Istorija: Kako su srpski vampiri postali evropske zvezde

Malo ko bi van granica Srbije čuo za Medveđu i Kisiljevo, sela međusobno udaljena 200 kilometara, da početkom 18. veka austrijski doktori i vojni zvaničnici nisu došli da istraže niz neobjašnjivih smrti.

O svemu što su zatekli, sastavili su izveštaje koji su brzo našli put do austrijske štampe, a kasnije i širih akademskih krugova.

„Reč ‘vampir’ prvi put se pojavila u izveštaju objavljenom u novinama Wienerisches Diarium 1725.

„U tom smislu, seljanin Petar Blagojević (iz Kisiljeva) i graničar Arnaut Pavle (iz Medveđe) bili su prvi poznati predstavnici ove navodne vrste“, kaže nemački istoričar Tomas Bon, autor knjige „Vampiri: Poreklo evropskog mita“ za BBC na srpskom.

Iako je Sava Savanović, vodeničar iz sela Zarožje, kog je proslavio Milovan Glišić u pripoveci „Posle devedeset godina“, najpoznatiji srpski ‘vampir’, izgleda da nije jedini.

• Noć veštica – šta znamo o srednjovekovnim zombijima
• Baba Jaga: Najveća i najstrašnija „zla veštica“
• Zaboravite na Transilvaniju – „Drakula je bio Irac“

Kisiljevo, kod Velikog Gradišta, i Medveđa, kod Trstenika, bila su pogranična područja koja su posle viševekovne turske vladavina pripala Habsburškoj monarhiji u podeli koja je iscrtana Požarevačkim mirom 1718. godine.

‘Kolonijalno’ je reč koju profesor Klemens Rutner sa Triniti koledža u Dablinu koristi da opiše susret austrijskih doktora i vojske sa meštanima.

„Austrijanci posmatraju seljane kao zaostale i sujeverne, dok za sebe misle da su prosvećeni, moderni.

„U tom susretu, kao posledica nerazumevanje dve kulture, rađa se stvorenje koje nije ranije postojalo“, kaže Rutner, direktor programa Evropskih studija na Triniti koledžu.

Vampiri iz Medveđe i Kisiljeva nisu bili prvi pokojnici koji su navodno ustali iz grobova.

„Mnoge mitologije imaju pod različitim imenima i manifestacijama nekog mrtvaca koji se vraća iz smrti da muči i mori žive“, kaže Ivan Nešić, profesor istorije iz Medveđe.

Iako je interesovanje zapadnoevropske javnosti za srpske vampire bilo veliko, prosvetiteljski duh tog doba nije prihvatao priču koja se nije mogla racionalno objasniti.

Vampiri će ukrsnuti u 19. veku, ali u drugačijem obličju.

„Vampir iz vremena romantizma je zgodni, bledunjavi aristokrata, a ne podbuli srpski seljanin crvenog lica“, kaže Rutner.

BBC na srpskom je od sada i na Jutjubu, pratite nas OVDE.

Kisiljevo 1725.

Devet ljudi umrlo je za dva dana u selu Kisiljevo tokom prve polovine 1725. godine.

Svi su pre smrti navodno ispričali da im je u san dolazio umrli komšija Petar Blagojević i davio ih.

Rešeni da se razračunaju sa mrtvacem koji im ne da mira, meštani otvaraju Blagojevićev grob i zatiču dobro očuvano telo, što postaje „dokaz“ da sa radi o nečistom poslu.

„Lice, ruke i stopala, zapravo celo telo, bilo je takvo da nije moglo biti više celovito i očuvano ni dok je osoba bila živa.

„U ustima, na nemalo iznenađenje, otkrio sam svežu krv, koju je po opštem uverenju isisao iz onih koje je ubio“, piše austrijski zvaničnik čije je samo prezime Frombald ostalo zabeleženo, a koji je prisustvovao ekshumaciji.

Bečke novine objavile su njegov izveštaj 21. jula 1725. godine i tada se prvi put reč beleži reč vampir (vampire na nemačkom).

„Verujem da su doktori otvarali grobove pitajući prevodioca ‘Šta je ovo?’

„Prevodilac je možda promrmljao nešto poput ‘upir’, što je slovenska reč za demona, i u tom lošem razumevanju, rađa se reč ‘vampir’.

„To bi moglo biti objašnjenje za činjenicu da se reč ne može naći pre ovog vremena“, kaže Rutner, autor poglavlja u nedavno objavljenoj Palgrejv Mekmilan knjizi o vampirima.

Kako bi zaustavili Petra, meštani probadaju telo kocem i potom ga spaljuju.

Time se, bar na osnovu pisanih tragova, stavlja tačka na ovu pojavu vampira među Srbima.

Iako su beleške izazvale pozornost, 1725. godine „još nije sazreo trenutak da izveštaj o vampirizmu privuče pažnju šire javnosti“, piše profesor Bon u knjizi „Vampiri: Poreklo evropskog mita“.

Medveđa 1732.

Sedam godina kasnije, početkom januara 1732. veliki strah prekrio je selo Medveđu.

Meštani organizuju noćne straže, neki pomišljaju da zauvek napuste domove, jer je za tri meseca umrlo 17 ljudi, među njima i mladi, prethodno zdravi ljudi.

Neki od pokojnika žalili su se pre smrti na jaka gušenja i snažne bolove u grudima.

Ne želeći preveliko komešanje na granici, predstavnici Habsburške monarhije naređuju otvaranje grobova nedavno preminulih, a doktor Johanes Flikinger sastavlja izveštaj o događajima u Medveđi pod nazivom „O takozvanom vampiru ili krvopiji, kakav je viđen u Medveđi, u Srbiji, na turskoj granici 7. januara 1732.“

U ovom dokumentu, on pominje hajduka, koga imenuje kao Arnond Paol, kao krivca za slučajeve „vampirizma„.

„Malo se zna o životu i sudbini ovog čoveka, koji je umro posle pada i seljani ga potom pretvorili u žrtvenog jarca“, piše Tomas Bon u knjizi.

On veruje da se radilo o Arnautu Pavlu, graničaru Albancu koji je stigao sa Kosova.

Flikingeru izveštaju navodi da je Arnaut Pavle, koji je sam pričao da ga je progonio vampir, poginuo 1727. godine, kada je pao sa sena.

Mesec dana posle smrti, Pavle je, tvrdili su meštani, ubio četvoricu ljudi, pa su iskopali njegov grob, zatekavši neraspadnuto telo sa koga je tekla krv.

To je bio dokaz Medveđanima da se zaista radi o vampiru, zbog čega je proboden kocem i potom spaljen.

Pavle je navodno posle smrti napadao i ovce, pa su životinje tako bivale „zaražene“, a vampirizam se prenosio na ljude koji su jeli njihovo meso, verovali su meštani.

„Dok su seljani bili uplašeni od tela koja se nisu raspala, vojni lekari su želeli da se uvere da to nije bio znak da je kuga došla sa otomanskih teritorija“, kaže Bon.

Doktor Flikinger opisao je izgled iskopanih tela, među kojima su ona koja nisu bila u fazi raspadanja viđena kao ‘vampiri’.

Savremeni patolozi, međutim, ukazuju da stanje u kome su pokojnici zatečeni nije neobično, pošto ukopano telo duže vremena ostaje očuvano, objašnjavaju istoričari.

„Kristijan Rajter, istaknuti bečki forenzičar, smatra da je iza svih ovih slučajeva bila epidemija antraksa, u prošlosti uobičajena pojava u periodima tokom i posle rata“, kaže Rutner.

Antraks je bakterijska bolest koja se prenosi sa zaraženih životinja na ljude i često ima smrtni ishod.

• Zašto smo očarani tajnim magijskim simbolima i vradžbinama
• „Spalili su mi pretkinju kao vešticu – sada sam sprao ljagu s njenog imena“
• Zašto je Ruska pravoslavna crkva „ozakonila“ isterivanje đavola
• Petak trinaesti: 12 stvari koje treba da znate

Kao što je reč vampir nastala iz jezičkog nesporazuma, tako su i osobine pripisane srpskim bile posledica nerazumevanja dve kulture, smatra Rutner.

„Seljani su govorili da osećaju gušenje, što je uobičajeno kod upale pluća.

„Ako pažljivo čitate izveštaje, uočićete da niko nikada nije video vampira sopstvenim očima. To da su vampiri pili krv bila je interpretacija austrijskih doktora“, kaže Rutner.

Tomas Bon takođe veruje da je „ispijanje krvi mit koji je stvorila zapadna javnost“.

„Vaši preci su bili više zainteresovani za vezu između anđela i demona nego za ovaploćenje vampira.

„Oni su se plašili bolesti koju donosi đavo, koji zaposeda jadne duše“, kaže profesor sa Univerziteta Gizen.

Pogledajte video:

Evropska slava

Vest o događajima u pograničnom području brzo se proširila, što je veoma neobično, jer nije bilo medija kakve danas poznajemo, kaže profesor Rutner.

„Između Uskrsa i leta 1732. godine, mnogi, a među njima i visoko obrazovani ljudi, znali su i razgovarali o tome na univerzitetima i u akademskim krugovima“, objašnjava.

On smatra da su navodne pojave vampira privukle pažnju jer su zabeležene na nepoznatom području do skoro pod turskom vlašću.

„Veliki sukob između Otomanskog carstva i Zapada važna je pozadina ovih slučajeva“, kaže Rutner.

Tomas Bon navodi da „posle drugog neuspelog otomanskog pohoda na Beč, vampiri predstavljaju alternativu ‘turskoj pretnji’ latinskom hrišćanstvu, sa istoka ili jugoistoka“.

Verovanje u duhove ili hodajuće mrtvace je „univerzalni fenomen“, a „senzacionalizam prosvećene javnosti i trijumf novina i časopisa bili su odgovorni za relativno kasno, ali trajno interesovanje“, smatra on.

„Habsburgovci su morali da shvate i da je magija rasprostranjena i na drugim periferijama njihovog carstva.

„Ako pratite debate, stiče se utisak da su vampiri migrirali iz Srbije u Šleziju“, kaže.

Sredinom 19. veka pojavio se novi talas viđanja ‘vampira’ na području Habsburškog carstva, a vladarka Marija Terezija pokušala je da stane na put verovanju u ova bića, zabranivši bilo kakvu borbu protiv navodnih krvopija.

„To je bio kraj za vampire“, kaže Rutner.

Skoro zaboravljena priča

Medveđa je danas selo koje nalikuje na mnoga manja mesta u Srbiji.

Stanovnika je sve manje, mladi se sele u veće gradove, a život protiče u bavljenju poljoprivredom i voćarstvom, priča istoričar Ivan Nešić.

„Do početka 2000-ih, ja sam bio jedan najobičniji nastavnik istorije u najobičnijem selu u Srbiji“, govori Nešić, sada direktor Osnovne škole „Ljubivoje Bajić“.

A onda je u školu došao nemački istraživač, čijeg se imena ne seća, sa pitanjem o Arnautu Pavlu.

Nešić tada nije znao ništa o vampirskoj istoriji rodnog mesta.

„Naše mesto je dosta postradalo sredinom i krajem 18. veka, tako da današnji stanovnici ne vode poreklo od meštana koji su svedočili vampirskim epidemijama već od doseljenika sa juga.

„Mi nemamo kontinuitet kolektivnog sećanja na događaje iz 1730-ih“, kaže Nešić.

Neki su ipak znali za Arnauta Pavla, a Nešić je proučavanjem istorijskih dokumenta i razgovorima sa kolegama, naučio mnogo o prošlosti ovog kraja.

„Moje selo je bilo u 18. veku poznato širom Evrope po vampirskim slučajevima.

„Gotovo da nije bilo učenijeg Evropljanina da nije čuo za Medveđu 1732. Iznenađujuće je da se ta priča zaboravila u selu“, kaže.

Ipak, predstava o vampirima dugo je bila utkana u običaje u ovom kraju.

„Pogrebni običaji osmišljeni su da bi se duši obezbedio miran i siguran put na onaj svet kako ne bi ostajala u svetu živih.

„Do skoro su u našem kraju pokojnici probadani iglom da bi se njihova koža načela“, priča Nešić.

I ovaj običaj se može dovesti u vezu sa vampirima, koji su u Srbiji zamišljani kao „naduveni mehur od kože, u kojem je krv, i poput krpelja se hrani krvlju živih“, dodaje istoričar.

Sličan običaj se pominje i kod najpoznatijeg književnog vampira Save Savanovića.

„Ako se vampir probuši bilo gde, onda se kao balon izduši.

„Zato se, recimo, stavljao glogov trn na kapije, vrata, prozore, da bi se zaštitio lični prostor“, govori Nešić.

On želi da vrati Medveđu na kartu Evrope kao turističku atrakciju bogatu mitologijom, uz pomoć ovdašnjeg ‘vampira’.

„Napravili smo udruženje ‘Stara škola Medveđa’, koje proučava istoriju i materijalnu i nematerijalnu baštinu“, kaže.

Život na granici

Granica je još jedna reč koju profesor Rutner često koristi govoreći o vampirima.

„Na neki način, vampir je uvek migrant.

„On je stvorenje koje stalno prelazi granice: granicu života i smrti, ali i druge. Može se čak i reći da je vampir migrirao u zapadnoevropsku misao“, kaže Rutner.

Glumac koji je proslavio najpoznatijeg vampira na svetu, grofa Drakulu, bio je Mađar Bela Lugosi.

„On je došao u Ameriku i jedva je govorio engleski.

„Morali su da mu sriču reči na mađarskom, nije imao pojma šta izgovara“, kaže Rutner.

Za meštane srpskih sela, vampiri su predstavljali pretnju jer „duše nesahranjenih tela nisu mogle da uđu u raj“, kaže Tomas Bon.

„U zapadnoevropskim izveštajima, sisanje krvi, kao otimanje životne snage, igralo je ulogu.

„Danas se, zbog njegove besmrtnosti, pretpostavlja da je vampir nadčovek koji će više voleti vegetarijansku ili vegansku ishranu“, zaključuje.

Pratite nas na Fejsbuku, Tviteru, Instagramu, Jutjubu i Vajberu. Ako imate predlog teme za nas, javite se na [email protected]