Od mongolskih misterioznih jelenskih stena do gradova podignutih u čast mrtvih, širom sveta nalaze se drevna mesta koja su ljudi izgradili u pokušaju da shvate smisao života, smrti i univerzuma.

Smisao života je misterija sa kojom su se hrvale kulture tokom čitave istorije.

To je dovelo do stvaranja svetih mesta – ljudi na čitavoj planeti podizali su arhitektonska čuda u čast bogova, dok su drugi odavali poštu prirodi, pronalazili značajne veze u svetim šumama, svetim planinama i svetim stenama.

Od podizanja Stounhendža u Engleskoj do piramide Čičen Ica u Meksiku, drevne civilizacije ulagale su velike napore da obeleže kratkodnevice i ravnodnevice, ili da bi komunicirale sa precima ili se klanjale duhovima.

Zajedničko za sva ta mesta su ljudi koji pokušavaju da pronađu smisao života, smrti i univerzuma.

Ova potraga za smislom suština je najnovije knjige kanadskog fotografa Krisa Rejnera, Sveto: U potrazi za smislom, koja beleži duhovna mesta i krajolike iz svih krajeva sveta.

Stipendista Nacionalne geografije, Rejner je proveo poslednjih 40 godina baveći se tradicionalnim kulturama.

„Počeo sam da radim kao fotograf putničkih ekspedicija osamdesetih i pošao u potragu za ‘svetim’, tražeći duhovne krajolike i sveta, duhovna mesta“, kaže on.

„To je proisteklo iz moje želje da shvatim suštinu života mimo svakodnevnog postojanja. Zašto smo ovde? To je pitanje koje svako društvo i svaki čovek postavlja sebi još od praskozorja čovečanstva.“

Rejner smatra da je od ključne važnosti da razumemo kako se kulture u svim krajevima sveta odnose prema univerzumu.

„Ogromni cunami modernizma zapljuskuje mnoge tradicionalne kulture i sveta mesta“, kaže on, objašnjavajući da to ostavlja manje prostora u mnogim kulturama za religijska verovanja, folklor i sujeverja.

„’Sveto’ je definitivno na udaru. Ali uz masovno povezivanje na internetu, skloni smo da zaboravimo da još uvek ima mnogo toga nepoznatog na svetu.

Ne smemo da zaboravimo da još uvek postoje sveta mesta i sveti krajolici. Sveto može da bude nešto tako prosto kao što je veslanje niz reku ili šetnja u parku, u potrazi za zvukovima divljine.“

Aleja kitovih kostiju, Rusija

Na zabitom, vetrovitom Itigranu, ostrvcetu u sibirskom Beringovom moru, nalazi se postavka ogromnih kitovih rebara i pršljenova poznata kao „Aleja kitovih kostiju“.

Prolaz dug 550 metara, koji izvire iz zemlje kraj okeana, sablastan je i pomalo brutalan prizor.

„Bio sam na brodu ekspedicije Nacionalne geografije u severoistočni Sibir na ruskom Arktiku i zatekli smo ove drevne građevine od kitove kosti koje je podigao narod pre inuita po imenu Jupik, za koji se smatra da je star oko 2.000 godina“, objasnio je Rejner.

„Na mnogim od tih mesta, u blizini su pronađeni artefakti. Arheološka teorija je da je ova lokacija bila mesto okupljanja ljudi. Podizali bi kitove kosti i razapinjali kožu mošusnog vola ili polarnog medveda preko vrha građevine da bi napravili sobu za okupljanje. Unutra bi održavali tajne sastanke. Sve što je od toga sada ostalo su kitove kosti.“

On dodaje: „Na ovoj vrsti svetih mesta postoji osećanje duhovnosti – magično klanjanje mitološkim životinjama i duhovima prostora. Mogu da zamislim takav skup na jednom ovako upečatljivom mestu.“

I dok arheolozi veruju da su Aleja kitovih kostiju i druge ruševine od kitovih kostiju (ima još mnogo takvih lokacija širom ruskog poluostrva Čukotke) izgrađene kao hramovi i sveta mesta sastajanja, neki meštani danas smatraju da su takva mesta verovatnije bila korišćena za sečenje i skladištenje kitovog mesa.

Čini se da sveto mesto za jednog čoveka može biti klanica za nekog drugog.

Hegra, Saudijska Arabija

Hegra je bila drugi grad Nabatejaca, koji su izgradili svoj slavni glavni grad Petru, više od 500 kilometara severozapadno od današnjeg Jordana.

Lociran u oblasti Alula u Saudijskoj Arabiji, drevni kameni grad (poznat među muslimanima kao Al Hidžr a takođe i kao Madain Salih) korene vuče još iz 1. veka p.n.e.

To je i prvo mesto Svetske baštine Ujedinjenih nacija u zemlji, dom više od 100 dobro očuvanih grobnica sa ukrasnim fasadama uklesanim u izdanke peščanika.

„Ovo su grobnice kraljeva, kraljica i plemstva, baš kao i u Petri“, objasnio je Rejner.

„Čitava ova oblast bila je deo drevne karavanske rute. Arapski trgovački brodovi bi pristajali na krajnjoj istočnom delu Arabijskog poluostrva, potom prolazili kroz ovu oblast karavanom kamila, a zatim putovali do Petre i u Svetu zemlju. Ti ljudi su sigurno bili veoma bogati.“

On dodaje: „Ova oblast je jako neobična zato što je potpuno ravničarska u pustinji, a onda imate ove velike kamene izdanke, gde su urezivali grobnice u stenu. Imate vrata i tela su ostavljana u kamenim mauzolejima. Ne znamo da li su ljudi sahranjivali sa blagom, ali mogu da zamislim da jesu.“

Putnici mogu da pođu na ture do Hegre, koje takođe istražuju železnicu Hidžaz koja je nekada prevozila muslimanske hodočasnike iz Damaska do svetih gradova Meke i Medine; ili da razgledaju sveto mesto iz balona sa toplim vazduhom.

„U ovoj oblasti ima arheoloških iskopina“, kaže Rejner.

„Oni tek sad počinju da shvataju širi kontekst ovog svetog mesta duboko u arabijskoj pustinji.“

Otisci ruku Anasazija, Sjedinjene Američke Države

Drevna umetnička dela u kamenu mogu se naći širom američkog jugozapada, a naročito u saveznim državama Juta, Novi Meksiko, Arizona i Kolorado.

Poznati kao petroglifi, ove slike – od kojih su mnoge načinile kulture Fremonta i Anasazija – često prikazuju ljudske figure, životinje, oružje za lov i otiske ruku.

Mnogi američkih Indijanci ova mesta smatraju svetim i doživljavaju ih kao vrednu vezu sa prošlošću i njihovim kulturnim nasleđem.

„Živeći u Santa Feu, u Novom Meksiku, oduvek sam bio fasciniran narodima Prvih nacija“, kaže Rejner.

„Ova fotografija nastala je u Juti. Smatra se da su 4.000 godina stari, ali su u izvanredno očuvanom stanju. Možete da zamislite drevnu osobu kako prislanja dlan uz crveni zid, uzima oker i nanosi boju na stenu. Ovi otisci ruku su moćan odjek od pre više eona. Zamišljam grupu lovaca kako sede u senci, možda govoreći: ‘Zašto ne bismo ostavili svoj potpis ovde?’ Za mene, suština bi mogla da bude u samom postojanju, kao da kažu: ‘Ovde smo.'“

Putnici mogu da pogledaju i druge otiske ruku Anasazija u ruševinama Palog krova, drevnog prebivališta i žitnice Anasazija u nacionalnom spomeniku Medveđe uši; dok ploča sa petroglifima sa Peščanog ostrva, blizu Blafa, u Juti, ima vekove i vekove crteža na stenama, uključujući Kokopeli, mitsko božanstvo plodnosti koje svira flautu.

Drevno jelensko kamenje, Mongolija

„Mongolija je izuzetna zemlja sa bogatom istorijom“, kaže Rejner.

„Drevne grobnice raštrkane su po čitavoj Severnoj Mongoliji. Kad se vozite po savani možete videti ogromne gomile kamenja ili stena. U njima bi se nalazile grobnice visoko poštovanog ratnika. U stenama su pohranjeni artefakti, kao što su mačevi, kutije za nakit i druge dragocenosti koje je ratnik sakupio za životnog veka.“

Često u blizini mogu da se vide i drevni megaliti, poznati kao „jelensko kamenje“.

„Postavljeni oko grobnica su veliki monoliti u koje su uklesani mitološki jeleni, koji se uzdižu sa ratnikovim kopljem i strelama. Dok se ratnik uzdiže u neku vrstu duhovnog raja, njegovo oružje ide sa njim, a nosi ga jelen. Ima jelenskog kamenja iz Bronzanog doba na lokaciji Ušigin Uvur, blizu Morona u Severnoj Mongoloji, gde je ova fotografija nastala. Kamenje datira iz vremena između 13. i 9. veka p.n.e.“

Ušgin Uvur ima tridesetak jelenskih kamenja, kao i petroglife, kamene skulpture i stenovite grobnice.

Postoji još jedna lokacija iz Bronzanog doba, sa 100 jelenskih kamenja, u dolini Kodi Tamir, dok je oblast u pokrajini Arkangaj, po imenu Jargalantin Am, poznata kao „Dolina jelenskih kamenja“, jer ih ima obilje na gomili.

„Mongoli gaje duboko vezu sa vlastitom prošlošću“, kaže Rejner.

„Jelensko kamenje smatra se veoma svetim i važnim u mongolskoj kulturi.“

Angkor Vat, Kambodža

Slavni kompleks hrama Angkor Vat najveći je verski spomenik na svetu, koji se prostire na više od 400 kvadratnih kilometara nadomak Sijem Reapa.

Izgrađen u ranom 12. veku kao glavni grad Kmerskog carstva, ovo mesto Svetske kulturne baštine Uneska prvobitno je bio hinduistički hram, ali je do kraja veka preinačen u budistički hram i danas je jedan od najvećih odredišta hodočašća za budiste.

Monasi, časne sestre, lokalni Kambodžanci i budistički putnici dolaze ovamo svaki dan da se mole i ostavljaju darove, dok se putnici često sakupljaju svakog jutra da gledaju kako sunce osvetljava hramove – što za mnoge predstavlja spiritualno iskustvo.

„U Angkor Vatu postoje četiri masivna prolaza, severni, južni, istočni i zapadni, koji vode u središte hrama“, kaže Rejner.

„Ovaj prolaz na fotografiji jedna je od glavnih kapija koje vode u hram Bajon. To je veoma moćno mesto. Vlada osećaj svetosti i misterije. Većina ljudi oseća da džungla uzima nazad ono što je čovek izgradio, jer ogromna drveća banjana rascepljuju neke hramove. Hram Bajon dočarava mnoge bogate mitološke priče iz hinduzima, uključujući verovanje u sveto putovanje u raj.“

Kompleks Angkor sadrži više od 70 hramova i oko 1.000 građevina, pružajući putnicima sasvim dovoljno materijala za istraživanje.

Ima i bezbroj statua Bude, sa umetničkim delima i rezbarijama koje pričaju budističke priče, mada su, iz poštovanje, sačuvane i mnoge hinduističke skulpture i umetnička dela.

„Sveto: U potrazi za smislom“ Krisa Rejnera objavio je Ert aver edišns. Više o radu Krisa Rejnera možete videti na culturalsanctuaries.org.