni poziv.
Gimnaziju upisuje u Beogradu u Kapetan Mišinom zdanju, a posle pet razreda prebacuje se u Artiljerijsku školu koja će kasnije postati Vojna akademija.
„Dok je bio u Beogradu kupovao je gospođama potrepštine, kako bi se izdržavao.
„Sam je sebi krčio put kroz život“, kaže Vladičić.
Znanje stečeno u klupama vojnih škola, brzo je imao priliku da primeni.
Učestvovao je u dva srpsko-turska rata 1876-1878, srpsko-bugarskom ratu 1885, dva balkanska (1912-1913) i Prvom svetskom ratu.
„Pola veka njegove besprekorne oficirske službe pripada vremenu izgradnje moderne srpske države koja se u to vreme borila za nezavisnost, oslobođenje i ujedinjenje“, stoji u katalogu Muzeja u Čačku o Stepi Stepanoviću.
Tu su sakupljena i originalna vojvodina pisma, ali i njegov put kako u ratu tako i u miru.
„U službi je bio vrlo strog i pouzdan, a u privatnosti vrlo uzdržljiv i odmeren“, navodi se.
U periodima mira je i predavao na Vojnoj akademiji, ali i u kragujevačkoj gimnaziji gde je bio nastavnik fiskulture kao iskusni „strelac, gimnastičar, plivač i jahač vrlo dobar“.
Stepa nije mnogo voleo strane jezike, tek pomalo služio se nemačkim, ali je voleo istoriju i krasnopis.
Boravak u Kragujevcu Stepa nikad neće zaboraviti – tamo je upoznao ljubav svog života Jelenu, ćerku sreskog načelnika Milovanovića.
„Milovanović u početku nije odobravao tu ljubav, pošto je bio situiran, a Stepa je imao samo `siromašnu vojničku platu`.
„Međutim, ljubav je pobedila i oni su se venčali“, zadovoljno prepričava Vladičić, sa šajkačom na glavi – koja je krajem 19, i poetkom 20. veka bila kapa srpskih vojnika, a danas je jedno od nacionalnih obeležja.
Kratku porodičnu sreću Stepanovića poremetiće ratne trube koje su odjekivale Balkanom – usledio je niz ratova.
„Stepa je važio za strogog, a pravednog starešinu.
„Voleo je vojnike, zalagao se za njih, ali ih je i gonio da poštuju vojničku disciplinu“, dodaje Vladičić.
Tokom Drugog balkanskog rata 1913. Stepina Druga armija imala je presudnu ulogu u opsadi Jedrena, važnog administrativnog centra Turske.
Smatralo se da je grad neosvojiv, ali se pokazalo suprotno, zahvaljujući Stepinom umeću i modernom nemačkom naoružanju – haubicama kojima je srpska vojska raspolagala.
Osmansku vojsku predvodio je turski vojskovođa Mehmed Šukri paša, koji je videvši da nema izlaza, navodno lično tražio da se preda vojvodi Stepi Stepanoviću.
„Stepanović nije želeo da ga maltretira, već ih je razoružao, a Šukri paši i njegovoj pratnji dozvolio je da se povuku za Istanbul.
„To je poštovanje vojničkog kodeksa i vojničke časti“, navodi Vladičić.
U Balkanskim ratovima su Srbija, Crna Gora, Grčka i Bugarska bile prvo na istoj strani protiv Turaka, ali su kasnije zaratili međusobno oko podele teritorija.
Prvi balkanski rat završen je Londonskim sporazumom maja 1913. kojim je Osmanska imperija gotovo izbačena iz Evrope, izgubivši Albaniju i Makedoniju, navodi se u enciklopediji Britanika.
Velike sile zalagale su se za nezavisnost Albanije, a makedonska teritorija podeljena je među saveznicima.
Ubrzo će uslediti Drugi balkanski rat 1913, a sve to i politička kriza sa Austrougarskom biće uvod u Prvi svetski rat 1914.
Nizao vojne uspehe
Na jesen te 1914, posle Cera, u Kolubarskoj bici veštinom Stepinog druga sa klase sa Vojne akademije Živojina Mišića Srbija će zabeležiti još jednu pobedu.
Ipak, neprijatelj je bio daleko nadmoćniji i opremljeniji.
Nemačka je među Centralnim silama bila najmoćnija, Austrougarska nešto slabija, ali obe daleko ispred Srbije.
Kada su naredne godine pojačani pritisci na Srbiju, uključivanjem Bugarske u rat, srpska Vrhovna komanda odlučuje da se povuče preko Albanije.
Najveći deo naroda, ipak, ostaje u Srbiji, između ostalih i Stepina porodica, supruga i dve ćerke.
Posle izbeglištva na grčkom ostrvu Krfu, Stepanović je učestvovao u reorganizaciji vojske na Solunskom frontu i nabavci novog oružja od saveznika.
Istakao se u bici na Kajmakčalanu 1916. godine, na današnjoj makedonskoj granici sa Grčkom.
„Ostvarili su tu izuzetan uspeh, zauzevši Kajmakčalan što se smatralo maltene nemogućim, jer su tu bili bugarski i nemački topovi koji su štitili čitav reon.
„Kad su krenuli u juriš većina saveznika je mislila da je to jedna ludačka misija, međutim oni su supeli“, navodi istoričar Danko Leovac.
I prilikom proboja Solunskog fronta 1918. kolege i tada već vojvode Mišić i Stepanović nizali su uspehe.
„Stepina Armija koja je među prvima krenula u proboj, uspela je da izbaci Bugarsku iz rata, da vrlo brzo za dve nedelje potpišu kapitualciju.
„Išli su dalje preko Kosova i Raške ka Sarajevu, oni su prvi ušli i oslobodili Sarajevo i delove Bosne“, kaže istoričar.
Tamo je boravio narednih godinu dana kao prvi komandant te oblasti posle demobilizacije vojske.
- Tamo daleko – na grčkom ostrvu Krf – srpskoj vojsci je jedini bio put
- Dan primirja – od albanske golgote, preko vagona u francuskoj šumi, do Natalijine ramonde
Autor publikacije čačanskog muzeja Radivoje Bojović navodi i podatak da je posle rata 1918. Stepanović svečano dočekan u Sarajevu, a da su mu svirali „Bože pravde“ i Hej Sloveni“.
Postao je počasni građanin i Sarajeva i Tuzle.
U jednom od retkih intervjua u jesen te godine na pitanje o uređenju države Srba, Hrvata i Slovenaca koja je bila u nastajanju odgovorio je da je to stvar politike, a da on „nije političar“.
„Držim da će se uređenje izvesti na temelju Krfske deklaracije, ali mogu pouzdano reći da će država Srba, Hrvata i Slovenaca biti osnovana na potpuno demokratskoj osnovi, gde će pojedinac biti potpuno zaštićen, isto tako svaka vjeroispovest i sve plemenske osobine.
„Naročito naglašujem da Srbija ulazi u tu državu bez ikakvih pretenzija na prvenstvo, bez ikakve namjere da vodi hegemoniju“, citirano je u katalogu.
Penzija u Čačku
Čačak se i dalje s ponosom seća slavnog vojvode, koji je penzionerske dane proveo u njihovom gradu.
To je bila čitava decenija od 1919. sve do smrti 1929. godine.
Ovaj period je posvetio porodici.
„Satima bi sedeo u hladu dvorišta gde su bili stolica i sto koje je doneo sa Solunskog fronta.
„Uživao je u voću i cveću koje je gajio u bašti i šetao pored Morave“, opisuje Delfina Rajić iz čačanskog muzeja.
Na pozive da prisustvuje obeležavanju godišnjica ili prijemima odgovarao bi pismom, žaleći se na loše zdravlje.
Nije bio ni na desetogodišnjici Cerske bitke 1924.
„`Sve za otadžbinu, otadžbinu ni za šta`, rekao je Stepanović jednom prilikom“, citira Vladičić, opisujući skromnost vojvode.
Odbio je i ponudu da 1926. bude predsednik Vlade, ističe on.
Po odlasku u penziju, nije želeo ni vozača i na naknade – od države je tražio samo kobilu Vilu koja je već bila oslepela.
„Ona mu je bila saputnik i drug ceo Prvi rat“, kaže Vladičić.
„Umesto vile na Dedinju, odabrao je Vilu“, pisale su Novosti.
Ta kobila vukla je, navodno, i njegov kovčeg na sahrani.
Kralj bio na sahrani
Preminuo je 27. aprila 1929, a dva dana kasnije sahranjen je sa najvišim državnim počastima.
„Kad vidite ko je sve prisustvovao sahrani, jasno je koliko je to bio važan događaj za Čačak tog perioda“, kaže Delfina Rajić iz Muzeja u Čačku.
Na večni počinak ispratili su ga vrhovni komandant kralj Aleksandar Prvi Karađorđević, članovi Vlade, oficirskog kora, ratni drugovi i nekoliko hiljada sunarodnika.
„Sa sobom je poneo nekoliko odlikovanja i malu krivu sablju poklon oficira šestog puka najdraži dar koji je dobio.
„Sahranjen je na čačanskom groblju u grobnici koju je sam sebi podigao“, ističe Rajić.
Na grobu je reljef sa njegovim likom, a postoji i spomen ploča na fasadi kuće u kojoj je živeo.
Čačak se odužio Stepi i podizanjem spomenika na Ceru ispred zgrade pošte, skulptura je u stojećem stavu izlivena je u bronzi, akademske vajarke Drinke Radovanović.
I u Beogradu velika ulica na Voždovcu nosi njegovo ime, kao i nedavno izgrađeno naselje u Kumodražu.
- Incest i Habzburzi – vilica otkrila tajnu najmoćnije dinastije u Evropi
- Lečenje puno istorije: Zemunska bolnica – najstarija u Srbiji
Junaci o kojima se nije mnogo govorilo
Hadži Zoran Lazin je rođen 1953. godine i pripada generaciji koja je stasavala u komunističkoj Jugoslaviji, kada se, tvrdi on, o junacima Prvog svetskog rata nije mnogo govorilo.
O događajima iz tog perioda saznavao je u porodičnim pričama.
„Da nisam imao moga deku koji je mobilisan u austrougasku vojsku i o kome celog rata baka nije znala ništa, jer se vodio kao nestao – ne bismo znali ništa.
„A on je prešao na srpsku stranu i vratio se sa pobedničkom vojskom i odlikovanjima u Srbiju“, s ponosom ističe Lazin.
Mnogi pripadnici balkanskih naroda bili su u vojsci Austrougarske čija teritorija do 1914. zauzimala značajan deo tih prostora.
„Nažalost i na našu sramotu, o vojvodama i junacima se nije učilo, bili su marginalizovani – to je bio dugačak period pomračenja sunca„, kaže slikovito ovaj penzioner.
Upravo želeći da to promeni, napisao je monodramu Stepa je Stepa, koju je pre pandemije trebalo da igra prvak Srpskog narodnoh pozorišta Miodrag Petrović.
Pratite nas na Fejsbuku i Tviteru. Ako imate predlog teme za nas, javite se na [email protected]
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
