Još od davnina, čovečanstvo je sa zebnjom bilo zaneseno neobičnim stvorenjima iz okeanskih dubina.
Stravično morsko čudovište po imenu Levijatan pominje se još u Starom zavetu.
Proroka Jonu slavno je progutala ogromna riba nalik kitu.
Vodeni monstrumi se pojavljuju u mitovima o nastanku sveta mnogih kultura.
- Zašto svi volimo jednoroge
- Kako izgleda Frankenštajnovo čudovište 21. veka
- Škotska spisateljica koja je inspirisala „Drakulu“, roman Brema Stokera
Čudovište iz Loh Nesa i dalje se javlja u današnjim vestima.
Zato ne iznenađuje što su slikari često pokušavali da opišu zastrašujuće zveri iz morskih dubina koja, naravno, nikad nisu mogli da vide u stvarnosti.
U davna vremena, fantastična i preteća morska stvorenja otelotvorila su mnoge opasnosti pomorske trgovine od koje su zavisila brojna mediteranska društva.
Homer je u Odisejiopisao dva morska čudovišta po imenu Scila i Haribda koja su čekala sa obe strane uskog kanala (verovatno u Mesinskom moreuzu između Italije i Sicilije).
U prirodnoj pećini blizu italijanskog obalskog grada Spelonge, gde je imao obalsku vilu, rimski imperator Tiberije postavio je nekoliko dramatičnih mermernih skulptura.
Među skulpturama bila je zastrašujuća vizija Scile, smeštena na „ostrvu“ u okviru bazena usred te ogromne pećine, dok proždire Odisejeve saputnike.
Iako su sačuvani samo fragmenti ove skulpture, gornja polovina Scile poprima oblik gigantske žene golih grudi, dok se njeni donji delovi sastoje od nekoliko besnih pasa, koji joj izviru iz genitalija i pokušavaju da ščepaju Odisejevu posadu.
Intrigantno, na jednom od fragmenata urezana su imena umetnika koji su izvajali skulpturu.
Ispostavlja se da su oni ista trojka, sa ostrva Rodos, kojoj rimski pisac Plinije Stariji pripisuje autorstvo nad slavnim Laokoonom, danas u Vatikanu.
Ova impresivna mermerna grupa, koju je Plinije hvalio kao „rad koji valja ceniti iznad svih drugih“, takođe sadrži morska čudovišta: dve morske zmije oštrih zuba uvijaju se oko namučenog trojanskog sveštenika Laokoona i njegovih nevinih sinova.
U Drugoj knjizi Enejide, Virgilije nudi jezivo svedočanstvo o smrti Laokoona, kog je eliminisala Minerva zato što je shvatio da je Trojanski konj trik.
Virgilijev Laokoon je taj koji je prvi upotrebio slavnu izreku o neverovanju Grcima koji nose darove.
Dve ogromne zmije, sa užarenim očima, jezicima koji palacaju, šištećim ustima i krvavocrvenim krestama, najednom izranjaju iz talasa, pre nego što se obaviju oko Laokoona i njegovih sinova u ogromnim navojima i prožderu im sirote udove. Kako spektakularan grozan način da skončate.
Čuvajte se Krakena
U vreme Renesanse, tokom veličanstvenog doba pomorskih istraživanja, mape su često ukrašavala neverovatna morska čudovišta.
Većina je bila zastrašujuća – kolosalno stvorenje nalik lignji poznato kao Kraken terorisalo je pomorce vekovima.
Ali mnoga su bila i naprosto šašava.
Na primer, kitovi neobičnog izgleda, sa nerealno velikim zubima i vučjim licima, kao i vodenim mlazevima, mogu se videti na Karti marini („Morska mapa“) nordijskih zemalja Severne Evrope, koju je početkom 16. veka nacrtao švedski crkvenjak Olaus Magnus.
Istovremeno se javila se nova želja da se, kad god je to moguće, prave autentične studije ovih mitologizovanih stvorova.
Nemački slikar Albreht Direr, koji je bio vičan izuzetnom realizmu, 1520. godine je otputovao u provinciju Zeland na jugu Holandije u nadi da će videti nasukanog kita.
„Mnogo je duži od 100 hvata i nijedan živi čovek u Zelandu nije video nijednog ni trećinu veličine ovog“, napisao je u svom dnevniku.
Međutim, kad je Direr stigao, „velika riba“ više nije bila tu pošto je bila odvučena plimom.
Posle ovih napora, Direr je dobio groznicu.
Moguće je da se zarazio malarijom, koja ga je dokrajčila 1528. godine.
U 16. i 17. veku, nasukani kitovi bili su značajni događaji u Severnoj Evropi.
„Ponekad su doživljavani kao znamenja božje zlovolje“, objašnjava Filip Hor, čija je briljantna knjiga Levijatan (2008), mešavina memoara i istorijskog romana o njegovoj opsesiji kitovima, osvojila prestižnu nagradu Semjuel Džonson za publicistiku.
„Godine 1658. godine, beli kit je doplivao Temzom sve do imanja pisca dnevnika Džona Evelina u Deptfordu.
„Iskasapljen je do smrti, ali njegovo pojavljivanje doživljeno je kao predskazanje smrti Olivera Kromvela“, objašnjava Hor.
Hor dodaje: „Nasukane ulješure često su donosile sreću, zato što su, naravno, predstavljale hranu i novac – nešto što nikad ne bismo pomislili danas.“
Tokom 17. veka pogotovo, bilo je mnogo napisa o nasukanim kitovima u Holandiji. Kao posledica toga, dramatične scene nasukanih kitova postali su stalni motiv slikarstva u regionu.
Pre dve godine, na primer, konzervator Muzeja Ficvilijam u Kembridžu otkrio je nasukanog kita ispod slojeva naknadno nanesene boje na slici holandskog slikara morskih pejzaža Hendrika Van Antonisena Pogled na peščanu obalu Ševeningena iz 1641.
„Tuđe i neosvojivo“
U 19. veku, lov na kitove već je postao veliki biznis.
„On je uljio i podmazivao Industrijsku revoluciju“, objašnjava Hor, čiji je najskoriji putopis, Unutrašnje more, objavljen 2013. godine.
Ulice Njujorka, Berlina, Pariza i Londona bile su osvetljene kitovim uljem, što je bio drugi najveći izvozni artikal Amerike posle drveta, kaže on.
„Londonska Milenijumska kupola nalazi se na lokaciji pogona za obradu kitova“, dodaje.
Lov na ulješure na otvorenom moru bio je opasan i prljav posao – odrasli mužjaci mogu da teže i do 60 tona (60.000 kilograma) – ali, za najširu javnost, ova praska delovala je uzbudljivo.
Muzej Ficvilijam u Kembridžu otkrio je nasukanog kita na slici holandskog slikara morskih pejzaža Hendrika Van Antonisena Pogled na peščanu obalu Ševeninegna.(The Fitzwilliam Museum)
Ovo delimično objašnjava zašto je Dž.M.V. Tarner , izvrsni britanski slikar pejzaža i morskih prizora, naslikao kvartet slika na temu lova na kitove tokom 1840-ih.
Prva stalna izložba u Metropolitenskom muzeju umetnosti u Njujorku objedinila je ova četiri morska pejzaža, koja su prvi put izložena na Kraljevskoj akademiji 1845. i 1846. godine.
Tarner je želeo da zamisli lov na kitove kao elementarnu borbu između čoveka i uzvišene sile prirode
Vrlo je moguće da je Tarner odabrao lov na kitove kao temu zato što je nadao da će udovoljiti svom meceni Elhananu Biknelu, koji se obogatio na industriji kitovog ulja.
Kao izbor za slike, Tarner je iskoristio Prirodnu istoriju ulješura (1839), cenjeni traktat koji je napisao bivši hirurg na kitolovcu Tomas Bil.
Međutim, već na osnovu letimičnog pogleda na Tarnerove slike vidi se da njega nije zanimalo da precizno dočara oblik ulješure, koju verovatno nikad nije sreo u stvarnosti.
Umesto toga, želeo je da zamisli lov na kitove kao elementarnu borbu između čoveka i uzvišene sile prirode.
Ovo posebno važi za dve Tarnerove slike o lovu na kitove koje su nastale ranije.
Metovi Kitolovci, koje je muzej kupio 1896. godine (preostale tri su u kolekciji Tejta), u prvom planu imaju mračni, zlokobni oblik lovljene uljeušure, dok se izdiže i mlatara u pravoj pravcatoj oluji pene, vodoskoka, uskomešane krvi i uzburkanih talasa.
„Ono što tamo vidite nije ljubičasta mrlja, već prelepi kit, čiji je rep upravo poslao pola tuceta kitolovaca u večnost“, priča engleski romanopisac Vilijam Tekeri, koji je video sliku na Kraljevskoj akademiji.
Tarnerovi kitovi mogu da se pohvale đudljivom surovošću morskih čudovišta koja su uzbuđivala maštu mornara u drevna vremena.
Prema rečima Alison Hokanson, koja je organizovala izložbu u Metu, čak je moguće da su Tarnerove slike o lovu na kitove uticale na Hermana Melvila dok je pisao Mobi Dika.
Melvilovo remek-delo objavljeno je 1851. godine, nekoliko meseci pre njegove smrti.
Njeno treće poglavlje sadrži deo koji opisuje veliko ulje na platnu sa scenom lova na kitove u masačusetskoj gostionici po imenu Spauter In: „Blatnjava, vlažna, ljigava slika zapravo, dovoljno da zaokupi pažnju nervoznog čoveka“, kaže pripovedač Ismail.
„A opet je posedovala nekakvu neodređenu, napola postignutu, nezamislivu uzvišenost koja vas je zalepila za nju i zamrzla vas u mestu.“
Ovo zvuči kao jedna od Tarnerovih slika, koje su bile ozloglašene po rizično slobodnim potezima četkicom i odsustvom tradicionalnog finiša.
„Pogledajte samo Tarnerov Izlazak sunca sa morskim čudovištima [nedovršeno platno iz cca. 1845. godine sa dvosmislenim ružičastim oblikom u sredini]“, kaže Hor.
„Ispod površine dešavaju se uskomešane, uzburkane stvari. Psihološki je izuzetno upečatljiva.
„Suština je u onome što se nalazi u dubini, ispod nezaustavljivog kretanja ka napretku u 19. veku: u divljini“, dodaje.
Melvil je smatrao da okeanske dubine kriju mnoge tajne, navodi Hor.
„Ispod kože okeana, kao što je to Melvil rekao, sve je drugačije – tuđinsko i neosvojivo.
„Nisam siguran šta je Tarner zaista znao o kitovima – njega su oni zanimali samo kao simbol“, objašnjava.
Alister Suk je likovni kritičar Dejli telegrafa.
Možda će vas zanimati priča o čudovištu iz Loh Nesa:
Pratite nas na Fejsbuku,Tviteru i Vajberu. Ako imate predlog teme za nas, javite se na [email protected]
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
