Istorija: Kako su pre jednog veka Mongoli živeli u Beogradu

Dok se Beograd pre tačno 100 godina oporavljao od užasa Prvog svetskog rata, u njemu su živeli potomci mongolskih plemena – Kalmici.

Kao što su čuvajući stoku vekovima lutali nepreglednim stepama srednje Azije i tako se obreli u carskoj Rusiji, pripadnici ovog naroda budističke veroispovesti, nošeni revolucionarnim vihorom posle Oktobarske revolucije, stigli su i na Balkan.

Zajedno sa daleko brojnijom pravoslavnom ruskom emigracijom, pretrpanim brodovima kojima su putovali i mnogi oboleli od tifusa, nekoliko stotina Kalmika stiglo je u Kraljevinu Srba, Hrvata i Slovenaca, a najviše ih se naselilo u prestonici.

Tako su se po blatnjavim ulicama tadašnjih beogradskih predgrađa – Karaburmi, Cvetkovoj pijaci, Crvenom krstu, Konjarniku, Malom Mokrom Lugu – mogli sresti ljudi kosih očiju utisnutih u obla lica istaknutih jagodica.

Baš u Malom Mokrom Lugu živeli su roditelji i braća i sestre Bena Moškina, Kalmika rođenog u Americi 1952.

„Oca su u Beogradu zvali Mali Rus, takvog je izgleda bio, nije ličio na Azijce, verovatno zato što je bio samo polu-Kalmik“, kaže Moškin za BBC na srpskom.

• Ruski emigranti koji su gradili i promenili Beograd – priča prva
• Crni baron, bela armija: Život ruskih emigranata u Beogradu između dva svetska rata – priča druga
• Grčka partizanska „država“ u Titovoj Jugoslaviji

Kalmici su bili karakterističnog izgleda, niski, zdepasti, „sa spljoštenim nosem i kosim, uskim crnim očima“, navodi se u knjizi istoričara Tome Milenkovića „Kalmici u Srbiji 1920-1944″.

„Imali su kao zift crnu kosu, koju su neki od njih na temenu vezivali u čvor, a na čelu puštali da im padaju kao šiške.“

Budisti u Beogradu

U Srbiji se nastanilo oko 400 Kalmika, uglavnom vojnika, što je bilo malo u odnosu na ostatak ruske emigracije, kaže istoričarka Mirjana Milenković.

„U Beogradu su podigli budistički hram.

„Tim hramom, Beograd je pokazao da je metropola i grad tolerancije, jer po svim dokumentima kojima raspolažemo, a najviše ih ima iz štampe, oni nisu imali nikakvih problema sa Beograđanima“, kaže arhivska savetnica Istorijskog arhiva Beograd.

Njihov budistički hram, jedan od prvih u Evropi, uz postojeće pravoslavne i katoličke bogomolje, evangelističku, protestantsku crkvu, sinagogu i džamiju, činio je jugoslovensku prestonicu „multikulturalnom“, dodaje ona.

Uz drugačiju odeću, ali i naklon sa sklopljenim rukama priljubljene uz čelo prilikom susreta, izazivali su radoznalost meštana.

Mnogi su mislili da su to Kinezi i tako su ih i zvali, piše u Milenkovićevoj knjizi.

U prvom talasu njihovog dolaska, 1920. iz Rusije su stigli Erencen i Očirka Moškin, Benovi roditelji.

„U to vreme, moj otac je bio vojnik 80. puka, sa 17 godina, a majka je bila devojčica od osam godina“, opisuje Moškin.

Oni su se venčali 1929. godine, baš kada je u decembru otvoren hram.

U porodičnom albumu čuvaju fotografije majke i oca sa otvaranja hrama koje je izazvalo veliku pažnju i lokalnih novinara.

Hram je podignut u današnjoj Budvanskoj ulici na Konjarniku, koja se nekada baš zbog njih zvala Budističkom, ali je porušen tokom Drugog svetskog rata.

Na vrhu hrama prema nebu se uzdiže ‘očir’, najveći budistički simbol – simbol istine i znanja.

Niže očira, oko kupole vise nekolika zvonca, namenjenih da pod vetrom proizvode melodične tonove koji uzdižu dušu čovečju, zapisala je tadašnja štampa, prenosi Kaldrma.

Slikovito je opisan i obred koji u slavu Bude vode sveštenici u žutoj i crvenoj svili, sa paunovim perom u rukama i mirisom zadimljenog `nečega`, nalik tamjanu, posle kog se služi čaj.

„Svako je bio dobrodošao da se raspita ili prisustvuje službi“, kaže Milenković, dodajući da se u novinama moglo pročitati kada Kalmici imaju neki od značajnih praznika kojima su Beograđani rado prisustvovali.

„Jedan članak opisuje mladi par koji se venčava i kleči ispred Bude u hramu“, podseća Milenković, ćerka pokojnog Tome Milenkovića, autora knjige o Kalmicima.

‘Kinezi’ igraju fudbal na Konjarniku

Iako su se Srbi i Kalmici vremenom približavali i upoznavali, opšti naziv za njih ostao je da su Kinezi, što je i danas česta greška za mnoge ljude iz Azije.

Kada su kalmički dečaci igrali fudbal na poljani na Konjarniku, što međusobno, što sa meštanima, Beograđani su taj teren zvali „kinesko igralište“, navodi istoričarka.

„Važno je pomenuti i jednog uspešnog fudbalera koji je igrao za tim Jugoslavije.

„Učur Kuldinov je jedan od retkih koji su ostali u Srbiji posle Drugog svetskog rata, igrao je za Proleter iz Zrenjanina i na kraju se skrasio u Senti, gde je i sahranjen“, kaže Milenković.

Kako su živeli u Srbiji?

Živeli su u skromnim kućicama od cigle i crepa, neki čak privremeno u jurtama, tradicionalnim ojačanim šatorima.

„Bili su zahvalni prvenstveno kralju Aleksandru Karađorđeviću, pa su posle atentata (1934. u Marseju) održali službu kako njihova vera nalaže, jer im je dozvolio da borave u Jugoslaviji.“

Posebnu zahvalnost osećali su, dodaje istoričarka, prema Milošu Jaćimoviću, vlasniku ciglane, kod koga su neki od njih radili.

Zadovoljstvo je bilo obostrano, te je Jaćimović ustupio zemljište Kalmicima za hram i poklonio im ciglu i crep da ga podignu.

Radili su i u drvarama i fabričkim postrojenjima, ali uglavnom najniže plaćene poslove da prehrane porodice, dok su žene šile.

„Kao deca stepe, bili su jako vezani za konje, lepo su se prema njima odnosili i njihov glavni cilj je bio da kupe konja.

„Onda dokupe i dvokolice ili kola da mogu da prevoze cigle i pesak“, kaže Milenković.

Upravo to je radio i Benov otac, koji je tokom dvadesetih i tridesetih godina bio zanatlija i kovač, ali i nadničar.

„Kad bi se gradio hotel ili nešto u centru grada, on bi bio angažovan da odnese šut, konjskim kolima.

„Zatim je učestvovao u izgradnji mosta koji su Nemci tokom rata napravili u Beogradu. Spuštao se dole u dno reke gde su kopali, kada su postavljani šipovi“, navodi Moškin.

Kalmici su pomogli i u izgradnji palate Albanija, u centru Beograda, koja je te 1939. bila jedna od najvećih zgrada na Balkanu, pisala je Politika.

I Erencen je bio vešt sa konjima, jer je detinjstvo proveo na imanju u Rostovskoj oblasti.

„U stvari, svi Kalmici su izbegli iz Rusije bili su iz bogatih porodica, ali su morali da odu jer su znali da će ih komunisti ubiti“, kaže Ben Moškin.

Pogledajte video: Nema bpljih jahača konja od Mongola

Njegovi roditelji su u kući pričali srpski, te i Ben zna nekoliko reči, iako on nikada nije bio u Srbiji.

Trudili su se da očuvaju kalmički jezik, iako su muškarci znali ruski i ćirilično pismo.

Kao i ostatku ruske emigracije, koju su činili uglavnom pripadnici vojske carske Rusije, koja je posle Oktobarske revolucije i pobede boljševika pobegla iz domovine, Kalmicima je u Srbiji bilo dozvoljeno da osnuju svoju školu ili da pohađaju rusku.

U kalmičkoj školi, jednom nedeljno su učili jezik i veronauku, a tadašnjim novinarima bilo je zanimljivo i što učenike ne kažnjavaju zbog izostajanja.

Erencen Moškin, Benov otac, u Srbiji je s porodicom ostao do kraja rata.

„Ali na kraju rata, prijatelji su mu rekli – dobar si momak, ali moraš da odeš, znaš, nosio si tu (kozačku) uniformu. Bio je u velikoj opasnosti“, opisuje Moškin, kako su krenuli na put ka Americi.

U strahu od komunističke osvete Crvene armije, mnogi su odmah posle rata otišli u kampove po Zapadnoj Evropi, njegovi su jedno vreme bili u Nemačkoju.

Preci vojske Džingis Kana i ‘oni koji su ostali’

To što su Kalmici bili vrsni kočijaši, zaposleni u mnogim beogradskim ergelama i konjušarnicama, čak i kraljevskoj, ne iznenađuje, jer je to deo njihove nacionalne tradicije, kaže Sagral Bougdaeva, prevoditeljka kalmičkog porekla iz Amerike.

Veruje se da su potomci plemena Mongola Džingisa Kana, jednog od najvećeg osvajača u istoriji.

Ratni vođa iz 13. veka važio je za veoma brutalnog, ali je bio poštovan kao „veliki diplomata, inovator i vladar„.

„Naši preci su bili levo krilo vojske Džingisa Kana, hiljadu godina nomadskog života se završilo otprilike dolaskom u Beograd“, opisuje Bougdaeva.

Otkriće drvenog sedla pomoglo je mongolskim ratnicima da steknu moć u odnosu na ostala plemena.

Bougdaeva ističe da su Kalmici tradicionalno otvoreni prema ljudima drugih vera i nacija, ne samo zbog toga što su se dosta selili, već i zbog položaja njihove postojbine Kalmikije.

„Zbog mongolskog izgleda, ljudi misle da živimo u Aziji, a u stvari živimo na najzapadnijoj tački Puta svile.

„U prošlosti je teritorija Kalmikije bila strateški veoma važna – između istoka i zapada, hrišćana na severu i muslimana na jugu, mi smo bili tampon zona“, kaže ona.

Oni su iz središnje Azije putovali na zapad u 16. i 17. veku u potrazi za pašnjacima, da bi se na kraju naselili oko reke Volge.

Položivši zakletvu na vernost ruskom caru, dobili su kanat – oblast kojom vlada kan – u zamenu čuvanje istočne pogranične zemlje Rusije.

Usled teškog života i siromaštva, mnogi Kalmici su u 18. veku ponovo krenuli na istok.

Reč Kalmik je izvedena iz turskog i znači ostatak, odnosno ‘oni koji su ostali’.

Oni su danas jedini budistički narod u Evropi i poštuju Dalaj Lamu.

• Stefan Nemanja i složena istorija spomenika na Balkanu
• Nekoliko vekova kasnije: Šta je Srbima sve ostalo od Turaka
• Kako su izgledale sportske igre na Paliću koje su postojale 16 godina pre Kubertenovih
• Jedinstveni nadimci u jedinstvenom gradu u Srbiji

Savremena Kalmikija i Kalmici

Komunistički sovjetski lider Staljin je 1943. optužio Kalmike za saradnju sa nacistima i masovno ih deportovao u Sibir gde je skoro polovina njih umrla.

Dozvoljeno im je da se vrate kući tek 1957. kada je Hruščov došao na vlast.

Republika Kalmikija je i danas u sastavu Ruske Federacije, u evropskom delu, južno od Volge na obali Kaspijskog mora.

Prema podacima iz 2022. u Kalmikiji živi oko 268.000 ljudi, uglavnom Kalmika i Rusa.

Procenjuje se da je Kalmika ukupno 380.000 u svetu.

Davur Dordžijev je politički aktivista koji se zalaže za nezavisnost Kalmikije.

Živi u Nemačkoj, a rođen je u glavnom gradu Kalmikije Elisti, kao pripadnik većinskog naroda Ojrat Kalmici.

„Mi smo jedan od najsiromašnijih regiona u Rusiji, a razlog za to leži u odlukama centra ruske političke moći.

„Dobit koju uzimaju federalne vlasti od poslova oko Kaspijskog mora idu direktno Moskvi, a zemljište propada, to nije fer“, opisuje Dordžijev za BBC na srpskom, dodajući da je region bogat naftom i gasom.

Ova danas jedna od najnerazvijenijih oblasti u Evropi sa infrastrukturom koja se raspada, a nekadašnje stepe prekrivene plodnom crnicom pretvorene su u pustinje.

Pokret za sticanje nezavisnosti Kalmikije pokrenut je 2015, a mnogi njihovi aktivisti, poput Dordžijeva, napustili su Rusiju posle početka agresije na Ukrajinu, jer se nisu slagali sa odlukom Kremlja.

• Dogovor o Kaspijskom moru stavlja tačku na dugogodišnji spor
• Oktobarska revolucija – pucanj sa Aurore koji je promenio svet
• Kako je ubijen ruski mistik Raspućin

Po dolasku u Ameriku Kalmici su izgradili i tri budistička hrama u Nju Džersiju, kaže Saglar Bougdaeva.

„I dalje smo nomadi, ali u modernim okolnostima, ponosni smo jer imamo i arhitekturu“, kaže kroz osmeh.

Kao narod drže do porodičnih veza i tradicije, pokazuje Fejsbuk grupa Put Kalmika koju vodi Ben Moškin, gde ovaj penzionisani programer redovno objavljuje stare fotografije sunarodnika.

Na Balkanu danas prava retkost

Jedna od retkih potomkinja Kalmika na Balkanu je Sanja Mučkajeva Vidanovska, makedonska spisateljica iz Bitolja.

Njena baka Zora Savić tridesetih godina se u Beogradu udala za Kalmika Doržu Mučkajeva, sa kojim je dobila dvoje dece, ali je Dorža ubrzo preminuo i ona se preudala za Srbina.

Sanja, odrasla u Makedoniji, dugo nije znala za porodičnu priču, jer joj je tata uvek pričao da su ’emigranti iz Rusije, iako ne liče na plave Ruse’, kaže uz osmeh Mučkajeva Vidanovska za BBC.

Tek pre 15 godina prvi put je čula za Kalmike, dodaje spisateljica koju su u jednom intervjuu nazvali ‘Makedonka sa kalmičkom dušom’.

Od tada istražuje i ushićeno priprema roman o dedinom narodu, a planira i da poseti Kalmikiju.

„Mi smo pravoslavni, ali osećam da je moja misija reinkarnacija i da moram da napišem knjigu o dedi i ovekovečim njegov narod.

„To je veliki i širokogrud narod koji je postojao vekovima, što je za mene stvarno ponos“, zaključuje.

Pogledajte video: Šta se nosilo u Srbiji početkom 19. veka

BBC na srpskom je od sada i na Jutjubu, pratite nas OVDE.

Pratite nas na Fejsbuku, Tviteru, Instagramu, Jutjubu i Vajberu. Ako imate predlog teme za nas, javite se na [email protected]